Notes

Knjiga o Branku Kukiću – “Omaž kakav ni Andrić nije doživeo”

Malo koji pisac kod nas, ako je i iko, dobio poklon kakav je dobio Branko Kukić: omaž u vidu knjige “Branko K.”, objavljene povodom njegovog 70. rođendana, sa tekstovima njegovih prijatelja i poznanika, ličnosti poznatih po svojim dometima u oblasti kulture.

– Bio sam potpuno zatečen – kaže pesnik, esejista i izdavač Branko Kukić, koga zatičemo u trenutku dok piše esej o jednom slovenačkom pesniku.
Pre neki dan dobio je primerke knjige “Branko K”, a prikupljanje tekstova i štampanje njegovi su prijatelji držali u tajnosti, sa namerom da ga iznenade.

“Naša prvobitna namera bila je da svi ovde prisutni organizujemo žurku iznenađenja za Brankov sedamdeseti rođendan i uručimo mu tada ovu knjižicu kao uzdarje za ono što je uradio, što radi i što će uraditi za nas”, piše pesnik Marjan Čakarević u uvodu knjige “Branko K.” u ime neformalnog Društva prijatelja Branka Kukića.

A Kukić je uradio, nenametljivo, iz prikrajka, mnogo. Iza njega kao izdavača više je od stotinu naslova u čuvenoj (borhesovskoj) biblioteci “Alef” i desetine drugih probranih knjiga u izdanju čačanske kuće “Gradac”, kao i sada već više od 130 brojeva istoimenog kultnog časopisa, koji su deo biblioteke svakog ozbiljnijeg čitaoca. Pored toga, Kukić je i pesnik neobičnog izraza, esejista posvećen i književnosti i, još više, likovnoj umetnosti.

Svetislav Basara, jedan od najznačajnijih savremenih domaćih autora (za koga je Kukić u jednom intervjuu rekao i da je “na ovim prostorima najznačajniji pisac”), napisao je “Trideset i jednu tezu u Kukiću”. U tekstu, pomalo za njega neobično toplom, Basara pamti i tačan datum i mesto kada su se upoznali, negde u ovo vreme pre bezmalo četiri decenije, a postali su, doznajemo, i kumovi.

“Meni se, recimo, kosa podigne na glavi, jeza me obuzme na pomisao da sam mogao nikad ne upoznati Branka Kukića, a to se lako moglo dogoditi, zapravo su šanse bile mnogo veće. Kukić je bio (i ostao) usamljenički, sedelački tip – kuća, posao, (ponekad) kafana”, piše Basara, a u jednoj od kasnijih teza ističe: “Inače, da ne bi Branka Kukića, ne bi bilo ni ‘Priča u nestajanju’… Vrlo je verovatno ni svih ostalih knjiga koje sam potom napisao”.

Milojko Knežević posvetio je Kukiću pesmu “Mistik našeg doba”, a Jovica Aćin priložio je knjizi “Čitaočevu priču”.

Hrvatski leksikograf i pisac Vlaho Bogišić tekst “U deset koraka do Riminija” počinje anegdotom sa konobarom u jednom zagrebačkom hotelu koji se, nakon što se uputio u Kukićev rad i razmišljanja, zapitao “kako netko sa takvim pogledom na svijet, s gledištima i vrijednostima koje zastupa može opstati u Srbiji, kako mu uopće daju da diše”. A Kukić je malo pre toga, 2014. godine, bio proglašen ličnošću godine po izboru beogradskog nedeljnika “Vreme”.

O značaju, najmanje regionalnom, onoga što Kukić radi svedoči i pisac Miljenko Jergović u tekstu nazvanom jednostavno njegovim prezimenom, podsećajući na časopis “Gradac”.

“Više od pola stoljeća u Čačku štampa časopis, u kojem mimo običaja, mode i ukusa publike po svom izboru objavljuje veliki leksikon epohe”, beleži Jergović.

Filmski i književni kritičar Milan Vlajčić, u tekstu “BK: Živeti monaški, delovati svetski” ocenjuje da “Gradac”  predstavlja “antologijske izbore tekstova o Mediali, Šejki, Nabokovu, Kišu, Selinu, Jingeru, Beketu…”, te da je to “nezabeležen fenomen, čak i u evropskim okvirima”, ističući, uz “Alef”, i edicije “Peščana knjiga” i “Cveće zla”.

“Oni koji su pisali o njegovoj prosvetiteljskoj misiji (zvuči patetično, ali to je tačna reč), upotrebljavali su čudne, ali hirurški precizne oznake: ‘čačanski fanatik’ (Miljenko Jergović), ‘džentlmen elitističkog stava’ (Zdravko Zima)… Kao i najređi u našem kulturnom okolišu, primenjivao je Skerlićevu radnu etiku: misliti kao skeptik, raditi kao vernik. A to znači da je Kukić prepoznao da je u ovom vremenu lako naći opravdanje za svaku vrstu duhovne lenjosti i povlačenja u svoj ‘zamak samoće’ (opomena iz daljine Montenjeva)”, piše Vlajčić. Podsećajući na pola veka njihovog poznanstva, Vlajčić dodaje da se Kukić kloni “spisateljskih okupljališta”, opisujući potom jedan zanimljiv susret sa Kukićem i slikarom Ljubom Popovićem.

Reditelj Slobodan Šijan naziva u svom tekstu Kukića “čudesnim”, pišući, između ostalog, i o Kukićevoj požrtvovanosti da pronađe, dešifruje i objavi “Grad – Đubrište – Zamak” Leonida Šejke, “jedno od najzanimljivijih dela naše književne fantastike pedesetih godina prošlog veka”, koje se smatralo nepovratno izgubljenim.

Grafičar i profesor na FLU Mile Grozdanić dodaje da je Kukić “surov prema nemaštini duha”, a autori mlađe generacije, pisac Savo Stijepović i pesnik Marjan Čakarević nazivaju ga – učiteljem. Stijepović, inače Kukićev saradnik poslednjih godina u “Gradcu”, piše o Kukićevoj knjizi eseja o Šejki “Put u Zamak” (1994), nazivajući je njegovim remek-delom.

Snežana Ranković, čija knjižara “Zlatno runo” stoji iza objavljivanja knjige “Branko K”, svoj tekst počinje Kukićevim stihovima iz zbirke “Idi” (2013): “Kome ćemo / Prijatelji, / Bez njih da se vratimo, / Kad ćemo u samoći / Da budemo sebi sami?”.

Vrednost onoga što je zapisano u “Branku K.” prevazilazi obim ove samo fizički nevelike knjige (115 stranica), onako kako Kukićev rad prevazilazi okvire kulture u čijem se kontekstu odvija i razvija. “Ovo ni Ivo Andrić nije doživeo”, duhovito kaže jedan od Kukićevih prijatelja.

A Kukićeva skromnost i biranje reči osećaju se i u njegovom pismu Draganu Velikiću iz 1992. godine u koje čitaoci knjige mogu da zavire.

Knjiga je štampana u 70 numerisanih primeraka, nije namenjena prodaji, nego se deli prijateljima i poznanicima. Snežana Ranković dodaje i da će, ako bude potrebno, doštampati još primeraka.

Matija Jovandić

Ostavite komentar: