Genijalni pesnik, „čudo od deteta“, veliki putnik i avanturista, Artur Rembo je kanonizovan kao ukleti pesnik čija je sudbina odavno poprimila mitske proporcije. Rembo je od najranije mladosti osećao snažan poriv za konkretnim ispitivanjem granica pesničke i lične slobode.
Mit o Rembou ne gubi na aktuelnosti jer je njegov životni put zaista jedinstven: do dvadesete godine napisao je neke od najlepših i najhermetičnijih pesama na francuskom jeziku. Njegova izvanredna pesnička zaostavština u velikoj meri je rezultat odgovornog odnosa Pola Verlena i nekolicine francuskih pesnika koji su po svaku cenu želeli da sačuvaju barem deo Remboovog opusa, znajući njegovu vrednost i jedinstvenost njegovog meteorskog talenta. Što se samog Remboa tiče, znao je da su mu tri pesme objavljene u književnim časopisima. Posle toga, prepustio se stihiji sopstvenog temperamenta i haotičnog života u teškim ili opasnim okolnostima i, po svemu sudeći, prestao da piše poeziju.
Remboovo ime ostaje jedinstveno zbog rane artikulacije velikog talenta i savršenom poznavanju francuske i evropske poezije, s jedne, i nesvakidašnjeg odnosa između stvarnog života i pesničkog dela, s druge strane. Gotovo niko u istoriji književnosti nije uspeo da i poeziju i sopstveni život shvati i doživi apsolutno. Od najboljeg učenika u Šarlvilu, preko buntovnika i anarhiste koji je u više navrata bežao od kuće, otpadnika i pristalice svetonazora pariskih komunara, skandalozne veze sa Verlenom, Rembo je doslovce prešao ogroman put do istraživača i pustolova u potrazi za pristojnim poslom od kojeg je mogao da živi ili da se obogati daleko od domovine. Njegov život je poput njegove poezije: večita težnja ka novom i nepoznatom.
Remboovi biografi su nastojali da obelodane sve pojedinosti do kojih su došli preko dokumenata, sećanja porodice, prijatelja i savremenika, prepiske i svih mogućih izvora do kojih su ih vodila istraživanja o njegovim boravcima u Parizu, Londonu, Beču, Milanu, Kelnu, Bremenu, Hamburgu, Štutgartu, Stokholmu, Kopenhagenu, Aleksandriji, Adenu, na Javi, na Kipru, u Hararu, Somalijskoj pustinji i u Evropljanima nepoznatim predelima Abisinije.
Njegov život kao apsolutno iskustvo i njegova posthumno objavljena poezija inspirisali su mnoge: od predvodnika avangardnih pokreta koji su u Rembou videli preteču i genijalnog vizionara, preko Henrija Milera koji mu je posvetio knjigu Vreme ubica, aludirajući na jedno od Remboovih pisama, do predvodnika bitnika, Džeka Keruaka, autora kultnog romana Na putu, i rokenrol princeze Pati Smit koja je 2017. godine kupila rekonstruisanu kuću na imanju Remboovih u Rošu.
Mnoge studije prate neshvatljivu avanturističku i egzistencijalnu krivulju koja se sa istoka, severa i juga ritmično, periodično, kad god Rembou ponestane osnovnih sredstava za život ili ga bolest i policija uslove, vraćala u Šarlvil i na porodično imanje u Rošu.
Posle Remboove smrti u marsejskoj bolici 10. novembra 1891, kada ga je francuska književna javnost već bila ustoličila kao uticajnog pesnika, nije bilo lako verodostojno sačuvati njegovu književnu i ličnu zaostavštinu. Noviji biografi ukazuju na štetu koju je naneo Remboov zet Patern Berišon, podržavajući želju Remboove sestre Izabele da se pesnik predstavi kao hrišćanin i pokajnik, „priredivši“ Remboova pisma i sopstvena sećanja u cilju stvaranja ovakve slike o pesniku. Vrlo je malo verovatno da se Rembo na samrti, u teškim halucinacijama i patnji, ispovedio i svojevoljno primio poslednju pričest. Poznato je da su sveštenici i katolicizam jedna od glavnih meta groteske, kritike, blasfemije i pobune u njegovom delu.
Druga važna etapa u kritičkom preispitivanju Remboove zaostavštine otpočela je ozbiljnom filološkom kritikom koja je atetezom odstranila neke od pesama u prozi iz Iluminacija koje nisu bile Remboove. Anri Bujan de Lakost je u doktorskoj disertaciji iz 1949. godine izneo i argumentovao jednu od najznačajnijih hipoteza o hronologiji Remboovog stvaralaštva. Naime, dugo se verovalo, kako je i sam pesnik izjavljivao u pismima, da je njegova „paganska knjiga“ Boravak u paklu njegov pesnički testament. Kada je otkriven gotovo netaknut tiraž ovog Remboovog dela, došlo se do zaključka da Rembo verovatno nije imao novca da ga otkupi. Ranije se verovalo da su Iluminacije napisane pre Boravka u paklu, da bi se kasnije zaključilo da su pesme u prozi iz ove zbirke napisane delom kada i Boravak u paklu, a delom kasnije. U prilog ovoj pretpostavci idu engleske reči u naslovima, što upućuje na zaključak da su neke od njih verovatno nastale tokom Remboovog boravka u Engleskoj sa Verlenom i kasnije sa Žermenom Nuvoom. Iako je datiranje Remboovih pesama u prozi predmet filoloških rasprava, danas se uglavnom smatra da su Iluminacije napisane u periodu između 1872. i 1875. godine. Suzan Bernar nudi najplauzibilniji odgovor na ovo pitanje: neke su nastale pre Boravka u paklu, a neke posle (Bernard 1987: LX).
Studije o Remboovom životu i delu ne prestaju da se nižu.2 Među najrelevantnije biografske studije treba uvrstiti knjigu Enid Starki, Artur Rembo (Enid Starkie, Arthur Rimbaud, New York, New Directions Publishing, 1968). Od novijih biografskih analiza izdvajamo uzbudljivu knjigu Grejema Roba, Rembo: biografija (Graham Robb, Rimbaud: A Biography, London, Picador, 2000), i studiju Seta Videna, Artur Rembo, iz 2018. godine (Seth Whidden, Arthur Rimbaud, London, Reaktion Books, 2018).
Pokušaćemo da pokažemo da je svako od važnih biografa izabrao kojoj će etapi Remboovog života i stvaralaštva posvetiti najviše pažnje. Iz svih studija izranja još uvek nedovoljno poznat čovek i pesnik, budući da postoje periodi o kojima ne znamo gotovo ništa ili ne znamo dovoljno. I Set Viden i Grejem Rob svoje studije dele u nekoliko tematskih poglavlja. Dok kod Roba pratimo hronologiju, kod Videna nalazimo kritički sagledane i sistematizovane činjenice, bez Robove opširnosti, linearnog vremenskog sleda i uključivanja određenih smelih hipoteza. Videnova knjiga ima još jednu značajnu vrlinu: poglavlja o Remboovom životu istovremeno su povod za tumačenje njegove poezije.
Naš cilj je da Remboovo stvarno „ja“, mnogostruko poput raznih lica lirskog „ja“ u njegovim pesmama i pesničkoj prozi, sagledamo kroz nekoliko ključnih uloga koje je odigrao u sopstvenom životu. „JA, to je neko drugi“, čuvena Remboova izjava iz pisma Žoržu Izambaru, nije samo polazište tzv. objektivne poezije, već i napor da se otkriju sva „ja“ u njemu samom. Rođeni nomad, Rembo nikada nije mogao da vodi miran život ni da se skrasi na jednom mestu. Nemir koji ga je gonio nije bio samo posledica njegovih mladalačkih i ličnih impulsa u neobično burnoj adolescenciji, ni njegova potreba da spozna najmračnije strane života. Rembo je predosetio i velike društvene potrese i traume.
Stanislav Vinaver je naslutio širi okvir Remboovog povlačenja iz poezije. Vinaver kroz Remboovu sudbinu sagledava sudbinu čitave moderne poezije. Lucidno je objasnio da „iz začaranoga kruga Artura Remboa nema izlaza“. Rembo je već sve rekao, i pred njim su stajale tri mogućnosti, smatra Vinaver: da se vrati natrag, u već rečeno, da ostane pred bezdanom, ili da ide „napred, u vratolomiju u pomor, u bezdanu smrt“ (VinaverVER 1963: 80).
Izuzetno nam je stalo da pokažemo da je mladi autor Pijanog broda, koji u vreme pisanja pesme koja ga je proslavila nije bio video more, u stvarnom životu pratio putanju iscrtanu 1871. godine, u čuvenom pismu Polu Demeniju, takozvanom Pismu Vidovitog:
Kažem da treba biti vidovit, učiniti sebe vidovitim.
Pesnik postaje vidovit pribegavajući dugom, ogromnom i smišljenom rastrojavanju svih čula. Svim oblicima ljubavi, patnje, ludila; on istražuje sebe, on kroz sebe cedi sve otrove, da bi sačuvao samo kvintesencije. Neopisivo mučenje u kome mu je potrebna sva vera, sva natčovečanska snaga, u kome on postaje više nego iko veliki bolesnik, veliki zločinac, veliki prokletnik, – i vrhovni Učenjak! (Rembo 2004: 266)
Teorijska potka i pesnička samosvest motivišu ovaj Remboov eksperiment. Od daljeg doslovnog uranjanja u iskustvo na ovaj način odustaje pre Boravka u paklu, čak kritikuje sopstvenu poeziju u stihu. Ono od čega ne odustaje posle oprobanih uloga iz pisma jeste put u nepoznato. Paradoksalno, kada je Verlenu predao rukopis budućih Iluminacija 1875, Rembo počinje istinski život koji je predvideo u Pismu Vidovitog. Ovo je i glavni argument naše analize: Rembo je u pesničkom smislu zaista već sve rekao, i to je sam najbolje znao. Nije o reč o kapricu nezrelog mladića, ni o diktatu životnih okolnosti. Međutim, pesnik nije profesija, već poziv. Remboov život je nastavio putanju koju je odredio Vidovitom.
Pesnik
Rođen 20. oktobra 1854. u Šarlvilu, Artur Rembo je bio sin kapetana Frederika Remboa i Vitalije Kuif, ćerke seoskih zemljoposednika. Vrlo rano iskazuje izuzetnu nadarenost u školi. Odlično vlada latinskim i izvanredno poznaje francusku poeziju za svoj uzrast. Takođe je jasno da je bio svestan sopstvenih mogućnosti i dostignuća kada je, u strogoj tajnosti, mladom careviću pred prvu pričest poslao pesmu na latinskom, 1868. godine. Iako pesma nije bila besprekorna, ovaj gest svedoči o Remboovoj rešenosti da se, bez zazora i posrednika, uveren u sopstvenu vrednost, obrati najvećim autoritetima.
