Čovek proviri kroz ključaonicu i pomisli To nije on; nije Andreas. Dugo je još stajao tako povijen, misleći To nije Andreas. Stajao je uporno, nepomično, još i onda kada je osetio bol u krstima. Bio je visok, a brava mu je bila skoro u visini nogu. No nije se micao. Nije se pomerio ni onda kada su mu oči stale da suze pod staklom naočara, od čega mu se zamaglio vid. Iz sobe je strujala hladna promaja kao kroz hodnik. No on se nije pomerio. Samo mu je jednom staklo naočara dodirnulo bravu, i on tada pomeri glavu malo unazad. Ovo moram da pokažem Mariji, mislio je nekako zlurado, a da nije bio svestan ni toga da to misli, ni toga da ima u tome zluradosti. Moram pokazati Mariji Maksa Ahašveroša, trgovca guščijim perjem. Nije znao zašto, ali je imao potrebu da je vređa. A ovo će je uvrediti, mislio je zadovoljno. Treba da joj pokažem kako teku ponornice krvi. Kako Andreas nije zapravo njen Plavi Dečko (kako ona misli), nego njegova krv, unuk Maksa Lutajućeg. A to će je zaboleti. Već je unapred likovao i uživao u njenoj skrivenoj patnji i nemoći da se bar u sebi i ćutke suprotstavi snazi njegovih dokaza, kada bude ugledala (kad joj on pokaže) kako njen Plavi Dečko, njen Andreas, nudi mušterije i ide od slike do slike, kao da luta kroz vekove. A to će je zaboleti. Zato mu se nije dalo da se odmakne od ključaonice, zato je odlagao taj trenutak zadovoljstva koji mu je, eto, nadohvat ruke. Ali nije hteo, nije mogao da pruži ruku i dohvati to zadovoljstvo da je muči. Zato je odlagao taj trenutak. Čekao je da on sazri sam od sebe, da pomodri i da padne kao zrela šljiva u blato. Zato nije hteo da odmah zovne Mariju, nego je uporno i dalje virio kroz ključaonicu kroz koju je strujala, kao kroz hodnik, hladna promaja čak odnekud iz bezvremenske daljine. A na kraju tog hodnika, negde u pomućenoj, zamagljenoj, dalekoj perspektivi, kao u sumraku, stajao je on, Maks Ahašveroš, trgovac guščijim perjem, i nudio svoju robu, okretno, jevrejski. Čovek je mislio samo o njemu, morao je da misli o njemu, jer ga je gledao. No nije zaboravljao ni na tren da sve to treba da pokaže Mariji i da će je to zaboleti. Eto, zato je odmah nije zvao. Čekao je da taj trenutak sazri sam od sebe, da pomodri kao šljiva, pa da ga onda, kad padne, zgazi, utaba nogom.
Dečak je (međutim) sam u sobi. Oseća kako mu zebu ruke i već odavno želi da pređe u kuhinju da se zagreje, ali mu se to nikako ne da. Ovde ga niko ne vidi, a tamo, u kuhinji, pred pogledom starijih, ne bi mogao ovako da se igra. Možda mu i ne bi smetali, ne bi mu, verovatno, ništa prigovorili (naročito majka), jer ovo je, on to oseća, sasvim bezazlena igra (šta je to prema paljenju šibica u šupi ili prema pljuvanju na prolaznike). Ali ovo je ipak neka čudna igra. Ani ovo nikad ne bi palo na pamet. Zato uporno drži na ramenu cicani jastuk koji je uzeo sa kreveta i, šetajući se po sobi, tobože poguren pod teretom, ide od slike do slike (ima u tome nečeg grešnog, on to oseća) i govori nešto u poluglasu. Pored šivaće mašine, pred prozorom, na izribanom patosu leže njegove zaboravljene igračke: olovni vojnici, klikeri od gline i staklenci. Ali on sada igra neku drugu igru, mada još ne zna kako se ona zove. “Gospođo, želite li belog labudovog perja?” šapuće on uz poklon, zagledan u zagonetan osmeh Mona-Lize iznad Aninog kreveta. Na licu mu se vidi iskreno razočaranje. Ovo mu je bila poslednja prilika. Do sada su ga odbile tolike mušterije. I taj starac (sa smešnim šeširom i dugačkom lulom među zečjim usnama), koji visi nad očevim krevetom, i ta stara gospođa otmenog držanja (s grbavim nosem i smešnim šiljatim cipelama na kopču), i svi redom, pa sada i ova lepa žena što se tako zagonetno i dvosmisleno smeška, čas, misliš, kupiće sve, čas imaš utisak da to odbija s blagim prezirom. Dečak stoji pred njom uvređen i – zaljubljen. Čeka njen odgovor i jednako misli: Ovaj posao i nije za mene. Ovoj bih ženi dao svu robu za lepe oči, za osmeh, i moja bi radnja propala. Ipak, neka propadne, misli on, dok mu oči blago blistaju. Neka, sve ću joj dati, neka spava u mekoj postelji. Zatim naglo, glasno:
“Gospođo Mona-Lizo, evo za vas od jednog mladog trgovčića na dar za vašu postelju… Platili ste svojim osmehom, gospođo.” Klanja se i crveni izistinski, mada zna da je sve to igra i obmana, ali se stidi svog nedoraslog kavaljerstva i izdajstva prema sebi, jer kad se već neko igra trgovca, treba da gleda da robu što bolje proda, a ne da bankrotira zbog jednog osmeha.
