Notes

Meri Šeli, naša sajberpank pretkinja

Did I request thee, Maker, from my clay
To mould Me man? Did I solicit thee
From darkness to promote me?

— John Milton, Paradise Lost


Da li sam ti tražio, Tvorče, da od gline
Načiniš me čovekom? Da li sam te molio
Iz tame da me uzdigneš?

— Džon Milton, Izgubljeni raj

Nova je godina, evo već 2021. Da rezimiramo trenutak: nauka je zbunjena, čovečanstvo kao da se vratilo u srednji vek. Na delu je vršljanje nečuvenih pseudoteorija što poništavaju decenije i vekove istraživačkih pregnuća. Bezumna fantazija kibernetičke današnjice razara svetinju znanja. Naša nesrećna potreba da ovladamo prirodom okončava se u ovaj mah time što nas ona stresa sa sebe, pokazujući gde nam je pravo mesto. Ako se misao mudrih vizionara iz davnina milimetrima tegobno uspinjala uz čarobni bob učenosti, pronicljivo razumevajući da je osvajanje spoznaje mukotrpan proces, ali da samo kao takav ima značaj istinskog napretka – onda je čovečanstvo danas prebrzo pojurilo svojim blistavim raketama uvis. Efekat je dijaboličan, zar ste uopšte sumnjali? Možda Bog i ne postoji, ali nisu sve te složene priče badava pažljivo ispripovedane, da se prenose hiljadugodištima dalje. Treba se vratiti samoj bazi ljudskosti, počistiti krhotine besmislica koje su nam napunile mozgove. Stvorili smo čudovište vratolomnog razvoja – hoćemo li ga uništiti ili prihvatiti kao svoje neuspelo dete?

Prisetimo se ovde zanimljive pripovesti, nastale u okolnostima veoma živopisnim.

Jednog neobično kišovitog maja 1816, one godine nazvane “bez leta” ili “godinom siromaštva”, tokom koje je svet ostao zarobljen u nekoj vrsti mini ledenog doba usled aktivnosti vulkana Tambora u Indoneziji prethodne 1815, osamnaestogodišnja Meri Vulstonkraft Godvin (kasnije Šeli) zaputila se sa svojim tadašnjim ljubavnikom, docnijim suprugom, engleskim romantičarskim pesnikom po imenu Persi Biš Šeli, te svojom polusestrom Kler Klermont, u posetu slavnom sunarodniku lordu Bajronu, smeštenom tog časa u vili Diodati na Ženevskom jezeru. Turobno vreme izgleda da je prekraćivano uz naloženu vatru i čitanje izvesne knjige po imenu Fantasmagoriana, sa nemačkim strašnim pričama o duhovima prevedenim na francuski koju godinu pre. Društvo je upotpunjavao i mladi Bajronov lični lekar i, ispostaviće se, pisac Džon Vilijam Polidori (autor horor priče Vampir).

Navodno je veliki poeta lord Bajron bio taj koji je zadao ovako okupljenom društvu izazov: “Svako od nas neka napiše priču o duhovima.” I, izgleda da se Meri Šeli osećala isprovociranom u najvećoj meri među tih četvoro pisaca. Pisaca? Pa, ona je već sa nepunih 11 godina objavila svoju prvu pesmu šaljivih stihova (Mounseer Nongtongpaw, 1808), ta ćerka upečatljive majke, izuzetno cenjene rane feministkinje, filozofkinje i književnice Meri Vulstonkraft, autorke čuvenog dela Odbrana prava žene, i ne manje uvaženog oca, značajnog engleskog novinara, anarhističkog mislioca i pisca onog doba Vilijama Godvina, kome se Persi Biš Šeli lično divio i dolazio na poklonjenje.

Kako nas sama Meri Šeli detaljno izveštava – u lično napisanom predgovoru za treće izdanje svog Frankenštajna iz 1831. – nakon izvesnog pomanjkanja nadahnuća i bezuspešnog smišljanja o čemu bi to pisala, dogodilo se da je prisustvovala jednom od mnogih dugih i zanimljivih razgovora što su ih, izvečeri, uobičajeno vodili Bajron i Šeli. Obojica su uživali u razmatranju osobenih filozofskih učenja, naročito onih o prirodi načela života i načinu da ta misterija bude konačno razotkrivena i obznanjena čovečanstvu. U svom prisećanju, Meri Šeli još navodi da su se teme tih uzbudljivih dijaloga doticale i tobožnjih eksperimenata doktora Darvina – dede naučnika Čarlsa Darvina, znamenitog lekara, filozofa prirode, fiziologa, angažovanog abolicioniste, izumitelja i pesnika Erazma – koji je, kako se tvrdilo, uspevao da nekako oživi komadiće testa sačuvane u tegli, tako da su se oni sasvim neobjašnjivo pomerali sami od sebe. Pominjan je i galvanizam, u to vreme već poznat – možda bi se primenom tog specifičnog životinjskog elektriciteta mogli povezati delovi nekog bića da im se iznova udahne život? Ideja je očigledno bilo napretek.

