- Jul 2009. godine
17:30
Centenary Stadium, Ta’ Qali
Referee: PavleRadovanovic (Montenegro)
Valleta (Malta) – Keflavik (Island)
3 0
Falzon 25′
Priso 49′
Den Ouden 72′
Prokleta mogućnost izbora mora da postoji.
– Ne želim više da budem dio organizacije – rekao je Abdulah Al Kadi kada se konobar udaljio od stola.
– Nego?
…..
– Šta želiš?
– Da izađem. Da nastavim drugim putem.
– Misliš da možeš da izađeš? Tek tako? Baš me briga, idem ja?
– Mislim.
– Teško, brate moj, teško. Šta se desilo, brate? Šta je bilo? Rekli su mi da si odsutan na sastancima. A znaš da dolazi teško vrijeme za sve nas, za našu stvar.
– Da budem iskren?
– Naravno, uvijek prema bratu iskren.
– Zaljubio sam se.
….
– Odakle je?
– Iz Rusije.
– Ruskinja!? – nasmijao se – i?
– I, želimo da živimo zajedno. U Italiji.
– Od čega ćete živjeti, šta ćeš da radiš, da je prodaješ, ako izgleda dobro, a sigurno izgleda čim si se tako zatreskao.
– Ne pričaj tako. Ovo je ozbiljno. Nikada se ovako nijesam osjećao.
– Ne znam. Mislim da činiš pogrešnu stvar. Jedino da kažem svima da si mrtav, ali ne znam kako da smislim tvoju smrt…Mogu li je upoznati?
– Idemo danas na utakmicu – rekao je Abdulah al Kadi.
– Počeo si da gledaš fudbal?
– Da.
Kroz gužvu glavne ulice u Valeti probijala se Maria Calleya. Moram ga naći – mislila je žureći na stadion, utakmica je počela, nije znala da li se uopšte može ući na stadion kada utakmica počne. Kada je ušla jutros u stan sa cegerom punim voća i povrća već su izlazili vičući na ruskom. Njena cimerka, rekla joj je kroz plač – reci mu, samo mu reci, biće na utakmici. Tada su je već izgurali, kroz vrata, jedan se okrenuo i ljutito joj na ruskom rekao nešto, za nju, nerazumljivo. Maria je izašla na balkon, vidjela ih kako ulaze u automobil.
Šta je mogla da radi nego njega da potraži.
Prije par mjeseci, kada su počeli da izlaze rekla je cimerki:
– Ovaj tvoj jeste lijep i sve, ali mi se uopšte ne sviđa. Liči na kriminalca.
– Šta ti je – nasmijala se cimerka – na postdiplomskim je, upoznala sam mu roditelje. I uopšte se ne ponaša kao neki vjernik. I pije. I igra! Da znaš kako samo dobro igra! I ide sa mnom u crkvu.
– Čime se bavi – pitala je Maria Calleya.
– E o tome ne želi da priča. Nešto u vezi građevinarstva. I često putuje.
– I ima novca?
– Ima. Živjećemo u Italiji.
Mark Busietta je prao čaše i maštao o tome da dobije na kladionici. Uvijek se kladio na prelaze, a kolege su mu govorile da je blesav ako misli da će sa tri eura da uzme sto hiljada i da se nikada nije desilo da neko pogodi toliko prelaza. Pitao ih je:
– Samo mi recite da ne postoji nijedan promil šanse da dobijem, zašto se ne bi poklopili rezultati?
Njegove kolege su odmahivale rukom i odlazile.
Tog dana je uplatio sedam prelaza – Valeta – Keflavik iz 1 u 1, Olimpi Rustavi – Torshavn iz 1 u 1, Simurg Zagatala – Bnei Yehuda iz X u 1, Banants – Široki Brijeg iz 2 u 2, Zimbru – Okzhetpes iz X u 2, Dinamo Minsk – Renova iz 2 u 1, Sligo Rovers – Vlaznia iz X u 2.
Kada mu je kolega konobar rekao:
– Moram nešto da ti kažem – i glavom mu pokazao da odu u prostoriju iza šanka – Mark Busietta je pomislio da će opet da mu kaže da je nemoguće na taj način dobiti na kladionici. Ali kolega nije govorio o fudbalu, pokazao mu je dva Arapina koji su sjedjeli do prozora, i rekao:
– Ona dvojica, pričaju o nekoj bombi, kada sam prilazio čuo sam, bomba, avion, let 423, ili 433, možda da pozovemo policiju.
– Jesi li siguran? Baš bi pričali o bombi tako slobodno, u kafiću.
– Pričali su na arapskom.
– A ti razumiješ arapski?
– Rođen i odrastao u Damasku.
– Misliš da pozovemo policiju?
– Pa ja tebe pitam.
– Pa možda i da pozovemo.
– Šta misliš?
– Šta ti misliš?
– Možda ispadnemo budale.
– Možda spasimo ljudske živote.
– Šta da radimo?
Eto tako, na kraju, pitanje, šta da radimo. Kako je moguće da neko stvarno odgovori na to pitanje. Ili, možda i bolje – kako je stvarno moguće da neko ne odgovori na to pitanje. Jer, može se praviti bomba, može se otići u meksičku pustinju i besomučno tražiti pejotl, može se skakati iz aviona, može se zaustaviti saobraćaj na najprometnijoj raskrsnici, može se sjedjeti kući i gledati TV. I to pitanje je, uostalom, i kada bolje razmislim budalasto i postaviti. Šta da radimo? Navijajmo za boje svog kluba, a ne psujmo i ne mrzimo protivničke navijače, igrače i njihove familije. Malo li je?
Iz knjige 52 kratke priče o evropskom fudbalu
