Razgovarao: Vladimir Bunjac
Prvi put Crnjanskog sam bliže upoznao u partizanskoj torbi Danka Oblaka, književnika iz Zagreba.
Bilo je to poslednjih dana oktobra četrdeset i četvrte, u tek oslobođenom Beogradu. Oblak se pojavio na vratima našeg stana. Vraćao se na front, ali je hteo kod nas da sačuva nekoliko knjiga: Miloša Crnjanskog, Niku Bartulovića, Dinka Šimunovića, Milana Kašanina, Veljka Petrovića i Jovana Dučića. Sećam se i danas te edicije jugoslovenskih savremenih pisaca sa kardinal-crvenom siluetom dvoglavog orla, na sredini tvrdih korica. Te knjige su nestale kasnije, ali nikad neću zaboraviti Dnevnik o Čarnojeviću i Apoteozu koje su, posle tek minulog drugog rata, bile najuzbudljivija literatura za dečake mojih godina. Dučić me je raznežio svojim šumovima jablanova i mora i dahom žena, a Crnjanski zarazio Galicijom i nadrealističkim snom i lirikom ratnih stradanja. Posle toga, u zrelijim godinama, mogao sam manje voleti pojedina njegova dela, ali Crnjanski me prati, do danas, i moram verovati da će me pratiti do kraja. To je kao neizbrisiv trag prve ljubavi. Međutim, groznica je prošla, možemo o svemu da govorimo bez vidljivog zanosa.
Crnjanskog sam upoznao hiljadu devetstotina šezdeset i pete: dan je bio sunčan, ali pred nevreme. Kao u scenografijama melodramskih komada, nad platanima Makedonske ulice, kao vesnici sopstvene sudbine, kreštali su crni gačci a nad njima su se, začas, nadvili tmurni i teški oblaci, koji će im za koji minut razneti gnezda. Crnjanski je dolazio kroz prvi vetar, a ja sam ga prepoznao po slikama iz knjiga i novina. Posle, kad smo prolazili ispred Šumatovca, gazili smo preko razorenih gnezda i Crnjanski mi reče da se sa njim to isto dogodilo: Dođu oblaci – kaže i dok shvatiš šta se događa nema više tvoga doma, nema zavičaja i nema nikog da ti pruži ruku. Možeš da kreštiš! – govorio je – Možeš samo uzaludno da kreštiš! Tada sam shvatio koliko je teško podneo četvrt stoleća emigracije. Inače, prvi razgovor bio je običan razgovor u kojem je bilo reči o običnim stvarima bez prisustva mikrofona i televizijskih kamera. Niko, na ulici, nije ni slutio da je taj, živahni starac u hubertusu golubije boje, pisac Itake, Dnevnika i Seoba. Pod nekom vrstom tirolskog šeširića, hodao je dostojanstveno, iako je iz njega neizdrživo izbijala priroda nervčika, buntovnika, pesnika i svađalice. Svetle oči stalno su igrale pod obodom šešira i pod sedim, retkim obrvama. Sve što kaže želeo je da se razume što je bolje moguće, zato se pomagao i rukama i ozbiljnošću izraza lica. Bio je samo naizgled miran. Samo onoliko koliko je na njegovo istinsko biće uticao poziv gimnazijskog profesora istorije (ranije i gimnastike) i poziv diplomate u Berlinu, Rimu, Lisabonu, Londonu. Činilo mi se da je u duši uvek nakostrešen, kao jež. Bio je čovek starog kova, otmenih manira, možda još uvek spreman da uvrede otklanja ritualom dvoboja u svitanje kraj nekog vlažnog obronka vršačke šume. Tada još nije imao stan. Prvo boravište bilo mu je hotel Ekscelzior. Rastali smo se kod Narodne skupštine i on je otišao kroz stubce kao kroz potok, a u tom času, – kratko vreme posle povratka u zelju – znam da je čvrsto verovao u sreću i u godine pred sobom. Bio je uveren da će napisati nekoliko novih knjiga i da će nastaviti svoje književno delo tamo gde je ono stalo. Imao je svoje razloge za to, a veći od svih bio je inat: hteo je da dokaže da je živ i da se na njega, htelo se to ili ne, mora računati. Uostalom, to mi je rekao na samom početku razgovora. Taj razgovor bio je gotovo komično dramatičan jer je u fonu, u drugom planu, besnela oluja, a mi smo kroz staklo mogli da vidimo kako se, pod naletima oblaka, menja nebo dok se u pukotinama ne pojavi sunce i tako umiri njega, i sve drugo, i vrati život ulici: žagore, povike, smeh. I on se menjao kao vreme. Iznenada se razvedri i poče da govori o ženama, zatim o konjima ledi Pedžet riječkom fudbalu devet stotina dvanaeste, boksu i mečevima u Beogradu posle prvog svetskog rata i o banatsko ravničarskom lovu; ali bilo je to uzgred, više kao ćaskanje koje nije namenjeno pamćenju.
Smejao se Crnjanski.
Prvi put sam video jednog velikog pisca da se smeje.
