Protivotrov

Otro­vao se gra­đa­nin Ni­ko­la Ni­ko­lić, da ga ta­ko srp­ski, po obi­čaj­nom pra­vi­lu ime­nu­je­mo. Ili ga­belj­ski, ka­ko bi se to u mon­te­ne­grin­skim vi­la­je­ti­ma re­klo. Otro­vao se si­ro­mah N. N. i od­lu­čio da se­bi po­tra­ži li­je­ka. Kad sam se već tro­vao to­li­ko upor­no i du­go, red je da se ra­zo­tro­vim, ako je ika­ko mo­gu­će, pa­met­no je tol­ko­vao N. N.
Je­ste gra­đa­nin N. N. bio stra­stve­ni du­van­dži­ja, ali mu je du­van­ski dim vi­še bio li­jek, ne­go otrov. Od­bi­jao je gra­đa­nin N. N. mi­ri­sne her­ce­go­vač­ke di­mo­ve i sa svog du­van­skog obla­či­ća, kao i sve dim-me­ra­kli­je smje­šio se lju­đi­ma na ze­mlji. Da­kle, do du­va­na, ni­je. Je­ste gra­đa­nin N.N. vo­lio da su­ne po ne­ko­li­ko mu­če­ni­ca, ona­ko po ru­ski u tr­za­ju ka­ko to ina­če ba­sta br­zo­po­te­znim ple­me­ni­tim ra­ki­ja­ši­ma. Ali ra­ki­ja ga je ču­va­la, a ni­je mu o gla­vi ra­di­la. Da­kle, mu­če­ni­ca mu je odr­ža­va­la br­zo­go­re­ći ži­vot­ni pla­mi­čak, a ni­je ga ga­si­la. Jed­na ra­ki­ja, jed­na pro­pi­ra, dru­ga ra­ki­ja, dru­ga pro­pi­ra, tre­ća ra­ki­ji­ca-te­pa­či­ca i mi­lje­ni­ca-ma­li pla­mi­čak, a bez pla­mič­ka i ži­vot zga­sne…
Je­ste gra­đa­nin N. N. vo­lio da na­re­že bri­tvom sla­sni sla­ni za­lo­gaj­čić i da za­me­ze­ti ona­ko sa ku­hinj­ske da­šči­ce kao sva­ki me­ze­tli­ja od pa­smi­ne. Ali taj sla­ni za­lo­gaj mu je sa­mo za­sla­đi­vao ži­vot, otva­rao mu, što bi se re­klo, no­ve vi­di­ke i da­vao ple­me­ni­tu aro­mu svag­da­šnjem pre­tra­ja­va­nju. Uži­vao je, da­kle, N. N. u sva­kom za­lo­ga­ju, žva­kao ga kao da ga mi­lu­je, pa ga spu­štao u svo­je sto­mač­no spre­mi­šte jer je znao da sto­mak gla­vu ču­va ako ni­je pre­pu­nan ili, da­le­ko ga bi­lo, sa­svim pra­zan. Da­kle, ni­je mu do sla­no­ga i pre­sla­no­ga za­lo­ga­ja, on ga je sa­mo ve­se­lio i ra­do­vao svo­jim bla­go­slo­ve­nim uku­si­ma, svo­jom ja­ro­šću pod­ja­ri­vao, ma­li­čak, ta­man ko­li­ko tre­ba da se čo­vjek osje­ća ži­vo i bo­dro, a ne lip­sa­sto i pri­tu­lje­no…
Je­ste gra­đa­nin N. N. vo­lio da vo­li baš ona­ko srp­ski, ru­ski, ga­belj­ski što bi se u na­šim mon­te­ne­grin­skim du­še­gup­ka­ma re­klo. Baš ona­ko: kad te N. N. vo­li, da­će ti sve što ima, a kad te ne vo­li, na­ro­gu­ši­će se kao sva­ki na­ro­gu­šen­ko ko­ji ne mr­zi ni kad se raz­ja­ri. Od lju­ba­vi, tol­ko­vao je N. N. u sve če­šćim tre­no­vi­ma sa­mo­ti­nje i ča­mo­ti­nje, čo­vjek se valj­da ne mo­že otro­va­ti. Od mr­žnje, odi­sta mo­že, ali on ne mr­zi ni ka­da ga mr­ze. Da­kle, ni­je ni do lju­ba­vi, ni do mr­žnje. Je­ste mu lju­bav ko­pli­ko­va­la mno­ge jed­no­stav­ne stva­ri, je­ste-bi­lo bi mu mno­go bo­lje da ne vo­li ono što vo­li, ali to je već nje­go­va stvar. Stvar, da ka­že­mo, pro­ste i sve­sr­dač­ne lju­ba­vi. Elem, ako N. N. vo­li, ne­ka vo­li. Ako zbog to­ga stra­da, ne­ka stra­da. Nje­go­va lju­bav, nje­go­vo stra­da­nje i- toč­ka. Ći­ri­li­či, srp­či, tu­go­van­kom uljep­šaj sva­ki ve­dri dan, pa opet do­bro. Ne­ko je ro­đen da pje­va kad dru­gi pla­ču, a ne­ko je ro­đen da opje­va i svo­ju i tu­đu mu­ku. Pri­hva­tio je gra­đa­nin N. N. i taj usud i taj udes….