Ovaj razgovor pokazao se presudnim za književnu maštu Meri Šeli. Te noći 16. juna između 2 i 3 časa ujutru (a ne zaboravimo da se i Džojsov Uliks dešava istog datuma!), spustivši dockan svoju uzavrelu glavu punu misli na jastuk, preplavljena novim saznanjima, ova neobična mlada devojka sagledala je u trenutku sve ono što će ubrzo postati građa za jedan od najuticajnijih romana strave i užasa ikada. Šelijeva podvlači da je otvorila majdan straha i rečito iznosi svoje nezaboravne vizije: “Videla sam – zatvorenih očiju, ali izoštrenim duhovnim vidom – bledog studenta bezbožnih nauka, kako kleči pokraj stvari koju je sastavio. Videla sam groznu prikazu ispruženog čoveka, koja zatim, kao pod dejstvom neke moćne mašine, pokazuje znake života i miče se teškim, poluživim pokretom. To mora da je grozno, jer najužasnije bi bile posledice svakog ljudskog nastojanja da podražava čudesni mehanizam Stvoritelja sveta.”

Ono što je dalje usledilo, dobro je dokumentovano. Meri Šeli napisala je Frankenštajna, započetog u Švajcarskoj, najvećim njegovim delom po povratku u Englesku iste te 1816, u gradu Batu. Dovršivši rukopis tokom proleća 1817, pripremila je svoj roman za štampanje pod nazivom Frankenštajn ili Moderni Prometej, i on je ugledao svetlost dana – 1. januara 1818, zahvaljujući maloj londonskoj izdavačkoj kući Lackington, Hughes, Harding, Mavor & Jones, ali tada još uvek nepotpisan (!). Sa posvetom ocu Vilijamu Godvinu i uvodom koji je Persi Biš Šeli napisao u autorkino ime, Frankenštajn je izdat u tiražu od 500 primeraka. Drugo englesko izdanje objavljeno je 1823. sa jasno naznačenim imenom Meri Šeli na naslovnoj strani, da bi danas najpoznatije bilo ono treće, prerađeno izdanje iz 1831. koje uključuje predgovor same književnice i, kako kažu, nešto ublaženiju, manje radikalnu verziju njenih originalnih mladalačkih stvaralačkih snoviđenja. Šelijeva u pomenutom uvodu ipak tvrdi kako su doterivanja bila isključivo stilske prirode, te da nije promenjen ni jedan delić originalne priče, niti uneta neka nova ideja, čime su po njenim rečima jezgro i suština romana ostali praktično nedotaknuti.

Moguće da je izbor imena romana skopčan sa jednim tajanstvenim mestom, koje je Meri Šeli posetila nešto ranije: dvorcem Frankenštajn nadomak Darmštata u Nemačkoj i jezivim pričama što su se za njega vezivale, a sve odreda ticale upravo zanesenog naučnika, alhemičara i okultiste Johana Konrada Dipela (1673–1734). Izgleda da je ovaj nesvakidašnji lik pokušavao da pronađe napitak besmrtnosti tokom svojih čudnovatih eksperimenata i jednom prilikom načinio eksplozivni eliksir koji ga je izbacio iz laboratorije. Meštani su verovali da je Dipel u taj mah zapravo stvorio čudovište što ga je hitnulo napolje i pobeglo, nastavivši da se krije u okolnim šumama. Šuškalo se, takođe, da je Dipel navodno iskopavao leševe, pokušavajući da sprovede tzv. “prenos duše” iz jednog trupla u drugo, ali je jedini pouzdan podatak to da se Dipel strastveno bavio disekcijom životinja u svom traganju za večnim životom. Moguće da je Meri Šeli bila upoznata sa narodnim predanjem o slučajnom nastanku čudovišta, kada je jedno od tela koje je Dipel proučavao navodno oživelo, pogođeno munjom. Za to, međutim, nema nikakve potvrde.


