Reći ću da postoji siromaštvo,
avangardizam se presvlači čas u dan čas u noć,
ali neko prosi i to
je grafika večnog bola,
i ogoljenost našeg unutrašnjeg plakata ljudskosti.
Jer daćemo prosjaku nešto
a na tom našem unutrašnjem plakatu ljudskosti
zvezde će se više baviti našom anarhijom,
noć će se predstavljati kao bol pesnika,
čitava će civilizacija stati na taj plakat,
ali kao neka krvava mrlja koju
je stvorio pogled prosjaka.
I podićićemo pogled koji će
tražiti ambasadorsko mesto u našoj pesmi.
Noć će ponovo stvarati svoj intimni prostor od
naše neodlučnosti.
Kretaćemo se ka našem stanu kao
futuristički trenutak koga se dočepala ispovest grada.
Ulice imitiraju trzaje ljubavnika,
i označe vratolomije pesama na
santama leda ovog trenutka.
Ipak javiće se tu i lomače,
tvrdiće te lomače da su i naše himne,
i naše sestre,
i naši bravari,
i naše sene,
a uzeće iz naših ruku vrelih svoju suštinu.
Bacaće kocku ovaj trenutak da
utvrdi ko smo,
i da bude siguran da smo sudbonosni kao pesme.
Sanda Ristić Stojanović
