Silvija mi je juče kupila papuče a ja sam rekao hvala
Silvija mi je juče kupila papuče a ja sam rekao hvala.
Ona je donijela stare papuče, spakovala ih je kada smo krenuli, ja ih nijesam ni imao dok mi ih ona nije kupila. U stvari, jednom sam imao papuče ali one za plažu. Njih sam izgubio. Mislim bar. Sjećanja su ponekad konfuzna. Sanjam da mi je Silvija žena, kada se probudim pomislim, kakav san, nikada nijesmo ni pričali o tome. Ili sanjam kako mi Silvija nije žena, kako me čudno gleda, probudim se i pomislim, o užasa, možda nikada neću ni saznati tako obične stvari kao što su ko je Silvija, zašto ide svakog dana metroom na posao, zašto smo došli ovdje, zašto stojim pored prozora i izbjegavam daljinske upravljače i u tome ne uspijevam.
Silvija mi je kupila papuče, sa likom miki mausa, a sebi sa likom paje patka. Možda i u tome, pomislim i onda kažem sebi ma ne nema šanse. Miki je heroj, i Paja je heroj, ali je Paja malo smotan, a Silvija uopšte nije smotana a ja nijesam heroj.
– Hej, mislila sam da ćeš se ljutiti što sam ti kupila papuče! – rekla je Silvija za večerom.
– Zašto bih se ljutio.
– Pa jednom sam htjela da ti kupim i rekao si da nećeš da te drugovi ne bi prozivali papučar.
– Kao da to ima veze sa papučama.
– Bio si ozbiljan kada si to rekao.
– Jesam, ali je to bilo davno. Sada mi je svejedno. Samo bih više volio da je umjesto Miki Mausa Betmen. Crni vitez.
Tako sam rekao a bilo mi je svejedno. Osjetim da tako ponekad pričam tek da nešto kažem, a ne bih trebao. Treba prokleto ćutati. I kada te pita neko nešto da li si čuo kakvo će biti vrijeme, da ćutiš i da nijednom ne pogledaš u nebo.
Više ne stojim bos pored prozora. Gledam u kišu, Silvija kasni, gledam u kišu, spustim pogled, nasmijani Miki Maus me provocira. Pomislim da sam tužan, a da Miki to ne zna.
