Označena beznačajnost
Rasprava o svakodnevnom životu za dobro mlade generacije – I
Raoul Vaneigem
1967.
(Odlomak)
Usled sve veće ništavnosti, svakodnevni život je postao naša glavna preokupacija. (1) – Nijedna iluzija, sakralna ili desakralizovana (2), kolektivna ili individualna, nije više u stanju da prikrije svu bedu naših svakodnevnih postupaka (3). – Obogaćivanje života nužno iziskuje analizu novih vidova siromaštva i usavršavanje starih oružja otpora. (4)
1
Istorija našeg doba priziva u sećanje likove iz crtanih filmova, koji se u ludoj jurnjavi, ni sami to ne primetivši, odjednom zateknu iznad provalije, na visini na kojoj ih može održati samo moć uobrazilje; dovoljno je da postanu svesni gde se nalaze, pa da se stropoštaju u dubinu.
Poput Bosustovljevih junaka, savremena misao je prestala da lebdi na vlastitim obmanama. Ono što ju je nekada uzdizalo, sada je prizemljuje. Ona u punom trku prestiže stvarnost, koja će je na kraju pregaziti: stvarnost koju živimo svakog dana.
Da li u ovim nagoveštajima lucidnosti ima nečeg suštinski novog? Ne bih rekao. Svakodnevni život je oduvek rađao potrebu za jačom svetlošću, ako ni zbog čega drugog, onda iz nužde da se ide u korak sa istorijom. U dvadeset četiri časa čovekovog života ima više istina nego u celoj filozofiji. Čak ni filozof ne može da ignoriše taj život, prema kojem se ophodi s toliko prezira, kojem ga je podučila njegova utešiteljka, filozofija. Pošto je napravio salto i popeo se samom sebi na ramena, da bi gromoglasno saopštio svoju poruku svetu s još veće visine, filozof na kraju završava gledajući na svet okrenut naglavačke; sva bića i sve stvari postavljeni su naopako, samo zato da bi on poverovao kako stoji uspravno. Ali, on ostaje u vlasti sopstvenog ludila; pošto odbija da to prizna, njegov položaj postaje još neprijatniji.
Moralisti XVI i XVII veka raspolagali su celim arsenalom opštih mesta, ali su toliko nastojali da ga prikriju, da su oko njega sagradili pravu palatu od gipsa i spekulacija. Palata ideja skriva i drži u zatočeništvu živo iskustvo. Iz nje uzvišenim glasom progovara iskreno ubeđenje u fikciju „univerzalnog čoveka“, ali se unutar nje živi u stalnoj strepnji. Analitičar pokušava da se dubinom misli odupre postepenoj sklerozi postojanja; što se više otuđuje od samog sebe, izražavajući se u skladu s vladajućim predstavama svoga doba (s feudalnom slikom o nerazlučivom jedinstvu Boga, kraljevske moći i sveta), tim više njegova svest odslikava skriveno lice sveta, tim više on „izmišlja“ svakodnevicu.
Filozofija prosvetiteljstva ubrzala je prizemljenje u konkretno, utoliko što je ono, na izvestan način, dospelo na vlast s pojavom revolucionarne buržoazije. Iz ruševina Nebeskog carstva čovek se stropoštao u ruševine sopstvenog sveta. Šta se desilo? Otprilike sledeće: deset hiljada je ubeđeno da su videli kako se fakirov konopac diže u vazduh, dok isti broj fotografskih aparata svedoči da se konopac nije pomerio ni za pedalj. Naučna objektivnost raskrinkava mistifikaciju. Vrlo dobro. Ali, šta nam to otkriva?
Samo potpuno nebitno parče kanapa. Priznajem da nimalo ne uživam u izboru između sumnjivog zadovoljstva obmane i dosadne kontemplacije stvarnosti, koja me se savršeno ne tiče. Zar ta stvarnost na koju ne mogu da utičem nije samo stara laž u novom ruhu, najviši stepen mistifikacije?
Od sada, pravi analitičari su na ulicama. Lucidnost nije njihovo jedino oružje. Njihova misao više neće pristati da bude sužanj lažne stvarnosti bogova ili lažne stvarnosti tehnokrata!
2
Religijska uverenja su skrivala čoveka od njega samog; njihova tvrđava ga je zazidala u piramidalni svet, na čijem se vrhu nalazio Bog, s kraljem odmah ispod. Avaj, na dan 14. jula, među ruševinama unitarne vlasti nije se moglo pronaći dovoljno slobode da bi se sprečilo da sâme ruševine ne postanu novi zatvor. Ispod poderanog vela praznoverja nije se ukazala gola istina, o kojoj je maštao Mezlije, već običan ideološki lepak. Zatočenicima fragmentarne vlasti, kao jedina zaštita od tiranije, ostala je samo senka slobode.
