Tri dana i tri noći su prolazili vojnici ispred naše kuće. Možete li da zamislite koliko je to vojnika kada tri dana i tri noći prolaze ispred vaše kuće bez prestanka! Išli su peške i na kolima, na konjima i kamionima. Tri dana i tri noći. A ja sam celo to vreme stajao u zaklonu od jorgovana. Trećeg dana posle podne prošao je i poslednji vojnik. Bio je zaostao daleko iza svih. Glava mu je bila zavijena, a na ramenu je nosio papagaja. Tek kada je prošao, izvukao sam se iz jorgovana i izašao na ulicu. Ne biste mogli ni po čemu primetiti da su kroz selo tri dana prolazili vojnici. Osim, možda, po tišini.
Pomalo mi je već bilo krivo što nema nijednog vojnika da prođe kroz selo. Kada vam tri dana i tri noći prolaze vojnici ispred kuće, već počinjete da se privikavate na njih. Posle vam se sve čini tako pusto. Niko ne jaše konje, niko ne svira u harmoniku.
Onda ugledah na dnu sela kako se iz oblaka prašine pomaljaju neka kola i pomislih da opet nailazi vojska. No to su bila jedna jedina, smešna mala kola. U njih su bile upregnute dve mule (zapravo mazge, kako će se kasnije videti). Prašina im je bila toliko izmenila boju da su ličile pre na dva miša nego na mule ili mazge. Na dva miša koja su izašla iz džaka sa brašnom.
Kako u selu nije bilo nikog ko bi u to vreme stajao na ulici i zurio u svakog ko naiđe, to se čovek obrati baš meni. Rekao mi je nešto na nekom stranom jeziku, no ja ga nisam baš najbolje razumeo. Znao sam samo to da kada jedan čovek i jedna žena dolaze iz daleka na tako malim kolima, da im je sigurno potrebna voda. Zato rekoh:
“Sigurno dolazite iz daleka?”
Znao sam da će me razumeti. Otac mi je jednom objasnio da se dva čoveka koji govore različite jezike ipak mogu nekako sporazumeti ako su ljudi dobre volje i dobre pameti. U takvim prilikama treba samo govoriti polako i mudro, i ne treba, naravno, postavljati teška pitanja. Zato sam ja pitao sasvim polako i sasvim jednostavno da li dolaze iz daleka. Pri tom sam još pokazao rukom negde neodređeno, u pravcu odakle su došli. Time sam hteo da podvučem značenje svojih reči.
“Mladiću”, reče čovek silazeći s kola, “neka ti je dovoljno to da dolazimo iz daleka i da nam se žuri. Zato reci gde možemo da napojimo ove mazge.”
“A ja sam mislio da su to mule”, rekoh.
“Mada najviše liče na miševe. A što se tiče vode, možete da svratite u naše dvorište.”
Čovek onda uhvati mazgu za uvo i potera kola u naše dvorište. Ja utrčah u kuću i rekoh majci da je svratio k nama jedan čovek koji dolazi iz daleka i koji govori tako da se čovek može s njim lepo sporazumeti, mada je stranac. Onda uzeh kantu i donesoh vode s bunara, koji je bio na uglu. Kako se naši rođaci nisu bili vratili iz logora, to sam ja raspolagao dvorištem i štalom. Rekoh, dakle, čoveku da može ispregnuti mazge.
Dok se on umivao (žena je i dalje sedela u kolima), pitao sam ga da nije, možda, usput sreo negde mog oca. Jer kada čovek dolazi iz daleka, sigurno sretne usput mnogo sveta. Rekao sam mu da je moj otac visok, pomalo pogrbljen, da nosi crni šešir sa tvrdim obodom, naočari sa gvozdenim okvirom i štap sa šiljkom. “Odveli su ga pre dve-tri godine”, rekoh, “i od tada nemamo nikakvih vesti o njemu.”
Čovek mi reče tada da je zaista sreo usput mnogo ljudi, jer kada čovek dolazi iz daleka, sretne mnogo sveta. “Bilo je menu njima”, reče on, “i takvih sa crnim šeširom i štapom, pa je, bez sumnje, neki od njih bio i tvoj otac.”
“Išao je”, rekoh, “pomalo smešno, jer je imao ravne tabane.” I onda ga upitah nije li neki od tih ljudi koje je sreo sa crnim šeširom i štapom imao pomalo čudan hod.
“Možda je”, reče čovek, “neki od tih ljudi koje sam sreo bio zaista dustabanlija. Kada čovek putuje mesecima, onda sretne sigurno i nekog ko ima smešan hod.”
“Kada je otišao od kuće”, rekoh, “imao je na sebi gerok i tamne pantalone sa svetlim štraftama. Kosu je češljao po sredini i imao je visoki okovratnik od kaučuka. Niste li sreli slučajno usput jednog takvog čoveka?”
“O”, nasmeja se čovek – pomislivši valjda da sam neki veliki lažov ili šaljivčina – “zbilja sam sreo jednog takvog čoveka. Nosio je crni šešir sa tvrdim obodom, naočari sa gvozdenim okvirom, štap i sve ostalo. Imao je smešan hod i nosio je crni gerok i pantalone sa svetlim štraftama. Imao je visok okovratnik od kaučuka. Bilo je to”, reče, “pre ravno četiri godine u Bukureštu. Taj je čovek bio, mladiću, japanski ministar teške industrije!”
Danilo Kiš
