1.1. Ciklična kompozicija samog romana, 1.2. Filozofija iza uvodne slike romana, 1.3. Filozofija iza samog naziva dela
Ako slobodno možemo pretpostaviti da je ovo jedan filozofski, egzisencijalistički roman, šta bi bolje moglo simbolički prikazati težinu i potrebu za apsurdom nego jedan krug. Apsurd najveću bitku upravo sa tim krugom vodi. Uvek jedna gomila pitanja „Zašto?“ u tek pobuđenom čoveku, a tiču se uvek jedno te istih zbunjujućih misli o životu, smrti i njihovoj neprekidnoj smeni u kojoj je čovek, možemo reći prisilno, zalutao. Svaka priča u romanu je jedan krug koji već sledeća priča nadrasta, i logično bi bilo pod takvim sledom okolnosti zaokružiti priču jednim finalnim, sveobuhvatnim krugom.
Uvodna slika romana nam daje jednu prazninu. Najodređenije rečeno tabula rasa. Nešto čime život počinje i čime se završava. Podloga na kojoj je moguće ispisati nešto, progovoriti, pomisliti nešto, ostaviti neki trag u snegu. I kada se sve uradi, kaže i ispiše, prekriti ga ponovo jednom belinom koja svojim postojanjem ne može pobeći ni kraju ni početku, u suštini je i jedno i drugo. Banalnije promišljeno, početak piščevog stvaranja ni iz čega.Misao koja takođe dopire do nas na samom početku jeste ona usađena misao o prolaznosti koja zahvata svaki život osim onog besmrtnog, onog čiji je vrh groba dovoljno visok da savlada taj ciklus, tu belinu. „Pod tom belinom iščezlo je i malo groblje na kom samo najviši krstovi vrhom vire iz dubokog snega.“
„Prokleta avlija“ je u bukvalnom smislu mesto, stanje uma u koje dolaze oni prokleti. Avlija u kojoj ti je zagarantovana propast, u kojoj vlada večno ludilo, mučenje, propast, očaj, stanje potpunog rasula.
2.1. Ego našeg romana, fra-Petar, 2.2. Pesimistični alter ego našeg romana, Ćamil, 2.3. Prikaz dominantne mase društva, Haim, 2.4. Patološki prikaz naizgled prosečnog pripadnika mase, Zaim, 2.5. Sadistički(totalitaristički) lider a.k.a. „Nevidljivi vođa“, Latifaga(Karađoz) :
Fra-Petar je recimo centralna figura romana, „ego“, dok bi njegov „alter ego“ upravo bio Ćamil. Uzmimo u obzir da je ovo samo jedan solipsistički ugao posmatranja. U tom slučaju imamo jedan optimistično nastrojen ego, koji u nekim trenucima čvrsto drži konce u svojim rukama, ili je ipak ispravnije reći da makar ima veliku želju da ih drži na sigurnom. On je figura ovog romana koji trpi apsurd. Lik na čijem primeru jasno vidimo teskobu besmisla i na koji način alter ego može da se poigra sa realnošću. Očaj i apsurd u koji zapada naš ego postaje kao hranljiva podloga na kojoj može da se razvije mračni, izgubljeni i apatični alter ego. Neizbežna je činjenica da se sudi obojici, ali teža presuda je doneta Ćamilu. On pada u zaborav. Tu je, ali prednost preuzima fra-Petar, ego. Njihovu suštinsku razliku možemo uočiti u razgovoru koji fra-Petar vodi sa imaginarnim Ćamilom pri kraju romana u kom pokušava da probudi svetlost i delić optimizma u Ćamilu. To nam govori da fra-Petar nije odustao od života, da možda postoji mogućnost rezonovanja života ne kao isključive osude, već kao jedinstvene lepote. Izražena potreba za razgovorom, što bi njegov rođak rekao kao za hlebom. Potreba kao za vazduhom. To nas valjda čini živim, razumnim bićima. Njega smo na samom početku romana prvo sahranili da bi u potpunosti razumeli reči Miodraga Pavlovića „osetite svet je postao lakši za jedan ljudski mozak“. Najbolje onda možemo razumeti tugu apsurda. Razlog njegovog pojavljivanja.
