Notes

Snovi koje sam sanjao (i neki koje nisam)

Winsor McCay, 1914

Kad sam bio mlađi, retko sam pamtio svoje snove i često sam tvrdio prijateljima da uopšte i ne sanjam. Možda zato što sam retko odlazio na spavanje dok se potpuno ne izmorim, a onda sam padao u dubok san iz kojeg sam se budio kao iz mrtvih. Retko sam mogao da se setim nekog sna. Zbog mračnog ambijenta i idiotskih zapleta, ti snovi su ličili na filmove braće Marks; neki prizori iz prethodnog dana izmešani sa starim sećanjima, plus neke strašne stvari i tu i tamo malo pornografije, da ne bude dosadno.

Bio sam zapanjen kad su mi ljudi govorili kako njihovi snovi traju kao španske serije. Jednom mi je neka devojka na zabavi u Njujorku ispričala kako je sanjala da je upoznala Ernesta Hemingveja, a on ju je pitao da li hoće da pođe sa njim na safari u Afriku. Pristala je, i sutradan, još uvek u istom snu, došao je po nju u crvenom poršeu i odvezli su se kolima u Afriku. Nije me impresioniralo to što su vozili kola preko okeana, nego što je to bilo sutradan u istom snu, koji se navodno protegao na još nekoliko dana. Možda je izmišljala, ali pošto je izgledala kao mlada časna sestra, poverovao sam.

Da stvar bude gora, bio sam pesnik, i to pesnik kome su uvek govorili da njegove pesme zvuče kao da su direktno prepisane iz snova. Kad bih se pobunio i objasnio da su one isključivo proizvod moje mašte, ljudi mi nisu verovali. Tih godina su se u ovoj zemlji mnogi pesnici zanimali za nadrealizam, i neprestano su raspravljali o automatskom pisanju i govorili o podsvesnom kao nekoj fabrici slika i izvoru svega što je u umetnosti originalno i čudesno. Imao sam jednog prijatelja, pesnika, koji je pokušao da ove ideje pretoči u praksu, i tako popravi kvalitet svojih pesama.

Rešio je da nekoliko puta nedeljno pojede čitavu peperoni picu pre nego što u ponoć ode na spavanje, i da namesti budilnik na radiju na neku rokenrol stanicu, da bi ga Litl Ričard ili Džeri Li Luis u 4 ujutru probudili iz dubokog sna, pa da otrči do radnog stola i zapiše sve čega može da se seti. Očekivao je svakakve divote, ali dobio je samo to da ga žena juri sa nožem u rukama i slične klasične priče strave i užasa koje dobro poznaje svako ko se prejede pa zaspi punog stomaka. Ponekad bi zapisao neku nerazumljivu rečenicu poput „Slonovi mi napadaju nepca“, koja bi ga posle oduševila pa bi i iduće noći ponavljao eksperiment.

Što se mene tiče, iz čitavog života uobičajenih i dosadnih snova, izdvaja se samo nekoliko. Na primer, pre mnogo godina, sanjao sam da sam se obreo na sceni tokom izvođenja Aide, i da treba da zapevam čuvenu ariju „Celeste Aida“ u kojoj Radames, mladi egipatski ratnik, peva kako očekuje pobedu u predstojećoj bici i izjavljuje ljubav Aidi, etiopijskoj robinji. Na glavi mi je neki šlem koji mi spada preko očiju, u ruci držim koplje i brinem šta će se sada desiti, jer iako znam melodiju, pamtim samo prvih nekoliko reči, a ostatak moram nekako da odglumim izmišljajući reči koje zvuče italijanski. To uspevam, ali sada me muči nešto drugo, jer na kraju arije moram da otpevam visoku notu koju sigurno neću pogoditi – pa da bih je izbegao, sve vreme ponavljam uvodni deo, kao izgrebana ploča koja preskače. Srećom, probudio sam se i shvatio da ležim u krevetu, u motelu kod Bafala, u državi Njujork.

U drugom snu, koga se dobro sećam do detalja, ja sam Staljinov sekretar, ili pre će biti neki potrčko, koji ga u stopu prati po Kremlju sa udvoričkim smeškom, dok se ovaj diktator sastaje sa raznim zvaničnicima. Savršeno dobro znam da je taj čovek već ubio milione ljudi i svakim pokretom i izrazom se trudim da i mene ne snađe ista sudbina. Čak sam i u snu bio zgrožen svojim podrepaškim držanjem. Probudio sam se potpuno postiđen. Da li je ovo nekakvo predskazanje? Zabrinuo sam se. Što kažu moji Srbi, u svakom čoveku krije se govno. Da nisam možda u to vreme čitao neku knjigu o Staljinu i sovjetskoj Rusiji? Koliko se sećam, ne. Kod tog sna me je začudilo, toliko da sam mu čak i datum zapisao, to što nisam mogao da nađem očigledno opravdanje ni za radnju ni za svoje ponašanje.

Za mene najinteresantniji snovi nemaju očigledan sadržaj. Liče na ono kad kasno noću uključiš televizor i naletiš na scenu iz starog crno-belog filma koji verovatno nikad nisi gledao, ali ti deluje poznato. To jest, pažnju nam ne privlači sam zaplet (koji obično ostaje nepoznat), nego neka scena ili slika izvučena iz konteksta, jer nam je zanimljiva ili estetski dopadljiva, pa nas onda proganja godinama.

Ko bi rekao, govorimo sebi kasnije, da ta slika u mračnoj komori koju nazivamo mozgom može da proizvede nešto toliko dirljivo i lepo? Naravno, kao što svi znamo, opisivati nekom ovakve snove uzaludan je posao, jer svako može lakše da opiše radnju nego komplikovane emocije koje je san izazvao i koje, ako ćemo pošteno, ni sami ne razumemo. Kad čovek ostari, više i ne pokušava. Svet je verovatno pun ljudi koji idu nekim svojim poslom, a u glavi nose sećanja na nepoznata remek dela spavačke filmske umetnosti, koja nikad neće igrati u bioskopima, i kojima je suđeno da se prikažu samo jedanput, i to samo jednom gledaocu.

Čarls Simić

NYRBlog, 24.01.2013.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 26.01.2013.

Ostavite komentar: