Notes

Putevi ka novcu i bogu – Maks Veber

U uvodnom delu svog znamenitog spisa Privreda i društvo, Veber naslućuje obrise jedne moguće teorije društvenog delanja koja će imati velikog uticaja na poznu teorijsku misao Jirgena Habermasa.

Između ostalog, Veber lucidno zapaža da su unutar matice društvenih odnosa dominantne dve osnovne formacije; jedna koja je bazirana na ostvarenju svojih egoističkih interesa, a vezana je za monopolisanje privredne sfere, i one druge koja svoju moć i uticaj zasniva na izvesnom autoritetu.

Nemački sociolog izvodi tipologiju oblika vlasti imajući u vidu ishodišta njene legitimnosti.

Kad je reč o ovom poslednjem onda se uvek radi o dobrovoljnom potčinjavanju aktuelnoj vlasti bez obzira na njen formalno-pravni karakter.

Tradicionalna vlast zasnivala je svoju legitimnost na patrijahalnom nasleđu, u okviru patrijarhalnog uređenja porodičnog života.

U doba feudalizma poznati su nam oblici ovakve vlasti.

Ovakav tip vlasti nepoverljiv je prema svim vrednostima koje nisu proverene u dužem povesnom trajanju.

Ukoliko bi se u takvim zajednicama i pojavile neke novine, nosioci ovakve etablirane vlasti bi imali izgovor da je to već u prošlosti bilo a da je nekom igrom slučaja bilo potisnuto u zaborav.

Reč je o klasičnom modelu odnosa podanika i gospodara, odnosno gospodarenja i potčinjavanja.

Harizmatska vlast zapravo počinje od obogotvorene ličnosti koja poseduje nadnaravne osobine i posebnu auru.

Počiva na iracionalnoj motivaciji u mobilizaciji masa.

Odlikuje je manipulativna retorika ubeđivanja i učestalog podgrevanja emocija, a sve u svrhu podvlašćivanja širokih slojeva društva.

Bogata je lepeza ovakvog tipa vođstva: od raznih proroka u arhajskim društvima pa sve do osnivača velikih carstava, duhovnih vođa i modernih diktatora.

Naš filozof Svetozar Stojanović nazivao je vladavinu Josipa Broza Tita u bivšoj Jugoslaviji harizmokratijom, a samog Tita ka izrazitog harizmarha.

Legalna ili racionalna vlast u osnovi predstavlja apstraktnu i bezličnu vladavinu koja nije vezana za konkretnu ličnost što inače personifikuje svaku vlast.

Naime, ona u suštini predstavlja modernu organizaciju državne uprave, kompetentnu i demokratski relativno kontrolisanu birokratiju koja je potčinjena odnosnom zakonskom regulativom.

Rejmon Aron dobro je primetio da su pomenuti oblici političke vlasti zasnovani na pravnom, odnosno institucionalnom poretku – komplementarni tipovima pokoravanja u odnosu na tu istu vlast.

Veber nije ulazio produbljenije u samu suštinu tehnike i organizacije vlasti, načine njenog sprovođenja itd. Njega su pre svega interesovala ishodišta legitimnosti koja su predstavljala temelj te iste vlasti.

Ono što je bio posebno u fokusu istraživačkog interesa Maksa Vebera svakako je pojam i problem racionalizacije koji je predstavljao jednu od ključnih karika u razvoju kapitalizma na Zapadu.

Maks Veber između ostalog ističe: „Moderna forma ujedno teorijske i praktične, intelektualne i svrsishodne potpune racionalizacije slike sveta i načina života imala je ovakvu lošu posledicu – ukoliko je više odmicala ta posebna vrsta racionalizacije, utoliko je više religija bila pomerena u sferu iracionalnog, gledano sa stanovišta intelektualnog uobličavanja slike sveta. Iz više razloga. S jedne strane, računica konsekventnog racionalizma nije izvođena bez ikakvog ostatka. Kao što se u muzici pitagorejska koma odupirala potpunom racionalizovanju, orjentisanom tonskofizikalno, i kao što su se, stoga, pojedinačni muzički sistemi svih naroda i vremena razlikovali pre svega po načinu na koji su uspevali da tu neizbežnu iracionalnost ili pokrivaju ili zaobiđu ili da je obrnuto, stave u službu bogatstva tonaliteta, tako je izgleda bilo sa teorijskom slikom sveta, a još više i pre svega sa racionalizovanjem praktičnog života“. (M. Veber, Sabrani spisi o sociologiji religije – 1920, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci / Novi Sad, 1997, prevod Olga Kostrešević).

