Ja sam jebeni profesor. Stariji sam od dosta prijatelja, ne toliko star da me zovu čiko. Volim misliti da posjedujem određenu harizmu, iako se slične teze karakterišu kao egoistične. Po prirodi sam lak, vragolast i bezazlen. Direktan do srži, obično ne promislim, a već sam ispljunuo određeni sadržaj. Samoća mi prija. Ne težim istoj, ali me nesvjesno privlači draž slobodnog istraživanja u predvorju napuštenom, mahovinom obraslom. Biodiverzitet kulja mojim venama, krv mi je zelena. Moje ruke poput kvrgavog granja streme ka nebu. Noge su cijelim stopalom na zemlji, osluškuju vječiti takt proticanja. Sitni procijepi distribuišu neopipljivu frekvenciju sveprožimajućeg bitisanja. Bojim se zmija. Radoznalo posmatram insekte. Pande su mi trenutno u mislima. Skroman sam. Ne podnosim nepotrebno trabunjanje, isflekano odurnom laži. Materijalni svijet nema većeg uticaja na mene. Godi mi sunce jednom nedeljno. Pitam se šta je izvan svega. Ko tamo dospijeva, čime ih hrane i o čemu li, kog đavola, razmišljaju. Gdje je moja armija? Istomišljenici? Podrivači suptilnog, opasnog vokabulara? Nemojte mi reći da ste odustali? Živote, slatki tlačitelju.
Vjerujem da će iskrenost na kraju odnijeti prevagu. U suprotnom, dijete gubi moć. Svi smo antipodi onom čistom, suštinskom, hromi labradori sa lajšmanijom.
Djeca su najdivnija i najiritantnija bića na planeti. Želim da moja djeca jednog dana napišu kratku priču o njihovom ocu. Po mogućnosti da bude apstraktna, samo da ne je razvuku previše.
Zašto i dalje pristajemo na kompromise? Koja nečista sila uvijek omekša naš čvrsti naum da ovog puta nećemo pokleknuti? Sigurno je do nekog genetskog gliča, eventualno horoskopa.
Nisu li moje slabosti (u očima drugih!) zapravo moja snaga? Ako se vodimo onim da prvo moramo da se spotaknemo da bi zatim (jači) ustali, onda je odgovor pozitivan. Ipak, nisam prvi koji je do toga došao. Jednostavno pratim nekakav unutrašnji tintraj.
Kuda vodi pretjerano razmišljanje? Ambis, pogrešno skretanje, iluzija, breme, nikuda, u nevolju, u ludilo, iza ćoška gdje beskućnici seru. Lijek? Lupiti glavom o zid stotinu puta, pa se uz optimističan pristup ponadati nekom čudu.
Razmišljam o Vilijemu Borouzu. Nijednu njegovu knjigu nisam pročitao. Vodio je zanimljiv život, kao ozbiljan broj njegovih kolega.
Nemam barijera. Granice su iluzorne. More tako zvučno diše.
Ne želim da znam ništa o budućnosti jer živim sada.
Skoro svi ljudi oko mene (moja malenkost takođe) imaju isti zvuk zvona na telefonu. Dokaz da smo hipnotisana gomila vivisektovanih guštera. Nemojte, molim Vas. Znam šta ćete kazati. Ta, to nije dovoljno jak argument… Te, i ja sam onda za sebe kažem da sam… Pa kako mobilni uređaj može da sugeriše… Jeste li vi normalni? Odmah ću vas prekinuti: nije bitno. Ako vam se rečenica ne dopada, oblikujte je u svojoj glavi po vašem nahođenju. Ne skrnavite moje mudrolije na dnevnoj bazi! Snađite se, pobogu!
Luka Minić