Čovek proviri kroz ključaonicu. I vide svog pokojnog oca, Maksa Ahašveroša. To nije bio duh. To je bio glavom Maks Ahašveroš, trgovac guščijim perjem. Dolazio je odnekud iz daljine. Čovek je ćutao. Osećao je kako mu se muti vid. Kroz ključaonicu je kao kroz hodnik strujala oštra promaja. Maks je naišao na musteriju: ≫Frau, wunschen Sie feiner gansgefeder?≪, reče Maks uz šeretski poklon i skinu džak sa ramena.
Čovek je ćutao.
“Gospođo Mona-Lizo”, reče Maks, “ovo je najlepše perje u ovom kraju. To je perje s Ledinog labuda. Želite li čistog labudovog perja?” – Zatim, videći na licu mušterije osmeh, jedva osetan osmeh koji je i prezir i milošta, ali koji ipak malo obećava, on uze svoj džak na rame i reče uz poklon: “Adios, senorita, pokajaćete se.” – Tada se čovek trže. Njegove ruke, što su sve dotle mirovale prekrštene straga, počeše odjednom da govore nešto što žena nije mogla da vidi jer je bila okrenuta leđima. Eduard pak nije mogao da odvoji oko od ključaonice. No odjednom on se uspravi i obrisa oči maramicom, ne skidajući naočari. “Marija”, reče on u poluglasu, “pogodi ko je u sobi? Proviri! Samo pažljivo.” Žena se okrenu ne ispuštajući iz ruke džezvu po kojoj je lizao ljubičasti plamen špiritusne lampe. “Ko, Eduarde? Ko?” Videla je kako se njegove zenice napinju pod staklom naočara. “Ko? Ko? Pogledaj! ” viknu on razjareno. “Moj pokojni otac. Maks Ahašver!” Onda se umorno svali na jednu stolicu i pripali cigaretu. Ona skloni džezvu sa plamena. Videlo se da i njene ruke drhte.
Vrata zaplakaše i dečak se trže. Žena ga zateče s jastukom u naručju. Osim njega nikog nije bilo u sobi. “Andi”, reče ona, no nije mogla da prikrije podrhtavanje svoga glasa. “Šta radiš tu u hladnoj sobi? Ruke su ti sasvim prozeble.”
“Ništa”, reče on. “Igram se.”
“Ostavi taj jastuk”, reče ona.
“Mama, pa ja se s jastukom igram”, reče dečak, zatim stavi jastuk na rame i stade pred nju. “Gospođo, želite li finog labudovog perja?” reče on uz osmeh i pokloni se. Žena je ćutala. Dečaku se tada ugasi osmeh na licu (da, znao je on to, osećao je, ima nečeg grešnog u toj igri). Ona mu istrže jastuk iz ruke i baci ga na krevet. Zatim krenu prema vratima, no tu zastade prikovana čovekovim pogledom. Ispustivši dečakovu ruku, hitro prođe pored njega.
“Jesi li videla Maksa Ahašveroša?” otkinu se s njegovih usana kao zrela šljiva što pada u blato.
“Da, Eduarde, da. Videla sam ga. Nudio mi je perje od labuda. Madam, želite li čistog labudovog perja.”
“Bio jednom jedan car”, poče žena da priča detetu posle molitve. “I?” upita dečak brišući san sa očiju (no znao je da će ga, kao i uvek, njena priča uspavati, uzaludan je sav njegov napor). “I on se oženi jednom Cigankom…” – “A zašto?” upita on. “Ciganka je bila lepa, najlepša u čitavoj carevini. I, tako, ona mu rodi sina koji će naslediti očevu carevinu. Car je tada, srećan što je dobio naslednika, naredio da ubiju Ciganku, jer kad bi se doznalo da je ona majka detetova, budući bi naslednik izgubio presto. Tako on nikad nije ni doznao ko mu je majka. Srećom, dete se vrglo na oca i niko nije mogao da oseti u boji njegove kože jednu tamnu nijansu ciganske krvi.” – “Ne razumem to”, reče dečak. “Nije ni važno. Slušaj dalje”, reče njegova majka, kajući se pomalo što je počela ovu priču, no sad već nije mogla da se zaustavi; ne samo zbog deteta. “…Vaspitavali su ga najbolji učitelji i mudraci u carevini. Car je bio zadovoljan i srećan.” Tu se mogla zaustaviti, jer ni sama nije znala kako da završi priču; biće to teško za dete. No kada začu dečakovo “a onda?” (on je već bio svikao na obrte ), ona nastavi pre nego što je mogla da smisli završetak: “Jednog dana car zaviri u sobu svoga sina da se uveri spava li već carević.” “A onda?” – Malo je oklevala, no nastavi: “Onda nađe dete s jastukom od baršuna i svile kako stoji pred slikom svoje majke i prosi: Koricu hleba molim, silna carice, (oponašala je sad ciganski izgovor) i jednu krpicu da pokrijem svoju golotinju… Kao izbezumljen, car ulete u sobu i zgrabi sina. Šta to radiš, careviću? zavapi otac. Prosim, oče, reče carević. Dosadile su mi sve druge igre, i konji, i sokolovi, pa se sada igram prosjaka.” Govorila je sve tiše i najzad ućutala. Dečak je bio zaspao. Onda ugasi lampu i krenu na prstima.
“Je li ubio i sina?” začu ona iz mraka i trže se. Onda se vrati da pomiluje dete. “Nije”, reče šapatom, ne paleći svetio.
“Nije.”
Danilo Kiš
Rani jadi
