Naslutiti se mogu bar četiri značenja.
a) Za sve one koji su stradali ulazeći u ratove, hrleći za bogatstvom i zadovoljstvima, ili hraneći svoju neumerenu taštinu, može se samo moliti. Da li je za takvu molitvu dovoljna dogmatska relacija čoveka i boga? Prethodni deo pesme tu relaciju iscrpljuje. Bog je čoveku dao slobodnu volju, uručujući mu tako i mogućnost da posrne u zlo. Molitva, kao druga relacija sa bogom, nastaje post factum. Ako je sada ona je posle. Otuda je dodatak „i u času našeg rođenja“ apel da se druga relacija proširi. Vreme koje razumevamo, da se poslužimo Hajdegerovom slikom – „iz Sada koje se šepuri“, nije dovoljno za iskupljenje. „Sada“ uvek kasni. Zato: molite, budite sa nama, ne samo kada smo već pali, nego od početka. Ne ostavljajte nas same, saučestvujte, ne odbacujte nas i ne zaboravljajte, ne gledajte samo sebe. Takođe, pretpostavite naše grehe, uračunajte ih kao deo prtljaga sa kojim smo krenuli na put, koji su nam generacije neiskupljenih ostavile u nasledstvo, baš koliko smo ga usput i sami nadometali u nadi da ga nećemo dalje razastirati, nego iskupiti ili bar umanjiti.
b) Moliti za drugoga koji je zgrešio moralni je izazov. Moliti za čistoga, moliti unapred, od početka, skeptički je i filozofski stav. Eliot se ne zadovoljava samo moralnom misijom. Poziv da se moli za nas „u času našeg rođenja“, poziv je onome „gore“ koji, kako je učio Lajbnic, ima apriorni uvid i raspolaže adekvatnim znanjem, da nas poštedi zabluda, a ne samo da nam ih oprašta.
Ali, ako je volja slobodna, mi smo onaj „gore“, a molitva je upućena i nama samima, sa ciljem da „motrimo“ na svoju volju i da je usavršavamo. Istina, moliti za oprost u času rođenja može da znači i nešto drugo: ili moliti za neki neotklonjivi, usađeni, nasleđeni greh koji bi isključio mogućnost da duša svaki put ponovo izlazi iz božje ruke, tj. da izlazi čista i prosta, ili moliti onoga ko nam je dao slobodu volje da svoju odluku preispita, da se ne odrekne sudelovanja u našoj volji i da nam bude pri ruci kod svih budućih izbora i iskušenja koja nas čekaju na putu prepunom ljudskih slabosti – žudnje za slavom, bogatstvom i vlašću.
Takva molitva značila bi protest protiv slobodne volje, pokušaj da se izmole božji naumi pre reda, a ne samo da se izmoli oproštaj za grehe koje smo učinili, kako je govorio Damaskin, uz božje „popuštenje“, ali ne i „blagovljenje“. Pre će biti da se kod Eliota ne radi o tome, nego o nadi da je moguće usavršiti volju, ili ljudsku volju približiti božjoj. U Ubistvu u katedrali, na primer, Toma kaže da će ga smrt stići kad bude dostojan, a da bi bio dostojan treba još samo da usavrši svoju volju: I have therefore only to make perfect my will.
c) Eliot razbija kartezijanski aksiom o nedeljivosti duha. Iz ruke božje duša izlazi čista samo jednom. Svi njeni kasniji izlasci, izlasci su iz ruke vremena. Avgustin kaže da je duša izdanak iz božjeg bića, koji se pomešao sa neprijateljskim silama. Da nije božje reči duša bi bila promenjena i bačena u bedu. Ta reč trebalo bi da dođe duši u pomoć „zarobljenoj slobodna, uprljanoj čista, pokvarenoj netaknuta“. Nevolja je, međutim, u tome što je i sama reč raspadljiva, jer potiče iz jednog te istog bića kao i duša.37
Osim toga, Eliot peva da je reč u svetu i za svet i ona reč koja nije izrečena, koju niko nije čuo, iako se oko nje nesmireni svet okreće.
Ali, na drugom mestu Eliot sve nade polaže baš u reč:
Lord, I am not worthy
Lord, I am not worthy,
but speak the word only.38
Zbog toga nikako nije nevažno to što su reči „čas“ i „naš“ (hour – our) u engleskom jeziku fonetski blizanci. Ovi melodijski homonimi „ukidaju“ vreme. Sve što nam pripada, što nam je ikada pripadalo ili će nam pripasti, sve što se može nazvati našim, nema sadržaj u vremenu, ne prolazi niti dolazi, ne protiče, ne podleže hronološkom merenju. Delatno „sada“ stoji sa druge strane.
Ono što možemo prisvojiti samo je tren u beskraju, lakomislena odvažnost čoveka nesviknutog da se „sada“ potire „časom njegovog rođenja“. Imamo li bilo kakvo čvrsto „sada“, mi već nemamo dušu. Otuda se Eliot, kada kaže Quick now, here, now, alweys,39 tek ovlaš uključuje u Platonovu debatu o idejama, u kojoj Jedno, ako učestvuje u vremenu, ne može da preskoči „sad“ iz prelaska „pre“ u „posle“, pa je „sad“ prisutno kroz sve trenutke postojanja Jednog, jer je Jedno „sad“ svaki put kad postoji.40 Slično je i sa odnosom prema Avgustinovoj teoremi o trostrukosti vremena u duši (sadašnjost prošlosti, sadašnjost sadašnjosti i sadašnjost budućnosti), kao ontološkoj šemi našeg postojećeg pamćenja, motrenja i očekivanja.41 Ne radi se ni o prevođenju „sada“ u „uvek“, u smislu deljive i odredive svakodobnosti, onako kako je Tomas Man raspredao o rastućoj skali „vrtoglavih identiteta“, u kojoj je „jedno ‘sad’ sklono i sposobno da svoju aktuelnu sadašnjicu zameni nekom drugom koja je važila pre jednog meseca ili pre godinu dana, i da se sa njom stopi u jedno ‘uvek’“ (Čarobni breg). Eliotovo „sada“ nije transponovano tako da ga se sećamo kada je bilo u „času rođenja“, niti je ono prosti beskrajni niz koji prerasta u išta trajno, nego je čista jukstapozicija onog i ovog vremena, pri čemu se „ovo“, kao i obično, na kreativan način meša u „ono“.
Ako se sadašnji nalog (molite!) može dati i za neko proteklo zbivanje, tada se vreme poništava upravo onim osobinama koje ga oličavaju: mogućnošću poređenja, proticanja i merenja. Imenica i prilog – „čas“ i „sada“, reči su pomoću kojih vremenu dajemo opseg i rod. Ipak, apsurd pozicije u kojoj se imperativ odnosi na prošlost, nije samo upućivanje na mogućnost poništavanja vremena, nego i približavanje onoga ko moli i onoga od koga se moli. Ako se čovek molitvom obraća božanstvu, kaže Jaspers, ono je za njega takvo „ti“ s kojim bi iz svoje usamljeničke izgubljenosti hteo da uđe u komunikaciju, kao sa ocem, pomagačem, zakonodavcem ili sudijom.42 Eliot, međutim, molitvu traži kao univerzalnu kontemplaciju i brigu, traži je od drugih koji će imati preimućstvo trostruke socijalizacije: saobraćajući sa nama, saobraćajući međusobno i saobraćajući sa onima kojima se u naše ime obraćaju.
Tako Kafkino „oklevanje pred rođenje“ dobija novo značenje pred opasnošću od apsolutne transendencije, pred opasnošću da plahovitost unutarnjeg hoda uzme pravac koji iz čovečanstva vodi napolje. Molite za nas sada – priznanje je vremena i traženje oprosta za grešnu dušu izmučenu rukom svakodnevnog života.