U Šarlvilu, na severu Francuske, u provincijskom gradiću blizu belgijske granice, život nije bio uzbudljiv: pobožna i stroga majka, koju je Rembo nazvao Usta Tame, odsustvo oca, koji samo dolazi na dopuste i ponovo odlazi, sestre su još male, a stariji brat Frederik nezanimljiv. Rembo ima samo šest godina kada otac napušta porodicu. Remboova majka sebe smatra udovicom i tako se potpisuje u pismima. Remboovi su u nekoliko navrata menjali prebivalište, što je verovatno doprinelo da Rembo još u detinjstvu sagleda razne socijalne slojeve i upozna različite životne uslove. Iako je sama varošica bila neprivlačna, okolni pejzaž, naročito reka Meza i Ardeni, probudili su veliku sklonost ka prirodi, šetnji i boravku na otvorenom kod mladog Remboa. Njegov prijatelj i pratilac u ovim šetnjama bio je Ernest Delae, čije su uspomene dragocen izvor za biografe i tumače Remboove poezije.
Majka je oduvek svim obavezama prilazila sa preteranim osećajem dužnosti i reda, što je za darovito dete poput Remboa predstavljalo ne samo nepodnošljivu stegu, već stalno jačalo njegovu želju da što pre promeni sredinu. Remboov san je bio odlazak u Pariz, ali, kao što Set Viden umesno primećuje, i samo odlazak, bilo kuda (Whidden 2018: 18).
U školi je briljirao iz gotovo svih predmeta, svi profesori su znali ko im je višestruko nagrađivani učenik, naročito iz latinskog, istorije i francuske književnosti. Prvu pesmu „Ver erat…” („Bilo je proleće…“) Rembo je napisao 6. novembra 1868, tek što je napunio četrnaest godina (IstoSTO: 14).
Četrnaestogodišnji Rembo je pobrao osam glavnih nagrada, i to iz sledećih predmeta: latinske poezije, prevoda sa latinskog na francuski, latinske proze, prevoda sa grčkog na francuski, istorije, geografije i veronauke. Set Viden podseća na Remboovu snalažljivost i obešenjačku drskost kada je pobedio na školskom takmičenju iz latinskog: pošto je trebalo da prevede na francuski deo Lukrecijevog dela O prirodi stvari, petnaestogodišnji Rembo se „oslonio“ na postojeći prevod parnasovskog pesnika Silija Pridoma. Ne samo da je prepisao dvadeset šest stihova Pridomovog prevoda, već ih je i dopisao, odnosno „ispravio“. Razume se, niko od profesora nije primetio ovaj plagijat. Set Viden naglašava Remboovu ranu sklonost ka pastišu i izvrtanju postojećih dela (Isto: 18).
Već u ranoj mladosti pročitao je zavidan broj knjiga. Rembo prvu pesmu na francuskom, Novogodišnji poklon siročićima, objavljuje u časopisu La Revue pour tous, u januaru 1870, sa šesnaest godina. Kasnije, Rembo od najboljeg učenika postaje buntovnik, puši lulu, zanemaruje školovanje, pristojan izgled i higijenu, druži se sa marginalcima i boemima. Prezire licemerje koje ga okružuje, i, poput Flobera, vrlo konkretno želi da zaprepasti buržuja. Pesme Zaseli i Carinici samo su neke od mnogih koje ilustruju učmalost provincije.
Važnu ulogu u njegovom životu odigrao je Žorž Izambar, Remboov profesor retorike u gimnaziji. On mu je bio učitelj, ali i zaštitnik, savetnik, mentor, jedna vrsta starijeg brata i prijatelja. Otkrio je Rembou mnoge pesnike i mnoge knjige koje mu je pozajmljivao. Njegove dalje rođake, ljubazne starije gospođice Žendr, spasle su Remboa posle prvog bekstva od kuće. Pošto ga je Izambar izbavio iz zatvora u Mazasu gde je poslat kad je uhvaćen bez karte u vozu za Pariz krajem avgusta 1870, pre nego što će biti vraćen majci, proveo je kod njih dve nedelje. Ovaj boravak u mestu Due vrlo je značajan za Remboov opus, jer je upravo od ljubaznih domaćica, kada se vratio kod njih u oktobru, posle bekstva od kuće u Belgiju, Rembo zatražio poseban papir na koji je želeo da zapiše, odnosno prepiše svoje pesme. Ovo je druga činjenica koja govori o njegovim jasnim pesničkim ambicijama i planovima vezanim za štampanje dotičnih pesama. Rembo je prepis ovih pesama ostavio Izambarovom poznaniku Polu Demeniju, mladom pesniku i izdavaču, s kojim se sprijateljio. Kasnije je od Demenija tražio da uništi svu njegovu ranije napisanu liriku koju mu je poverio na čuvanje. Srećom, Demeni ga nije poslušao.
Uveren u vrednost sopstvenih pesama, šesnaestogodišnji Rembo smatra da zaslužuje mesto u drugom tomu Savremenog Parnasa. Još u maju 1870. piše Teodoru de Banvilu i šalje mu tri pesme za koje je verovao da su najbolje i da će biti objavljene: Predosećaj, Ofelija i Credo in unam (poslednju pesmu Rembo je kasnije preimenovao u „Sunce i put“). Obmanjuje Banvila da ima sedamnaest godina. Na njegovu žalost, Banvil nije prihvatio pesme tako mladog pesnika za antologiju visokih kriterijuma u kojoj su objavljivali već priznati pesnici. Rembo nikada nije zaboravio ovaj udarac. Naredne godine upućuje Banvilu ciničnu rugalicu parnasovskim motivima i manirima Pesniku povodom cveća, i potpisuje se kao Alsid Bava. Sarkastično pita Banvila da li je napredovao u odnosu na prošlu godinu.
Nekoliko okolnosti odredilo je dalji tok Remboovog života i stvaralaštva: beg u Pariz, Francusko-pruski rat i bombardovanje Mezjera nadomak Šarlvila. Gimnazija u Šarlvilu se zatvara zbog vanrednog stanja, Rembo prekida školovanje. Jedan od najlepših Remboovih soneta, Spavač u dolu, predstavlja konkretan odjek prizora koje je gledao: usnuli vojnik u Remboovoj pesmi je zapravo mrtav.
Prvi uspešni beg do Pariza Rembo izvodi 25. februara 1871, neposredno pre uzavrele političke i socijalne atmosfere Pariske komune: Francuska je izgubila rat od Pruske, Napoleon Treći je sa vojskom zarobljen u bici kod Sedana, Francuska je primorana na kapitulaciju. Mnogi učesnici rata ne podržavaju ovakvu odluku, naročito posle teških i iscrpljujućih meseci gladi i borbe. Iz ovog otpora nastaje Pariska komuna,
18. marta 1871, kada pobunjenici preuzimaju vlast, upravo posle Remboovog povratka u Šarlvil.
Boravak u Parizu, „gradu svetlosti“ i pesnika, predstavljao je surovo otrežnjenje za mladog Remboa. Iscrpljenu ratom, francusku prestonicu mori nezapamćena glad tokom opsade Pariza koja je započela u septembru 1870. godine. Rasulo je svuda, protuve, lopovi, beskućnici i nevoljnici na svakom koraku. Glad je bila tolika da su Parižani jeli životinje iz zoološkog vrta (Whidden 2018: 61).
Remboov boravak u Parizu neposredno pre Komune predstavlja jedno od najrelevantnijih iskustava za njegov pesnički razvoj. Živeo je gotovo na ulici i hranio se otpacima. Egzistencijalna gorčina i spoznaja tamne strane deluju podsticajno na Remboovu liriku. Vraća se pešice u Šarlvil 10. marta. Iako se škola ponovo otvorila u aprilu, Rembo se više u nju nije vraćao. Izgleda da je ponovo otišao u Pariz krajem aprila i tamo bio i početkom maja.
U Šarlvilu nastavlja da se druži sa Šarlom Bretanjom, koga je upoznao kad je otpočeo sa boemskim životom, alkoholom i lutanjima. Bretanj je bio zanimljiva pojava, bivši carinik, veliki kritičar sveštenstva i ljubitelj okultnog i magije. Ovaj sredovečni čovek uvek je zbijao opscene šale u kafeu Diterm gde je Rembo bio redovan gost. Enid Starki ističe da Bretanj nije bio samo vedri šaljivdžija i Remboov drug u piću, već je na pravi način podsticao Remboov talenat, u koji je iskreno verovao, a ne samo njegove poroke (Starkie 1968: 98). Pod uticajem Šarla Bretanja Rembo čita knjige o magiji, Kabali, misticizmu koje su uticale na njegovu estetičku teoriju o vidovitom pesniku. Starki skreće pažnju na podršku koju mu je pružao Bretanj kao sagovornik i njegov pristalica, ali i na značaj razgranate mreže Bretanjevih poznanstava među književnicima. Bretanj se postarao da neki od njih čuju za Remboa (IstoSTO: 99).
Tako su priče o veoma mladom pesniku iz Šarlvila stigle do Pola Verlena. Rembo je istinski cenio Verlena, i u razgovorima sa Izambarom isticao kvalitete njegove zbirke Galantne svečanosti (Fêtes galantes) iz 1866. godine. Bodler je, kao što znamo iz Pisma Vidovitog, „pravi Bog“, ali mu je forma, smatra Rembo, „zakržaljala“, zbog uticaja odviše umetničke sredine u kojoj je živeo. Verlen je jedan od istinskih pesnika koje Rembo ceni i jedan od onih koji su zaista uticali na njega. Sputan zagušljivom i nepodnošljivom provincijom, Rembo se nada da će je napustiti. Uskoro stiže Verlenov poziv.
Remboova pesma Pijani brod je poslednja koju piše u Šarlvilu i sprema se da je pokaže najboljim pariskim pesnicima. Kao što znamo, ona predstavlja ilustraciju eksperimenta vidovitosti. Apsolutna metafora broda koji je lirsko „ja“u pesmi, nove boje, pokret, silovitost i stotinu aleksandrinaca raspoređenih u dvadeset pet katrena trebalo je da uvere parnasovce i afirmisane pesnike u njegov nesvakidašnji talenat. Upravo se to desilo u Parizu kada ga je Verlen predstavio pesničkom kružoku
Vilains Bonshommes. Remboov genije je bljesnuo, ali je njegovo ponašanje bilo nepodnošljivo i povremeno opasno. Prezirući sve konvencije, plavooki provincijalac je sve zaprepastio odsustvom manira, ekscentričnošću i bizarnim ponašanjem. Najpre je Verlenu narušio krhki porodični sklad koji je jedva uspeo da uspostavi kada mu se rodio sin. Njegova supruga Matilda Mote dugo je pokušavala da spase brak posle Remboovog dolaska u Pariz. Dva pesnika su započela jednu od najskandaloznijih veza u istoriji francuske književnosti. Živeli su zajedno u Parizu, Londonu i Briselu.
Gotovo nijedan razgovor sa Remboom nije mogao da teče kao konverzacija, već kao monolog ili opstrukcija sagovornika. Izgleda da je Verlen, koji će mu postati ljubavnik, bio redak izuzetak. Remboovo bezobzirno ponašanje uskratilo mu je mogućnost da uživa bilo čije gostoprimstvo. Čak je i Banvil, koga nije bilo lako naljutiti, i koji mu je ponudio sobu na odličnoj lokaciji u centru Pariza, ubrzo shvatio da ne može da računa ni na kakvu pristojnost kada je Rembo u pitanju. To su potvrdili i susedi, šokirani prizorom koji su videli na prozoru gde se Rembo pojavljivao bez odeće.
