U snovima (piše Kolridž) slike predstavljaju utiske za koje verujemo da ih prouzrokuju; ne osećamo užas zato što nas pritiska sfinga, sanjamo sfingu da objasnimo užas koji osećamo. Ako je tako, kako bi obična hronika njihovih oblika mogla izraziti čuđenje, ushićenje, strepnju i radost koje su izatkale san te noći? Ipak ću pokušati da napišem tu hroniku; možda činjenica da taj san sadrži jednu jedinu scenu briše ili ublažava suštinsku teškoću.
Mesto radnje: Filozofsko književni fakultet; vreme: veče. Sve je (kao što se događa u snovima) bilo pomalo mutno; laka euforija menjala je stvari. Birali smo fakultetsku upravu; ja sam razgovarao sa Pedrom Enrikez Urenjom, koji je na javi umro pre mnogo godina. Iznenada nas zagluši buka neke manifestacije ili uličnih svirača. Ljudski i životinjski krici dopirali su iz avenije Baho. Neki glas povika: „Eno dolaze!” A odmah zatim: „Bogovi! Bogovi!” Četvoro ili petoro ljudi izađoše iz gomile i zauzeše podijum u Velikom amfiteatru. Svi počesmo da pljeskamo, u suzama; bogovi su se vraćali posle vekovnog izgnanstva. Izgledali su veliki na podijumu. Zabačene glave i isturenih grudi, sa osmehom su primali naše pozdrave. Jedan je držao granu koja je, bez sumnje, pripadala skučenoj botanici snova, drugi je, širokim pokretom, pružao ruku koja se završavala kandžama; jedno od Janusovih lica gledalo je sa nepoverenjem krivi Totov kljun. Možda uzbuđen zbog naših aplauza, jedan od njih, ne znam više koji, ispusti pobedničko kokodakanje, neverovatno piskutavo, koje je pomalo ličilo na krljanje i šištanje. Od toga časa događaji krenuše drugim tokom.
Sve je počelo sa sumnjom (možda preteranom) da Bogovi ne umeju da govore.
Zbog vekova divljeg života, provedenih u bežanju, ljudsko u njima beše zakržljalo. Polumesec islama i krst Rima nisu imali milosti za te prokažene. Jako niska čela, žuti zubi, proređeni brkovi mulata ili Kineza, usta koja su podsećala na gubicu, otkrivali su degenerisanost olimpske rase. Njihova odeća nije odavala časno i pristojno siromaštvo, već lupešku raskoš kockarnica i burdelja lučke četvrti. Na jednom reveru krvario je karanfil; ispod jednog tesnog žaketa nazirali su se obrisi bodeža. Iznenada shvatismo da oni igraju na poslednju kartu, da su lukavi, neznalice i svirepi poput ostarelih grabljivih zveri i da će nas na kraju uništiti ako budemo dozvolili da nas obuzme strah ili sažaljenje. Izvadismo teške revolvere (u snu se odjednom pojaviše revolveri) i radosno pobismo Bogove.
Horhe Luis Borhes
