(Za Harija, Raula, Josipa i Ivu)
Proplanak i um.
Dušan Matić
1.
Svako bi očekivao da ovi što ponavljaju školsku godinu treba da zauzmu nekakvo mesto povučeno, i u uglu, a ispostavilo se da ta četvorica sede po sredini razreda, gde onako krupni moraju odmah upasti u oči. Kao da se u centru ove prostorije obra- zovao nekakav brežuljak, s kojeg se ostatak te skromne krajine može osmatrati. Izlazi da svi mi ostali živimo u provinciji našeg školovanja, po udaljenim selima našeg malog obrazovanja, rasutog po pokrajinama koje skoro da su međusobno izgubile svaku vezu. Pa onda razbijena vojska našeg naraštaja, mi, pastiri i nomadi ove generacije, iz daleka osmatramo ono uzvišenje, gde stoluje tih nekoliko momaka, bučnih, ponešto neurednih, a velikih. Skoro sa nekom ulogom kapoa u logorima uništenja. Jer oni i jesu naši i nisu, nalazeći se između regula školskih vlasti i osuđenika na lagano nestajanje mnogobrojnim sredstvima. To je ona posebna populacija, svuda postojeća, koja na oko radi za svrhu svoje sabraće i saplemenika, a zapravo plaćeni su od neke spoljne sile da tu sopstvenu nejač drže na uzdi, i pod bičem. Koji već svojom spoljašnošću upućuju na svoju posebnu ulogu, neku vrstu tumača između dželata i žrtve.
Nisam ni pomišljao da ću u tom razredu početi svoj život kao parija, kao prognanik i beskućnik, samo zato što ne pripadam ovoj nekolicini kolega koji su, ponavljajući prethodnu godinu, zaseli po sred našeg života kao atamani kozački. Onda razmišljam o njihovoj sudbini, ponavljačkoj, kako ona nije ništa posebno; pa i svi mi koji smo nastupili u tom školskom godištu, ponavljači smo prema prethodnim, jer nam se čini da smo zaostali za jednu sezonu, a ovi već su odmakli, popevši se stepenicu više u svom učenju. Potom odgonetam kako su se ti nepoznati prethodnici ponašali u ovoj prostoriji pre mene, kako se upravo taj iščezli predak moga gimnazijalstva, dok je sedeo na mom današnjem mestu, odnosio prema svetu oko sebe, smatrajući da je najbolje ako u početku ponovim sve što je i on činio – samo kada bih znao kako je to ovaj izvodio i zašto! Jer onaj koji dolazi u ptičji razred svoga života ionako ne zna od prve šta bi onde imao da čini, pa zato gleda sa strane kako ovo ili ono radi obližnji drug i sused u sedenju po dobro raspoređenim skamijama.
2.
Ja ove u sredini katkad razumem kao prodavače začina. Koji po svojim džepovima drže so, biber i karanfilić, pa to nude po našoj okolini, u uglovima učionice. Gde se živi na način dečji, dakle bljutav, zato ovom bivstvu treba nekakav dodatak. Svačijem životu, zapravo, treba nekakav dodatak, nego se to dodavanje događa sasvim retko. Pa je onda možda naša posebna sreća što tih nekoliko glavatih i odraslih muškaraca, koji su postali našom sabraćom u učenju, poseduju nešto što u drugih nema. Tako sve što oni rade razumem kao neko dosoljavanje. Najpre našeg sopstvenog života, a kasnije možda i njihovog vlastitog. Zato što oni, bez obzira na sve prednosti – pošto su u međuvremenu odrasli i tako oglavatili – ipak takođe imaju potrebu da donekle svoju sudbinu dopune. Tako naš kolegijalni boravak ovde, dobija prizvuk jednog bratstva, ma kako neravnopravnog. Jer nema tog bratstva u kome su sva braća sasvim ravnopravna. Zato što su neka braća više braća svojoj braći, no ostali. Mi smo onda ona mala braća u tom bratstvu, kao što i mala braća u crkvenom smislu sasvim su skromne sluge Isusove, a daleko od toga da su njegova, ili ičija braća. Mala braća nisu ničija braća, nego se samo tako zovu. Otud ptičji razred moje rane dobi jedno je samostansko odeljenje male braće, koja su mala u mnogo čemu, po svom položaju, svetskom, i inače. Mi smo i okupljeni onde, moguće, da bismo prestali biti malim, ali nam to u ono doba vrlo teško polazi za rukom. Sve to navodi na ideju da bismo u razredu svoga školovanja imali da se bacimo na kolena i izvedemo nekakvu molitvu. Ne znam tačno zbog čega i kome u čast, kao što nijedna molitva nije baš upravljena neposredno, nego nekako preko veze. Usled svega obraćam pažnju na ta tri-četiri odrasla momka, ponavljača u učenju, a koji – sve su nam nade u tome – imaju štošta zanimljivo po svojim masnim i katkad prodrtim džepovima. Samo što zato so našeg života, koja je u njihovim rukama, najčešće odlazi uludo, rasuta negde po tlu. Mi smo ionako veoma blizu tla, a da se od ovog odvojimo, vrlo nam je teško. Jer su naše skamije postavljene tako da skoro ležimo dok u njima sedimo, i zbog toga toliko nalikuju dečjim krevetićima.
3.
Mali ljudi evropskog učenja smatraju da nisu ništa skrivili, nisu počinili nikakav prestup, a ipak, u jedan mah, skoro iznenada, spakovali su ih, dali im komad hleba u šake, i otposlali u taj ptičji razred kao na korablju galiota. Kao kad neko iz razloga disciplinskih bude poslan u ćošak da onde neko vreme stoji, gledajući u zid. To ispada nekakav poseban stav, koji svaki čovek u sebi nosi, a da o njemu i ne razmišlja. Čovek ionako ne razmišlja o svim tim pokretima koji leže u njemu, kao u nekoj kutiji. Ljudsko biće i jeste jedna kutija u kojoj nalazi se svaki potez moje ruke, ili moga kolena. Odande, iz te ladice, i sa te police naše sudbine skotrlja se katkad ovaj ili onaj potez, čovek je čas naslonjen na jedna vrata, čas sedi na nekoj stolici u sred prazne sobe, a ipak o svim tim svojim varijantama uglavnom ne razmišlja. Pa onda najmanje misli na položaj, skoro mrtvački, koji treba neko vreme da izdrži, gledajući u ćošak. Možda će na kraju izvesni i jedan takav snimak, ovog razreda, na kome svi biće okrenuti leđima. Jer njihova lica za dvadeset ili trideset godina ionako neće više nikome značiti ništa, pa bi bio dovoljan i taj stav, stanovnika našeg pokolenja, okrenutih leđima. Zato što smatram da je osnovna svrha ovog fotografisanja da se zabeleži taj neprirodni naum, kako tridesetak osoba, međusobno nepovezanih i koji između sebe ne pronalaze nikakvih bliskosti, da ta nakupina ljudstva ipak je, bez bilo kakve krivice prisiljena da bude zajedno, što se na taj način, fotografski, dokazuje. A ispada mnogo manje važno kako su lica ovih sapatnika izgledala tog kaznenog časa boravka u jednom razredu, u jednom vremenu, na ovoj planeti Zemlja.
4.
Našavši se u tom položaju, imao sam dosta toga da raspravim sam sa sobom, pa sam zato mahom ćutao u svom uglu, razrednom, gledajući nekuda neodređeno. Kao što čovek negde u divljini, kamo je prognan, ne gleda nikuda određeno, nego onako, u prazno, i u sebe sama. Jer tek taj ima šta da raspravi sa vlastitim životom i sa onim što ga još očekuje. Trebalo bi svako da ima u sebi tih nekoliko osnovnih slika svoje sudbine, koje bi mogao poneti, ma kuda išao. Kao kakve isprave, papire, što bi dokazali ne samo ko smo, nego kako smo živeli i s kim. Zbog toga u prvo vreme moga školskog razreda, nalik logoru u koji smo usled nejasne krivice dovedeni, pokušavao sam da saberem nešto slika od kojih sastojao se moj dotadašnji kratkotrajni život. Njima, makar i ne bile najlepše, odmah sam morao dodati ono što se upravo događalo, stroj mladih osoba, svučenih do pola, a zbog čega su dosta dugo ostavljeni na taj prokleti način goli do pojasa, samo da bi u gomili istovetnih bledolikih, poluishranjenih, adolescentnih evropskih tela dočekali posle beskrajnog čekanja onu idiotsku iglu obavezne vakcinacije. Uzimane takođe iz nejasnih razloga, po nalogu više sile, i kojom, uveren sam, ni od čega nismo bili zaštićeni. Posle mnogo vremena pomislim katkad da se nalazim u toj koloni, a kako vreme u međuvremenu besomučno prolazi, pomalo se klatim dok tamo stojim, od umora. Koji dolazi već i od toga što u njemu sažima se proteklo vreme, uvek umarajuće.
5.
Katkad pomislim da je naša učionica u to doba ogrezla u vodi, nije to baš nekakva poplava, ali ipak, postoji tu jedan sloj nekakve naplavine, ko zna odakle procurele, pa smo zbog toga u ovom svom stanju, skraćenom.
Jer su nam stopala potopljena u ovoj plitkoj tekućini, koliko da nam se umanji naš, ionako skromni rast. Tako mi gacamo kroz ono vreme, šljapkamo po toj tečnosti naše rane dobi, a izvanjski izgled daje o nama sliku gnoma. Onda sve naše odrastanje zavisi od razine te vode, koja će se valjda, kad-tad povući u tle, a mi ćemo samim tim postati dovoljno visoki da bi nas smatrali odraslim. To je možda čitava tehnologija ljudske rase, onaj njen ishod iz vodene tvari koja se lagano povlači, a kada sasvim usahne, čovek može da zakorači slobodnim svojim krokom, mada i nadalje po jednoj podlozi, blatnoj. Jer ljudska zemlja nije baš sasvim osušena, toliko da nas opomene iz kojeg korena sve potiče.
6.
Zapažam potom jednog dečaka na drugom kraju razreda koji mi od nekog vremena daje znake, najpre rukom, a kako mu ničim ne odgovaram – onda kapom, koju je izvukao ispod klupe. Kao da se našao na pustom otoku, pored njega prolazi nekakva brodica, samo što ga sa ove brodice niko ne primećuje! Mene takođe, na ovom delu pustog otoka našeg života malo ko gleda, iako mi to u taj čas odgovara, dok onaj prijatelj sa kapom u ruci, skoro zdvojno traži od nekog pomoć ili razumevanje. Sad vidim da mi to polako ide na nerve, to kako ovaj stvor pokušava da se sprijatelji sa mnom, sve pomoću te nesrećne kape, zgužvane u njegovoj ruci, kao što je i sav naš položaj onde, nekako zgužvan. Mi se ne razlikujemo mnogo od stvari koje smo ovamo doneli, svojih kaputa, i kapa, i onih torbi iz kojih vire kojekakvi papiri, sve to ugurano je ispod klupa i okačeno o drške na prozorima, u stanju mahom zdrobljenom, ko zna koliko dugo. Kad pomislim na vreme koje nam predstoji, onda se i sam lagano gužvam u sebi, kao da sam nekakav kaput bačen na gomilu, jer više drugog mesta nema, pa sve treba da se natrpa gde kako šta stigne. Mi smo jedan narod malih osoba, katkad ljubaznih, možda većinom ne, pa ipak, i mimo svih svojih osobina moguće da ne zaslužujemo da smo ovako na gomilu natrpani, kao da svoje kapute izigravamo. Izgleda da čovek mora da „izigrava“ pojedinu stvar, uvek, jer kada bi izigravao sebe sama kao čoveka, to bi ga odvelo u ludilo.
