Noć na otvorenom moru u blizini koralnih sprudova. Proveravam svoj pištolj ispod jastuka. Da, sve je u redu. Ukoliko dođe do pobune mornara ili ukoliko se pojave na brodu ljudi Džoa Mamuta. Treba samo otvoriti malo više prozor na kabini: noć je tropska, zaparna. Čuje se kreštanje galebova. Treba da se naspavam. Sutra me čeka naporan dan.
“Hej, Sam, kako si izradio svoj zadatak?”
“Ne znam. Valjda će biti dobro.”
“O čemu tu može da se piše? To je blesavo. O čemu si ti pisao?”
“O tome kako moja majka odlazi u Bakšu, ja je čekam kraj reke, dok mi creva zavijaju kao u gladnog kurjaka. Onda ona dolazi. To je sve. Opisao sam osmeh hleba u njenoj korpi.”
“Sam, ti uvek nešto fantaziraš. Kakav je sad to osmeh hleba? Šta ti to znači?”
“Tako. Valjda miris hleba. A o čemu si ti pisao?”
“O tome kako se peče hleb. Kako se moja majka popne na tavan, donese brašno, znaš već, stavi u peć hlebove i posle ih izvadi. Eto. Svi smo pisali to isto. Ti se jedini praviš važan.”
“Gal, meni se jako piški, ali sam lenj da se pokrenem. Ovde u hladu tako mi je lepo da nisam u stanju da pođem do vecea.”
“Ista stvar. Bukvalno ću se upiškiti. A ti se opet praviš fin. Vece! To se zove zahod ili klozet, ili: tamo gde i car piški peške!”
“Zvono će da zazvoni i mi ćemo se upiškiti. Tačno tako. Barem sa mnom tako stoji stvar.”
“Okreni se na stranu i piški ovde. Ja ću te zakloniti.”
“Mislio sam već o tome. Ali mogla bi neka devojčica da naiđe. I imam utisak da mi ne bi poteklo.”
“Ti se, naravno, opet praviš važan. Ali svejedno. Evo ti ruke i pokušaj da se pridigneš. To ti ne pomažem zato što sam ti ja jedini drug u celoj školi, nego zato što se i meni piški. A ako zvono zazvoni, onda smo gotovi…”
“Sam, ti mokriš kao konj. Čini mi se da piškim već čitav sat.”
“Da li je već zvonilo?”
“Nije još, ali to je, po svoj prilici, neka zabuna. Možda je gospođa Rigo sprečena nekim važnim poslom ili je već i zvonilo a mi nismo čuli.”
“Gde su ostali? Vidiš li ostale? Čuješ li neki glas?”
“Ne znam tačno. Imam utisak da su već ušli. Zaboga, zar ti, Sam, ne znaš da prekineš. Jednostavno – zaustavi česmu. Zavrni slavinu. Ja kad piškim pa neko naiđe, jednostavno se napravim da nešto tražim u žbunu ili iza drveta, a kad taj neko prođe, ja ponovo otvorim slavinu i dovršim. Zar ti se to nikad nije dogodilo? Ti piškiš a neka od devojčica naiđe. Ili gospona Rigo. Ili bilo ko.”
“Gal, hajde, ti idi. Ja ne mogu na čas ovako. Moram da ispraznim bešiku, i tu nema druge.”
“Sam, zar ti ne možeš malo da se nategneš?”
“Idi ti. Evo, imam utisak da će vodopad da se smanji. Ali sve mi se čini da se meni još piški. Evo, sad mi je laknulo…”
Odjednom mi sa užasom ulazi u svest ja ovo sanjam, ja ovo sanjam i topla me tečnost obliva u predelu bedara. Gospode, šta će reći na to moja majka. A tek Ana! Ceo će me mesec zadirkivati, a možda će i ispričati nekom. Moram samo da proverim koliko sam se skvasio. Možda nije doprlo do čaršava. U tom slučaju, stvar je spašena. Obući ću pantalone na mokre gaće, pa će se osušiti u školi. Pridižući se rukama na bok, opipavam dlanom čaršave. Užas! Ležim na golemoj lokvi koja se širi. Koliko sam puta već rekao u sebi da mi se to više neće dogoditi. I uvek sam uspevao da se probudim u poslednjem trenutku. Skoro uvek. A sad me prevarilo. Stvarno, morao bih da se stidim. I kako se samo nisam setio. Smešno. Piškiti čitav sat u školskom dvorištu. Dete od dve godine moglo bi da shvati da je to san. Sigurno je to zbog onog prokletog gorkog čaja što smo ga juče ceo dan pili.
Naginjem se prema majci i šapućem joj na uvo, tiho da Ana ne čuje:
“Mama, ja sam se upiškio.”
Ona se polako budi, ne shvatajući u prvi mah moje reči.
“Sanjao sam da sam u školskom klozetu pa sam se upiškio.”
Ona polako, još u polusnu, opipava rukom čaršave ispod mene, zatim, našavši lokvu, počinje da se smeška. Uzima sat sa nahtkasne i prinosi ga uvu da proveri nije li stao.
“Treba da se presvučeš”, šapuće mi zaverenički. “Vreme je da se spremiš za školu.”
Zatim polako, kako ne bi probudila Anu, ustaje iz kreveta, otvara ormar i daje mi da se presvučem. Neka prljava jesenja zora, vlažna i mrgodna, ulazi polako u našu sobu. Pomisao na ustajanje, na kišu, na školu deluje na mene porazno. To naglo buđenje iz sna, ta sramota kojom mi se san narugao i kojom mi se osvetio, još više me ubija. Odlazim s majkom u kuhinju i ona mi posipa iz lonca malo vode kojom trljam oči i nos. Sad mi je već bolje.
Prebrodio sam srećno prljavu, mlaku reku koja se prostire izmenu sna i života. U telo mi se uvlači neka životinjska toplota i već vidim sebe kako trčim bos do škole, kako ulazim i, prokisao i smrznut, sedam kraj peći, nemo, pun značaja zbog sažaljenja koje će izazvati moje bose noge i moji prokisli dronjci. A posle, kada se osušim, i kada budem sedeo na svom mestu (noge mi se ne vide, a rumenilo iz ruku mi je odbeglo kao da sam navukao bele rukavice), ponovo ću zadobiti svoj oreol prvaka u razredu i sedeću s tom krunom, mudra držanja kao sova, dok će gospođa Rigo čitati najbolji zadatak (moj), glasom uzvišenim i raspevanim, a zatim će nastupiti u razredu tišina, dok gospođa Rigo ne bude došla k sebi od uzbuđenja i saopštila da će taj zadatak dati da se štampa u Dobrom pastiru, zbog njegove poučnosti i njegove nadahnutosti.
Danilo Kiš