Povremeno boraveći u slikarskim ateljeima poznanika kojima njegovo ponašanje nije smetalo ili su se vrlo retko sretali i srećno mimoilazili, Rembo se kasnije preselio u zdanje Hôtel des étrangers, u pribežište za umetnike sličnih interesovanja. Došao je u dodir sa grupom pesnika koji su se nazivali Zutistes (od francuske rečce zut, koju možemo prevesti kao dođavola, ili, još prikladnije, cvrc). U duhu prave dekadencije, njihova poezija je bila buntovnička, cinična, puna skarednih pastiša. Mnoge Remboove pesme prate ovu estetiku. Živeći boemski u Parizu, oglušujući se o konvencije svake vrste, Rembo nastavlja svoju vezu sa Verlenom, i, kako je najavio u Pismu Vidovitog, „radi na tome da postane vidovit“, eksperimentiše sa sopstvenom percepcijom i izdržljivošću. U istoj zgradi, među umetnicima, stanuje i Ernest Kabaner, pijanista. Bolestan, oronuo već u tridesetim godinama zbog tuberkuloze, Kabaner je svirao „za vojnike i prostitutke“ (Robb 2001: 133). Njegov sablasni izgled ovekovečio je Mane 1880, dok ga je Verlen opisao kao „Isusa Hrista posle petnaest godina apsinta“ (IstoSTO: 133). Inspiraciju za čuveni sonet Samoglasnici, ilustraciju spoja boje i zvuka, Rembo je verovatno dobio upravo od njega.
Pored Boravka u paklu koji je započeo aprila 1873. i završio u avgustu iste godine, Rembo je napisao i delo Duhovni lov (La Chasse spirituelle) koje, nažalost, nije sačuvano. Iluminacije su objavljene u časopisu La Vogue 1886. godine, kada se Rembo uveliko bavio trgovinom u Abisiniji i najverovatnije nije znao šta se dešavalo sa njegovom zaostavštinom u Francuskoj.
Biografi prenose sećanja savremenika koji su znali ko je Rembo, i čime se bavio pre dolaska u Afriku. Tako je Remboov poslodavac u Adenu i Hararu, Alfred Barde, na putovanju parobrodom iz Marseja sreo izvesnog Pola Burda, novinara, koji je išao u gimnaziju u Šarlvilu sa Remboom. Pošto prezime nije često, Burd je povezao prezime Bardeovog radnika Francuza sa čuvenim školskim drugom, čije je književne početke ocenio kao izvanredne (Robb 2001: 352). Kada je Barde upitao Remboa o njegovim literarnim ambicijama, ovaj se naljutio i kratko prokomentarisao: „Besmisleno, smešno, odvratno“ (IstoSTO: 353). Ukoliko pisanje izveštaja za Francusko geografsko društvo o tada još nepoznatim i neistraženim delovima Abisinije predstavlja više od dokumenta i faktografije, možemo li smatrati da se budućnost poezije preselila u prozu?
Ljubavnik
Neodvojiv od Remboove pesničke sudbine, Verlen je umnogome zaslužan za Remboovo pesničko sazrevanje i kasnije za njegovo ime i zaostavštinu. Rembo je upravo njemu poverio rukopis Iluminacija u Štutgartu, 1875. godine.
Remboova i Verlenova veza počela je dramatično i unela razdor u Verlenovu porodicu. Treba reći da je Verlen i pre porodičnog života bio vrlo nestabilan i depresivan. Nikada nije preboleo preranu smrt rođake Elize Monkombl u koju je bio zaljubljen. Alkohol, pogotovo apsint, za njega je bio lek protiv duboke melanholije. Verlen je želeo građanski život i posvećenost poeziji, ali je njegov na mahove agresivni temperament izazvao veliko podozrenje kod roditelja njegove žene. Matilda, Verlenova supruga, istrajno se borila da ga povrati. Međutim, posle odlaska u London i Belgiju sa Remboom, ipak je morao da joj prizna da njegova veza sa Remboom nije samo neobično blisko prijateljstvo i fascinacija mladim pesnikom, već i homoseksualna veza. Razvod je bio jedino rešenje. Ne treba zaboraviti da su homoseksualne veze smatrane prestupom, ukoliko bi se njihovo postojanje dokazalo.
Remboov i Verlenov odnos bio je turbulentan od samog početka. Dok je još bio gost kod Verlenovih, Rembo je učinio sve da Matilda shvati da je neće poštedeti. Skandalizovao ju je svojim ponašanjem, naročito nemarom, odsustvom lične higijene i hotimičnom zapuštenošću: na Remboovom jastuku je prvi put u životu videla vaši, verovatno iste one koje je zapatio u zatvoru u Mazasu. Verlen se u više navrata lomio i obećavao da će se vratiti. Činio je to samo kada mu je bio potreban novac i uvek u poslednjem trenutku birao da se pridruži Rembou, kao kada su odbegli u Belgiju. Boravak u Londonu nije bio idiličan ni miran. Oba pesnika su redovno davala oglase u londonskim novinama nudeći časove francuskog jezika.
Život sa Verlenom podrazumevao je burne epizode, zbog Verlenove nestabilnosti, alkoholizma, posesivnosti, ljubomore i stalne rastrzanosti između Londona i Pariza. Verlen u pismima Remboa često opisuje kao fatalnu silu koja mu nije dozvoljavala da donese racionalne odluke. Opisujući Remboovo ponašanje, od kojeg je i sam zazirao, s pravom ga naziva demonom. To je jedna od uloga koju je Rembo odlično odigrao. Mučna i nepodnošljiva situacija kulminirala je u Briselu, kada je Verlen želeo da spreči Remboa da se vrati u Pariz. Posesivni i rastrzani Verlen je u rastrojstvu ispalio dva hica iz pištolja na Remboa 10. jula 1873. godine. Srećom, metak je Remboa okrznuo iznad zgloba leve ruke. U susednoj sobi bila je Verlenova majka koja je Rembou previla ranu. Po izlasku iz hotela, Rembo je video da se Verlen drži za unutrašnji džep sakoa. Pošto su zaboravili da ga razoružaju, misleći da je rastrojeni Verlen još u afektu, Rembo je na ulici zaustavio policajca i prijavio Verlena. Posle mučnog ispitivanja, Rembo je odlučio da odustane od daljeg krivičnog gonjenja, jer je i njemu ceo slučaj mogao doneti brojne neprijatnosti, naročito zbog optužbi za nedozvoljenu homoseksualnu vezu.
Bilo kako bilo, Verlen je zbog pokušaja ubistva osuđen na dve godine zatvora. Tu se skrušeno i pokajnički vratio Bogu i napisao pesme koje su objavljene u zbirci Mudrost (Sagesse). Izdržao je kaznu, izašao iz zatvora i trudio se da se vrati normalnom životu. To mu nije pošlo za rukom, pratili su ga novi skandali i veze sa mladićima, alkoholizam i demoni. Poslednji put video je Remboa u Štutgartu 1875, kada mu je Rembo predao rukopis budućih Iluminacija.
Iako nemamo dovoljno podataka o Remboovom kasnijem ljubavnom životu, izgleda da se opredelio za žene, naročito u Abisiniji. Po svemu sudeći, čak je razmišljao i o ženidbi. Glavna kandidatkinja je, izgleda, bila Marijam, visoka i vitka žena iz Abisinije, koja je verovato živela sa Remboom u Adenu od 1884. do 1886. godine. Bila je katolkinja, slabo je govorila francuski, oblačila se kao evropske žene i volela cigarete, po rečima Bardeove spremačice koja ju je upoznala kada je došla da je nauči da šije (Robb 2001: 358). Sačuvana fotografija italijanskog trgovca i Remboovog poznanika Otorina Roze prikazuje lepu i gracioznu ženu. Međutim, poznato je da je ona kasnije napustila Abisiniju i otputovala u Evropu kada više nije živela sa Remboom.
Bilo je insinuacija da je Rembo gajio posebnu naklonost prema mladom slugi koga je zaposlio u Hararu, Đamiju Vadaiju. Mladić je zaista bio posebno drag Rembou, ali je to bio pokroviteljski odnos, bez ikakvih homoseksualnih naznaka. Mladi Đami je bio oženjen i sa svojom porodicom živeo u odvojenom delu Remboove kuće. Njegova inteligencija i odanost predstavljale su pravi blagoslov za Remboa u zemlji gde nije bilo lako naći sagovornike, radnike ni saradnike. Rembo mu je na samrti ostavio tri hiljade franaka.
Dok je Verlen očigledno gajio homoseksualne sklonosti, za Remboa je epizoda sa Verlenom, izgleda, bila jedina takva svojevoljno izabrana veza. Iako Grejem Rob u svojoj biografiji ne obraća naročitu pažnju na moguća traumatična iskustva tokom Remboovog prvog boravka u Parizu, neposredno pre Komune, ili tokom Komune, u knjizi Enid Starki ova naznaka je jedna od ključnih nepoznanica u Remboovom životu.
Možemo se složiti sa njenim zaključkom da je pesma Oteto srce, prvobitno naslovljena Izmučeno srce, koju Rembo šalje u pismu Žoržu Izambaru 13. maja 1871, enigmatična ispovest o mogućem seksualnom zlostavljanju i silovanju koje je doživeo tokom boravka u Parizu, u kasarni u Vavilonskoj ulici. Ovo je održiva hipoteza, imajući u vidu činjenicu da je Rembo u Parizu jeo otpatke, prosio na ulici i spavao gde god bi našao utočište. Moguće je da je nekoliko noći proveo upravo u kasarni. Pesma govori o srcu koje krvari, s jasnim aluzijama na grubu mušku seksualnost koja je obeščastila njegovo srce. Pesma se može se shvatiti i kao alegorija, kao simbolični gubitak iluzija. Međutim, ukoliko se bar delimično shvati kao autobiografska, ova pesma govori o njegovom prvom seksualnom iskustvu. Enid Starki ispravno primećuje nesrazmeru između Remboove rane pesničke zrelosti i detinjeg neiskustva. Smatramo da ispravno tumači i Remboovo duboko razočaranje Izambarovom reakcijom na pesmu koju je smatrao neuspelom, gotovo odvratnom. Izambar nije shvatio da mu je učenik poslao sopstvenu ispovest i nemušto tražio saosećanje i nežnost: Verovatno je Remboa strašno zabolelo to što ga nije razumeo prijatelj kome je oduvek verovao i koji je uvek, sve do tada, saosećao sa njim. Sada, u odsudnom životnom trenutku, samo ga ismeva. Ono što je sigurno jeste činjenica da se posle ovoga Rembo udaljio od Izambara i nije mu se više poveravao(Starkie 1968: 83).
Takođe, Starki vrlo lucidno uočava ključnu sličnost između ove pesme i Boravka u paklu: ova pesma je „prva duboka rana, prva naprslina koja će dovesti do potpunog sloma u Boravku u paklu“ (Isto: 80).
Moguće je da je Starki u pravu, jer se po povratku u Šarlvil Rembo ponašao upadljivo drukčije, očigledno pod dejstvom moguće traume koju je doživeo. Ovaj događaj donekle može da objasni i njegov odnos sa Verlenom. Po mišljenju Grejema Roba, nema dokaza da je Remboa „duboko potreslo“ otkriće sopstvene seksualnosti. Govoreći o vremenu pre veze sa Verlenom, a posle povratka iz Pariza, takođe ističe da nema dokaza da je Rembo imao homoseksualne pretenzije. „Kvarenje“ kojem se svesno podvrgao odlaskom u okupirani Pariz za Remboa je, po Robovom mišljenju, predstavljalo neku vrstu inicijacije za sve koji su sebe smatrali pobunjenicima i anarhistima. Prikazivanje vlastodržaca i nadređenih kao homoseksualaca i pedofila nije bio samo Remboov manir, već uobičajena socijalistička rugalica (Robb 2001: 100). Za razliku od Enid Starki, Rob smatra da je Rembo šeretski prepričavao kako su ga detaljno pretresali carinici i čuvari u zatvoru. Međutim, mi se slažemo sa argumentima koje iznosi Enid Starki. Rembo je nosio neprobojnu masku ne samo zbog eksperimentisanja sa rastrojstvom svih čula i sa „vidovitošću“, već i zbog duboke preosetljivosti koju nije mogao da artikuliše.
Buntovnik i prestupnik
Iako se mladost i adolescencija vezuju za pobunu protiv svih autoriteta kao sastavni deo čovekovog odrastanja, kod Remboa pobunu i anarhističke porive treba shvatiti u širem kontekstu. Zbog beskompromisnog upuštanja u sve vrste iskustva, pod izgovorom eksperimenta vidovitog pesnika ili po diktatu složenog i osetljivog karaktera, Rembo je za avangardne pesnike bio preteča i apsolutni uzor.
Neki tumači s pravom insistiraju na dubljoj vezi koja postoji između Remboove potrebe za beskrajnim lutanjima i ekspanzijom, s jedne strane, i potrebe za novim poretkom, za novim društvenim prostorom, za silovitim preobražajem društvenog prostora za vreme Pariske komune, s druge.
U studiji Pojava društvenog prostora: Rembo i Pariska komuna (The Emergence of Social Space: Rimbaud and the Paris Commune), Kristin Ros ukazuje na protest radnika tokom Pariske komune kao na pobunu protiv duboko ukorenjenih društvenih podela. Komuna je, po njenom mišljenju, pravi „horizontalni“ pokret, bunt protiv društvene hijerarhije, ali i cenzure u kulturi za vreme Drugog carstva. Ova „horizontalnost“ najbolje se ogleda u rušenju stuba, „vertikalnog“ poretka, podignutog u slavu Napoleonove vojske, na Trgu Vendom (Ross 1988: 5).
Ros podvlači važne prostorne aspekte u Remboovoj poeziji koji odražavaju dublju potrebu za preobražajem postojećeg društvenog i kulturnog prostora. Zatvorenost privilegovanog građanskog prostora suprotstavlja se širokom prostranstvu koje Rembo priziva. Ona podseća da Pariska komuna, nastala kada su radnici preuzeli vlast 18. marta 1871, predstavlja jednu od najdramatičnijih epizoda u francuskoj istoriji. Ne treba zaboraviti, podseća Ros, da je tokom Krvave nedelje, dva meseca kasnije, na ulicama Pariza poginulo više radnika nego u bilo kojoj bici u Francusko-pruskom ratu ili bilo kojem drugom „pokolju“ u francuskoj istoriji (IstoSTO: 4).
Remboove pesme koje podržavaju ideologiju Komune, poput Pariske ratne pesme, Ruke Žane Marije, Pariske orgije, nisu jedini vesnici njegove gorljive podrške i jasne želje za velikim društvenim i duhovnim prevratom. Ros ističe da kasnija Remboova poezija vrvi od toponima i geografskih odrednica: polovi i klima, države, kontinenti i gradovi predstavljaju svojevrsnu mapu društvenog protesta. Takođe, postoji čvrsta veza između erotskog i prostornog u Remboovom delu (Isto: 76). Ona smatra da Remboova poezija najavljuje društveni preobražaj preko imenica kao što su „dodir“, „otvor“, „cepanje“ (IstoSTO: 35). Slično razmišlja i Robert Sen Kler u studiji o Rembou. On smatra da je materijalistička budućnost poezije koju je najvio u Pismu Vidovitog upravo to: svojevrsna verzija Pariske komune primenjena na jezik. To je jedna vrsta pesničke politike, način da se učestvuje u borbi (St. Clair 2018: 183).
Znamo da je Rembo oduvek želeo da učestvuje u borbi za budućnost domovine. Želeo je da se priključi Narodnoj gardi, ali nije želeo da se odazove vojnoj obavezi. Duh prevrata i velikog društvenog preokreta koji je osećao pratio je ritam njegovih pesničkih vizija i slika. Ne znamo pouzdano da li je neposredno učestvovao u pobuni kada je, navodno, bio u Parizu početkom maja 1871. godine. Da li je događaj opisan u pesmi Oteto srce stvaran, i u kojoj meri je oslobodio Remboa idealizovane slike pariskih pobunjenika, ne možemo pouzdano znati.
Rembo je poznavao istaknute komunare, naročito ekstremne levičare i anarhiste. Grejem Rob lapidarno prenosi utisak koji je mladi buntovnik Rembo ostavljao čak i na vrlo opasne pripadnike pariskog podzemlja ili progonjene predvodnike poraženih komunara: „Zanimljivo je da je Rembo uspeo da ‘zadivi’ ove profesionalne teroriste. […] Možda su komunari pred mlađanim pesnikom delovali konzervativno“ (Robb 2001: 174). Remboov anarhični polet prevazilazio je domete i najzagriženijih ideologa Komune. Zbog ovakvih poznanstava, zbog problematičnog ponašanja i veze sa Verlenom, Remboa je pratila tajna policija čak i u inostranstvu.