7.
Nekad pomišljam kako život u našem razredu ne bi morao biti onako skučen, kako mi se u jedan mah učinilo. Moguće da smo mi takođe bili jedna lepo situirana seoska porodica, koja samo silom okolnosti zadesila se u toj ravnici ispunjenoj prašinom i gomilom nakupljenih bundeva. Tako moj školski period kao da se jednim delom odvijao na način seoski, što bi značilo boraviti u zabačenom kraju ovog kontinenta, a koji, uprkos svemu, ima neke veze sa ostatkom sveta. Jer te svoje bundeve moramo nekom prodati, po tome će neko shvatiti da postojimo. Nego mi neprestano izlazi pred oči to dvorište ispunjeno letnjom žegom, a kako da se domognem hladovite prostorije, tamo negde iza, gde se može lakše disati, to ne znam! Kao da je ova pojava prašnjavog dvorišta, koje oličava naš razred, onaj predeo iskušenja, koje treba da prevladam kako znam, a tek posle sledi hladovina, tamo, ispod trema, spasa za ljudsku dušu.
Plašim se da će period „prašnjavog dvorišta“ ipak potrajati! U to me uverava ono uzvišenje na sredini učionice, breg koji čini klupa sa četvoricom ponavljača, njihova raskomoćenost na tom uzvišenju, boravak koji kao da će se produžiti u beskraj. Jer njihov život pokazuje se kao trajanje bez žurbe, silna količina vremena koje reprodukuje sebe samo, komad po komad, kao da se ređaju istovetne kutije po policama nepreglednog slagališta. Ali to bi bile vrlo mučne prilike, kada ovi ljudi ne bi pokazivali veselost i raskalašno uživanje u životu, koje izbija iz svega što čine. Onako kako mi, ostali, sabijeni smo po uglovima svoje sudbine, ispunjeni pogruženošću, skoro očajem – kao da to što sami ne ponavljamo ovaj razred, što smo kao prokleti završili onaj prethodni sa povoljnim uspehom, da baš to dovelo nas je u ovaj položaj, nižerazredni, skrajnut, oteran u progonstvo po uglovima. Smatram da u našem položaju ipak mora biti nekakve krivice. Jer da je sve kako treba i „normalno“, ne bi većina od nas osećala ovaj život kao da smo u prašini naše običnosti, sve posmatrajući kako atamani one ponavljačke klupe stoluju po sred našeg života, određujući mu ritam, tempo i smisao. Možda ovo dolazi i od njihove opremljenosti. Pa oni su gazde na ovom seoskom salašu, a mi smo samo njihovi paori, sluge! Jer po njihovim džepovima ne samo da ima cigareta, malenih bočica sa konjakom i raznoraznih ključeva svih obližnjih brava, oni od nekud počinju da vade vrlo ispresavijane i umašćene listove, istrgnute iz raznih novina, gde se mogu videti svi delovi ženskog tela, prikazani čak u prirodnoj veličini. Zbog toga mi i izgleda u jedan mah da je ponavljački breg našeg razreda pretvoren u centar neke izdavačke kuće koja protura spise, mahom zabranjene, a neophodne da se neuko stanovništvo po pokrajinama uputi u prilike, vladajuće među građanima prestonice. Kao da nas, iz Jaroslavlja, sa Kamčatke ili iz Kanjiže naše sudbine, treba obavestiti šta se čini u Petrogradu ljudskog života, gde, prema tim prikazima kojih je prepuna njihova klupa, jedan brkati oficir objahuje prelepu opersku divu, a na sebi nema ničega od svoje uniforme, pa da je oficir, zna se samo od pre.
8.
Tako živimo u svom selu, razrednom. Gde je trebalo obaviti onoliko stvari, kao da svoju robu, plod vlastitog poljodelstva, ili ono što smo površili u voćnjaku, otpremimo na tržnicu. Sve se u našem razrednom boravku komeša jer onde prepoznajem život jednog naselja, možda u Ukrajini, i rad, svakodnevni, njegovih žitelja. Među kojima sigurno ima nitkova, velikih pijanica, i po koja dobra duša. Ali svi imaju sličnu sudbinu, kao što i saplemenici moga razreda to imaju. Onaj isti okvir svakodnevlja, koji liči na neki život, seoski, u Ukrajini. Pa onda dolazi do onih jutarnjih razgovora, kao na pragu kuće, pred štalom, i na njivi. Koji uvek imaju isti prizvuk, i nekakav ukus ustajalosti. U kome vreme lagano gnjili i odlazi nepovratno. Pokada neko od stanovnika našeg gimnazijskog sela dođe do neke ideje, došapne je svome susedu, a možda je i sasvim prećuti. Posmatram danas ono stanje „ukrajinsko“ i „seosko“, našeg razreda, od nekad. Pa mi se sve čini da smo i sami bili odeveni na taj način, u gunjevima, u valjenkama, a onaj što je voleo da se rodi kao devojka, povezao je maramu. Jer ni žene u onom selu ne liče mnogo na žene, nego na nekog ugojenog malog muškarca, koji bi voleo da je žena. Tako traje ovaj svet s mnogo podrazumevanja
– da je neko muškarac a neko žena – dok to nije uvek slučaj. Ima sasvim malo slika ljudskog sveta, a sve ostalo je u bunilu. Jer i naš život, razredni, kao da je ispunjen bunilom, onim stanjem koje dolazi od povišene temperature. Ljudskom telu određena je nekakva granica koja se iskazuje tom ludom crtom u termometru, pa je sasvim mali prag između onog kad je čovek van bunila, a kad u njega ulazi. A ja mislim da neko osnovno bunilo ljudskog života traje neprestano, bez obzira na onu spravicu, staklenu, i taj zmijuljak koji se kroz ono staklo provlači, palacajući svojim srebrnim jezikom. Čovekova sudbina bunovna je sudbina, bio on seljak u Ukrajini ili učenik jedne evropske gimnazije, stanovnik onog razreda koji na to selo samo liči. Osim što onde ne raznosimo kofe s vodom, izvađenom iz bunara, nego svoje torbe pune raskupusanih knjiga, a umesto da vodimo tu mršavu kravu na ispašu, držimo za ruku onog prijatelja koji je polomio naočare, pa ne vidi dobro da dođe do svoje klupe. Zato što u svakom prijateljstvu ima tih momenata kada naše drugovanje ima izgled baratanja sa kravom, koju treba odvesti na livadu. Jer u prijateljstvu uvek postoji ta krava, i taj seljak, a potom i ono što između njih predstoji. Malo je toga u ovoj oblasti onako da liči na odnos dve krave ili dva seljaka. Nego uvek postoji ta razlika, i ono što se tek posle, na onoj livadi pokaže. Tako mi padaju na um različite slike koje ne liče više na jedan boravak, livadski, nego na ovaj u razredu, a mnogo toga što bi pre došlo u jednu seosku izbu, nalik je našem školskom odeljenju.
9.
Selo moga razreda živi tako povremeno u miru, baš onako, seoski, a onda se pojavi nekakav događaj koji sve pomeri i dovede do iskošenosti, kao kad seljani sahranjuju nekoga od svojih, pa odlaze među malene humke iza poslednjih kuća, da toga nesrećnika ukopaju. Tako se moji sitni ljudi katkad vrpolje po onom odeljenju, između klupa, kao da im je neko umro, iako ne znaju ko. Mi smo bili u tom stanju nedovoljnog znanja, samo očekujući neku vest sa strane, većinom lošu. A dok se to ne dogodi, traje ono uznemirenje naše skupne porodice, jer je neko od bliskih rođaka na samrti. Dok je na samrti možda samo osećanje naše slobode koju smo izgubili, sakupivši se u ovom domu učenja kao u staračkom prihvatilištu. Gde nemoćne bake i iznemogli stričevi gegaju se između kreveta i stola, sve im je dopušteno, a ipak najveći deo toga „svega“ nisu u stanju da dohvate. Jer su izgubili slobodu svoga života, kakav je nekad bio, u zamenu za koji dobili su te staračke manije i onaj hod ranjenih zveri. Nešto je odstrelilo te ljude zamakle u godine, pucano je sa svih strana, pa su se sada dovukli do svoje staračke dobi, kao do medveđe špilje, gde treba da odtavore još ono malo vremena, dok sva strujanja, telesna, ne presahnu. Svako školsko zvono, svaki hod nastavnički, kroz koridore, to je onaj početak hajke koja se najavljuje čegrtaljkama, i urlanjem hajkača. Pa se u našim veveričjim srcima taloži nemir i zebnja, šta će se u skoroj budućnosti dogoditi. Tako teče vreme jedne sitne zveri, školske, nekakvog puha, šćućurenog u klupi, negde oko pretposlednjeg reda, pa je pitanje hoće li nam neko pružiti ruku sa lešnicima, ili će nas zatući kundakom kojekakvih nelagoda, takođe školskih.
10.
U nekim starim bioskopima, gde su prikazivali neme filmove, postojala je mala kapela sa strane, ostareli violinista i gospođica pod naočarima, za klavirom. Oni su pratili tok radnje svojom improvizacijom, muzičkom, katkad se to poklapalo sa događajima na platnu, nekada ne. Tako mi izgleda koji dan u našem razredu, ptičjem, u ono doba. U kome često zavlada grobna tišina, ništa se ne događa, a meni se ipak priviđa da čujem onu muzičku pratnju, iz bioskopa neme epohe. Jer ljudske radnje, njihovi pokreti, pa čak i oni momenti u kojima se čovekovo telo potpuno umiri, sve to ipak iziskuje nekakav šum, muziku, prateću, za film neme epohe. Makar se čovekov boravak na zemlji može uzeti i tako, kao neozvučen, nigde ne piše da život u našem razredu mora da protiče kao da smo u simfonijskom orkestru. Pa smo naprotiv, veliki deo naše razredne povesti proveli kao gluva deca, otud su ona četvorica morala toliko da se deru oko nas.
11.