Kasnije smo zajedno provodili duge časove (obično su to bila popodneva) u njegovom skromnom novom domu u Maršala Tolbuhina 81 ili dole pod krošnjama restorana Vltava, ili na Kalemegdanskoj terasi ili u studijima Radio-Beograda, ili na Sajmu knjiga pred TV kamerama, ili, jednostavno na ulicama kada je već smiren, spokojan, rekao bih skoro srećan hodao sa rukama duboko u džepovima onog istog hubertusa golubije boje i govorio, kroz nos prozuklo, hrapavo, ali iskreno i toplo o sebi i svetu koji je bio oko njega za sve vreme njegovih odiseja i seoba od Ilandže, gde ga je majka povijala u koritu za mešenje hleba, pa do ovog današnjeg Beograda, za koji kao da nije nalazio dovoljno reči iznenađenja.
Največi deo onoga što je Crnjanski govorio, u tim prilikama, skinut je sa magnetofonske trake a tek neznatan deo zabeležen je na osnovu sećanja i beleški.
Da li se sećate, kada ste napisali prvu pesmu?
Pošto sam studirao na raznim univerzitetima istoriju i, zato možda, imam dobro pamćenje, mogu vam odmah odgovoriti. Ta je pesma štampana na početku mojih Sabranih dela poezije u Prosveti. To je Sudba koja je štampana u Golubu, dečjem listu.
U tom listu sarađivao je i Nušić.
I Nušić. Svi su počinjali tako. List je izlazio u Somboru.
Nisam mislio na tu pesmu, već možda na neku ranije. Koliko ste godina imali kada ste je napisali?
Petnaest. Pisao sam i pre toga. Jednom kad smo spremali knjigu za Prosvetu, Žika Stojković je bio kod mene i ja sam mu pokazao rukopise koje sam slučajno našao u kući, gde je bio moj nameštaj, koji je propao od bombardovanja. I tu je bilo, i još ima, pesama koje nikad nisam štampao. Možda će se neko smejati, ali će sigurno biti interesantno kako ja, recimo pevam o Gunduliću, i kako on na pozornici govori. A ovu vam mogu pročitati. To je detinjasta pesma, ali za mene dirljiva. Ja sam je uvrstio u Sabrana dela, jer ona sve kaže:
Na sinjem moru
Lađa jedna brodi;
Da mogu samo znati:
Kuda je sudba vodi?
Vetar talasa more,
Valovi liče gori
Nemoćno, teškom mukom se
Sa njima lađa bori.
Prošla je bura;
More pokaja nađe.
A pena talasa grli
Poslednji deo lađe.
Kao što vidite, i deca predosećaju!
To znači, predosećanje Vašeg životnog puta i to još u petnaestoj godini. Šta se posle događalo?
U osmom razredu gimnazije, kod katoličkih fratara pijarista, pisao sam na latinskom. Dao sam njihovom listu Juventus jednu pesmu u alkejskim strofama i jednu prozu o ubistvu Cezara. Pisano je na latinskom, primljeno za štampu, ali ja to nisam nikad video. Otišao sam iz Temišvara. Četiri godine posle pesme Sudba, 1912. Kašiković, koji je uređivao Bosansku vilu, tražio je od mene pesme. Bio sam zbog toga ponosan, jer tamo je sarađivao i Mitrinović, za nas tad veliki pesnik. Ja sam bio na Rijeci, i studirao na Akademiji.
Poslao sam zbirku svojih pesama, koje su bile pisane rukom, jer onda nismo imali mašinu. To je bio nedostižan san. Štampana je pesma pod naslovom U počtku beše sjaj, a onih drugih trideset, iz više razloga nije štampano.
U početku beše sjaj
Daleko gore ispred mene sliva se nebo sa travom.
I svud oko mene stoje ruže tajanstveno, spuštenom glavom.
Tužno je ići čak do polja,
Što tamo leže čak pod nebom
Ovde je svaka reč očarana
Ovde je svako srce očarano
Ovde se najlepša pesma peva
Svakog ubogog dana.
Tužno je ići čak do poljana.
Što tamo leže čak pod nebom
Jer je jadno tamo reči crne
Jadati iz srca iskidana.
I videti da od cveta do cveta
I videti da od žene do žene
I videti da od bajke do bajke
I videti da od dana do dana
Uzalud smo išli.
Tužno je ići čak do poljana.
Napisao sam i jedan roman pod naslovom Sin Don Kihotov, koji je moj brat odneo u Sremske Karlovce doktoru Lazi Popoviću, uredniku Brankovog kola. Mislim da je to bilo 1912. Ili 1913. godine. Bilo je mnogo komplimenata ali rukopis je nestao bez traga. Pisalo se ali, razume se, sve je to početnički, to nije vredelo. I pozorišni komad u Narodnom pozorištu bio je primljen. Zvao se Prokleti knjaz i ličio je na francuske komade. Taj komad napisao sam pod uticajem Meterlinka i Rostana, koje sam gotovo i zaboravio kasnije. Umesto rukopisa, dobio sam samo jednu dopisnicu. Onda sam nastavio tek u ratu, kada je 1916. u Zagrebu izlazio Savremenik, časopis hrvatskog društva književnika. Bnešić je bio urednik. I, putujući na italijanski front, ja sam kod njega svratio, a onda sam počeo da iz Komorana šaljem pesme. Tada je i Krleža počeo. U istim brojevima smo objavljivali.
Nastaviće se