SAJBERŠTAJN ZAUVEK

Ipak, razmatranje zastrašujućih legendi i takozvanih ukletih mesta, čini se kao potpuno pogrešan trag u današnjem tumačenju Frankenštajna. Meri Šeli bila je previše obrazovana i zadojena jednom potpuno oslobođenom voljom dvoje hrabrih ljudi koje joj je sudbina dodelila za roditelje. Nesreća u svemu tome jeste da je svoju odvažnu majku – a pomalo čak i docnije otuđenog oca – upoznavala samo kroz njihova dela, izvanredno izazovna za vreme u kome su nastala. Meri Vulstonkraft, naime, umrla je od sepse prouzrokovane porodiljskom groznicom svega 11 dana nakon što je donela na svet jedinu ćerku iz braka sa Vilijamom Godvinom. Možda je Meri nosila u sebi i teško breme samooptuživanja za majčinu smrt. Tragedija ovog odrastanja bez majke, postala je još veća ponovnom ženidbom oca – svoju maćehu Meri Šeli nimalo nije volela i verovatno je iz tih razloga bila udaljavana iz roditeljske kuće, najposle slanjem u Škotsku porodičnim prijateljima, i to čak u dva navrata. Opisujući je kao 15-godišnjakinju, njen otac primećuje da Meri krasi “posebno smeo, ponešto zapovednički i živahan duh”, te da je “njena žudnja za znanjem ogromna, a istrajavanje u svemu što preduzima skoro nesavladivo”. U pismu škotskim starateljima dodaje i sledeće: “Čeznem da bude vaspitana… kao filozof, čak i cinik.” Želeo je da svojoj Meri pruži pravo “muško obrazovanje”, namenivši joj poziv pisca. Želja mu je uslišena.

No, da li je njeno najslavnije delo, Frankenštajn, danas zapravo pročitano?

Jer, ako nije, trebalo bi obratiti pažnju na sledeće.

Najpre, mimo ponešto starinskog stila pisanja, Šelijeva progovara o stvarima koje u ono doba nisu bile zamislive čak ni u najluđim snovima Vilijama Blejka, a danas su nadomak ruke. Tema veštačke inteligencije, recimo, mogućnost učenja, usvajanje emocija, preuzimanje ljudskog znanja od strane veštačkih tvorevina, mašina, koje bi potom bile u stanju da razviju funkcije nalik ljudskom razmišljanju. Ideja o stvaranju uređaja/stvorenja, sposobnih da različite zadatke obavljaju inteligentno, služeći ljudskoj vrsti – naravno nije nova. I pre Meri Šeli, ove su zamisli zaokupljale različite kreativne umove, od pamtiveka. Antički mit o kiparskom vajaru Pigmalionu, jedna je od najranije izraženih težnji za oblikovanjem savršenog individuuma čoveku nalik. Ili, ona priča o Golemu. Da ne zaboravimo Paracelzusa (1493–1541) i njegovo detaljno uputstvo kako napraviti čovečuljka – homunkulusa. Zabavan recept!

Ali, vizija Frankenštajna Meri Šeli danas kao da se stapa sa ambijentom zatrovanim najnovijim tehnološkim dostignućima i sve nižim standardima čovečnosti. I nije li ovo poslednje nalik na onu školsku definiciju sajberpanka kao podžanra naučne fantastike, čija je radnja smeštena u nedaleku budućnost na Zemlji, sa fokusom na “visokoj tehnologiji i lošem životu” (high tech and low life). U sajberpank narativu imamo takođe marginalce i usamljene izopštenike, a modifikacije tela i raznolika biološka podešavanja već se podrazumevaju. U tom prostoru koji ubrzano postaje današnjica neprestano se odvija borba između hakera ljudskog soja, veštačke inteligencije i mega-korporacija. U Frankenštajnu je to borba između živog i oživljenog. Suviše je sličnosti, da bi se ignorisale.

Imajući sve ovo na umu, Meri Šeli bez sumnje je naša sajberpank pretkinja. Njen Frankenštajn nije ništa manje napet od Istrebljivača Ridlija Skota, a tekst ume da bude jednako uzbudljiv kao kada se dohvatimo Filipa K. Dika i Vilijama Gibsona. Možda nekome nije sajberpank ni Orvelova čuvena 1984, ali setite se samo telekrana i Velikog Brata koji bi mogao biti shvaćen kao svojevrsni centralni kompjuter kontrole i smisla svih živih, čak i donekle slobodnih prola. Da li je naše Čudovište, kao glavni junak Frankenštajna – onda prol, ili ipak nije? Je li on pobunjeni Spartak novog doba, onaj prezreni na svetu koji će ustati? Nije stvar u epohi i nazivu žanra, već u doživljaju sebe i stvarnosti napolju, naročito ako si otpadnik.


