Kad šetamo noću ulicom i kad neki čovek, vidljiv već izdaleka — jer ulica pred nama se penje, a uštap je — natrči na nas, mi ga nećemo ščepati, čak i ako je slab i u ritama, čak i ako neko juri za njim i viče, nego ćemo ga pustiti da trči dalje.
Jer noć je, i mi nimalo nismo krivi što se ispred nas penje ulica obasjana mesečinom, a osim toga, možda se njih dvojica jure zabave radi, možda obojica gone nekog trećeg, možda je prvi nevino progonjen, možda drugi želi da ubije, pa bismo postali saučesnici u ubistvu, možda njih dvojica i ne znaju jedan za drugog, nego svaki na sopstvenu odgovornost trči u svoju postelju, možda su to mesečari, možda je prvi naoružan.
I najzad, zar mi ne smemo biti umorni. zar nismo popili toliko vina? Srećni smo što više ne vidimo ni onog drugog.
Franc Kafka
