Mađarski Hiperion
DEVETNAESTO PISMO
Postojao je jedan jedini tren, samo jedan, nigda nepovratni, proigrani tren, kada nam je u rukama bila mogućnost zasnivanja nove, lepe, snažne zajednice. Neću da tumačim, ispričaću sve onako kako se zbilo.
Kada sam se upoznao s njim, okolnosti u kojima je živeo bile su uvredljive i sramne. Bio je okružen ljudima kojima se moglo prići samo zapušena nosa. Žudnja za građanskim blagostanjem, lagano srozavanje u komfor, u snobizam i stalno namigivanje prema ostvarenosti. Nešto bezočno profano i izazovno, uvezena zapadna dovitljivost. Sve je ovde lažovno, čak i radost. On se nalazio u središtu, sa svojim bonhomme stajaćom zvezdom, i s nadmoćnom dobronamernošću izvodio je komediju pred onima koji su osećali da je ovo uzbudljivije i od džeza, jer se ovde igra s bogovima. Tačno obrnuto od Akademskog vrta. Nedostajalo je u tome sve što je ozbiljno i čisto i istinito.
Okolina je iščezla. Nas dvojica smo ostali sami, dve lude, kako se govorilo. Pripremali smo se za ludilo. Znao sam ako uspem da dotaknem nešto, pobedili smo. Ako se ostvari među nama ono što sam video i očekivao, stigli smo do uslova ostvarenja nove zajednice. Od nas je zavisilo. Ako jednom, jedan jedini put uspe da od dva načinimo jedan, onda se već jedan može načiniti od deset i od sto. Razume se, prva dvojica ne mogu biti bilo ko. Mogu biti samo dva takva čoveka kakav je bio on, kakav sam bio ja.
Tada smo otputovali. Radili smo na rukopisu koji – kao i ostali važni – nikada nije dovršen. Šta je razlika između objavljenih i neobjavljenih dela? Objavljeno delo se više ne može spaliti. E pa, bilo je to delo koje se još moglo spaliti. Govorilo je o tome kako je danas ovde, kod nas mogućnost obnove nemoguća na individualan način, ali je isto tako nemoguća zajednički i institucionalno. Jedini način jeste krug malobrojnih, malobrojnih koji su potpunim stapanjem svoga života stvorili egzistencijalni uslov za zajednicu. I kako smo o tome govorili, znali smo da od nas zavisi hoće li ili neće uspeti. Sada mislim da sam možda samo ja znao. On je verovao da jedino od njega zavisi. Nije umeo da se prepusti. Morao je da izvodi komediju? Nije razumeo o čemu je reč? Tek posle nekoliko sedmica postao je čudnovato aktivan i razgovorljiv. Zamislio sam se. Kako je brzo nalazio reči za nešto što još nije postojalo. Zašto nisam imao hrabrosti da ga napustim već tada? Kao žene. Verovao sam u njega?
Izostavio me je iz igre. Istupio je u prvi plan. Mogao bih reći da me je zapostavio. Uvreda? Smejem se takvim pitanjima. Nije o meni reč. Nije reč o tome da mene zapostavlja, i izigrava da je on glavni i središte, pomalo čak i mesija.
I prijateljstva imaju medene sedmice. Tiho srastanje u odustajanju, uzajamno oduševljenje u vrelim danima. Preživeo sam ovu medenu sedmicu, zanet blizinom njegove ličnosti. Preživeo sam nasuprot tome što sam znao da najvažnije još nedostaje. Ljubav je zapečaćena u trenu kada se oboje nauče potpunom samopredavanju. I prijateljstvo. U tom trenutku prestupa u večnost. Ja sam znao da ovaj trenutak još nije stigao. Čekao sam kao muž koji oseća da su mu ženu iskvarili i lagano je treba ponovo povratiti u plodan život.
Vratili smo se kući. Nije umeo da ćuti. Koliko je govorio! Od onoga što je rekao ništa nije bilo istina. Nismo ostvarili uslov sjedinjavanja. Ljutnja? Opovrgavanje? Ćutao sam. Sa sve većim neraspoloženjem i nepoverenjem. Stvorio je privid nove zajednice, onu koja je od stvarnosti bila najudaljenija. Minula je godina dok se nisam usudio da otvorim usta, a i tada sasvim tiho. Samo sam se toliko usudio da postavim znak pitanja kako možda više nismo materijal pogodan za zajednicu. Nije bila optužba. Ali sam imao smelosti da označim razlog. Nema zajednice tamo gde neko svoju ličnost samovoljno pretvara u središte, gde neko glumi, ili laže. A onda se zbilo nešto neobično. Nije shvatio da je o njemu reč, da više nismo pogodna materija za zajednicu, i da je on uzrok tome.
DVADESETO PISMO
Imam zbirku zabeležaka koja iznosi mnogo svezaka, koju sam načinio od svoje lektire. Čitajući ove hartije postaje suvišno da dela ponovo uzimam u ruke. Srce knjige je ovako sačuvano za mene. Sadržina, citat, ponekada samo jedan izraz može mi reći zašto sam sve to čitao. Ovih dana sam našao ovu belešku: “Sudbina stvoritelja jeste da čuva i hrani žar duha sve dok on toliko ne ojača da može da stvara tela, dok od njega ne nastane takva generacija koja će svetu doneti veliku slobodu. Takve znalce da odneguje koji će duboko prezirati da se bave jeftinim stvarima sve boljeg sveta, i mrze srdito i lažovno pobratimstvo -, takvu omladinu iz koje uvek izlazi spasitelj koji će otkriti zakone života večnog prava i onima koji su zabludeli umeće da pokaže zakone.”