Tako posmatram naš maleni narod u ono doba, razbijen po provincijama razrednih uglova, pretrpanih klupama, kao rovovima. Bio je to rovovski način onog vremena, iako ne znam u kakvom, zapravo ratu. Jer smo manje bili vojnici neke razbijene armade, više osećajući se kao prognanici, u Sibiriji našeg detinjstva. Zato što deca i jedva stasali mladići skoro uvek u toj Sibiriji su, samo još ne razumeju kakvoj i zbog čega. Onde smo se našli po sudskoj odluci naše dobi i nekakvom nejasnom zakonu o upućivanju mladeži u posebne ustanove. Otud smo doživeli onaj oproštaj od roditeljskog doma kao što vojnik stare Rusije oprašta se od svog sela, a rok njegove službe katkad se proteže na više decenija. Pa se sav taj život u ptičjem razredu sliva u jedan dugi dan, kao što se vojni rok starog ruskog seljaka spaja u trajanje celog njegovog veka. Tad čovek polako razume da se njegov život i ne sastoji od samog života, nego od onog što tom životu oduzima vreme, ma kakve vrste ovo oduzimanje bilo. Jer sedenje u razredu moga detinjstva oduzimanje je vremena tome detinjstvu, a da kao nadoknada dolazi isto tako malo, koliko tih nekoliko rubalja bila je sva plaća za dvadeset godina vojnog roka u drevnoj Rusiji. Tako postaje jasna moja potištenost iz onih godina, dok sedim u svojoj klupi u uglu, kao da sam se našao u izbi Sibira, zavejanoj snegom, daleko od svog doma. Zato što u ono doba nisam razumeo kako biti daleko od „svoje kuće“ i nije nešto nepopravljivo, pa bi se čak moglo reći da je to jedino što ljudskoj duši preostaje kao izlaz. Što dalje od vlastitog doma, koji nije ništa drugo do ono isto selo Sibira, zavejano u snegu, samo zabašureno koječim, raspoređenim po tom domu! Pa onih nekoliko stolica i sto, jedna vitrina sa malo stakla, i dve tri nejasne slike u polumraku, samo prikrivaju osnovni ton svačijeg stanovanja, koji je neizbežno sibirski. Jer ljudsko biće jedno je prognaničko biće iz sibirske izbe, ma gde se našao. Samo što prilike u našem razredu sabile su nas na vrlo mali prostor, pa se naša potištenost osećala vidnije. Taj ruski grust, ta mora koje u čoveku uvek ima, nekako je razređena dok ovaj hoda poljem ili po ulici, a kada se potom nađe sa više sličnih pojedinaca na mestu nalik ovom školskom razredu, tada sve ono iznutra sabija se i pribija jedno uz drugo, do neizdržljivosti. A sve što u meni postoji predviđeno je da tu gde je, boravi na jedan razređen način, a kada bilo šta spolja ovu moju materiju počne da pritešnjuje na što manji prostor, tada sve liči na one magacine pretrpane stvarima iseljenika, prognanika i mrtvaca.
12.
Skoro sam siguran da je naš život mogao poći nekim drugim pravcem, a ne ovim koji nas je odveo do ove učionice. U kojoj je u početku takođe sve lepo uređeno, ali ipak! Svi podovi su bili ulašteni, klupe izglačane, a što je najviše padalo u oči, bila je serija novih malih kukica od mesinga, mada uopšte nisu odgovarala da se o njih okače naši kaputi nego nešto mnogo manje i lakše. Svejedno, izgledale su kao skinute sa neke posebne vrste kozlića, koji borave u nekoj metalnoj šumi. Visoko po zidovima visile su staklene kutije u kojima nalazili su se manometri, sprava za merenje zemljotresa, apotekarska vaga. Postojale su i mape svih kontinenata, a skoro istog formata i jedan prikaz postupka sa utopljenikom. Kako mu prići i šta ga treba pitati. A ako ovaj uopšte nije pri sebi, onda mu je potrebno stati na grudi, i na silu mu izbaciti vodu iz pluća. Sve ovo pamtim kao fino izrađeni crtež u kome nije izostavljena ni ptica koja posmatra ovu scenu, ni oblak koji lagano plovi dok se davljenik bori za život. Na suprotnom zidu, tamo između karte Australije i one, Južne Amerike, postojao je još jedan prikaz, dečaka koji treba da izabere svoj put. Njegova osoba prikazana je u više momenata, kao da ih je u toj kući nekoliko, a sve se odnosi samo na njega, jednog. Osim što ga najpre prikazuju u prvoj prostoriji, a kasnije u drugoj, kao mnogo povoljnijoj po njega, tog jutra. Potom, šta se događa kad se uputi niz stepenice, napolje, u život. Jer u jednoj varijanti vidimo kako se penje uz brdo, gde ga očekuje vrlo krvoločna zver, nešto nalik medvedu, kao što se onde, na tom uzvišenju sprema oluja, skoro da već seva, i skoro da je već sav prostor zavejan iznenadnom mećavom. Na drugoj slici postoji mnogo srećnija mogućnost – taj isti dečačić upućuju se niz strminu, bere cveće, vozi bicikl po sasvim ravnoj i praznoj cesti, a sunce nije ni previše vruće, niti zamiče za oblak, koji je tamo samo kao neka vrsta dekoracije. Možda je bilo još kakvih slikarija oko nas, pa ipak, ja najviše mislim na ove koje se odnose na Australiju, na davljenika, i na dečaka koji vozi bicikl umesto da se upusti u neravnopravan razgovor sa medvedom usred one vejavice.
13.
Kao da je ovaj razred bio rezultat nekakve racije. Koja je na ulici zahvatila moj naraštaj, pa ga uvela u ovu prostoriju sličnu sobi policijske uprave. Tamo traje ispitivanje naših generalija i našeg prethodnog života, kao da smo osumnjičeni za umešanost u terorističkoj grupi. A to je i istina, kao što i sve druge ljude moguće je optužiti da nešto subverzivno pripremaju životu, najpre sopstvenom. Onda, prvih dana ovih događaja, razgledamo jedni druge, upravo onako kako ljudi, sabijeni u policijskim kolima, po slučaju da su bili na istom uglu ulice, posmatraju jedni druge s mnogo opreza. Ovo me ne napušta ni kasnije, jer svoje „kolege“ u onoj prostoriji ne smatram bliskim osobama, ni po čemu. U tome ostajem tvrdokoran do kraja, odupirući se svakoj bliskosti sa pojedincima, meni nesimpatičnim i odbojnim po svakom pitanju, čiju odbojnost i nesimpatičnost nije mogla ukloniti okolnost da provodimo vreme u neposrednoj blizini.
Da sam preuzeo na sebe ulogu tmurnog Rusa koji piše devojci iz provincije, napisao bih što i on – da sam među tuđim ljudima, koji me ne interesuju i koji mi idu na nerve. Prema kojima nisam imao čak ni one sućuti što ih ljudi osete prema sapatnicima u toj policijskoj raciji, ili u nekakvoj nesrećnoj lađi, prognaničkoj. Nego sam ih posmatrao odsutno i tupo, a ovo je izazvalo neprijatno osećanje kod tih patuljaka, to je ono što me prati godinama. Zato sam neke majušne bliskosti pre osetio prema našim „ponavljačima“, kao što čovek koji se nađe u ćeliji sa drugima, oseća respekt prema onima koji su onde „od pre“, a oni koji su došli s njim skupa, ne znaju ni sami šta će sa sobom, pa šta onda od njih da se očekuje! Jadni novaci i njihova nespretnost, ona ista svih ljudi, koji se na ovoj planeti nađu!
Inače mi se nekada čini da sam celu ovu pripovest negde pročitao, pa mi svaki naš pokret izgleda kao ponavljanje, i kao bedno ugledanje. Zbog toga tih nekoliko „ponavljača“ imaju u mojim očima svoj ugled, jer jedini obznanjuju ono što nam je svima sudbina, udes epigone. Tako se na ovom terenu, gimnazijskom, otkriva opšte stanje ljudske rase, „ponavljačko“. Koje nema u sebi ničeg „svoga“, nego je osuđeno na obnavljanje sadržaja već odigranog, fabule koja je negde već pomno opisana.
14.
Katkad sam siguran da je ovaj razred nastao posle nekakve mobilizacije. Kao da je vojni telal prošao kroz ulice sa pozivima, a potom, skupio se taj mali soldatski narod, na gomilu, otud mi ova učionica najviše nalikuje nekom bivaku. Jer se još uopšte ne zna šta nas očekuje u budućim okršajima, ni ko će nam biti protivnik. Nego samo treba da sedimo po svojim klupama, kao što budući junaci otadžbinskih ratova, dok ovo uopšte nisu postali, leškare po dušemama u kasarnama, ili sedeći pod šatorom negde, bog te pita gde, igraju tablaneta. Zato što u našem životu, ondašnjem, takođe izlazi da je najvažnija stvar strpljenje, jer sve treba da se obavi po nekom redu, a ne na brzinu i bezglavo. Kao što i jedna velika armija, rasuta po šumama i gorama, tamo iza granične linije, mudro čeka da se pojavi signalna raketa na nebu, a kasnije će već sve da se završi kako treba, makar i u moru krvi. To je naša ondašnja stvarnost, donekle vojnička. Zato možda i ja sam kontam u svom uglu o koječemu, kao što vojničko čeljade misli na svoj dom, a možda i dalje, na svet koji, moguće, ipak negde, mimo te soldatske stege, mora da postoji! Jer ovo što čini moj razred u to doba, to nije nikakav svet, nego je, reklo bi se jedan ne-svet, u kome, kako izgleda, treba da o ovom udaljenom svetu samo maštamo, ne videvši ga i ne učestvujući u njegovim raznolikim radovima. Naš rad međutim, ispostavlja se kao nerad, kao jedna razvodnjena situacija sveta, njegov daleki surogat. Ona olupana plehana kutija, ostavljena od nekog mornara, koju samo Indios sa Amazone smatra za nešto pravo, kao plod izrastao sa obližnje palme.
Primećujem da se katkad provlačim između klupa kao da je poda mnom minsko polje. Sve je na tom podu od krupnih premazanih dasaka kao kontaminirano, a hoću li svojim stopalom uspeti da pogodim onaj bezopasni komadić tla ispod kojeg nema nikakvog eksploziva, ko zna? Zato što je svako kretanje ljudske duše od desetak ili dvanaest godina onaj hod u patroli, srljanje u potpunu neizvesnost. Kamo se upućuje osoba proverena, ali katkad i ona koje bi četa želela da se reši. Ja podozrevam da se četa moga razreda tajno dogovarala kako da se reši moje pojave, čije bavljenje među njima samo im je donosilo nervozu. Pa bi najbolje bilo da, poslan u patrolu, onde prema tabli sa kredom i sunđerom, naletim na bilo kakav eksploziv, čime bi njihov problem bio rešen. A kako ja i dalje, kao za inat, pronalazim onaj neznatni puteljak između minske mreže, ostaje im da se i dalje živciraju što me onde, među njima, još uvek ima.
Mi smo onda ta jedinica na bivaku, a ono što nam predstoji, to su veliki manevri. Koji imitiraju velike ratove – u ove ne moramo da idemo, jer smo još deca – ali ta blesava proba koja bi imala da nam prikaže mogući rat, to je neizbežno. Tako traju ove naše vežbe, veštački proizvedeni život u jednom razredu male evropske gimnazije, ptičjem. Gde smo svi sabijeni na razmere krletke, pa onda ono što nam preostaje, to je letuckanje s kraja na kraj, lepet krila oko onih žica, kojima smo ograđeni.
15.
