Jasan Pogled

Krivi toranj

Ni­je la­sno na mo­jim vi­si­na­ma, zna­ju to par­la­men­tar­ni đe­ti­ći iako su mo­je vi­si­ne, da pro­sti­te, po­ma­lo kri­ve.
Ni­je, da­kle, la­ko na mo­jim na­kri­vlje­nim vi­si­na­ma, ni­je la­sno na mr­tvoj stra­ži u ovoj vo­lje­noj, no, uisti­nu, mah­ni­toj dr­ža­vi! Ali, ko vo­li, mi­slim, dr­ža­vu, mo­ra bi­ti i na kri­vim vi­si­na­ma, mo­ra je, pod­ra­zu­mi­je­va se, ču­va­ti dan i noć. Iza žbu­na, na ka­kvom kr­šu, u po­dru­mu, na pu­či­ni si­njoj, ili u fo­te­lji skup­štin­skoj, đe god da se obre­te­mo, mo­ra­mo pa­zi­ti na nju, jer ne­pri­ja­telj kao i va­zda je raš­če­pio vi­li­ce i do­bro zu­bi­ne pod­o­štrio, a ne­pri­ja­telj, ka­ko je to u sva­ko­je­mu vak­tu bi­lo, do­la­zi sa sje­ve­ra i po­či­nje mu mr­sko ime slo­vom S, za­pra­vo ra­di se o če­ti­ri slo­va S, pa vi sad do­bro du­maj­te i na mr­tvu stra­žu ne za­bo­ra­vi­te, vo­zlju­blje­ni đe­ti­ći, par­la­men­tar­na i ne­par­la­men­tar­na si­lo!
Utu­vio sam ja do­bro za sve ove go­di­ne uz­vi­še­ne no po­ma­lo za­kri­vlje­ne vi­so­ke slu­žbe, ko me vo­li, a ko me ne vo­li…ne vo­li me go­to­vo ni­ko, a vo­li me sa­mo onaj ko­ji mo­ra, a to i ni­je baš ne­ka lju­bav! Na­vi­kao sam na to i ne­što mi se či­ni da mi ne bi ni va­lja­lo druk­či­je. Me­ni ba­sta, ho­ću da ka­žem, da ra­bo­tam i pod­vi­za­vam se sa­mo kad me ne vo­le, jer mr­žnja je za me­ne­ka pri­rod­no sta­nje, pa me sto­ga zli ve­li­ko­ser­bi­jan­ski je­zi­ci opanj­ka­va­ju i pro­gla­ša­va­ju za glav­no­ga mr­zo­lju­ba i kri­vo­lju­ba!
Ne sme­tam nji­ma ja, ne­go im sme­ta ona, a ja i ona smo, sla­va đe­ti­ći­ma, odav­no u lju­bav­nom od­no­su. Da pro­sti­te, mi se vo­li­mo, ho­ću da ka­žem ja, za raz­li­ku od njih, vo­lim svo­ju dr­ža­vu, pa ta­man da je naj­go­ra i naj­kri­vlja na svi­je­tu. Oni je ne bi vo­lje­li sve da je Mi­sir, pa i da je Si­bir, a ne ku­kav­na na­ša i od zla i opa­či­ja ras­trg­nu­ta go­ri­ca.
Mo­je je, da­kle, da njo­me vla­dam, da je vo­lim i bra­nim, pa ako bih se ne­ka­da ma­li­čak i od to­ga oko­ri­stio, do­bro jest! Jer ja sam, kao i sva­ki do­mo­lju­bac, pr­ven­stve­no pro­fe­si­o­na­lac, htje­doh re­ći, vi­so­ki či­nov­nik na vi­so­ko­za­kri­vlje­noj slu­žbi, ko­ji oka ne za­kla­pa ni na rad­nom mje­stu ni u tre­nu­ci­ma do­ko­li­ce sve mo­tre­ći sa svo­jih vi­si­nah ho­će li ko ba­nu­ti dža­dom iz prav­ca sje­ver – sje­ve­ro­i­stok i ho­će li na na­šu neo­vi­snost na­sr­nu­ti do­ma­će zli­ce iz prav­ca unu­tra­šnje­spo­lja­šnjeg…