Molite za nas u času našeg rođenja – poništavanje je vremena, koje paralogičkom sinhronijom ukida sled i istoriju, i govori rečnikom principa: molite i za nas proste, dok još nismo bačeni u vreme, u isti čas kada nas bog ispušta iz ruke ili priroda prepušta svetu. Sjedinjeni „sada“, u kome je vreme bez proticanja, i „čas rođenja“, u kome nikakvog vremena još nema, označavaju našu dušu kao sumu učenja, osećanja i rasuđivanja, i označavaju „nas“ kao sumu ljudskog roda, koja se u isti mah rađa, uzdiže i survava.
d) Da li to naš pesnik huli? Naprotiv! Iako se drznuo da nas navede na pomisao o postojanju „nikada“ i o našoj „božanskoj“ su-večnosti i izvanvremenosti,43 centralno mesto Eliotove poeme nije problem sagrešenja i prevazilaženja vremena, već apel za molitvu. Uprkos trivijalnoj rimi i prizivanju veselih zgoda koje u prvom delu pesme prate uzlete i padove duše, uprkos ugledanju na Paundovo opiranje Hadrijanovom upiranju prsta na krajeve u kojima se više neće zbijati šala, teško je reći da se Eliot ma kome izruguje. Njegovi citati jesu i repertoar građe učenog čoveka, i samoironija kakvom bi se samo mali broj knjiških moljaca iskreno podsmehnuo vlastitoj sujeti i napravio dosetke od neodolevanja izazovu da se poziva na literarne korene. Ali nikako nisu samo to! Čak ni kada motiv molitve ima tako upadljivu faustovsku notu, kakvu nalazimo poredeći reči doktora Marianusa na završetku Fausta:
Jungfrau, Mutter, Königin,
Göttin, bleibe gnädig! 44
sa Eliotovim završetkom Čiste srede:
Sister, mother
And spirit of the river, spirit of the sea,
Suffer me not to be separated
And let my cry come unto Thee.45
Prisustvo Dantea i Getea nužno je za poređenje suprotnih puteva, za ukazivanje na istorijski ponor koji deli sudbine „spasenja“ onih doba i ovog našeg doba. Danteovu dušu mogao bi da izbavi dobar vođa. Faustova duša se uznosi u onostranom svetu koji priznaje njenu besmrtnost i daje joj priliku za iskupljenje. Eliotova animula, međutim, sa svojom svešću i voljom kao izmaklim identitetom, nosi teret individualnosti moderne civilizacije i nalazi se između unutrašnjeg i spoljašnjeg, između božanskog i demonskog, između izvorne nedužnosti i empirijskog zla, pred vladarima nespremnim da se podvrgnu sopstvenim zakonima, pred vođama koji manipulišu i razaraju tuđu osobenost, na praznoj tabli duše iscrtavaju mape svojih interesa, a slobodu volje uzimaju samo kao izraze naše zavedenosti, ili našeg straha i neznanja. Ona je, ujedno, i objava nespremnosti čoveka da se odupre podsticajima koji ga vode u zlo, persiflaža onog „senjor Dantea“, za koga će pesnik Čarls Simić duhovito reći da nam je ponudio vožnju prvom klasom do pakla da bi nas pripremio za užase dvadesetog veka.
e) Nije li, najzad, Eliotova poema o smrti duše samo odgovor na Ničeovu objavu da je bog mrtav?
U Veseloj nauci Ničeov sumanuti čovek govori da smo svi mi ubice boga i pita se: Kako da se tešimo, ko će izbrisati tu krv sa nas, kakvom vodom bismo mogli da se očistimo, koje ćemo svečanosti okajanja, kakve ćemo svete igre morati da izmislimo?46
Za Hajdegera Ničeova objava znači da je natčulni svet ideja izgubio svoju obavezujuću, ali i graditeljsku snagu, da je došao kraj metafizici i zapadnoj filozofiji u Platonovom ključu, i da na mesto iščezlog autoriteta boga i crkve nastupa autoritet savesti i uma. Zašto je tada, pita se, Ničeov junak pomerio pameću? Zato što je pomeren izvan ravni dosadašnjeg čoveka, ravni u kojoj se ideali natčulnog sveta izdaju za ono što je stvarno, a ostvaruje se njihova suprotnost, zato što se primakao predodređenoj suštini dosadašnjeg čoveka – da bude animal rationale. Taj čovek, kaže Hajdeger, nema ništa zajedničko sa dangubama koje „više ne mogu da traže zato što više ne misle“! Taj čovek, zapravo, traži boga, samo što naše uho još ne čuje njegov krik i neće ga čuti sve dotle dok ne počne da misli, a počeće da misli tek kada shvatimo da je onaj vekovima slavljeni um najtvrdokorniji protivnik mišljenja.47 I Hajdeger se, uzgred, oslanja na Ničeovu sliku munje i groma da bi dočarao odloženi učinak mišljenja i dela.