U Privredi i društvu Veber vrlo pregnantno izlaže racionalizaciju prava kao tekovinu opštih stremljenja prosvetiteljske epohe doba razuma.

Naime ukupna društvena aktivnost se radikalno oslobađa tradicionalnog i sakralnog, a insistira na logici kalkula i načela efikasnosti.

Reč je o specijalizaciji društvenih uloga (funkcija).

Da bi se uveli novi načini upravljanja u sferi ekonomije i kulture, valjalo se osloboditi religijskog uticaja, a posebno-naučne discipline osloboditi nasleđa teologije i tradicionalne metafizike.

Kao posledica pomenutog, sfera društvenog života doživljava svoju punu emancipaciju.

Racinalna birokratska organizacija društva koja se odvija u anonimnom domenu bezličnog pravnog poretka, trebala bi da spreči svaki oblik nasilja i bezakonja, jer rasprostranjeni klijentilizam koji je i danas velika pretnja modernoj demokratiji čini sve da na svakom koraku izigra zakonsku regulativu.

Specijalizacija funkcija je strogo metodički utvrđena.

Karijera svakog pojedinca određena je njegovom kvalifikacijom odnosno kompetencijom da obavlja određene poslove, godinama radnog staža itd.

Naprosto, radi se o objektivnim merilima koja su u funkciji opšteg društvenog napretka.

Veber je u svojim minucioznim istraživanjima izbegao zamke etnocentrizma i evrocentrizma uviđajući da birokratska organizacija nije svojstvena samo zapadnim društvima nego da je ona takođe karakteristična i za Istok, pre svega Indiju i Kinu.

Birokratija je premrežila čitavo društvo, od privrede do političkih stanaka, odnosno institucionalnog statusa religijskih zajednica.

Nakon Veberovih epistemoloških uvida fenomen birokratske vlasti postaje predmet ozbiljnih socioloških istraživanja, pre svega Roberta K. Mertona i Alvina Guldnera.

Radikalnim promenama u sferi javnih politika došlo je do nepovratnog procesa raščaravanja sveta gde centralnu ulogu ima država koja je ključni akter racionalizacije modrnih zapadnih društava.

U tom kontekstu nemački sociolog ističe dva tipa organizacije koja su presudno važna za moderno društvo.

Pre svega reč je o javnoj upravi uz pomoć koje se operativno sprovodi vlast unutar onih struktura društva koje nastoje da utiču na politiku kao javnu delatnost, pre svega na političke partije i štampu i medije uopšte.

Veber je pre svega ozbiljno nastojao da pronikne u suštinu politike i političkog, odnosno samog fenomena vlasti i moći.

Što se ovog poslednjeg tiče, Veber je s razlogo ustanovio oštru analitičku distinkciju između pojmova moći i vlasti. Naime, moć je sposobnost pojedinca ili društvene grupe da nametne svoju volju drugom bez otpora one druge strane.

Dakle, ovde je reč o faktičkom stanju pukog potčinjavanja ili diktatu kako treba drugi da se ponaša a da se taj isti tome ne protivi.

Vlast je takođe oblik moći, ali institucionalizovane moći. Iza nje stoji autoritet normativnog poretka unutar jedne države koji je kontroliše.

Vlast je naprosto neminovnost svake racionalne društvene organizacije.

Bez nje bi ona bila nezamisliva.

Za razliku od moći čije je delovanje fluidno i teško uhvatljivo, vlast se, bar normativno, uvek kreće u zadatom okviru.

Po svom karakteru ona se uvek služi prinudom.

Događaji u današnjem svetu nam potvrđuju misao starogrčkog filozofa i mudraca Trazimaha, koju je teorijski Veber rehabilitovao, da uvek imamo onoliko prava sa koliko moći raspolažemo.

Inače, pored ostalog, Veber je pod politikom podrazumevao napor jedne ili više društvenih grupa da učestvuju vlastii ili da utiču na raspodelu vlasti.

U svom poznatom spisu Duhovni rad kao poziv Veber navodi sledeće: „Postoje dva načina bavljenja politikom. Ili se živi za politiku, ili od politike. Ova suprotnost nipošto nije isključiva. Štaviše, kao po pravilu oboje postoje istovremeno, barem idealno, iako često i materijalno. Onaj koji živi za politiku od nje stvara, u najdubljem smislu izraza, cilj svoga života, bilo zato jer nalazi mogućnost uživanja u pukom posedovanju vlasti, ili pak stoga jer mu ta delatnost omogućuje da nađe unutrašnju ravnotežu i izrazi svoju ličnu vrednost stavljajući se u službu stvari koja daje smisao njegovu životu.“

Inače, Veber je bio načisto sa činjenicom da je suština političke egzistencije u mučnom odnosu gospodarenja i potčinjavanja.

Međutim, uprkos takvom stanju stvari on je insistirao na odgovornosti političara i to u nameri da kritički preispita etičku tradiciju mišljenja.

Naime, Veber je imao ambivalentan pogled na fenomen moralnosti.

On govori o moralu u čistom obliku koji je podređen osnovnim načelima sui generis i ne mari za ono što je izvan njega, i s druge strane konkretni, živi moral kojeg srećemo u realnom životu, odnosno svakodnevici.

Razume se, ovakva podela implicira dihotomni karakter etike i zbog toga govorimo o etici pukog ubeđivanja (reč je o tradiciji starogrčkih sofista) i etici odgovornosti koja konkretno obavezuje svakog pojedinca.

Veber s razlogom daje prednost ovoj drugoj vrsti etike iako dobro zna da svaki političar ili javni delatnik po prirodi stvari poseduje izvesna ubeđenja, svetonazorna ili ideološka, iz prostog razloga što ona imperativno zahtevaju polaganje računa o vlastitim postupcima u javnom delanju.

Nema nikakve sumnje da su privreda i religija bile Veberova opsesivna tema i da su zaista bile u središtu njegove naučnoistraživačke pažnje.

Blagodareći upravo toj činjenici nastalo je njegovo klasično delo, širom sveta znamenita Protestantska etika i duh kapitalizma (1905).

U ovom spisu Veber polazi od stanovišta da je razvoj modernih kapitalističkih društava počeo da se razvija u XVI veku na Zapadu, pre svega u onim zemljama koje su bile izrazito protestantske.

Takođe, usmeravajući pogled na potonji XIX vek, dolazi do saznanja da su u nemačkim pokrajinama toga vremena, a u kojima je bilo mešovito katoličko i protestantsko stanovništvo, a ovo poslednje je bilo isključivi posednik industrijskog i trgovačkog kapitala.

Razume se, to se odrazilo i na uticaj protestantske finansijske elite na kreiranje javnih poslova.

Veber dolazi do saznanja da je isključivi krivac za tako kasnu pojavu kapitalizmana na Zapadu društveno konzervativni, a u teološkom smislu rigidni katolicizam.

Istina pred Bogom se ne svedoči posredstvom crkve nego u marljivom radu na ovome svetu.

U suštini, reč je o vrlo uskoj vezi između protenstantizma, odnosno njegovih deriviranih formi kao što su kalvinizam, pijetizam, metodizam, baptizam i dinamičnog uspona kapitalizma na Zapadu.

Dobro je poznato da je asketski i puritanski protestantizam čiji je spiritus movens bio Žan Kalvin najintezivnije podsticao ekspanziju moderne ekonomije i privrede.

Famozna nemačka reč Beruf označava poziv, profesiju kao iskušenje za veru i položeni ispit pred verom u ovozemaljskom svetu.

Naprosto, protestantska filozofija morala je u znaku onih vrednosti koje se manifestuju u štedljivosti, uzdržavanju od hedonističkih poriva, preziru prema raskalašenom i luksuznom životu itd.

Putevi ka novcu bili su istovremeno putevi ka Bogu.

Naprosto, protestantizam je ustanovio apoteozu lične savesti i jedinstven primer individualističke religioznosti u modernoj zapadnoj kulturi.

Uostalom, sve je podređeno radnoj disciplini i odgovornom pozivu, upravo u smislu već pomenutog nemačkog izraza Beruf.

Veber lucidno primećuje da protestanti ne vrednuju ljudski rad do nebeskih visina i egzaltirani smisao za štednju zbog nekakvih ciljeva i motiva po sebi, naprotiv, reč je o nekom novom tipu soteriologije koja ima svoje realno tlo pod nogama, a nasuprot hrišćanskoj.

Bilo bi isuviše naivno pomisliti da je Veber zanemario i neke druge činioce koji su nesumnjivo konstitutivni za razvoj kapitalizma, kao što su materijalni, ekonomski, tehnološki i drugi aspeti društvenog razvoja.

Njegova je osnovna namera bila da jedan važan segment kulture u liku protestantskog asketizma prikaže kao delotvornu snagu u razvoju kapitalizma.

Jedan od naših najznačajnijih mislilaca u drugoj polovini XX veka i zasad najautoritativniji tumač Veberovih socioloških ideja u našoj sredini, Mihailo Đurić u svojoj studiji Sociologija Maksa Vebera, između ostalog, zapaža da je „asketski protestantizam mogao biti samo uzrok kapitalističkog duha, a nikako njegova posledica.

Jer, kako bi pojava koja se javlja kasnije mogla uticati na pojavu koja joj vremenski prethodi?

Ali, mada se ovom zaključku ništa ne može prigovoriti sa metodološke strane, pitanje je koliko vremenski redosled između kapitalističkog duha i Reformacije stvarno odgovara Veberovoj pretpostavci.

Može se s punim pravom primetiti da je kapitalistički duh uveliko cvetao već u XV veku u Veneciji i Firenci, kao i u južnoj Nemačkoj i Flandriji, dakle u periodu koji prethodi Reformaciji i u zemljama koje su, bar nominalno, bile potpuno kapitalističke.

Prema tome, to što je kapitalistički način proizvodnje počeo da uzima maha u Holandiji i Engleskoj u XVI i XVII veku, dakle pošto je Reformacija već obišla gotovo čitavu Evropu, može se objasniti i na drugačiji način, recimo uticajem tehničko-ekonomskih činilaca, a ne time što je ovaj religiozni pokret najpre omogućio buđenje kapitalističkog duha“ (M. Đurić: Sociologija Maksa Vebera – Sabrani spisi, Službeni glasnik, 2009).

Razume se, ovde Đuriću nije ni malo stalo do odbrane marksističke ortodoksije već do govora činjenica i istine o njima.

Sasvim je izvesno da je ovakvo Veberovo stanovište bilo neka vrsta polemičkog odgovora na Marksovu doktrinu materijalističkog determinizma.

Na jednom mestu u Protestantskoj etici i duhu kapitalizma Veber je uočio jednu krunsku činjenicu, naime upadljivu razliku odnosa prema radu jednog protestanta i nekog ko pripada sasvim drugoj veroispovesti, bilo da je reč o teisti, ateisti, agnostiku, a sve nam je izvesno iz sledeće formulacije: „Puritanac je hteo da bude radišan, a mi smo primorani da to budemo“.

Pomenuta teza je izazvala vrlo zanimljive kritičke reakcije nekolicine prominentnih sociologa u postveberovskom periodu, među kojima su prednjačili Ernst Trelč i Verner Zombart.

Ovaj potonji je smatrao da je puritanizam imao marginalnu ulogu u razvoju kapitalizma ne samo u odnosu na neke druge konstitutivne činioce koje smo već pomenuli, nego i dve konkurentske konfesije odnosno religije – katolicizam i judaizam.

Dok je katoličanstvo insistiralo na tomističkom moralu i na taj način doprinosilo ukupnoj modrnizaciji života, dotle je judaizam sa neverovatnim smislom za stvaranje spekulativnog kapitala kroz delikatne berzanske poslove bio presudan faktor u nastanku kapitalizma.

Ovakvi sporovi povodom Vebera nastavljaju se i danas.

Sumirajući naučnoistraživački bilans Veberovog stvaralaštva sasvim je izvesno da ovaj slavni nemački sociolog nije bio sklon klasičnim sintetičkim zahvatima.

Njegov opus je u mnogim svojim delovima fragmentaran i nedovršen.

S druge strane, izbegavao je pojednostavljeni shematizam u mišljenju koji je upućivao na ozbiljne posedice dogmatskog razumevanja društvene realnosti što je pre svega vidljivo u njegovoj potrebi da uvek ima u vidu iskustvene činjenice i njihovu empirisko-analitičku obradu.

Uprkos svemu, Maks Veber (za razliku od Marksa koji je bio sklon objektivnoj ulozi povesnog determinizma u kreiranju društvene realnosti, ili Emila Dirkema koji je takođe računao na objektivne zakonitosti društvenog razvoja favorizujući kolektivni oblik ljudske egzistencije) ostaje suvereno u ravni subjektivnosti, s onu stranu prinude i spoljašnje svrhovitosti da bi naposletku potvrdio ontološko-antropološki smisao čovekove individualne i društvene egzistencije kao istinskog ethosa za neka buduća vremena.

Jovo Cvjetković

https://www.danas.rs/nedelja/putevi-ka-novcu-i-bogu/

Ostavite komentar: