Silvija je voljela ogromne supermarkete
Silvija je voljela ogromne supermarkete, a volio sam ih ja. Šetali bi satima i oduševljavali se čega sve ima na sjajnim, sjajnim policama.
Kada je htjela da kupi paštete od srne, jarebice, divlje svinje, rekao sam – bolje nemoj.
– Zašto bolje nemoj. To ti je sigurno kao obična pašteta. Da ti je namažem na hleb i ne kažem od čega je sigurno bi je pojeo.
– Pojeo bih – potvrdio sam – ali samo zato jer ne bih znao. Pašteta od srne.
– Bio bi sit.
– Volio bih, volio, u tom slučaju da budem gladan.
Tako je dolazilo do nesporazuma.
A sve u svemu nijesam ni volio paštete. Nekada davno, dok još nijesmo otišli, išao sam u fabriku tih, kako se kaže, kako je uobičajeno da se kaže, suhomesnatih proizvoda, ili mesnih prerađevina, i vidio kako se pašteta pravi. Pričao sam kasnije o tome, ljudima, Silvija mi je jednom rekla da se ponavljam, tako da sam prestao da pričam u društvu, osim kada sam, baš, morao.