Dobro se sećam vremena kada sam ovo zapisao, i knjige iz koju sam prepisao. Sudbina nam je već onda bila rešena, a time je iščezla ona omladina čiju smo sudbinu mi, kažem, nas dvojica proćerdali. Ko li je više kriv, onaj koji ubija, ili onaj koji znajući propušta da stvara? Još uvek isuviše boli, a da bih mogao mirno da govorim. Znam, i ja sam počinio grešku. Isuviše sam mnogo ćutao. Ali imam jedno opravdanje, jer se nije moglo govoriti o onome o čemu sam hteo. I moja je vrlina bila njegova greška. Govorio je. Ne bi to bio nikakav problem, ali šta je govorio. Čak ni to ne bi bio problem, ali kome je govorio.
Sećam se jednog trena, nekoga ko se sastojao od tri svojstva, od cinične želje za novcem, od pervetrirane inteligencije i od potuljenog snobizma, video sam ga kako se ozbiljno, duboko koleba, taj uglađeni i pametni pajac kulture, dustabanlijski Volter sporedne ulice, koji bi bio u stanju da za jednu kopejku na glavnom trgu celu noć bez prestanka četvoronoške laje, video sam ga jedan jedini put da je bio duboko potresen. Znao je šta hoćemo, a ja sam mu ponovio. Prihvatimo se čuvanja i održavanja svete vatre. Pogledao me je i u grlu mu je nešto zastalo. On? pitao je sa strepnjom. Beše to ozbiljan trenutak. Tada i nisam znao šta se zbiva. Da je okrenuo na šalu, mogao bih biti miran. Ali nije okrenuo. I njemu je to bilo mnogo. A ja ništa nisam znao. Tako je trebalo da bude. Bilo je nečega nemogućega u tome za što sam ja njega odabrao. Bilo je nečega nedostojnog što sam ga uzdigao do sebe. Zašto smem da kažem da sam ga uzdigao do sebe? Jer da ja nisam došao, on nikada ne bi imao ni pojma o sudbini na koju sam mu ukazao. Bio je dovoljno pametan da bi uvideo šta je u tome veliko. Ali ne dovoljno veliki da to i ostvari.
Dobio sam za to svoju nagradu. Pred javnošću potom on je mene učinio jednakovrednim sa sobom. Figurirao sam uz njega, uvek uz njega, i figurirao sam. Razumeš? Kako da ne razumeš. Veoma dobro znaš šta znači figurirati. Ja sam bio njegov prijatelj, on je mene pripustio sebi, istina, nisam mu bio potreban, ali me je primio, čak se spustio do mene. U određenom pogledu to mi je bila istaknutost što sam mogao biti uz njega, to mi je bila zasluga što je on sebe učinio jednakovrednim sa mnom. Najpre nisam znao šta to znači. Sve dok nisam primetio da moju prevlast ne može da podnese, i kako se od toga nije umeo drugačije da odbrani bar pred svedocima, pred publikom koja mu je uvek bita toliko važna, mene je po mogućnosti upadljivo uzdizao uz sebe. Baš tako. Dok potom nisam bio sit uvreda. Zašto još da ostajem?
A sada me možeš pitati zašto mi je bio potreban neko kako bih čuvao svetu vatru. Kako bih odnegovao takve potomke koji će prezreti lažno pobratimstvo i stvoriti novu meru? Opraštam ti zbog ovakvog pitanja. Ne znaš o čemu je reč, ni ne slutiš da bi na bilo kojem mestu u svetu bio dovoljan jedan čovek, ali ovde je jedan malo. Bešenjei. Zajednica, Ja i Ti svuda je na svetu prirodni temelj i tlo iz kojega izrastaju život i sudbina. Jedino kod nas nije. To je ovde najveći zadatak. Ima nešto u ovoj zemlji što čoveka ovde vezuje, mnogo jače nego zemlja bilo koga bilo gde, ali ista ta zemlja koja jako vezuje, ona razara vezu čoveka s čovekom. Ovde nema Ja i Ti. Ovde je svaki čovek sam sa zemljom.
Knjiga iz koje sam maločas citirao kaže: “Pošto su veliki ljudi ostvarili novu vezu čoveka i svemira, preostao je samo jedan zadatak, stvoriti vezu između čoveka i čoveka”. Tako se opšti zahtev doba susreo s onim što je bilo promišljeno pitanje mađarske zemlje. I zato je bio potreban ne jedan čovek, nego dva. Vezu čoveka i sveta obojica smo savršeno razrešili. Sada je preostalo samo da razrešimo vezu čoveka s čovekom. Zbog toga ovde sudbina potomaka, omladine, zajednice zavisi da li će se naći neko ko će ostvariti mogućnost, meru, kako rekoh. A nju ne može ostvariti jedan čovek, nego bar dvojica. Ona može izvirati jedino iz ljubavi ili prijateljstva, jedino iz veze koja to dvoje stapa u jedan. Nasukao sam se u ljubavi i u prijatljstvu. Prosudi, zašto.
Bela Hamvaš
Nastaviće se