Danas nema nijednog ljudskog postupka ili misli kojima je uspelo da umaknu mreži prihvaćenih ideja. Posle eksplozije starog mita, lagano rasejavanje njegovih čestica svuda širi svetu prašinu, koja davi duh i volju za životom. Sile prinude danas više nisu tako skrivene; postale su mnogo očiglednije; manje moćne, ali brojnije. Poslušnost više nije plod svešteničke magije; ona je posledica bezbroj sitnih hipnotičkih radnji: informisanja, kulture, urbanizma, reklama, mehanizama uslovljavanja i sugestije, koji rade u korist svakog postojećeg ili budućeg poretka. Mi smo, opet, slični Guliveru koji leži bespomoćan na liliputanskoj obali; celo telo mu je vezano, dok on, odlučan da se oslobodi, pažljivo gleda oko sebe: i najsitniji detalj, najmanja izbočina na tlu, najmanji pokret, sve postaje znak koji može ukazati na spasenje. Najveće šanse za izbavljenje leže u onome što nam je najpoznatije. Da li je ikada bilo drugačije? Umetnost, etika i filozofija to potvrđuju: ispod tvrde kore reči i pojmova, oduvek se skrivalo živo iskustvo neprilagođasvanja svetu, spremno da iskoči napolje, u slobodu. Pošto ni bogovi, niti reči danas ne mogu da joj navuku neku iole pristojnu odeću, to banalna duša sada šeta gola po železničkim stanicama i pustim poljima; iskrsava ispred vas čim pokušate da umaknete od sebe, dotiče vas za lakat, hvata vaš pogled i dijalog počinje. Morate se izgubiti s njom ili spasiti i nju i sebe.
3
Suviše leševa je posejano duž puteva individualizma i kolektivizma. Pod okriljem dva naizgled suprotna pogleda na svet sprovodio se isti banditizam, ista represija nad izolovanim pojedincem. Ista ruka koja je ugušila Lotreamona, vratila se da zadavi Jesenjina; prvi je umro u iznajmljenoj kućici u vlasništvu rentijera Žana Fransoa Dipuija, drugi se obesio u nacionalizovanom hotelu. Svuda se potvrđuje staro pravilo: „Nema tog oružja tvoje lične volje koje se, čim dospe u tuđe ruke, neće okrenuti protiv tebe“. Ako neko tvrdi ili piše kako bi praktični um ubuduće trebalo da se zasniva isključivo na pravima pojedinca, to će biti samo prazne reči, ako one kojima se obraća ne navede da dokaze za tu tvrdnju potraže u sebi. Naime, takav dokaz se može otkriti samo iskustveno, mora se osetiti iznutra.
Zato bi sve što će biti rečeno u beleškama koje slede trebalo proveriti i korigovati polazeći od neposrednog ličnog iskustva. Ništa nije toliko vredno da se ne bi moglo započeti iznova, ništa nije toliko bogato da se ne bi moglo stalno obogaćivati.
Kao što u privatnom životu razlikujemo ono što neki čovek misli i govori o sebi od onoga što zaista jeste i čini, tako je svako naučio da pravi razliku između šupljih reči i mesijanskih obećanja političkih partija i njihove stvarne organizacije i pravih interesa: između onoga kako se predstavljaju i onoga što stvarno jesu. Iluzija koju neki čovek ima o sebi i drugima u suštini se ne razlikuje od iluzija koje grupe, klase ili partije imaju o sebi. One, štaviše, potiču iz istog izvora: iz vladajućih ideja, koje su uvek ideje vladajuće klase, čak i kada se ispoljavaju u sukobljenim oblicima.
Svet raznih izama, bilo da obuhvata celo čovečanstvo ili samo pojedinca, nije ništa drugo nego svet ispražnjen od stvarnosti, zastrašujuće stvarna zavodljivost laži. Trostruki poraz Komune, Spartakovaca i crvenog Kronštata (1921) pokazao je, jednom za svagda, u kakva krvoprolića vode tri ideologije slobode: liberalizam, socijalizam i boljševizam. Ipak, da bi svi to shvatili i priznali, bilo je nužno da kopilanske i hibridne forme tih ideologija svoja početna zverstva učine još vidljivijim i potkrepe ih opipljivijim dokazima: koncentracionim logorima, Lakostovim Alžirom, Budimpeštom. Posle velikih kolektivnih iluzija, koje su počele da pate od anemije, od silnog prolivanja ljudske krvi, usledile su hiljade prepakovanih ideologija, koje potrošačko društvo prodaje kao priručne mašine za pretvaranje mozga u kašu. Da li treba proliti istu količinu krvi da bi se dokazalo kako sto hiljada uboda čiodom mogu podjednako sigurno ubiti kao i tri udarca maljem?
