Najzad, oko deset uveče, s nekim čovekom kojeg sam odranije tek površno poznavao, a koji mi se sada neočekivano pridružio i dva sata me vukao kroz ulice, prispeo sam pred gospodsku kuću gde sam bio pozvan na prijem. „E, tako!” rekoh i pljesnuh šakama u znak bezuslovne neophodnosti da se rastanemo. Već sam bio načinio nekoliko manje određenih pokušaja. Bio sam već sasvim umoran.
„Hoćete li odmah poći gore?” upita on. Iz usta mu je dopirao šum kao kad zubi udaraju o zube.
„Hoću.”
Ta bio sam pozvan, odmah sam mu to rekao. Ali bio sam pozvan da se popnem gore, gde bih već toliko voleo da budem, a ne da stojim ovde dole pred kapijom i gledam pored ušiju svoga sagovornika. Pa još da sada ćutim s njim, kao da smo se odlučili da dugo boravimo na ovome mestu. Pritom su u ovom ćutanju odmah počele sudelovati sve kuće unaokolo, i mrak nad njima sve do zvezda. A koraci nevidljivih prolaznika, čije puteve nismo raspoloženi da nagađamo, vetar, koji je neprestano naletao na suprotnu stranu ulice, gramofon sa koga se čula pesma što je treštala o zatvorene prozore neke sobe — sve se to glasilo iz ovog ćutanja kao da je ono odvajkada i
zauvek njihovo vlasništvo.
I moj pratilac se potčinio tome u svoje i — pošto se osmehnuo — u moje ime, uzdiže desnu ruku uza zid i nasloni na nju svoje lice, sklapajući oči.
Ali ja nisam dogledao do kraja njegov osmejak, jer stid me je najednom naterao da se okrenem. Tek po tom osmehu, dakle, uočio sam da on nije ništa drugo do varalica, koja sačekuje lakoverne. A bio sam već mesecima u ovom gradu, verovao sam da u dušu poznajem te varalice, gledajući ih kako
nas noću, izlazeći iz pobočnih ulica, ispruženih ruku, presreću kao gostoljubivi domaćini, kako se muvaju oko oglasnog stuba pored koga stojimo, i, kao da se igraju žmurke, bar jednim okom špijuniraju iza obline stuba, kako na uličnim raskršćima, kad nas spopadne bojažljivost, najednom zalebde ispred nas na ivici trotoara! Ta ja sam ih tako dobro shvatao, jer oni su bili moji prvi gradski poznanici u malim krčmama, i njima mogu zahvaliti što sam prvi put ugledao onu nepopustljivost koju sad u mislima nikako ne mogu odagnati sa sveta, pa sam je već počeo osećati u sebi. Kako su oni umeli da stoje pred čovekom čak i onda kad bi već odavno pobegao od njih, kada, dakle, već odavno nije bilo ničega što bi mogli da uhvate! Kako su znali da ne sednu, kako su znali da ne padnu, nego da gledaju čoveka pogledom koji je i dalje, makar i samo iz daljine, ubeđivao! A način im je bio vazda isti: postavili bi se pred nas u svoj svojoj širini; trudili se da nas odvrate od našeg cilja; kao nadoknadu nudili nam boravište u sopstvenim grudima, i kad bi se nagomilano osećanje najzad propelo u nama, oni su to shvatali kao zagrljaj u koji bi se bacali, s licem napred.
I te stare smicalice ja sam ovog puta prozreo tek nakon toliko vremena provedenog s njim. Uzeo sam da žestoko trljam prste o prste ne bih li potro tu sramotu kao da je nije ni bilo.
Ali moj poznanik je i dalje stajao naslonjen kao i ranije, još je sebe smatrao varalicom lakovernih, i zadovoljstvo njegovom sudbinom rumenilo mu je onaj slobodni obraz.
„Pogledao sam te!” rekoh i još ga lako potapšah po ramenu.
Zatim pohitah uza stepenice, i potpuno bezrazložno odana lica slugu gore u predsoblju obradovaše me kao neko divno iznenađenje. Zagledao sam ih sve redom dok su mi skidali ogrtač i brisali prašinu sa cipela. Odahnuvši i protegnuvši se koliko god mogu, uđoh potom u dvoranu.
Franc Kafka
