Taj svakidašnji posao smekšavanja cigle probijanje kroz lepljivu masu koja se naziva svet, sudaranje sa paralelopipedom odvratnog imena svakoga jutra, sa belim zadovoljstvom što je sve na svome mestu, ista žena pored tebe, iste cipele, isti ukus iste zubne paste, ista tuga kuća preko puta, i prljavog niza prozora sa natpisom: “Hotel de Belguique”.
Prislanjanje glave, poput klonulog bika, na prozirnu masu u čijem središtu pijemo belu kafu i otvaramo novine da vidimo šta se desilo u bilo kojem delu staklene cigle. Odbijanje da delikatni čin pritiskanja brave, taj čin kojim bi sve moglo da se preinači, izvršiš sa hladnom spretnošću jednog svakidašnjeg nesvesnog pokreta. Doviđenja, draga. Želim ti uspešan dan.
Stezanje kašičice među prsitma i osećaj njenog metalnog bila, njenog buđenja. Kako je bolno odreći se jedne kašičice, odreći se vrata, odreći se svega onoga što navika miluje dok ne dobije zadovoljavajuću mekoću. Utoliko je lakše prihvatiti malu molbu kašike, upotrebiti je da promešamo kafu.
Nije ni tako loše što nas stvari nalaze svakog dana iznova i to su iste. Što je pored nas ista žena, isti časovnik, i što otvoren roman na stolu ponovo počinje da vozi naše naočare kao bicikl. Zašto bi to bilo loše? Ali treba sagnuti glavu, poput tužnog bika, i gurati prema napolje iz središta staklene cigle, prema onom drugom koje nam je tako blizu, nedosežno kao bik pikadoru na domaku. Kažnjavanje očiju da gledaju ono što se pomera nebom i lukavo prihvata svoje ime oblaka, njegov trag zapisan u pamćenju. Ne veruj da ćeš dobiti telefonski broj koji zoveš. Zašto bi ga dobio? Dogodiće se samo ono što si pripremio i odlučio, jadni odblesak tvoje nade, taj majmun koji se češe na stolu i drhti od hladnoće. Razbij glavu tome majmunu, potrči od središta prema zidu i probij se. Oh, kako pevaju gore na spratu! U ovoj kući postoji još jedan sprat, gde žive drugi ljudi. Postoji još jedan sprat gde žive ljudi koji zaboravljaju da ispod njih ima još jedan sprat, a svi zajedno nalazimo se u staklenoj cigli. I ako se iznenada zaustavi jedan moljac na vrhu moje olovke, i zatitra kao plamen nad pepelom, pogledaj ga, ja ga gledam, opipavam njegovo sićušno srce i čujem ga, taj moljac odjekuje u stvrdnutoj staklenoj smesi, nije još sve izgubljeno. Kada otvorim vrata i pojavim se na stepeništu, znaću da dole počinje ulica. Ali ne kalup, unapred prihvaćen, niti dobro poznate kuće, ni onaj hotel preko puta, nego ulica, gaj pun života, gde svaki trenutak može pasti na mene u obliku cveta magnolije, a gde će se lica rađati pod mojim pogledom, kada učinim sledeći korak, kada laktovima i trepavicama i noktima razbijem masu staklene cigle, i reskiram svoj život da bih korak po korak otišao i kupio novine na uglu.
Hulio Koratasar
Prevod: Mirjana Božin