Ako posmatramo Ćamila van solipsističkog okvira posmatranja, osnovno što bi se za njega moglo reći je jedan nesrećan čovek. „Kao i jeste Turčin, i nije, ali nesrećan čovek sigurno.“ Rođen od, malo je reći nesrećne majke, Grkinje i oca potpuno drugačijeg stila života, Turčina, kao predoređen na patnju. Rođen kao hibrid. Hibrid u svoj svojoj suštini predstavlja dualizam, koji kao da se podsmeva Ćamilu koji predstavlja potpnu paradoks toga. Hibrid, a opet u ratu i sa jednom i sa drugom stranu. Predodređen da bude oba, a nije ni jedno. Svima se u ovom imaginarijumu zatvora sudi, svi su krivi, a Ćamilova najveća krivica je preuzimanje ideje o Džem sultanu kao o sopstvenom biću. Uzdržan, bojažljiv. Ćamil traži lek u priči za koju smatra da će imati terapeutsko dejstvo, nalazi smisao u identifikaciji sa sebi sličnom istorijskom ličnošću. „Ćamil је priznao otvoreno i gordo da је istovetan sa Džem-sultanom to jest sa čovekom koji је, nesrećam kao niko, došao u tesnac bez izlaza, a koji nije hteo, nije mogao da se odrekne sebe, da ne bude ono što је. – Ја sam to!–“. Sudi mu se zato što nije hteo da izađe van okvira svoje ličnosti. Ako smo zaključili da ličnost čak ni ne postoji. Postoji samo ona naša I tuđa percepcija o tome. Ništa drugo do obična misao. Trenutak gde Džem sultan sebe poistovećuje sa sultanom. Njegova najveća propast je to što je on sultan, ni više ni manje, bez tog okvira ne postoji, ili makar on misli da ne postoji pa je baš zbog toga I osuđen. Posmatran u bilo kom od ona dva ugla (dualizma), on je sultan. Glavna potreba I instinktivni nagon fra-Petra bio je odvlačenje Ćamila od njegove identifikacije sa svojim egom. Zbog toga je Ćamil umro još pre svoje smrti. Osudio je sam sebe. Zapečatio svoju sudbinu. “ Nema ni mladića iz Smirne koji је jednom umro još pre smrti, onda kad је pomislio da је, da bi mogao biti, nesrećni sultanov brat Džem.”
Haim bio je naizgled jedan prostodušan čovek, tipičan osrednje inteligencije građanin. Onaj tip kakvog svako poznaje makar po jednog. Živeo je da prepričava događaje. Nije mu za zameriti, to je bio njegov smisao. Reč, razgovor, za njega je od velikog značaja, kao što smo mogli videti i kod fra-Petra. Njegove priče ne moramo nužno osuditi, tumačiti kao „lošu naviku“. I sam fra-Petar staje u njegovu odbranu: „Jer, šta bismo mi znali o tuđim dušama i mislima, o drugim ljudima, pa prema tome i o sebi, odrugim sredinama i predelima koje nismo nikad videli niti ćemo imati prilike da ih vidimo, da nematakvih ljudi koji imaju potrebu da usmeno ili pismeno kazuju ono što su videli i čuli, i što su s tim uvezi doživeli ili mislili?” Pored ovoga, krasila ga je jedna neobična osobina, u odnosu na druge, paranoičnost.
Zaim kao još jedna istaknuta patologija ovog romana, bio je klasičan patološki lažov. Sve ono što odlikuje jednog čoveka iskrivljenog viđenja sveta. Kompleks niže vrednosti, I iz toga konstanta potreba isticanja svoje “uzvišene” ličnosti. Najviše žena, jer je brojka žena na primitivnom nivou najmerodavnije sredstvo određivanja statusa. Svi su očigledno znali da su njegove price izmišljotine, podsmevali su mu se, ali i tada je suočavanje sa onim urodjenim strahom, ličnom tamom bilo daleko veći izazov. Prijatnije je i bezbednije sakriti se u lažima. To je već odavno dobro poznato.
Latifaga ili ti Karađoz. Njegova priča počinje sa krajnje pristojnim dečakom, predanijim knjigama nego uobičajenim zabavama jednog prosečnog dečaka njegovih godina. Što nam govori da nije prosečne inteligencije, ima materijala da osvesti određeni besmisao. Kako bi pobegao od sopstvenog apsurda pribegava ilegalnim radnjama. Labilna ličnost, kakva jeste, predaje se porocima. Taj deo njegove ličnosti prerasta u tu “urođenu tamu”, “urođeni strah”. Priključivši se onima koji istrebljuju takve kao što je on bio, uslovno rečeno jer I dalje jeste, on prividno beži od te svoje urođene tame. Izrevoltiran time što svakodnevno mora da se suočava sa svojim urođenim strahom, pretvara se u čudovište, u svakom smislu te reči, sadistu. Njegovo ponašanje, psihičko maltretiranje ljudi u tom zatvoru, toliko dobro osmišljeno, toliko posvećeno, nikako drugačije se ne bi moglo objasniti nego čist sadizam u svojoj punoj moći. Od konstantnog zadirkivanja, provociranja svog urodjenog straha on razvija čistu patologiju, bolest. Postaje njihov autoritet. U svom tom bunilu i neredu bez poretka on im predstavlja vlast, vodeću dominantnu figuru. Vladajući strah. Mržnja I gnev nisu tražili objašnjenja, nego su jedno drugo uzajamno podsticali i uzajamno rasli. On je u svakom smislu đavo, sav užas ovog sveta sabran u njegova dva oka. U njegovih bezbroj ličnosti. “Pričaju stvar među prijateljima, idu pa se žale uticajnim poznanicima, koji sležu ramenima i odmahuju rukom, kao ljudi koji tvrdoglavo veruju da u Karađozu sedi i iz njega govori sam đavo, i to ne jedan.” Karađoz je malo rečeno nemilosrdan, opsesivan. Njegov život i smisao ne postoje van zatvora, van njegove uloge sadiste. Međutim, nije njega potpuno nadvladao onaj Ničeov ambis, Jungova beskončna tama ili ti Frojdov tanatos. U njemu se neka svetlost i dalje bori za svoje mesto, zbog toga on nije jedinstvena ličnost, nego lomljiva u bezbroj delova od kojih se nikad ne zna koji će od njih ostvariti prednost. Karađoz, gotovo da mu se u nekom ludilu možemo I diviti. On skoro pa da citira Dostojevskog, svi su krivi za sve. “Ko ovde dođe, taj je kriv, ili se makar očešao o krivca. Phi! Pustio sam ih dosta, i ponaredbi i na svoju odgovornost, da. Ali kriv je bio svaki. Ovde nevinog čoveka nema. Ali ima ih nahiljade krivih koji nisu ovde i nikad neće ni doći, jer kad bi svi krivi dospeli ovamo, ova bi Avlija morala biti od mora do mora. Ja ljude znam, krivi su svi, samo nije svakom pisano da ovde hleb jede.” Latifaga kao da nas upućuje na ono božansko predskazanje da smo rođeni krivi. U ljude je usađena krivica još od trenutka kada se Eva poigrala sa đavolom. Karađoz i izmirski valija po svoj prilici nisu toliko slični karakterno. Za razliku od izmirskog valije kod Karađoza imamo neke naznake intelekta. Izmirski valija je samo jedan prost čovek, izvršitelj dužnosti, čovek koji ne preispituje. Apsolutno idealan pijun koji je tu da sprovede totalitarizam. Zajednička im je ipak misao o krivici ljudskog roda, ali reklo bi se na potpuno drugačiji način. Krajnji cilj je isti, neizbežna krivica, ali misao o njoj drugačija. Onoliko drugačija koliko može biti iz perspektive dva čoveka različitog intelekta. Nešto što je meni bilo interesantno jeste taj Stokholmski sindrom. Zbog čega pored svog tog sadizma, zatvorenici ipak gaje neko poštovanje prema njemu. Postoje dve pretpostavke. Prva od njih odnosi se na to da zatvorenici možda povrh svega osećaju krivicu. Pa im kazna u tom slučaju dođe kao nagrada. Znaju da treba da budu na neki način kažnjeni. Psihologija je takva da sadista u tom slučaju ih toliko izludi da ih natera da poveruju da su u stvari krivi, I da ih on kažnjava za njihovo dobro. Druga pretpostavka bi se odnosila na to da poredak mora da postoji. Njihove ličnosti same po sebi ne bi mogle da funkcionišu bez nekog autoriteta, nadređenog. Bilo kakav red je uvek bolji nego potpuno rasulo I anarhija. sprovede Još jedna interesantna misao Latifage o priznanju kao jedinom leku za dušu, prividnom uspostavljanju bilo kakvog poretka, što se nadovezuje na onu drugupretpostavku.“Nerazumljiva je bila ta njegova beskonačna i čudna igra, ali on, u stvari, kao da nije verovaonikad nikome, ne samo okrivljenom ni svedoku nego ni samom sebi, i stoga mu je bilo potrebno priznanje kao jedina donekle stalna tačka sa koje se može u ovom svetu, u kom su svi krivi i dostojniosude, održavati bar privid neke pravde i kakav-takav red.”
3.1. Suštinski demonski efekat samog zatvora, 3.2. Filozofski skelet celokupnog romana, I još po nešto, posmatrano kroz egzistencijalističku przimu:
“Petnaestak prizemnih ili jednospratnih zgrada, građenih i dograđivanih u toku mnogih godina, povezanih visokim zidom, zatvaraju ogromno, izduženo i strmo dvorište posve nepravilna oblika.” “Sam položaj Proklete avlije bio je čudan, kao sračunat na mučenje i veće stradanje zatvorenika.” “Sve neodređeno, bezimeno, i tuđe. Tako čovek stranac ima stalno osećanje da je negde na nekom đavolskom ostrvu, izvan svega što je dotadaznačilo za njega život, a bez nade da će ga skoro ugledati.”
Ono zbog čega je Prokleta avlija bio kompletan pakao jeste činjenica da nije bio konačno odredište, već neka forma zatvora gde se čeka presuda. Zatvorenici su osuđeni na neodređeni strah I bol u iščekivanju svoje presude. Neizvesnost je ono što im stvara paniku.
Uzrok bilo kog od dela egzistencijalizma treba tražiti u drugotrajnoj dehumanizaciji koja je zadesila svet i koja traje do dan danas. Zato univerzalnost svih proteklih dela, na temu egzistencije, ne izostaje. Društvom vlada nevidljivi vođa, a od čoveka ostaje jedino sredstvo, sirovina koju treba što bolje iskoristiti. U ovakvim okolnostima gotovo da je nemoguće ne osvestiti problem egsitencije, apsurda, paradoksa, očaja, ništavila I taj večni krug. Šta je Andrićev zatvor nego jedno stanje svesti, surovi zatvor ni manje ni više predstavlja svet onakvim kakvim ga doživljavaju egzistencijalisti u svojoj filozofiji. Zatvor koji je predodređen na večno stradanje i mučenje zatvorenika, je kao odraz u ogledalu stvarnog sveta i vremena užasa koji je zatekao ljudsko društvo onda kada su se svi konci pogubili, I kada je nastupila totalna izopačenost, moralna dekadencija. Naravno da ovakve “nedaće” prate čoveka od pocetka njegovog postojanja, ali nikada to poigravanje ljudskom sudbinom nije bilo više izraženo nego početkom 20-og veka pa do dan danas. Nevidljivi vođa, uslovno rečeno, ili može se reći ruka koja deli karte, beskrajno se poigrava sa ljudskim životima, I odatle jedino racionalno možemo posmatrati čoveka kao pijuna. Ako je čovek pijun, onda tehnički I ne postoji duhom, nego bez pogovora, mehanički izvršava naređenja. Ogromna kritika na apatiju, odsustvo preispitivanja sledi iz toga. Ko je nevidljivi vođa u Andrićevom zatvoru nego Karađoz.
Jedna od takođe vešto osmišljenih ideja egzistencije koja se provlači kroz roman jeste ta “bačenost” u svet. Nešto šta čovek zasigurno ne može izazvati niti sprečiti. Potpuna bezrazložnost postojanja koja provocira osećaj straha, očja, težine življenja a u nekim slučajevima i gađenje prema životu koje Andrić pominje terminom taedium vitae. Gađenje prema životu i konstanta, neodređena potraga. Potraga za sopstvenim identitetom i onda prekoravanje i sumnja u mogućnosti čovekove spoznaje. Zastrašujuća neautentičnost našeg “ja”. Strah da možda “ja” ne postoji. Koliko li je samo poražavajuće osvestiti odsustvo autentičnog bića koje čuči u nama, i priznati da ličnost kao pojam nije statična pojava već naprotiv, fluidna. Teško je priznati da je “ja” u stvari nešto, iz naše perspektive, potpuno trivijalno kao što je okruženje, mišljenje, stvari a ne autentično biće. Čovek i da pronađe uzrok, čak i ako bi to bio Bog, ne može pobeći od svoje nesređene, “lomljive” prirode. Kao što Ćamil navodi da je on bolestan od sebe, a od toga se ne može izlečiti. Ovakvom čoveku je upravo mesto između onog esencijalnog dualizma. Dobro i zlo. Jin i Jang. Zbog svoje nesavršenosti on je konfliktu i sa jednim i sa drugim.
Završna misao, koja je i te kako propraćena i u Selimovićevom romanu “Derviš i smrt”, jeste izolacija sopstvenog bića. Da bi čovek promenio svet, ili makar svoj mikrosvet, ne sme biti rezervisan. Ne sme biti uzdržan i učauren u ideji pojedinca. Čovek uz mnogo argumenata ne funkcioniše sam, i priroda sama u svom poretku to ne dozvoljava. Čovekovo biće egzistira samo posredstvom drugog bića. Refleksijom dva bića njihovo postojanje se uopšte i može evidentirati kao validno. Saživeli smo u nekom sistemu gde ne postoji pojedinac, a i kao što je rečeno biće je samo odraz drugih bića tako da suštinski izolovano ne postoji, može se posmatrati samo u celini. Iskustveni čovek, kao jedan od primarnih stadijuma definicije čovekovog duha, postoji samo u dodiru sa drugim bićem. Poenta je, čovek ne može naći “sopstvenu istinu” jer se njegova istina tiče i drugog. Njegov pojam dobrog nije njegov nego je i tuđi, njegova sloboda nije sloboda ako i drugi nisu slobodni. Ljubav kao misao tada nastupa. Tu je i argument zašto joj se većina pisaca vraća u potrazi za smislom. To je upravo vanvremenski dodir izmedju Ćamila I fra-Petra. U svoj bedi koja ih je snašla, dodir njihovih bica im je pružila mali zrak svetlosti, ljudskosti. Zbog toga Ćamil zauvek ostaje nedorečena potreba biću fra-Petra.
Apsurd u svojoj punoj formi beskonačnog ciklusa: “Ničeg nema. Samo sneg i prosta činjenica da se umire i odlazi pod zemlju.” , “А takav grob, sa belim kaemnom bez natpisa, ne govori ni о čemu, pa ni о carevima ni njihovim sporovima i borbama sa suparnicima.”
Anđela Ilić, 2020.