Ne mo­gu se oni ni­ka­ko sa njom po­mi­ri­ti, no ja je upra­vo sto­ga ne mi­slim bez bor­be nji­ho­voj če­lju­sti pre­da­ti. Vi­sok je Lov­ćen, Ori­jen i Ru­mi­ja, naj­vi­so­či­ji je Dur­mi­tor, ma ni mo­je vi­si­ne ni­je­su ma­le, zna­di­te to do­bro! Ni­ko­me ja kao vi­so­ki par­la­men­ta­rac i sol­dat Go­re Cr­ne ne pri­je­tim i ni­ko­ga ne mr­zim, pa ni cr­nog vra­ga, ali bih im ra­đe sva­ki krst nji­hov obur­dao i za­var­dao ga u de­be­lo mo­re da mu se str­va ne zna ne­go se na­pio vru­će va­re­ni­ke! Eto ta­ko mi po­ne­kad do­đe, a to kad uhva­ti ne pu­šta! Ako im ne va­lja što i ka­ko zbo­ri­mo, što i ka­ko snu­je­mo, ka­ko se i či­me pot­pi­su­je­mo, ne­ka se vra­gu no­se! Kad li će, o ne­be­sa, shva­ti­ti na­ša bra­ća da mi sa nji­ma ne­ma­mo ni­šta za­jed­nič­ko! Odi­sta ne vi­dim za­što to već jed­nom ne poj­me ne­go me će­ra­ju da ih go­nim kao đa­vo krst…No, sve ne­što du­mam na svo­jim kri­vim vi­si­na­ma da će im ko­nač­no do­pri­je­ti iz ni­zi­ne u vi­si­nu, a jad­na im je ta nji­ho­va vi­si­na, da ne bu­dem ma­li­ci­o­zan i pre­ten­ci­o­zan. To ma­lo Sr­ba­lja, maj­ku ti Bo­ži­ju, jed­no­stav­no ne da da ih ne­ko vo­li! Ču­do je to pod ka­pom na­še­ga ne­ba. Ho­ću, kao naj­vi­ši par­la­men­ta­rac i du­klja­nac, da ih od­i­stin­ski za­vo­lim, a oni kao ra­nje­ni­ci i bo­ni­ci jek­nu: ne k na­ma, mi smo Ser­bi! Kao da je to ne­ko­me va­žno u ovim pa­kle­nim saj­ber vre­me­ni­ma. Kad me­ni ni­je sta­lo do njih, za­što je on­da nji­ma sta­lo do se­be! No, oni, si­ro­ti, ne zna­ju šta ja zna­dem. Oni su, da pro­sti­te, vje­ko­vi­ma stu­ca­ni pa im se ni­je ču­di­ti što ne vi­de da­lje od Pri­zre­na ili naj­da­lje Be­o­gra­da! Da se pot­kri­je­pim sti­ho­vi­ma iz ve­lje knji­ge La­žni car Šće­pan Ma­li: Ma ako smo za gri­jeh pra­đe­dov­ski za­kri­vi­li da se iz­mu­či­mo, ma ni­je­smo da se is­tra­ži­mo!
Ne­ka ih, ne sme­ta­ju, ako ih ni­je mno­go, ho­ću da ka­žem ako ih je sve ma­nje. Ina­če, vo­lim sve što je la­žno, da ne bu­de za­bu­ne oko La­žno­ga ca­ra Šće­pa­na …Za osta­la Ne­po­me­ni­ko­va dje­la ne bih dao ni ucr­vljak šlji­ve…
Što ka­že naš bi­stri smu­će­ni na­rod i na­še bi­stre i slo­žne na­rod­no­sti: dok je bu­da­la, pa­met­ni će do­bro da ži­ve! A bu­da­la, maj­ku ti Bo­ži­ju, uvi­jek će bi­ti i za­to na­ša so­ci­jal­de­mo­kra­ti­ja i du­klja­no­par­ti­to­kra­ti­ja ima svi­je­tlu bu­duć­nost!
Još da ka­žem: ne bo­ji­mo se mi ni onih sa ko­ji­ma smo…do­ći će i ta meč­ka na na­šu ru­pu, a kad do­đe…U sva­kom slu­ča­ju, te­ško nji­ma, jer smo im se ka­ko va­lja spre­mi­li i pri­ku­či­li. Za sad je do­bro ova­ko: bu­di po­ni­zan kao vo­da ko­ja uvi­jek te­če na­do­lje, ali na kra­ju, po­sta­ne mo­re…
Mo­ra­mo još ma­lo s nji­ma jer usa­mlje­na vra­na ne pre­ži­vi zi­mu, a mo­ra­mo i is­po­ti­ha jer se če­kić spre­ma ek­se­ru ko­ji vi­ri!
Zna to do­bro vaš naj­vi­so­či­ji par­la­men­ta­rac, vaš to­ranj na mr­tvoj stra­ži za­to se ova­ko i za­kri­vio.
Hva­la ne­bu i za­kri­vljen sam naj­vi­so­či­ji!

 

 

 

 

 

 

 

 

Ostavite komentar: