Raul Peres Tores – Razgovor gluvih
Regini Olsen
— Videćeš kako će svi biti bolje – rekla je Marsela – trljajući tvoju jadnu glavu svake noćir stavljajući ti tople obloge od alkohola i soli da se rasprši strah. Kupićemo jednog malog papagaja i zajedno ćemo ga hraniti. Ti ćeš ga naućiti psovke, a ja ću ga naućiti da pevar zvaće se »persona« što kod Grka znači maska.
— Ne! — reče Briones, uz pokret koji je delimično odavao bes — ne volim ni papagaje ni Grke —i uputi se ka prozoru, posmatrajući pejzaž sa orgomnim sivim zgradama koje su se uzdizale nepomične u polutami, kao kažnjene utvare.
— Moći ćeš da smireno čitaš i da razmišljaš — rekla je Marsela iz nekog drugog sveta dok je higijenskom maramicom čistila tužno seme zaboravljeno među nogama — kupiću ti dušeke od japanskog регја. Ti samo pusti da budeš voljen. Pusti da budeš gledan.
— Ne — odgovori Briones i ocrtava u vazduhu svoje reči — ne volim tvoje noge, krive su kao senka kiparisa, ne dopadaju mi se tvoje oči, nalik na oči čuvara groblja.
— Kupiću ogromnu sobu sa troja vrata, predaću ti zlatne ključeve moje ložnice, namestiću ti klecalo presvučeno kadifom, da spustiš svoja skitnička kolena, kupiću ti svete knjige sa divnim dečijim crtežima.
— Ne — mrmlja Briones, ispruživši se kao da će da poleti – nikada nisam bio mali, ja sam dete starosti, nikad mi nisu pričali o Isusu, o anđelima, znam samo za raspeće, poznajem samo bol šugava droljo.
— I podariću ti sina sa tvojim imenom, da te nasledi — kaže Marsela kao da želi da zgrabi vazduh.
— Ne do đavola — kaže Briones, sručivši se na stolicu — zvaće se Faust, jer će biti sin sumnje.
— Zagrliću te svojom utrobom, ponudiću ti svoje grudi kao bespomoćnom i izgladnelom detetu.
— Ne — viče Briones, uzimajući cigaretu — tvoja nutrina je kao podrum. Kao grob. U tebi volim samo ono što te premašuje, što te prevazilazi. Volim ljubav koja izmiče mojoj snazi, mojoj usamljenosti, mojoj poeziji, ustvari. Ljubav koja te dotiče i ne dotiče. Ljubav koja tare tvoje obrise, koja nadmašuje tvoje obilje. Volim ono što se na tebi ne vidi. Ono što se u tebi naslućuje. Volim sebe u tebi.
— Pričaću ti priče, govoriću ti o uspomenama, pokazaću ti stare razglednice Indije i argentinske pampe.
— Ne — urla Briones — ne volim Argentince, izuzev ako nisu slepi.
— I sakupiću za tebe drevne rukopise i naći ću ti veru. I naučiću te da budeš iskren.
— Ne — misli Briones — nosim teret melanholije koji bi uništio tvoje malo srce —. I njegov glas već više nije glas već mumljanje, mrmljanje.
— Učiniću da se zaboraviš, prerušavaću se u pajaca svake noći, pretvoriću se u leptira, u cvet. Igraću ti. Ispraću ti sećanje svetom zemljom i vodom.
— Ne —, uzdiše Briones — kurvo pohotna, droljo neverna, sve mogu da pretvorim u nestvarno izuzev samog sebe ni kad spavam ne zaboravljam se.
— Slušaću u tišini tvoje najtajnije misli, najbolnije. Roniću po tvojoj dubini.
— Ne — klone Briones —, opevao sam svoj život, nema razornije i lažljivije utvare, moram da izdržim pokoru gubi se odavde, prezri me.
— Ali, ko si ti, šta si? — kaže Marsela — , uz očajnički pokret ruku, dok se suza njiše nalik na klatno.
— Ja sam žedna kučka, inteligencija — kaže Briones iz nekog dalekog štiva —, ja sam ono šuplje ništa, onaj okov.
Samo će tvoj odlazak napiti krvlju ovog ogromnog šišmiša koji je u meni. Idi, život je iza vrata. Iza vrata se diže zavesa.
— I voleću te i ljubiću te i nikad neću prestati da budem tvoja — kaže očajna Marsela.
— Ne — odgovara Briones nemoćno i štiti rukama svoje krilo. Gubi se, grabljivice. Zmijo otrovmce.
Marsela je navukla svoj ogrtač. Jedini poslednji pogled traga za večnošću.
Briones gasi cigaretu, tužno trlja oči, kao da ukiva u sebe ovu poslednju sliku koja se gubi u daljini, spreman da je se seća stotinu godina.
Raul Peres Tores