Eliotova animula ne skončava bez ostatka, kao što bez ostatka ne skončava ni Ničeov bog. Udes duše poziv je nama, vinovnicima i svedocima njene smrtnosti, da stvari popravljamo molitvama. Te molitve nisu šetnja iza Aheronta i vapaj za pukom verom, već delo obuzdavanja vere i upućivanja na snage koje su spas mogle naći, a mogle bi ga i ubuduće naći, u okviru probuđenog i sveprisutnog uma. U svesti o njihovoj pobudi i svrsi, ujedno, posejano je i potajno prizivanje dela.
U Četiri kvarteta Eliot peva:
You are here to kneel
Where prayer has been valid. And prayer is more
Than an order of words, the conscious occupation
Of the praying mind, or the sound of the voice praying.48
Lakomisleno je, ili samorazmetljivo, opiranje „imperijalizmu kajanja“, u kome smo, kako kaže Bodrijar, kao u kakvom pretkrivičnom postupku Strašnog suda, osuđeni da razobličavamo i peremo celu našu istoriju od svih zločina i nepravdi.49 Ma koliko ti procesi bili nestvarni ili simbolični, naš osećaj izneverene obaveze, pogreške i krivice itekako je stvaran. Bolno je to, ali nikako i uzaludno iskustvo.
Zlo i nastaje tamo gde nema potrebe za iskupljenjem, makar i bezrazložnim, gde sve vrvi od istorijskih zadataka, direktiva, urođenih preimućstava, nadmenosti i osećaja ispravnosti.
Nema nedužnosti. Postoji svet koji se raspada i duša koja se u njemu prlja. I postojimo mi, čuvari duše, svaki svoje ponaosob i duše kao takve, moćni ili nemoćni, ali svagda krivi i, u ovom čudesno grešnom dobu, u kome smo suočeni sa neuspehom igre i učenja, i gotovo bespomoćni pred iskustvom da nas znanje ne čini boljima, dužni da se ne predajemo samo veri i nadi, nego da se domognemo druge obale, da se iskupljujemo i umom i činom, i da stvari popravljamo prihvatajući odgovornost, misleći o drugima i pritičući u pomoć.
Slobodan Beljanski
37 Augustin, A., Ispovijesti, VII, 2, Zagreb, 1973, str. 133.
38 Gospode nisam dostojan,
Gospode nisam dostojan
no samo reci reč (Čista sreda, prev. I. V. Lalić).
39 Brzo sada, ovde, sada, uvek (Četiri kvarteta – Burnt Norton, prev. I. V. Lalić).
40 Platon, Parmenid, Beograd, 1959, str. 40, ff.
41 Augustin, A., ibid., XI, 20 – 28, str. 268 – 277.
42 Jaspers, K., Filozofija, Srem. Karlovci, 1989, str. 636.
43 Cf: Augustin, A., ibid., XI, 30, str.278.
44 Device, majko, kraljice,
Boginjo, budi milostiva (Gete, J. V
45 Sestro, majko
I duše rečni, duše morski,
Ne dozvoli da odvojen budem
I neka vapaj moj dopre do Tebe. (prev. I. V. Lalić).
46 Niče, F., Vesela nauka, Beograd, 1984, str. 146 – 147.
47 Hajdeger, M., Ničeove reči „Bog je mrtav“, „Šumski putevi“, Beograd, 2000, str. 163 ff.
48 Vi ste ovde da klečite
Gde molitva je na snazi. A molitva je nešto više
Nego izvesni red reči, svesno bavljenje
Duha koji moli, il’ zvuk glasa što moli (Little Gidding, I, prev. I. V. Lalić).
