Mislio sam da će odlazak nešto promijeniti
Mislio sam da će odlazak nešto promijeniti. Tako je i Silvija mislila.
Sada, Silvija stvarno misli da se nešto promijenilo ili se bar dobro pretvara da misli da se nešto promijenilo, dok ja, ah, ja, dobro vidim da je sve ostalo isto, da odlazak ne znači ništa, da je isto nebo, budilnik, krovovi i cvijeće.
Rekla mi je:
– Nemoj toliko da gledaš kroz prozor, neko će pomisliti da si lud.
– Ko bi to pomislio?
– Komšije.
– A šta bi ti da ja radim?
– Pojma nemam. Šta rade drugi? Gledaju TV. Koriste Internet. Čitaju novine.
Nijesam mogao da joj objašnjavam. Nijesam ja gledao komšijske prozore, niti su me ti ljudi interesovali. Gledao sam ulicu, apoteku na suprotnoj strani, i to otvaranje i zatvaranje vrata. Svaki put bih se umirio i pokušao da čujem, bar mali, majušni zvuk zvonca koje se svaki put kada se vrata otvore sa jedne ili druge strane, oglasi. To je bilo teško jer je ulica ionako bučno mjesto, automobili, razgovori, misli, sjećanja, sve mi je to smetalo, a opet sam čekao, jer moguće je, predveče, u nekom trenutku smiraja, kada neka djevojčica sa ružnim šeširom, ili čovjek u mantilu, ili mladić u šarenom džemperu, gurne vrata, da čujem to zvono, taj mali, majušni zvuk, da čujem, da odahnem.
– Ne dolazi u obzir – rekla je Silvija kada sam samo napomenuo, kao malu, majušnu mogućnost – povratak natrag, iako bi sve bilo isto, znao sam, apoteka ili berbernica, ali svejedno, jedva da sam napomenuo kao mogućnost, kada je ona, cap, kao makazama, kao dlanom o dlan, rekla:
– Ne dolazi u obzir.
A meni je toliko bilo svejedno da to Silvija sigurno nije mogla da zamisli.
Ne može ona tako da zamišlja, jebi ga, njen svijet je samo ono što ona misli da vidi. I ne pada mi na pamet da je nešto, sad, ja, kao, razuvjeravam.
I tako je vrijeme prolazilo.
Silvija je išla na posao, vraćala se sa posla, a ja sam stajao kraj prozora i pokušavao da ulovim taj zvuk.
