Hriste, veliki moj druže, siđi u ovaj dan na prljavo predgrađe;
Tu, gde su u mesto zavese, okna od leda,
U fabrike raspevanih dimnjaka pod oblacima sivim;
Tu gde umesto gradskog stražara šeta poniženje i beda
Čekaju te hiljade gladnih ruku dece, uplakanih žena
I ljudi nemih u svome neizmernom bolu.
O, ti, što si bos lutao Vitlajemom i krvavio noge o jerusalimske ploče
Bio pljuvan, uhođen i nikad počašćen sa bogataške trpeze,
Brate u plaču, prijatelju u velikoj tuzi miliona;
Ti koji si zavoleo Magdalenu kao i raspevane breze
Pojmi ovaj težak bol nesrećnog Skarona:
Dođi i spasi nas bede!
Svetom danas otmica i nebratstvo vlada, Tvoje raspeće samo bogati mogu da kupe;
Narod moje vrste koji ljubi i kad strada
Čeka te gromom iz oblaka!
Dođi i bičem isteraj trgovca iz hrama;
Sa mrazne ulice pokupi sve prosjake i skitnice;
Požuri, o ti, što imaš srce kao odsev dalekog sazvežđa
Od čekanja u grimasu bola izobličilo se moje lice.
…Idem posrćući predgrađem,
Doći će možda? Ili zakon drugi od njegovog raspeća diktira?
Doći će, ali kada? – Gle, njegova senka na večernjem bregu!
– Učitelju! Ne, to je samo varka vetra što na harfi užasa svira
I moja tuga ostaje kao avet za stopama u snegu.
(Politika, 7. januar 1929. godine)