ODGOVOR KOJI NAS ČEKA

Gde se tu onda uklapa Frankenštajn Meri Šeli? Ovaj roman nije očigledna sajberpank tvorevina. Nju ne naseljavaju kompjuterski virtuozi, nema spektakularnih prevoznih sredstava niti računarsko-komunikacijskih mreža, premda se radnja zapanjujuće brzo pomiče velikim prostorom. Junaci su ljudi ispunjeni najtananijim osećanjima i mislima, događaji kojima su izvrgnuti obuzimaju vas pre svega zavodljivošću jezika, magijom pripovedanja. Pa ipak, ne možete se oteti utisku da je gadno Čudovište tipičan pank porod. Njegova odvratnost izgledanja, predočena suptilnim sugestijama Šelijeve, možda i nije baš nešto u poređenju sa stvorenjima iz filmskih studija, koja svojom jezivošću daleko prevazilaze naivnu maštu autorke od pre dva veka. Međutim, mi sa ovim negativcem iskreno saosećamo. On je gnusni ubica dabome, jer od njegove ruke stradaju nedužni i čestiti, ali žudnja ovog stvorenja da pokaže i primi ljubav i poštovanje, nađe sebi drugaricu, te svoju strašnu usamljenost preokrene u sreću i zadovoljstvo – savršeno su shvatljivi modernom čoveku.

Frankenštajn je tako himna svih odbačenih. Možemo ga shvatiti kao otvaranje večnog pitanja moralnosti naučnih eksperimenata sa kreiranjem života, koji su danas aktuelniji nego ikad – od genetičkog inženjeringa do veštačke inteligencije. Verovatnoća da se ta savremena istraživanja usredsređuju na dobijanje nove rase robova, nije daleko od sudbine koju je stvorenje Viktora Frankenštajna spoznalo osvestivši se kao biće – ali nije daleko ni od usuda androida u Istrebljivaču. Napomenemo li da je majka Meri Šeli bila poznata kao ogorčeni borac protiv ropstva bilo kakve vrste, postaje jasno zašto je Stvor ovde simbol svih osvešćenih sužnjeva. Sa svojom temom nastanka inteligentnog života iz nežive materije, Šeli je, takoreći tinejdžerskom uobraziljom, otišla mnogo decenija dalje u budućnost. A dajući mu subverzivnu auru, onaj odmetnički groove, svom čudovištu podarila je istinsku besmrtnost.

Kao pravo dete svog doba, Meri Šeli imala je neutaživu romantičarsku potrebu da istražuje neispitane teritorije duha. Ovim romanom zabeležila je jedan sasvim moderan trenutak sumnje – šta se dešava kada nauka ode korak dalje u smeru u kome to ne bi smela? Čovek je verovatno usavršiv, ali dokle je dozvoljeno ići? Odgovor dolazi sa neočekivane strane: mogli bismo da Frankenštajna čitamo i u feminističkom duhu – kroz roman upravo izbija utisak kako muškarci veruju da su svemoćni, a ženama pripada tek mesto lepih i dragih ukrasa. Zato je, nasuprot njihovoj osionosti, ženski princip – nimalo pasivno – predstavljen ovde prirodom samom: kad Viktor Frankenštajn počne da se petlja u pretvaranje neživog u živo – time se bahato upliće u njenu logiku. Bez razumevanja za zakone prirode, kojima je femininost bliska, tragedija je neizbežna. Ona mu tada na svoj ćutljivi način brutalno stavlja do znanja da je narušio granicu i šalje Stvora kao svog izaslanika da, živeći sopstvenu tragediju, to i pokaže: ljudi ga ne mogu nikad prihvatiti kao sebi ravnog – mada je živ. I oseća, razume. Obećali su mu život, a onda ga ostavili na cedilu. Grozno čudovište uzvišenog duha glavni je heroj ove priče. Ali, ono je istovremeno i zločinac bačen u greh, za koji više nema iskupljenja.

Negde pred kraj romana, naučnik Viktor Frankenštajn, stvoritelj ovog neponovljivog bića, veli: “Muči me pomisao da će on ostati u životu kao oruđe zla.” No, Stvor već prethodno objašnjava: “Ja sam zao usled toga što sam nesrećan. Zar ceo ljudski rod ne beži od mene i ne izbegava me? Ti, moj tvorac, sa zadovoljstvom bi me rastrgao. Seti se toga, pa mi kaži zašto bih ja žalio ljude više nego što oni žale mene.”

Stvarno, zašto? Ovo pitanje dolazi iz nama sasvim bliske budućnosti. Tada će na njega morati da bude odgovoreno.

Zorica Kojić

https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1903379

Ostavite komentar: