Predgovor
Platon i Aristotel!
To su ne samo dva sistema nego i tipovi dveju različitih ljudskih priroda, koje se od pamtiveka, pod svima kostimima, više ili manje neprijateljski odnose jedna prema drugoj. Naročito kroz ceo srednji vek, sve do današnjeg dana, tako se borilo, i ta borba je najhitniji sadržaj istorije hrišćanske crkve. Uvek je reč o Platonu i Aristotelu, iako pod drugim imenom. Sanjarske, mistične, platonske prirode otkrivaju iz ponora svoje duše hrišćanske ideje i simbole koji im odgovaraju. Praktične, sređivačke, aristotelske prirode grade od tih ideja čvrst sistem, dogmatiku i kult. Crkva obuhvata najzad i jednu i drugu prirodu; jedni se ušančavaju većinom u kleru a drugi u monaštvu, ali neprestano ratuju jedni sa drugima.
(H. Hajne, Nemačka)
Prilikom svog praktičkog lekarskog rada s nervoznim pacijentima već sam odavno primetio da pored mnogih individualnih različnosti ljudske psihologije ima i tipskih razlika, i to sam naročito primetio najpre dva tipa, koja sam označio kao introvertni i ekstravertni tip.
Kad posmatramo tok ljudskog života, vidimo kako je sudbina jednoga čoveka više uslovljena objektima njegovih interesa, dok je sudbina drugoga više uslovljena njegovom vlastitom unutrašnjošću, njegovim subjektom. Kako svi mi odstupamo malo više prema ovoj ili onoj strani, sasvim je prirodno što smo skloni da sve svaki put razumevamo u smislu svog vlastitog tipa.
Tu okolnost spominjem već ovde da bih, koliko god mogu, uklonio eventualne nesporazume. Razume se, ta okolnost znatno otežava pokušaj opšteg opisivanja tipova. Moram u čitaoca pretpostavljati veliku dobronamernost ako želim da me pravilno razume.
Bilo bi relativno prosto kad bi svaki čitalac znao u koju kategoriju sam sebe ubraja. Ali je veoma često teško pronaći da li neko pripada ovom ili onom tipu; naročito onda kad je čovek sam u pitanju. Štaviše, kad je vlastita ličnost u pitanju, sud je izvanredno zamućen. Te subjektivne zamućenosti suda naročito su česte zato što je svakom izrazitom tipu imanentna naročita tendencija ka kompenzaciji jednostranosti svoga tipa, tendencija koja je biološki celishodna, jer teži da održi duševnu ravnotežu. Kompenzacijom nastaju sekundarni karakteri ili tipovi, koji daju veoma tešku sliku za odgonetanje, tako tešku da je čovek sam sklon da egzistenciju tipova uopšte porekne i da veruje samo još u individualne različitosti.
Te teškoće moram istaći da opravdam izvesnu osobenost svog docnijeg prikazivanja: moglo bi se, naime, činiti kao da bi najprostiji put bio taj da opišem dva konkretna slučaja i da ih raščlanjene stavim jedan pored drugoga. Ali svaki čovek ima oba mehanizma, kako ekstraversije tako i introversije, i samo relativno pretezanje jednog ili drugog čini tip. Otuda bi čovek već u jakoj meri morao retušovati da u sliku unese potreban reljef, što bi predstavljalo više ili manje dobronamernu prevaru. Osim toga, psihološka reakcija jednog čoveka jeste u tolikoj meri složena stvar da bi moja sposobnost prikazivanja jedva bila dovoljna da o tome dam apsolutno pravilnu sliku.
Zato se moram nužno ograničiti na to da iznesem principe koje sam izdvojio iz obilja posmatranih pojedinačnih činjenica. Pri tom nije reč ni o kakvoj deductio a priori, kao što bi se moglo pričinjavati, nego o deduktivnom prikazivanju empirijski dobivenih uviđaja. Ti uviđaji, kao što se nadam, doprinose razbistravanju dileme, koja je dovela i još uvek vodi, ne samo u analitičkoj psihologiji nego i u drugim oblastima nauke, a naročito u ličnim uzajamnim vezama ljudi, do nesporazuma i razdvojenosti. Otuda se objašnjava zašto je egzistencija dvaju različnih tipova već odavno poznata činjenica, koja je u ovoj ili onoj formi, bilo poznavaocu čoveka bilo mudrovanju mislioca, pala u oči, ili se predstavila Geteovoj (Goethe) intuiciji, na primer, kao obuhvatni princip sistole i dijastole. Imena i pojmovi kojima su obuhvaćeni mehanizmi introversije i ekstraversije jesu veoma različni i svagda prilagođeni stanovištu individualnog posmatrača. Iako postoji različnost formulisanja, neprestano izbija zajednička crta u osnovnom shvatanju, naime kretanje interesa prema objektu u jednom slučaju, i kretanje interesa od objekta prema subjektu i njegovim vlastitim psihološkim događajima u drugom slučaju. U prvom slučaju objekat dejstvuje kao magnet na tendencije subjekta, on ih privlači i uslovljava subjekat u velikoj meri; štaviše, on otuđuje subjekat od njega samoga i menja njegove kvalitete u smislu izjednačavanja sa objektom u tolikoj meri da bi se moglo misliti da je objekat od višeg, i u poslednjoj liniji od presudnog značaja za subjekat, i kao da je to donekle apsolutno određenje i naročit smisao života i sudbine da se subjekat sasvim predaje objektu. U drugom slučaju, naprotiv, subjekat jeste i ostaje središte svih interesa. Moglo bi se reći, čini se kao da u poslednjoj liniji sva životna energija traži subjekat i stoga svagda ometa da objekat zadobije ikakav premoćan uticaj. Čini se kao da energija ostavlja objekat, kao da je subjekat magnet koji hoće da objekat privuče sebi.
Nije lako prikazati to suprotno odnošenje prema objektu na lako razumljiv i jasan način, i velika je opasnost u tome što se može dospeti do sasvim paradoksnih formulisanja, koja više donose zabunu nego jasnoću. Introvertno stanovište moglo bi se uopšte označiti kao ono koje u svim okolnostima teži da subjekat i subjektivni psihološki događaj pretpostavi objektu i objektivnom događaju, ili bar da ih potvrdi prema objektu. Otuda taj stav daje subjektu višu vrednost negoli objektu. Prema tome, objekat stoji na nižem vrednosnom nivou, on ima sekundaran značaj; štaviše, on, kad se pruži prilika, stoji samo kao ovaploćenje jedne ideje, ali je pri tome ideja bitna stvar; ili je on predmet jednog osećanja, ali je pri tome osećajni doživljaj glavna stvar, a ne objekat u svojoj realnoj individualnosti. Ekstravertno stanovište, naprotiv, podvrgava subjekat objektu, pri čemu viša vrednost pripada objektu. Subjekat ima svagda sekundaran značaj; subjektivno doživljavanje pojavljuje se ponekad samo kao smetnja ili izlišan privesak objektivnih događaja. Jasno je da se psihologija koja proizlazi iz ta dva oprečna stanovišta mora raspasti u dva totalno različna orijentisanja. Jedno stanovište sve posmatra pod uglom svoga shvatanja, a drugo pod uglom objektivnog dešavanja.
Ti oprečni stavovi nisu, pre svega, ništa drugo nego oprečni mehanizmi: dijastolsko izlaženje i zahvatanje objekta i sistolsko koncentrisanje i otkidanje energije od zahvaćenih objekata. Svaki čovek ima dva mehanizma kao izraz svog prirodnog životnog ritma, koji Gete odista nije slučajno označio fiziološkim pojmovima srčane delatnosti. Ritmična izmena oba ta oblika psihičke delatnosti odgovarala bi normalnom toku života. Ali ne samo komplikovani spoljašnji uslovi pod kojima živimo nego i možda još komplikovaniji uslovi naše individualne psihičke dispozicije retko dopuštaju nimalo neometan tok psihičke životne delatnosti. Spoljašnje okolnosti i unutrašnja dispozicija idu veoma često naruku jednom mehanizmu, a ograničavaju ili ometaju drugi mehanizam.
Otuda, prirodno, nastaje pretezanje jednog mehanizma. Ako to stanje ma na koji način postane hronično, onda otuda nastaje tip, naime habitualan stav u kome trajno prevlađuje jedan mehanizam, a da, razume se, nikad ne može potpuno ugušiti drugi, jer on neuslovljeno pripada psihičkoj životnoj delatnosti. Zato nikad ne može nastati čist tip u tom smislu da on ima samo jedan mehanizam pri potpunoj atrofiji drugoga. Tipski stav znači uvek samo relativno pretezanje jednog mehanizma.
Konstatovanje introversije i ekstraversije dalo je u prvom redu mogućnosti da razlikujemo dve obimne grupe psiholoških jedinki. Ali to grupisanje toliko je površne i opšte prirode da baš ništa više ne dopušta nego takvu opštu razliku. Tačnije ispitivanje onih individualnih psihologija koje padaju u jednu ili drugu grupu pokazuje odmah velike razlike između pojedinih jedinki koje ipak pripadaju istoj grupi.
Zato moramo učiniti dalji korak da možemo označiti u čemu se sastoje razlike jedinki koje pripadaju jednoj određenoj grupi. Moje iskustvo pokazalo je da se, uopšte uzev, jedinke mogu razlikovati ne samo po universalnoj različnosti ekstraversije i introversije nego i po pojedinim psihološkim osnovnim funkcijama. Koliko, naime, ne samo spoljašnje prilike nego i unutrašnja dispozicija dovode do prevlađivanja ekstraversije ili introversije, toliko one idu naruku i prevlađivanju određene osnovne funkcije u jedinki.
Osnovne funkcije, tj. funkcije koje se ne samo genuino nego i specijalno razlikuju od drugih funkcija, a koje je utvrdilo moje iskustvo, jesu mišljenje, osećanje, oset i intuicija. Prevlađuje li jedna od tih funkcija habitualno, onda nastaje tip koji odgovara. Otuda ja razlikujem misaon, osećajni, osetni, i intuitivan tip. Svaki od ovih tipova može, osim toga, da bude introvertan ili ekstravertan, već prema svom odnošenju prema objektu na način kako je gore ocrtano.
Ovo ovde protumačeno razlikovanje nisam proveo u dvama prethodnim saopštenjima o psihološkim tipovima, nego sam misaoni tip identifikovao s introvertnim, a osećajni tip s ekstravertnim. Ova zbrka se prema produbljenom obrađivanju problema pokazala kao neodrživa. Da otklonim nesporazume, molio bih čitaoca da pazi na razlikovanje koje je ovde provedeno.
Da bih u tako komplikovanim stvarima obezbedio neuslovljeno potrebnu jasnoću, poslednju glavu knjige posvetio sam definiciji svojih psiholoških pojmova.
Karl Gustav Jung
Nastaviće se
Sa nemačkog preveo: Miloš N. Đurić