Mi smo živeli u to doba kao u onom čamcu za spasavanje, u koji spušteni smo sa parobroda našeg života, pošto je ovaj bio torpedovan. To je onaj momenat kada mati ili otac porodice trudi se da spase makar svoju decu kad je sve drugo propalo. Ovo je možda pripovest o parobrodarskoj firmi našeg građanstva, evropskog, čije flotile po svim morima počele su da popuštaju, mašine su zastarele, nema ni ugljena, daske na palubi su istrulele, a ni sa zastavama na jarbolu nije bog zna kako. Pa kako onda stvari stoje, mladi naraštaj ovakvog jednog plovila ulazi u svoj razred kao u čamac spasa, ostavljajući druge da se snađu kako umeju. U tome je katkad smisao ove skupine mladih ljudi naše civilizacije, ta orahova ljuska znanja, ta kojim veslom ili ne. A kako ovo takođe jedno je nesigurno plovilo, sve se uokolo ljulja i giba, pa još nije sigurno da to što smo se u ovom našli, može nam pomoći. Usled svega, to što danas beležim čini mi se kao dnevnik, vođen na uznemirenoj pučini. Tako boravak u ovom razredu, ptičjem, oseća uzgibanost koju jedan čamac, spušten u morske talase, ima. Koji zvanično čini se kao spas za ljudske duše, ali to još nije sigurno do kraja. Ovo zavisi od mnogo čega, nije sve moguće predvideti odmah.
16.
Vidim potom život u našem razredu kao ono sedenje na klupi, starih ljudi, u parku. Što i jeste nekakav boravak onde, a možda i nije. Jer su te osobe mahom zamišljene i odsutne, pa katkad i ne znaju da se onde nalaze, osim ovlašno. Tako prolaze mnogi dani u mojoj školskoj skamiji, kao da se, već veoma star i odsutan, nalazim u onom parku. Gde ću se naći kad-tad, sa svojim štapom i svojom nevericom da li se onde uopšte nalazim ili ne. Jer sam već i u tim danima ptičjeg razreda često hvatao sebe u pomisli kako ne znam da li baš onde, u onom razredu sedim, ili sam ko zna gde i zašto. Zato što ja ne znam ni zbog čega sam se u tom uglu i u toj skamiji zadesio, osim po nekoj uredbi o osobama između deset i jedanaest godina, kojima je suđeno da se onde nađu.
17.
Imam svoju posebnu zamisao o jednom malom komadu prostora u sred našeg razreda, koji bi ostao go, kao proplanak pod suncem. Jer taj proplanak najbolje izgleda kada na njemu nema nikoga, osim možda nekakav jelen onamo slučajno zaluta. Smatram, nažalost, da jelena ne mogu nikako da smognem u ono doba, a ni uopšte. Jelen je ionako nekakva pojava, skoro apstraktna, u mome životu, nelovačkom. Zato što jelen odmah izaziva čoveka da bude ubijen, a ne da, kao u mom projektu, pojavi se iznenada na onom proplanku, i tamo zastane. On tamo i može zastati samo zato jer onaj proplanak pripada meni, nelovcu. Dok drugde, u okolini mnogih ljudi s puškama na leđima, to nikako ne bi smeo da učini. Jelen, međutim, često čini ono što ne bi smeo, kao uostalom i čovek. To je jedino ono jelensko u ljudima, da se ponekad ponašaju bez nekog opreza, pa izađu, tu i tamo, u onaj međuprostor gde ih kojekakav zalutali metak može da iznenadi, ili neka druga neprilika. Tako čovek, makar i retko, živi jelenski, bar po svojoj neopreznosti, mnogo manje po onoj lakoći, po kojoj se ovaj božji stvor, šumski, kreće. Čovek je, nažalost, pojava uglavnom troma i nesmajna, s vrlo malo gracije. Tako ja i dalje, u ono doba, razmišljam o svom proplanku, namerenom da se u sred naše školske gungule onde uspostavi.
18.
Kada bih uspeo da raščistim to malo prostora po sredini, možda bih među svim ovim sivim spodobama oko sebe pronašao bar četvoricu, i od njih načinio kvartet. Pa makar njihova muzika jedva se čula u onoj silnoj larmi od rešavanja ukrštenih reči i bučnog razgledanja časopisa sa golim devojkama iz Danske. Svejedno bi se primetilo da na onoj središnoj sceni našeg života nekakva četvorica petljaju oko tih svojih prokletih instrumenata, najpre ih štimujući, dok kasnije ne pređu na notno sviranje. Ako međutim, nekim čudom, jedan naraštaj ipak smogne sile da pronađe onu četvoricu, pa ako oni još budu imali sopstvene instrumente, uz to neoštećene i ugođene za upotrebu, valjda ćemo i mi ostali nešto učiniti da onde, u uskom prolazu između klupa, nepredviđenom za bilo kakav koncertni podij, raščistimo to nesrećno smetlište svih upotrebnih ljudskih stvari, onu kamaru od stolova, stolica, flaša, metli, telefona, češljeva, novina, pegli, sijalica, sapuna, ukosnica, flajš-mašina, katanaca, grivni, časovnika, žarača, šerpi, rukavica, olovaka, kaljača i veštačkih zubala, ne bi li načinili malo mesta za suštu nepotrebnost muzike.
19.
Makar onamo i ne bilo nikakvog koncerta, bar da ostane to malo prostora, na sredini, dovoljnog koliko da se onde smesti jedan kvartet, čak i da ga ne bude! Samo da ovaj neznatni trg stoji onako kako jedan trg izgleda u noćni sat, pust i lep. Vidim kako sam se u onom doba silno zalagao za jednu čistinu, koju bih želeo da nađem u sred svog života, onaj proplanak na kome nema ničega osim njega sama, taj proplanak i njegovo slobodno trajanje. Osećam kako je to bilo teško, uspostaviti jednu čistinu u vlastitom životu, kao i u sopstvenim mislima. Jer i po njima motaju se kojekakve ideje, događaji i osobe, a trebalo bi da tamo bude samo čistine jedne livade, gde se slobodno može disati vlastitim načinom. Pa kako smo bili osuđeni da boravimo u tom opštem razredu naše sudbine – gde uvek mora postojati i drugih, i to osoba do kojih nam uopšte nije, nego su one pored nas samo nekim slučajem se našle – onda je veoma teško raskrčiti taj neveliki prostor da ostane sam u svojoj prostornosti, i u svojoj prostornoj slobodi. Ono najvidnije u čovekovom trajanju, to je nedostatak slobode, makar se ona odnosila i na tu neveliku okolinu po kojoj mu je boraviti, hodati i možda, katkad leći da se odmori. Ja i ne znam da li sam mogao pronaći nekakvu trunku odmora onde, među tim svojim sadrugovima, sa kojima nisam imao ništa i čije prisustvo umaralo me je više no išta drugo. Zato što su mi oni bili nametnuti kao nekakva veštačka porodica, pa tim nekoliko glavatih „ponavljača“ izigravali su moju stariju braću, možda stričeve ili samog oca, jedna debela spodoba pri prozoru izmotavala se da bi bila mojom tetkom, a onaj nežni dečkić koji mi je mahao svojom kapom, i čak me jednom, tajanstveno, zvao u toalet, možda je želeo da mi bude sestra. A sve skupa, to su bile samo puste tlapnje, ova obitelj bila je nespojiva na način kako je zamišljaju školske vlasti, mi smo bili samo stranci na putu, pa jedni s drugima nemadosmo ništa. Otud i nije bilo lako nekome od njih naložiti da se sklone malo u stranu, da bi tamo, na nekoj idealnoj sredini ovog mesta pronašao se moj zamišljeni proplanak za umovanje i ta malena pozornica za izvođenje jednog kvarteta. Ili tek toliko da čovek može po tom sitnom prostoru veštačkog trga da se okrene levo i desno, da moguće raširi ruke na jednu ili drugu stranu! Katkad mi se u onim godinama činilo da je to nešto najvažnije, da mogu slobodno stati na jednom nezauzeto mesto u svemiru, gde ću biti u stanju da ispružim ruke slobodno u stranu, kao u nekakvoj vežbi!
20.
Razmišljam kako da se obratim ovom svetu oko sebe I upitam ih čemu sve ovo vodi. Pa zar i oni ne vide da smo izgleda zalutali u neku pogrešnu ustanovu, u kojoj nemamo šta da radimo. Pa kad smo se već našli tu gde smo, umesto da uživamo u svakom onom prikazu kontinenta, u onom veoma lepom manometru, postavljenom visoko iznad naših glava, većina se bavi tim mišom proizvedenim od džepne maramice i načinom kako da se on nekakvim trikom pokrene. Makar da onaj nesretnik s druge strane razreda prestane da mi maše tom ludom kapom, potpuno izgužvanom! Možda on i ne vidi kome maše jer ima naočare vrlo visoke dioptrije, i to je možda jedina tačka zbog koje osećam nekakvu sućut prema njemu. Odnekud, imam poverenja u kratkovide, vrlo polažem na taj mali narod, naočarski, koji u velikim sredinama zdravih i okatih dođu kao nekakva frakcija. Kao ona manjina, neka posebna narodnost na koju većinsko stanovništvo gleda popreko. Jer naočaraca ipak ima, njih je prilično na ovom svetu, pa čak i u jednom ovako zatvorenom odeljenju kao što je jedan razred evropske gimnazije, nađe se bar dva ili tri. Samo što je meni i to dosta, jer da ih je više, ne bih znao šta ću s njima!
Pa zato mislim kako sam prema tom dečkiću s kapom nepravedan, kad ničim ne odgovaram na njegove signale, a može se ispostaviti da mi je on jedino blisko biće, onde. Makar i ne znam da li je čoveku to „blisko“ biće uopšte potrebno, ili sve može proći i bez njega.
Stalno me progoni ta ideja da se na jednom nevelikom prostoru okupilo više osoba nego što ovaj prostor može da podnese, jer to maleno tle našeg školskog boravka ima valjda takođe nekakvu granicu do koje je u stanju da izdrži one nebrojene sudbine, kao što konstrukcija između dva sprata u sličnoj je poziciji. Pa kada tamo, na toj visini pojavila bi se nekakva nečuveno teška mašinerija ili samo nakupina utega, pod bi lagano počeo da popušta, i sve bi se survalo u najdublji pakao. Zato i ja fantaziram o takvoj kataklizmi, pretećoj, koja mogla bi doći od množine naših života, nabacanih na gomilu. Smatram da ljudska bića predviđena su da traju u zasebni pretincima, na posebnim mestima, i u odvojenim ladicama, a onda dolazi do sumanutih odredaba, vojničkih, zatvorskih i školskih, kojima se sva ta materija ljudstva nagura na neveliki prostor, koji ovo nije u stanju da izdrži. Pa onda ona međuspratna konstrukcija ili golo tle nije u stanju da savlada toliku količinu ljudske robe, i sve preti survavanjem.
21.
Mislim da naš život u ono doba, tokom boravka u ptičjem razredu školovanja, nije uopšte imao nikakvo „sadašnje vreme“, nego kao da je sve upućivalo na buduće. Na one, moguće velike trenutke koji nas očekuju, kada ćemo sami, bez ičije pomoći hodati po tlu Australije, o kojoj sada znamo samo nešto sa ove mape, onda, kada ćemo uspešno baratati važnim manometrom na nekom nepoznatom mestu, kada ćemo najzad, po uputama sa ovih plakata upustiti se u to da oživimo davljenika, čak ako se ovaj kasnije bude pokazao kao mrtav. Tako sve ono čime smo se bavili „sada“, uopšte nije govorilo da se to sada i dešava, nego u nekom udaljenom futuru. A da ovo „sada“ samo neka je vrsta vežbe. Kao da se već ovog časa treniramo za jednu udaljenu Olimpijadu, iako ne znamo ni kada će se ona održati, ni gde. Niko nije pomislio da se ovo vrlo poznato takmičenje pokaže jednom kao nepotrebno, pa kao takvo bude ukinuto. Onda bi sav naš trud, tokom ovih priprema, za veliki slet života ispao besmislen i jalov. Čudno je da vrlo retko neko pokazuje sumnju u budućnost, što se u našem razredu očitovalo neprestanim veselim kartanjem po klupama i onim ludim pokušajem da se miš od maramice odjedanput oživi. U tom optimizmu prednjačili su naši „ponavljači“, koji su iskusili mnoge loše momente u životu, pa su zato bili ubeđeni da će jednog dana morati biti bolje. Samo onaj mali prijatelj „sa kapom“, na sve ovo vrteo je glavom, ne očekujući od sledećeg vremena bog zna šta.
22.
Mislim da je svako, makar bio malo pribran, morao uputiti nekom bliskom stvoru pismo odande. U kome bi prikazao naše stanje koje je bilo nalik progonstvu, sibirskom, samo što baš nije onoliko neljudski hladno. Jer nas drže na nekoj umerenoj temperaturi koja odgovara klimatskim uslovima ovog dela kontinenta, kad već ionako važi kao „umeren“. A zapravo obitavali smo kao na jednom delu mape na kome se nije moglo zapaziti nijedno naselje, jer ovih tamo i nije bilo. Mi sami postavljeni smo bili na onu tačku, na kojoj ne beše ničeg, nikakvog grada, nikakvog života u njemu, postojala je samo jedna rabatna prostorija, oblepljena mapama kontinenata, ispunjena onim nezadovoljstvom koje je vladalo među nama. A ovo se vrlo teško može prikazati na jednom atlasu, mada bi trebalo. Osobito ono vrenje koje izvire iz svake nakupine ljudske, možda opasnije nego što su trusna područja, zemljotresna.
Tako ja, izmišljeni ruski melanholik iz nekakve bestragije, sastavio bih ono pismo svojoj devojci u Tuli, opisujući s puno mizantropije narod tog sela u kome sam se našao – kao stoku, i kao nepodnošljive insekte. Sad vidim kako mi je ono vreme stvarno proteklo u zujanju ljudi, meni nepoznatih, dalekih i tuđih. Koji su pokušavali štošta sa mnom, kao i sa drugima, ali ništa nije uspevalo. Pa sam više voleo da tu prostoriju uzmem kao vozilo na dosadnom putovanju, jer je raspored naših skamija na ovo upućivao – da svi gledamo u jednom pravcu, da se katkad klatimo kao da ulazimo u krivinu, a da li je ono u šta gledamo pravac kretanja, to uopšte nije bilo izvesno. Te onda priželjkujem da izađem iz te ludačke diližanse, i iz tog pilićarskog voza koji izluđuje svojom sporošću, kao i besmislenim predelom kroz koji prolazi. Jer to je zapravo predeo nekog perioda u čovekovom životu, koji bih radije preskočio. Ono besmisleno vreme sazrevanja koje ne vodi ničemu, jer ako subjekt već odmah nije zreo, neće to postati ni ovom edukativnom vožnjom kroz predele, artificijelne, veštačke i izrađene primitivnim crtežima kao u Potemkinovim selima. Mi smo pokušavali da unapredimo svoje biće, ptičje, u toj krletki koja nas je odvojila od života, a zauzvrat okružila nas je kulisom nečijih tuđih zamisli, slikama iz prirode, o spasavanju davljenika, o udaru groma i o gašenju požara. Šta sam još mogao da dodam svojoj devojci u Tuli, radoznaloj da sazna šta se sa mnom dešava? Kao da sam samom sebi želeo to da poručim. Pa da saznavši nešto o sebi, na osnovu toga pokušam da se vladam.
23.
Kao da smo se u jedan čas našli u ateljeu, fotografskom, gde treba učiniti naš grupni snimak. Ne vidim inače neki drugi razlog da se osobe koje nemaju ništa među sobom, okupe na jednom mestu, osim za ovakav jedan slučaj. Koji možda takođe nema neku posebnu svrhu, s obzirom da nijedan snimak ne pokazuje neka grupna svojstva, raspoloženja i shvatanja, nego upravo suprotno! Pa kako svako od tih, slučajno odabranih i grupisanih pojedinaca ima svoju sopstvenu obojenost, unutrašnju, odmah se tok slikom može otkriti ovo odudaranje. Oni što je jedino interesantno, kako je samo u rasporedu ovakvog snimka postignuta nekakva vremenska gradacija, pa tako oni koji su „ispred“, čak i ta dvojica koji obavezno ispruženi su po podu – e taj prvi borbeni stroj predstavlja neko sadašnje vreme, a što se po ovoj majušnoj tribini redovi penju sve više i u dubinu, vreme sve više odmiče unazad, prošlost proviruje iz onih pozadi, skoro pretvarajući se u naše pretke, odavno pokopane, toliko slabo razaznaju se njihova lica.
Svaka grupna fotografija, đačka, liči mi zapravo na one radnje mešovitom robom, u Americi. Gde manje ili veće kutije koječega, konzerve, omoti i džakčići, raznolike slastice po staklenim bocama, poređano je u onom obliku kako naš razred, kome predstoji ovaj konačni snimak, smera da se poređa. Pa onda u jedan mah čini se da će se sve srušiti jedno preko drugog, toliko ovih pojedinosti tamo se našlo, a kasnije opet vidimo kako je cela ta kompozicija trajna, možda večna. Jer ona fotografija koju neko je zamislio – na to i računa, na večnost, produženo vreme, ako se ono uopšte može produžavati. Zato što vreme nešto je neproduživo, s obzirom da je trajno, pa onda nema razloga da ide unapred, ili bilo gde, stojeći zapravo u mestu. Tako glasi moj opis ove scene, kao da prikazujem onu malu prodavnicu na Menhetnu. Jer i mi bili smo skup koječega, nekakva roba vrlo različite provenijencije, skoro kao uvoz iz tropa i iz siromašnih kolonija. S obzirom da i naše porodice tako živele su, kao udaljene kolonije, izolirane od svakog drugog evropejstva životnog, izvozeći vlastitu decu u nekakav razred, gimnazijski, dok drugi svoje banane, svoj kaučuk i svoj cimet šalju brodovima u daleke civilizacije. Onda treba s tim tovarom nešto učiniti, ne bi li neku od mnogobrojne publike zainteresovati za naš proizvod.
Tu je međutim, neminovno i onaj tip, često veoma debeo, koji je vlasnik svega toga. On na takvom snimku stoji u sredini, kao što naš učitelj ili profesor ili upravitelj školski, stoji u grupi tih budalastih učenika, kao nekakav dodatak. On, kao i taj debeli Amerikanac, zakoniti je vlasnik sve one robe iza njegovih leđa, što se vidi na njegovom licu. Obojica drže ruke sa strane, često podbočene u kukovima, tako da se vidi taj sat i lanac, vezan za jednu rupicu na čovekovom prsluku. Jer bez te oznake da se događaj dešava u nekom određenom vremenu, da je vreme novac, i da uopšte svi stojimo pred večnošću tog fotografskog prizora, cela ova skala vrednosti ostala bi nemušta, otud značaj onog časovnika, džepnog, povezanog za svog vlasnika lancem, kao da je pas. Jedino što čovek sa Menhetna ne vodi brigu što iza sebe drži mrtve duše svoga poseda, dok razredni učitelj ima nekakvu nervozu u sebi jer zna da je stao među urođenike. On je osoba iz druge rase, odraslih, i sa drugog kontinenta, jednog poodmaklog obrazovanja. Pa se onda fotografiše kako se čuveni istraživač slika sa svojim Indijancima oko obale Rio Grande, ili ko zna gde.
24.
Tako moj razred čeka onaj završni momenat kada ćemo svi skupa zauzeti svoja mesta na grupnom snimku, predviđenom za katalog jedne robne kuće sećanja. Tada ćemo biti uredno poređani, svak u svojoj polici i na svom mestu, te opštesvetske prodavnice. Da budemo na vidnom, kako nekom kupcu tih sitnih potrepština, tako i onoj gospođi koja sve to voli da fotografiše. Onu radnju sa sitnim stvarčicama, jer sva je prilika da mi predstavljamo tako nešto, sitno, a ne neku robu od prevelikog značaja. Usput nas poučavaju da budemo mirni, tihi i učtivi, inače će fotos ispasti zamrljan. To takođe, nekome u budućnosti može reći o ovima sa fotografije, da su bili isuviše uznemireni i u svakom pogledu nepribrani, pa je onda taj jedini trag našeg boravka na zemlji ostao onako nejasan. Ali nejasno je uopšte svako boravljenje na ovoj planeti, jer da je taj boravak do svojih krajnjih tački razjašnjen, čovek uopšte ne bi imao potrebu da se onde pojavi. On se pojavljuje u tom sitnom zrncu prašine, kosmičke, da bi razjasnio zbog čega se onde pojavio, jer njegova pojava izašla bi na nešto besmisleno. Tako onda mi konstruišemo svoju buduću fotografiju „za večnost“, a dok ne dođemo na red u ovom foto-ateljeu, muvamo se po svom razredu kao po nekoj čekaonici. Pa zbog toga i pomišljam, veoma često u ono doba, da onde nemamo bog zna kakva posla, osim što je taj posao, čekanja. Koji takođe može se pretvoriti u nečiju profesiju, samo ako ovaj koji čeka ima dobrih živaca. Pa sedenje u jednoj dosta zagušljivoj prostoriji otegne se na veliki deo života, iako ne znamo uvek šta iza ovih vrata, doktorskih ili advokatskih, treba dočekati.
Razumem da jedan razred koji se fotografiše za neku neizvesnu budućnost, mora u sebi da ima onu ukipljenost bez koje bi možda sve propalo. Jer samo u tom stavu, sasvim mirnom, skoro „mrtvačkom“, moguće je očuvati ono malo unutrašnje povezanosti tih mojih saplemenika – sa samim sobom, pa da nije te stegnutosti kojoj fotografija nadodaje svoju, sve bi se raspalo na nebrojeno komadića, i u nekakav opšti haos. Onda svako od ovih bića mora za neko vreme zadržati čak i dah, jer već je i dah nekakvo kretanje, valjda najvažnije, koje odaje naše neprekidno izlaženje iz sebe samih, u svet. Pa onda i taj majušni korak između mene i sveta treba da zamre za momenat, a čim se ovo fiksiranje obavi, naš put van, i prema svemu drugom, može da se nastavi! Moramo pomisliti šta se u svakoj od tih duša nalazi, i u pamćenju onih malih mozgova. Sve ono što su napustili ovi duhovi po svojim kućama, porodicama, po ulicama i sobama, po domovima i prethodnim danima, između poslova i kalendarskih numera, između prizora i onog što o tim prizorima stoji u nekim knjigama, na stupcima novina i po kuhinjskim krpama, punih lepih poruka. Sve to što je činilo njihove različite živote i vrlo raznolika dejstva njihovih puteva, svaka ona vlat zbilje i svi snovi koje su imali o toj zbilji, ili protiv nje same, to je trebalo nekako povezati da se ne raspe pred lećom našeg školskog fotografa, već naviknutog na ovakve slučajeve, kao da radi u prosekturi. Gde se sa mrtvim subjektima opšti – a kao da su živi. Samo što se onda malo ležernije prevrću udovi ovih mrtvaca, kako bi ih se što bolje smestilo na prosektorovom stolu.
Usled svega toga dolazio je valjda onaj izraz lica našeg fotografa, stegnutost osobe koja barata sa leševima. Dok nas ređa po onim malenim tribinama, da bi se ti dečaci iz drugog ili trećeg reda mogli takođe na njegovom snimku razaznati – sve ovo ispoljavao je taj čovek, uvek mršav i uvek sa tankim brkovima, rihtajući nas svojom suvom i veoma hladnom rukom, kao da prevrće smrznuti bakalar.
Njemu je bila potrebna ona neživa materija, taj sleđeni inkarnat života, da bi uspeo da ga transportuje u neko sledeće vreme, kao što se otpravlja tuna iz Norveške. Pa onda i nije čudno što se u toj zamišljenoj sceni osećam kao smrznuta riba koju sa severnog mora transportuju u dubokom ledu, negde prema jugu. Gde će se obradovati mojoj ribljoj svežini, kao što će nekakav potomak našeg razreda zagledati se u današnji snimak, kako se zagleda u tek otvorenu konzervu. Jer i fotosi iz ranijih vremena moraju da se ispitaju onom pomnošću kako se nekakva konzerva proverava, i pomalo njuši takođe. Zato što se prošlost mora onjušiti, kako se kutija sardina, tek otvorena, njuši, sve misleći o tome da li je još upotrebljiva. Pa jedno vreme ona se može koristiti, sve zvirkajući u te fotografisane likove, a kako oni vremenom postaju nejasni i neprepoznatljivi, odjednom više niko ne zna koji su to ljudi, konzervans je popustio, proizvod treba povući iz upotrebe.
25.
Mislim da bi za slučaj nekakve veće neprilike čitava učionica mogla da se pretvori u bolničku sobu, samo ako bi se klupe razmakle u stranu, a neko nam doneo lake vojničke krevete, koji se sastave za momenat. To bi unekoliko izmenilo naš život onde, ali možda i ne bi. Jer ona osnovna sumnja u naše „zdravlje“ i našu „normalnost“ postojala je već od pre, inače niko nas ne bi okupljao u ovolikom broju, s obzirom da se međusobno ne poznajemo i da jedan s drugim skoro da nemamo šta da razgovaramo. Jer pošast koja bila nas je zahvatila, beše oboljenje naše dobi, vrlo nejasnog perioda, kada je mladom biću deset ili dvanaest godina, i kada je to već nekakav znak da mu nešto nedostaje. Njemu naravno nedostaju sva ona vremena koja treba da nastupe, i to je pravo stanje našeg zdravlja, neishranjenost vremenom koje još nismo uspeli da okusimo. Pa je ovaj način, našeg razreda, i tog skupnog boravka na ovom mestu, neka vrsta školske banje, gimnazijskog oporavilišta, sanatorijuma nauke. Gde samo treba da udišemo taj vazduh znanosti, kao što grudobolni bolesnici, negde visoko u planinama, udišu onaj švajcarski zrak pun zdravlja. Vlada mišljenje da nauka udahnjuje taj dah krepkosti, pa onde treba disati punim grudima da se što više od ovog ozona misli, unese u naše duše. Zbog toga valjda i bilo je onoliko komešanja među nama, kao da smo u večitoj šetnji, bolesničkoj, kroz svoje školovanje. Onda vidim da je pomisao o našem ozdravljenju samo nekakav princip nade, bez velikih izgleda. Pa se pre moglo dogoditi ono sa unošenjem bolesničkih kreveta onamo, sličnih vojničkim. Gde bismo svi bili stacionirani za neki period, dok se ne ispita tačan razvoj naše bolesti, drhtavice koju mladost donosi.
Zato mi se čini da svaki razred nalikuje jednoj bolesničkoj sobi, klupe poređane su na način kako raspoređeni su kreveti u bolnici, a mi, zabijeni u te klupe, virimo odande kao pacijenti nekog dečjeg odeljenja klinike. Tako prolazi naš period, bolnički, kroz koji treba da dođemo do predviđenog zdravlja, onih opštih znanja koja su nam nedostajala. Dugo me prati ta impresija, klinike, koja prikazuje mi, naknadno, naš život u razredu, kao u ptičjoj krleci. Uz to mi se čini da većina nas koji sedimo po onim klupama, delujemo nekako ukrućeno, kao da su nam ruke sputane ludačkom košuljom, koja se vezuje s leđa. Jer su naređenja i odredbe o sedenju, stajanju, govorenju i ćutanju tako krute da dečak od devet godina mora pomisliti da je lud, i to opasno, pa ga zato moraju držati povezanog onim uređajem, mnogo manje odevnim, više jednom spravom, medicinskom.
Bili smo jedno zarazno odeljenje ljudstva, okuženo svojim statusom, gimnazijskim. U nama beše ta nevelika klica koju su nam ucepili, pa zbog toga odvojili su nas u onaj stacionar za posebne svrhe. Otud to bledilo, učeničko, koje se provlači kroz istoriju kao beletristički motiv. Potom ono kašljucanje po uglovima, koje potiče iz iste književne vrste. Jer svaki život, razredni, to je jedan oblik iz istorije literature, koji se na svoj poseban način očituje. Kao da postoji lirska poezija, teški nacionalni ep, i samo ovo što se odnosi na taj život, školski, zbog toga ona nejasnoća kada bi neko želeo da nas razvrsta. Jer ljudi moje nacije, razredne, nisu znali kome pripadaju i čemu. Pa otud onoliko besmislenih radnji, pokreta i poteza koji preduzimali smo, sve u toj nervozi i nejasnoći sopstvenog postojanja.
26.
Kao da je u jedan mah ušao nekakav bes u moj mali narod, pa su se bacili na misao o seobi. Oni koji imali su svoje klupe kraj prozora, hteli bi ovamo, prema vratima, a ti što su zavučeni u poslednjim redovima, kao da bi da se premeste napred. Tako se stvara ona gungula kao u davno doba, u vreme jesenjih i prolećnih selidbi. Kada su ovi odlazili onamo, a oni ovamo, sve misleći da će time da se promeni njihov život, u potpunosti. Tako i ovaj moj narod vuče u naramcima svoje knjige, svoje kapute i kape, a uokolo ispadaju im iz ruke olovke, lenjiri i zavrzlame kojih su puni njihovi džepovi, karte za igranje, žvakaće gume, ping-pong loptice. Samo su ona četvorica glavatih ponavljača posmatrali ovu pometnju sa vrha svog razrednog brega, bez želje da se pokrenu, budući onde, u sredini i dalje na svome, i kao na nekom komandnom mostu.
Bilo je to veliko premeštanje naroda moje razredne zemlje, u jedno vreme kada je nervoza u srcima tih majušnih ljudi narasla do visokog stepena, pa je svako hteo da se domogne nekog drugog mesta, kao da beži od nepoznate zaraze. A mi smo ionako bili zaraženi svojim položaje, šarlahom školstva. Pa smo, budući u tim velikim boginjama gimnazijalstva, zbog toga i bili zatočeni u onom prostoru, kako ne bismo klice svoga neznanja širili i dalje. Kao da se onde naučavala nekakva posebna znanost, policijski zabranjena, a osim toga prilepčiva. Pa se po razredima sličnim mome govori šapatom i u nekoj trajnoj konspiraciji. Čovek i sam za sebe u takvoj konspiraciji živi, i u tajnom savezu sa svojim mislima. Jer na njemu je da sruši carski režim sopstvenog detinjstva, pa da uspostavi diktaturu proletarijata svoje mladosti. U tu svrhu potrebno je mnogo ćućorenja u vlastitoj duši, kako ću, šta ću, i sa kim?! A znam da moje sopstvo nema neki posebnih saveznika, osim onih koji su u meni samom. Mogu da računam jedino na vlastito srce i, donekle, na svoja pluća. Jer za ove poduhvate potrebno je da vrlo jako udahnem, kako bih u onom što očekujem, uspeo. A sve drugo, što se nalazi izvan moje kože, da uzimam s velikom nevericom. Tako okupljeni, moji nejaki organi čine onu neveliku skupinu podzemnih boraca, front otpora tiraniji trajanja.
27.
U onoj opštoj zbijenosti u kojoj smo živeli, bilo je skoro nezamislivo to što mi je dolazilo u pamet – kako bi naš razred izgledao sasvim ispražnjen. To bi zadovoljilo moju usamljeničku dušu, tada. Da se nađem u svom sopstvenom odeljenju, u bilo kojoj njegovoj klupi, sasvim sam. Zato što smatram da bi i svako drugi imao onda pravo na tako nešto, na vlastiti razred svoga života, a ne na nekakvu gungulu u kojoj bili smo osuđeni da boravimo. Tako moja fantazija konstruiše jednu seriju razreda, sličnih ovom, a svaki posvećen je samo jednoj osobi, kako bi bilo pravedno! Pa da onda svak, sopstvenim sredstvima treba da obavi ono što je predviđeno da se učini grupno i u silnoj galami od koje se ništa ne čuje. Kao da je ona larma oko našeg života, tada, zamišljena da bi se prikrilo ono osnovno, da se sadržaj naših žudnji, zadataka i konačnog uspeha ne može izvesti do kraja, nego samo u nekoj zamagljenosti. Ova dolazi od te silne buke, koju sami proizvodimo, usled koje, ništa što bi neko od nas imao reći, ne može se čuti! Kao da je sve sračunato na to da nijedna pojedinačna reč ne može se razumeti, a ono što iz razreda našeg bivstva ističe, svodi se na opšte brujanje bez razgovetnosti. Otud onaj moj prijatelj s druge strane razreda, kao sa drugog kontinenta, diže kapu uvis jer ima potrebu nešto da kaže, a to se nažalost, takođe ne čuje.
Ja znam da ovaj prostor ne pripada samo meni, pa onda, bio bih zadovoljan da mi to malo slobodnog tla bude posuđeno, bar za koji čas! Koliko svi da odu kroz onaj hodnik da se napiju vode, da se pomokre, ili da u tim odajama koje uvek udaraju na vlagu i buđ, izvedu neku od svojih grupnih igara. Pa dok se to odigrava, ja bih bio u stanju da konstruišem svoj vlastiti razred, svoj grupni boravak u svetu, samo bez ikakve grupe koju bih oko sebe imao.
28.