Šta bih mogao da tražim u nekoj borbenoj grupi koja bi očekivala da na garderobi ostavim – neću reći neke ideje, jer bi me one i mogle navesti da se priključim toj grupi – već snove i želje od kojih se nikada ne rastajem, želju da živim autentično i nesputano? Kakva je korist od zamene jedne vrste samoće, dosade ili laži nekom drugom? Kada se iluzija stvarne promene jednom razotkrije, pûka promena iluzije postaje nepodnošljiva. Današnje prilike su upravo takve: ekonomija ne prestaje da nas podstiče da što više trošimo, a neprestana potrošnja podrazumeva ubrzani tempo smenjivanja iluzija, čime se postepeno uništava svaka iluzija promene. Na kraju ostajemo sami, nepromenjeni, zamrznuti u praznom prostoru, iza slapova uređaja, automobila i džepnih izdanja.
Ljudi bez mašte već postaju umorni od značaja koji se pridaje komforu, kulturi i dokolici, svemu onome što razara maštu. To ne znači da su se ljudi zaista umorili od komfora, kulture i dokolice, već od načina na koji ih koriste i koji im onemogućava uživanje u njima.
Društvo obilja je društvo voajera. Svakome svoj kaleidoskop: neznatno pomeranje prstiju dovoljno je da se slika promeni. Ne možete da izgubite: dva frižidera, jedna Dijana, TV aparat, unapređenje, ubijanje vremena… A onda, počinje da nas obuzima dosada od konzumiranja tih slika proizvedenih podjednako dosadnim ponavljanjem istog pokreta, sporim obrtanjem kaleidoskopa između palca i kažiprsta.
Ispostavlja se da nema nikakve Dijane – bila je reč samo o ideologiji, koja nema skoro nikakve veze sa automobilima. Naliveni „Džonijem Vokerom, viskijem za elitu“, uživamo u čudnom koktelu alkohola i klasne borbe. Nema više ničeg što bi nas moglo iznenaditi, u tome je cela drama! Dosada ideološkog spektakla podseća nas na pasivnost vlastitog života, na preživljavanje. Iza veštačkih skandala – skandala sa brushalterima, Panamskog skandala – ukazuje se onaj pravi: skandal ljudskih postupaka lišenih sadržine, sve zbog jedne iluzije čiji gubitak draži svakim danom postaje sve nepodnošljiviji.
Postupci ojađeni i onemoćali od stalnog pothranjivanja blistavih i izmaštanih kompenzacija; postupci osiromašeni ulaganjem u uzvišene spekulacije, kojima doprinose kao obične sluge i bivaju prezreni kao „trivijalni“ ili „banalni“; postupci danas oslobođeni, ali izmrcvareni, spremni da se još jednom izgube ili crknu pod teretom vlastite slabosti. Sve ih primećujemo kod svakoga od vas, kao prepoznatljive, jadne, trenutno vraćene u onu neposrednu, živu stvarnost, koja je njihovo „spontano“ okruženje. A tu ste i vi, pometeni i izgubljeni u novoj prozaičnosti, u perspektivi gde se blisko i daleko potpuno podudaraju.
4
Pojam klasne borbe predstavljao je prvo konkretno i taktičko objedinjavanje svih sukoba i nepravdi koje ljudi doživljavaju pojedinačno; potekao je iz vrtloga one patnje koju je svođenje ljudskih odnosa na mehanizme eksploatacije proizvelo u svim industrijskim zemljama. Nastao je iz želje da se preobrazi svet i promeni život.
Takvom oružju je bilo neophodno stalno podešavanje. Ipak, vidimo da Prva internacionala okreće leđa umetnicima i da kao jedinu osnovu svog projekta uzima radničke zahteve, iako je Marks smatrao da bi taj projekat morao da privuče sve one koji odbijaju da postanu robovi i teže punom životu i izvornoj ljudskosti. Lasener, Borel, Lasali, Bihner, Bodler, Helderlin – zar i tu nije bila reč o nemaštini i njenom radikalnom poricanju? Bilo kako bilo, ta greška – isprva možda i oprostiva – poprimila je neslućene razmere u narednih stotinu godina, kada je ekonomija potrošnje počela da apsorbuje ekonomiju proizvodnje, a eksploatacija radne snage da se proširuje na eksploataciju svakodnevne kreativnosti. Od radnika se tokom radnog vremena otima ista količina energije kao i u časovima dokolice; tom energijom se hrane turbine vlasti, koje zagovornici starih teorija pobožno podmazuju svojim čisto formalnim vidovima otpora.
Oni koji pričaju o revoluciji i klasnoj borbi, a da se pri tom ne pozivaju izričito na svakodnevni život, na subverzivni potencijal ljubavi i odbacivanja svih ograničenja, nose leševe u ustima.
Raoul Vaneigem
Nastaviće se