Je­ste gra­đa­nin N. N. bio šu­pljo­džep po­ne­kad i pra­zno­džep go­to­vo uvi­jek i od­u­vi­jek. Kad bi mu lo­vi­ca pro­pi­ju­ka­la u dže­pu br­zo bi joj N. N. do­šao gla­ve. A ka­da bi se oslo­bo­dio šu­ške­ta­ve po­ga­ni znao je baš ona­ko mar­lji­vo da no­si i tr­pi du­gu i pre­te­šku pra­zno­dže­pi­cu. Pra­zan džep, bo­lje ne­go pre­pun sef, mi­slio je N. N. i di­zao gla­vu po­no­si­to, bez gor­do­lju­bi­vo­sti. A i bi­lo bi sra­mo­ta da se pre­li­va u ovoj pe­ći­ni­ci- mon­te­ne­grin­skoj zlo­slut­ni­ci, gdje je sva­ko­me ma­lo: i ono­me ko­ji ne­ma ni­šta, i ono­me ko­ji pre­vi­še ima. Da­kle, ni­je mu ni do pa­ri­ce-ka­zni­ce. Kad ima­de, tro­šio je kao sva­ki tro­šen­ko, kad ne­ma, tr­pio je kao sva­ki ne­ma­njić…
Je­ste gra­đa­nin N. N. imao po­ne­kad džan­gri­za­vu že­ni­cu, i je­ste ta džan­gri­za­vi­ca zna­la da ga boc­ne, kao raz­lju­će­na osi­ca. Ali on je vo­lio osi­cu, a osi­ca je vo­lje­la nje­ga, pa… mir­na Bo­sna. Po­ne­kad bi gra­đa­nin N. N. po­že­lio da po­bjeg­ne na kraj svi­je­ta, pa kad bi u mi­sli­ma ta­mo sti­gao upla­šen bi se pre­nuo pi­ta­njem: a mo­že li me mo­ja vo­lje­na i lju­blje­na džan­gri­za­vi­ca ta­mo na­ći, ta­mo na tom kra­ju tog ur­ne­be­snog svi­je­ta… i ako me ne na­đe da li je to za­i­sta kraj, jer šta bi i dru­go bi­lo bez nje, bez one, bez ko­je ne mo­gu… Da­kle, ni­je mu do že­ni­ce. U njoj je na­šao ono či­me je­di­no ve­li­ki Da­ro­da­vac mo­že da da­ru­je ma­log čo­vje­ka…
Pa či­me li se otro­vao gra­đa­nin N. N. i ka­ko da se ra­zo­tro­vi od smrt­no­ga otro­va…
Šta li je skri­vio se­bi, pa vi­di i kad ne tre­ba da vi­di…šta je skri­vio dru­gi­ma, pa ču­je što ne tre­ba da ču­je…šta li je skri­vio i se­bi i dru­gi­ma pa osje­ća što ne tre­ba da osje­ća i ra­zu­mi­je što ne smi­je da ra­zu­mi­je…
Da li je nje­gov pri­rod­ni dar i nje­go­vo iskon­sko pra­vo, za­pra­vo otrov ko­ji će mu do­ći pri­rod­ne i iskon­ske gla­ve…
Tru­ju ga po­šte­ni lo­po­vi, ko­je vi­di sva­ko­ga da­na na sva­ko­me mje­stu. Tru­ju ga isti­no­lju­bi­vi la­žljiv­ci ko­je ču­je sva­ko­ga da­na na sva­ko­me mje­stu. Tru­ju ga pro­po­vjed­ni­ci vr­li­ne ko­ji su od dna do vr­ha pu­ni be­sti­jal­nog smra­da ko­ji uda­ra na nos i mra­či svi­ti­cu ra­zu­ma…
Gdje da na­đe pro­tiv­o­trov u mo­ru mon­te­ne­grin­skog otro­va po ko­jem plu­ta gra­đa­nin N. N…Da li da za­ro­ni u otrov da bi na dnu otro­va na­šao ono što tra­ži… Da li se na dnu ovo­ga na­la­zi ono što mu tre­ba… I da li uop­šte ima dna ovo­me što je otro­va­lo sva­kog gra­đa­ni­na ko­ji ho­će da čo­vje­ku­je i kad mu se ne ži­vi…