Pomišljam šta bi se dogodilo kada bi se neko od nas iznenada obesio, u uglu. Da pronađe kuku u stropu, o koju, trenutno, nije okačena nijedna od mnogobrojnih geografskih karata, pa da umesto prikaza Afrike, uvek nejasnog i besmislenog, kako stoji i u drami Čehova, neko od naših saplemenika, razrednih, okači onde svoje umorno i iznervirano telo. Tako onda vidim kako onaj nesrećnik visi u tom uglu, skoro prikriven mapom afričkog kopna, a ostali to, u prvi mah i ne primećuju. Smatram da bi to bio sasvim normalan događaj, kakvi dešavaju se i izvan jednog razreda, nego bi u nas to bilo kao neka vrsta učila. Jer mi smo bili regrutovani za ovaj rok, kao u jedinici nekakve vojne akademije, da bismo iskusili sve što će se odigravati izvan te prostorije, vani, na bojnom polju budućnosti. Pa zato bilo bi poučno da se počne sa onim najtežim momentima, kao što je samoubistvo jednog od nas, a kasnije može se preći i na lakše i veselije pojave. Zato poučavam se na toj iznenadnoj i dobrovoljnoj smrti moga nepoznatog savremenika, koji je time izašao iz svakog vremena, ne samo onog koje meni pripada. Meni uostalom osim tog vremena ne pripada ništa, pa onda makar mogu da biram šta u njemu želim da zadržim, i da pri meni ostane. Samo što vidim da to mrtvo telo, okačeno o onu kuku, ne interesuje nikog među nama, pa možda cela ova tužna scena nije ni morala da se odigra! Zbog toga i zaboravljamo da tamo u uglu obesio se jedan naš sadrug, učinio je on to jedino iz razloga edukativnih, da bi nam prikazao jednu od mogućnosti, životnih, kao i to, kako se ovaj život može prekinuti, iznenada. Da u toj odluci ne mora biti nikakve posebne dramatike, nego samo onako! Pa tolike stvari čovek obavlja u životu samo onako, otud i ovaj, reklo bi se završni posao, može takođe da se na nekakav ležeran i „onako“ način oposli.
29.
Kako se moje ptičje srce u ono doba oseća, u jednom prostoru ispregrađenom klupama? Što već samo po sebi čini nekakvu sliku kao da smo na stazi s preponama. Možda baš to, ta trka na sto deset s preponama, naše mladosti, to je ovaj razred i ova postavka klupa, kojih je izgleda više nego što nam treba. Katkad pomišljam da će nam neko natovariti još koju, kao da očekujemo dodatak u sastavu našeg odeljenja, ili kao da neko namerno želi da nam život u ovoj sobi učini lošijim. Čovek teško izlazi na kraj sa svojim stvarima, čak i onda kada mu ove nečemu služe, a onda dolazi još i momenat kada je ovih stvari neuporedivo više, nego što uopšte mogu biti iskorišćene ma za koju svrhu! Tako lagano razgrćem ovaj nameštaj naše rane mladosti, koji je tako jednoličan! Jer klupa kao pronalazak za savijenost moga tela, u onu dob, sva njena stegnutost i skoro „nemačka“ preciznost, koja tačno pretpostavlja gde će biti moj lakat, gde moja leđa, i kamo će se moja glava moći nasloniti, kako ću držati svoje ruke i gde ću uspeti da ispružim svoje noge, sve to čini nekakvu aparaturu, nešto kao partnera ili partnerku našeg života. Možda ta sprava, konstruisana od drveta i malo železa, nekakav je osnovni gram opštesvetske materije, klupa kao da je onaj prvotni atom, i ta ćelijska baza od koje, samo u snovima, moguće je izgraditi baselsku katedralu i, natrpavši ih jedne preko drugih, učiniti nekakav naš vlastiti Mont Saincte-Victoire.
Maštam da je bilo moguće popeti se na vrh onog razreda, kako se na planinu penje. Samo bi trebalo nešto truda da se ove klupe, pa čak i sama katedra, i ona profesorska stolica, nabacaju jedno preko drugog, pa da potom rešimo ko će biti onaj osvajač naše Anapurne. Držim mnogo do tog poriva ljudske rase da se popne nekuda u vis, samo strahujem da se to u skučenom pejsažu našeg razreda jedva može izvesti!
30.
Pomišljam da se uzdizanje u onom prostoru, jednog gimnazijskog razreda, evropskog, u nedavnoj prošlosti, moglo postići nekakvim uzletanjem, ma kako teško izvedivim. Kao da se upravo sad u meni javlja nekakav ptičji karakter, ideja jednog vrapca, pa da znam da bih mogao leteti, samo što ne znam kako. Tu se otvara jedna nova istorija, dnevnik levitacije. Sad već vidim da nije najteže postići onaj prvobitni zamah jednim krilom, makar i zamišljenim, nego je mnogo više umeća i samopouzdanja potrebno da se onde, pod visokim stropom i među dalekim svetiljkama ovaj maleni prhut zadrži. Posmatrao sam mnogo puta tu nejasnoću, ptičju, u letu, vrlo ograničenom, po nekoj sobi. Ono udaranje čitavim majušnim trupom u zidove, i u tavanicu, kao da taj neveliki bolid želi da proširi sopstvene horizonte, i da samom sebi otvori put u daljinu. Samo što naša vlastita daljina nalazi se ovde, u okvirima onog odeljenja, sve što nam treba bilo je tu, u nama, nego to što imamo, trebalo je kako valja rasporediti. Zato što i ptica u svom letu ima da rasporedi prostor kroz koji plovi, kao da je to neko vreme. Vodeći računa koliki rok tome letu predstoji, i zašto. Tako i ja raspoređujem svoje misli – o onom što bilo je, a posebno o tom trenutku kada sam u entom razredu nepoznate gimnazije zamislio svoj let naviše, ptičji.
31.
I dalje ne razumem šta je hteo onaj mali stvor iz ugla, koji mi je katkad mahao kapom s druge strane razreda, a posle mi nudi jednu jabuku. Kao da u njoj postoji nekakva poruka, a ne samo to da bismo je mogli pojesti. Pa on me tom jabukom mami, kao da je zaposlen kao skretničar na železnici, dajući mi iz daleka znak da moja kompozicija treba da pređe na njegov kolosek, koji je slobodan. To su oni noćni svici naše evropske železničke prirode, svetlucanje tih sitnih bleskova, uz nešto zviždanja iz pištaljke. Jer ovako se verovatno razmeštaju i zvezde, međusobno, samo mi ne čujemo ton njihove signalizacije, prateći golemu tišinu kojom se skretničari, kosmički, sporazumevaju.
Javio mi se tako moj razredni svitac, mahnuo mi je još jedanput iz svoje udaljenosti, osim što je u taj čas držao, umesto svoje kape, jabuku. Ona je svetlela u svojoj letnjoj jedrini, njeni tonovi, žućkasti, ružičasti i zeleni, pretapali su se međusobno, kao da je tim predmetićem želeo da mi prikaže čitavu skalu, kolorističku, prirode. A onda, kao da ponavlja nekakav stari mit, nudio mi je to čedo sa božjeg drvceta, kao mamac. Pa ako ga uzmem – kajaću se, jer nije trebalo to da učinim! To se onde, u uglu našeg odeljenja pojavila Eva, koja pokušala je da me svojom jabukom snubi. Samo treba da pođem za njegovim šarenim plodom, a ovo će me odvesti u nepoznate neprilike. Kao da su želeli prikazati nam boravak u ovom ptičjem razredu nalik životu u rajskom pribežištu, ali to nam je bilo teško da razaznamo. Zato što nijedno ljudsko biće u sličnoj prilici nije u stanju da se snađe, nego, štaviše, pokazuje svoju naživciranost. Budući čovekov stvor načinjen je tako da, hitro penjući se po visokom stepeništu, nastojeći da ga ne opaze moleri koji rade na spratu niže, uleti u onaj stan iznad, i udari sekirom jednu staricu po glavi. To je čovekov sadržaj na ovoj planeti, ono provlačenje pored molera, vešto skrivanje sekirice ispod kaputa, i jak zamah po glavi te starice na gornjem spratu. A kako ovih okolnosti u rajskom perivoju nema, u zamenu za njih javlja se ljudska naživciranost, što tako nešto u rasporedu edenskom je izostavljeno! Samo zato što tamo, među onim ružičastim plamencima i pitomim leopardima, među vevericama i golim nimfama, nema molera, nema starice koju treba usmrtiti, nema čak ni sekire koju ispod kaputa krijem, a ni kaput mi u tom edenskom okolju nije potreban! Možda sve potiče od tog kaputa, koji ovde izlišan je, a samim tim i svi izazovi, koje ljudski kaput predstavlja. Jer to nije samo pomagalo da se moje slabašno telo sačuva na mrazu, kaput je spremnica koja zaudara na bocu u jednom džepu, na kruh svagdanji i glavicu luka s druge strane, a potom, na nešto ubilačko, ušiveno s unutrašnje strane u postavu. Odmah uz lažne isprave i antidinastičke spise, onde pohranjene, svetluca odande to opasno sečivo, koje ćemo zabiti nekome u glavu punim zamahom!
32.
Mi smo bili nekakva grupa osoba u jednom raju, a da smo se odjednom rešili tih smrdljivih kaputa i kapa, pravo je čudo. Mada bi se moglo desiti da i tamo nađe se ljudi u pohabanim kaputima i pod kapama koje ih štite od uspomena na sibirsku klimu, odakle potiču. Jer njih najradije puštaju u raj, pravo sa prognaničkih dušema na Kamčatki, da se posle svega, ovde, u nezamislivo toploj klimi ogreju. Gledam onda naš razred evropskog gimnazijalstva, a sve što se onde događa kao da pripada rajskoj organizaciji, zasnovanoj na dosadi. Pa to naše snatrenje pod zamišljenim smokvinim granama i u hladovini isto takvih mitskih kedrova, jedno je traljavo ljudsko bitisanje, koje ne vodi ničemu. Zato što prema raju idu različiti putevi, a odande nema više nikakvog izlaza. Tamo se završava svaki program i svaki razvoj, to je jedna oblast bez ikakve perspektive. Zbog toga me onoliko plaše rajski uslovi u koje ušli smo, sedajući u svoje skamije, kao u neku konačnu, večnu kuću. Iako besmo izabranici svoga plemena, onaj mali odred đaka, izvučen kao kockom, izdvojeni iz grešne ljudske mase za nagradni boravak u rajskom hotelu i vrtovima pored.
A sve bi se moglo okrenuti u nekom veselijem pravcu, da to društvance u svoj svojoj dosadi ponovo okrene na zafrkanciju, da jedan ispovrti ko zna odakle neku bocu, drugi komad kobasice uvijene u novinski papir – jer kobasica bez tog umašćenog papira nije ništa – odmah bi se ona glupava rajska letargija džabalebaroša i zgubidana, samih božjih besposličara, preobratila u prizor iz krčme, takođe vrlo uobičajen u ljudskim uslovima.
Već sam raspored naših klupa, onih skamija u kojima smo – naginje pomalo na nešto „krčmeno“ i kafansko, mi smo jedno polupijano društvo oko zamazanih stolova našeg školovanja, gde krademo bogu dane, odvojeni od ostalog sveta, a kada će doći taj momenat da nas birtaš uhvati za jaku od kaputa i izbaci van, to se ne da predvideti. Pa dok se ovo ne dogodi, razvija se dramaturgija naše sudbine, rajsko-kafanske, alkoholisanje onim tankim znanjima, koja liče na neprevrelo vino. Ljudski rod ionako je jedan pijani rod, čovek to je pijana životinja. Koja je izgubila svoju gipkost i veliki deo vlastite životinjske pribranosti, kao da je onaj leopard i taj samosvojni medved potegao iz neke flaše. Ja sam hroničar te alkoholizirane horde omekšalih zveri, koja baulja preko naše planete. Oni su dobro potegli iz flaše svoga čoveštva, pa im je sada potrebno da se od te svoje opijenosti čestito rastrezne.
Ali od ovih ipak potiču pijani ljudi filosofije i alkoholizirani narod pesnika. Tako sa ovim saznanjem posmatram svoju sabraću, raspoređenu po našem razredu, kao po nekakvoj kafani. Gde je sve u neredu, takođe kafanskom, kako po našim odelima, tako u našim mislima, i uopšte. Došli smo onamo u kako-tako pristojnim okolnostima, a onda je počelo to beskrajno sedenje pod kafanskim stropom našeg naukovanja, o tome – kako i zbog čega biti čovekom! U tome proći će nam mnoge godine, a ovo sada maleni je trag ove kafeterije ljudske rase i njene istaknute prethodnice, učeničke, školske, gimnazijske.
33.
A šta da smo u našem razredu, ptičjem, zasadili jedno drvo? Onde gde nam nije uspelo da ispostavimo majušnu čistinu, na kojoj bi nekoliko ljudi izvelo svoj kvartet – vajkam se zašto nismo zasadili jednu lipu, iako ne znam kako. Ja ovo govorim u množini, a to je pogrešno. Jer drvo je moja sopstvena zamisao nemam nikakvih pomagača u tome. U mojoj vlastitoj glavi isklijalo je ono iz poda, onde, na sredini, odakle sam prethodno morao da razmaknem tih nekoliko klupa, da bar za prvi momenat ovo što nejako se promolilo između dasaka, dobije kakvu-takvu širinu. Pa onda smatram da sam to već učinio, iako na mestu ovog mog drveta i dalje traje gungula mojih saplemenika, gimnazijskog naroda jednog grada u Evropi, gde se obavlja ona svakodnevna gužva učenička, lupaju ti divlji stanovnici zemlje po podu, ne znajući da upravo onde, ispod njihovog hoda, ispod tog topota njihovih cipela jedna biljka pokušava da promoli svoju glavu, kao da je nekakvo ljudsko biće. Posmatram ovo moje stablo – iako ga niko ne vidi – jer iz njegove sudbine lagano učim štošta, što se možda i mojih prilika tiče. Smatram da su i ljudske prilike takođe vrlo slične ovim, moga drveta, što bi se pokazalo kada bi se taj božji cvet iznenada pojavio u našem odeljenju. Koje za tako nešto nije uopšte predviđeno, ali ni mi moguće nismo onde bili predviđeni, pa smo se ipak tamo našli. Jer prostor onog razreda jedna je anonimna tvorevina vazduha, samo ovlašno ograđena zidovima – ona nema pojma kakvi će se pojedinci, u vidu njenog stanovništva, onde naseliti. To je stvar slučaja. Zbog toga i mislim kako bi pojava jednog drveta mogla da se zbude, uz sve slučajnosti ove pripovesti. Smatram da bi se čak i školske vlasti morale pomiriti s takvim udesom, jer ako se nešto ovako dogodi u tom i tom razredu, te i te gimnazije, moguće da bi se ovo uzelo kao prirodno. Samo što o mom drvetu niko ne zna ništa, niti ga iko očekuje. Jedino ja, makar i naknadno, planiram njegovo klijanje, kao da očekujem postanje nekog novog sveta. Jer smatram da sa svetom nije sve završeno, pa je potrebno još mnogo toga da se on dopravi. A u mome programu nalazi se i to drvo, koje se probilo iz poda, iako ovo još nije bilo lako. Verujem da bi ta zgoda išla u korist našeg obrazovanja. Zato što bi drvetova pojava zamenila naše naukovanje o biljkama, koje potiče jedino iz knjiga. Pa umesto da crtamo po tabli stablo, koren i grane, sve u pojedinim segmentima i sa mnogo objašnjenja sa strane, mogli biste osmatrati kako ovaj božji stvor lagano raste između nas, kao da nam je ravan. Smatram da čovek ovako treba da se odnosi prema drvetu, kao prema sebi ravnom. Dokle god to može i dok ga drvo svojim rastom najzad ne premaši. Od tada bi morao da ima još više uviđavnosti prema ovoj pojavi, a ne samo da se pentra onamo kako bi ubrao još nezrelu šljivu. Zato zamišljam jednu jabuku koja bi zapremala čitavu našu učionicu, zauzimajući skoro svaki delić prostora onde, a mi ostali, jedva da bismo pronašli malo mesta, sabijeni uza zidove. Voleo bih da vidim onda te naše ponavljačke atamane, šta bi i kako bi!
To nije nikakva nasilnička scena, ni ružna, nego samo način da utuvimo značaj te jabuke koja ona morala bi imati u našem životu. Pa zato treba da osetimo njene goleme dimenzije, skoro svetske, i onu pažnju koju prema njoj treba da osećamo. Zato što ovaj svet oko mene, školski, najviše pažnje oseća na sebe sama, jedan skoro mizeran razredni svet, a na ostalo, što bi katkad bila jedna jabuka, rumena u svom zdravlju i u svom sveopštem botaničkom znanju, taj moj maleni razredni svet ne misli uopšte! Mi se prema stvarima, predmetima, i svem ostalom što u svetu postoji, ponašamo kao prema nekakvoj manjini, u zemlji s preterano razvijenim nacionalnim ponosom. Gde ono što važi, odnosi se samo na taj većinski narod, a svakog drugog ko ovom narodu ne pripada, niko ne želi da vidi. Pa onda svako može da baci tu jabuku, kao ogrizak, u ugao.
Onda mislim da bi uz drvo došle i ptice. Možda samo jedna, ali i to bi bilo dovoljno! Jedino da neko otvori prozor, kako bi se ta ptica uputila na prvu granu naše jabuke, procvetale među nama, kao da nam je u rodu. Pa ne bi ni primetila da se ovo stablo nalazi na krivom mestu, među mnogo malenih ljudi, sabijenih u jedno odeljenje, gimnazijsko. Svaki skup ljudi jedno je krivo mesto, posebno za neku pticu, katkad i za same ljude. Oni su ti koji su kriva stvar na ovoj zemlji, i neka vrsta pogreške. A kada ih je, iz ko zna kojih razloga negde u velikom broju, ova pogreška se još povećava. Kosmička greška u pojavi čoveka ne bi bila toliko primetna kada ne bi bilo onih okupljanja, čemu su ljudi veoma skloni. Pa kada bi svak za sebe boravio u nekoj slobodnoj raštrkanosti, prirodna okolina ovo bi podnosila s mnogo manje teškoća. Tako sada ja mamim ovu svoju, još nepoznatu pticu, da se popne na moje drvo, koje takođe postoji jedino u mojoj glavi. Gde ono obavlja svoj rast od dana do dana, malo po malo, a samo ja gledam u tom pravcu, u onaj prazan prostor, kao da sam malo sišao s uma. Pa moja sabraća od nekad, probaju da osmotre kuda ja to gledam, i zašto. Jer misle da ako i oni uprave svoj pogled u istom pravcu da će možda spaziti to isto. Ovo je nemoguće. Jer ja sam zamislio to drvo, a ne oni. To je moje stablo, biljka moje zamisli. Ne znam na koga bih mogao računati u tom poduhvatu. Jer u čitavoj mojoj školskoj družbi samo jedan malešni učenik pokazao je nekakve simpatije prema meni, pa mi je katkad mahnuo svojom kapom preko učionice, a kako ja na ove mornarske signale s druge strane okeana nisam odgovarao, ovo se sve ređe ponavljalo.
34.
Oh, kako bi izgledao taj naš školski kraj, da je u njemu katkad bilo noći, da se po njegovim uglovima moglo skupiti bar malo tame! Umesto toga, bili smo osuđeni na večito dnevno svetlo, i jedan dan koji je beskrajan. Pa onda samo zamišljam kako bi pojedini zidovi ovog razreda izgledali kad dođe večernje vreme i kada dnevna svetlost počne lagano da vene. To bi svakako bio tada nekakav drugi razred i jedan svet koji takođe postoji, samo što nije naš. Čudno je da na jednom istom prostoru može postojati nekakav postav svetski, koji nam je poznat, a onda, malo promene u osvetljenju sve je novo, i više ništa od onog što nam je pripadalo više nije naše. Kao da svoj vlastiti posed davali smo u napolicu silama noćnim i upravi mraka, koja jedno vreme treba da raspolaže svim što znamo kao svoje. Kao da tokom noćnih sati taj drugi narod treba da neguje moje nepostojeće drvo, i isto tako izmišljenu pticu na njemu. Zbog toga i maštam da je kad tad trebalo da se dohvatim ove noćne strane našeg života, iz koje smo bili isključeni. Tokom kojih časova sve je onde bilo zaključano i nama nije bilo pristupa. Kao da se jedna prostorija ima očistiti i dezinfikovati od bolesnika, pre no što se prepusti drugom na upotrebu. To smo mi, dakle, ovi bolesnici, koji svakodnevno zakužimo sopstveni prostor svojim bivstvom, što kasnije iziskuje pomno čišćenje svakog našeg traga. Jer ljudsko biće stalno ostavlja za sobom svoj trag, koji je često kužan. Pa po njemu onaj sledeći ne treba da se upravlja, nego po nekom vlastitom planu. Otud i ja, sedeći u svojoj večnoj klupi, neprestano smišljam nekakav sopstveni plan, kako da u tom razredu, ptičjem, preživim. Da se u ovoj opštoj krleci mojih ranih jada osposobim za vlastiti let, makar veoma kratak. Sve udarajući krilima u jednu ili drugu stranu te gajbe, pa kasnije opet moram da se skupim na onoj grančici, učinjenoj tako da mi izgleda kao prirodna. Jer cela konstrukcija našeg razreda zamišljena je tako, da se na prvi pogled čini kao nešto prirodno, iako nije. Da sve u tom prostoru liči na ostali život, izvan, iako to je jedan sasvim veštački volumen, kao nekakva slika, razvučena na više zidova, koja treba da prikaže predeo, postojeći ko zna gde. Jer većina stvari u našoj okolini ima nekakvu svoju formu, koja međutim nije prava, nego je na, ko zna gde sve, postojeće predmete, nalik. Tako i globus koji zauzima čitav jedan ugao, pokazuje postojeću zemlju, samo na nekom drugom mestu. Cela je stvar u tome da naša okolina prikazuje postojeće stanje ljudskog života, samo se ovaj nalazi negde drugde. Taj svet je dakle tamo, ko zna gde, a kod nas njegova je, vrlo pomno izrađena, čak veoma lepa slika. Mi smo stanovnici jednog prikaza, građani jedne slike, a ne onog sveta koji ta slika predstavlja. U tome treba da protekne naš život, školski, i naša razredna sudbina, da bi se obučili za bivstvo u velikom svetu, navikavajući se na njegovoj maketi. Pa sve što treba u međuvremenu da obavimo, to je nekakva vežba i trening, za ono što kasnije može da uopšte ne dođe. Jer meni niko ne obećava da će ovo obučavanje imati nekakvog smisla, zato što posao u sledećem životu nikome još nije zagarantovan. Postoji opasnost da, bez obzira na svoje kvalifikacije, budemo odbijeni iz one goleme manufakture nadolazećeg vremena, jer može biti mnogo manje potrebe za radnicima tamo. Ljudska vrsta nalazi se pred tvornicom vlastitog života, ali hoće li tamo dobiti očekivano mesto, još je potpuno neizvesno.
Bora Ćosić
www.polja.rs