Rembo je je jedva čekao da svojim ponašanjem šokira i sablazni mnoge sagovornike. Njegovi izgredi otkrili su opasnu plahovitost koju je pospešilo opijanje sa Verlenom. Žrtva ovakve Remboove reakcije bio je fotograf Etjen Karža, autor dva najpoznatija Remboova portreta, na koga je Rembo nasrnuo na večeri pesničkog kružoka Vilains bonshommes 1871. godine. Prema jednoj verziji, pošto mu je Karža uputio komentar koji mu se nije dopao, Rembo ga je udario po ruci Verlenovim štapom sa skrivenim sečivom, a po drugoj, sačekao ga u hodniku posle večere i ubo nožem u stomak (IstoSTO 2001: 152).
Još nekoliko incidenata izazvala je Remboova nepredvidiva narav. Dezertirao je iz holandske plaćeničke vojske na Javi, izbegao vojnu obavezu u Francuskoj. Grejem Rob iznosi podatak da je Rembo pobegao sa Kipra ne zbog posla koji nije voleo, već zbog incidenta u kojem je jednog od radnika nehotice kamenom pogodio u slepoočnicu i tako ga usmrtio (Isto: 306). U Etiopiji je udario jednog bakalina, a ovaj mu je uzvratio (Borer 1984: 143). U Africi je dva puta pretučen. Počev od sitnih prestupa u detinjstvu, bežanja od kuće, švercovanja duvana u Belgiju, putovanju vozom bez karte, Rembo je celog života ispitivao granice slobode.
Putnik
Pesnik i putnik su dva neraskidivo vezana Remboova „ja“. Od detinjstva, od šetnji sa Delaeom u ranoj mladosti, do prvog bega u Pariz, kasnije u Belgiju, Rembo je nestrpljivo čekao da se otisne na put, po mogućstvu pešice, kroz prirodu. Pesme Moje boemstvo, Predosećaj, čak i enigmatična Večnost, kao i mnoge pesme iz Iluminacija, govore o putovanju, hodanju, lutanju, o prirodi koja se doživljava neposredno, uživo, iako je njena simbolika u Remboovom delu ambivalentna: priroda je simbol i života i smrti.
Koliko god nam to izgledalo malo verovatno i nespojivo sa Remboovim anarhističkim impulsima, ovo višegodišnje iskustvo najviše podseća na montenjevsko nasleđe, na dinamičko „ja“ koje se konstituiše u pokretu. Pored istinskog panteističkog užitka u samom fizičkom, čulnom kontaktu sa prirodom (Predosećaj, Zora, Barjaci maja, na primer), Remboova percepcija je bivala sve izoštrenija i prefinjenija. U slikama koje su mu se ukazivale mogao je da vidi boje, obrise i ravni kako se graniče ili seku. Sa uzvišenja, sa osmatračnice, još jasnije je mogao da sagleda prostorne odnose i perspektivu. Posle dugog i napornog hodanja, u stanju potpune ili delimične iscrpljenosti, takođe je mogao da vidi prirodu u drukčijem svetlu, kao pri halucinaciji. Iako su muzika i slikarstvo uticali na formu Iluminacija, kolaži viđenih pejzaža i doživljenih senzacija najviše su doprineli novoj formi njegovih pesama u prozi.
Šetnje po Ardenima, po obraslim stazama prema belgijskoj granici u zoru ili u sumrak, smenili su boravci u Parizu. Sa Verlenom odlazi u Englesku, u London, i kasnije u Ostendu prvi put u životu vidi more (Robb 2001: 182). Iako je život u Londonu bio daleko od lagodnog i prijatnog, viktorijanski London je ostavio dubok i trajan utisak na Remboa. Naročito su važni urbani i prostorni elementi koje Rembo nije mogao videti u Parizu. Podstičući njegovu žeđ za novim formama, za drukčijim i neobičnim odnosima u prostoru, boravak u industrijskom Londonu mu je poslužio kao velika inspiracija za Iluminacije. Uprkos šturim podacima o Remboovim boravcima u Londonu, sigurno da je ovakav grad bio idealna pozadina za njegove vizije. Set Viden ukazuje na bodlerovsko urbano nadahnuće koje u Londonu, naročito preko figure mosta, stvara novi pojam metropole. To je istinska „objektivna poezija“, smatra Viden, budući da su neke od ovih pesama (Gradovi, Mostovi), lišene ljudskog prisustva (Whidden 2018: 102). Isto tako, Rembo stvara utisak sukoba i sudara:
Pesme stvaraju utisak modernog gradskog pejzaža gde se spajaju urbano i bukoličko kroz oblike koji se sučeljavaju i sudaraju. Industrijski zraci sijaju kroz metropolu pod novim oštrim uglovima, zapliću se i okreću silovitim, aritmičnim tempom, dok moderni rečnik stvara novi pesnički jezik: ovi ekstatični, sugestivni herojski prizori zaista najavljuju drugačiju budućnost (Whidden 2018: 108)
Uporedo sa planovima za dalja istraživanja, Rembo uči strane jezike. Uči španski, ruski, ali i nemački, koji ga je odveo u Štutgart gde je davao časove francuskog. Kasnije Rembo uči arapski, a u Abisiniji amharski i jezike lokalnih plemena. Uči i italijanski, putuje u Italiju. Pošto mu je ponestalo novca, prodaje svoj kofer. Odlazi vozom do granice sa Švajcarskom. Odatle nastavlja pešice u Italiju. Rembo u Alpima prolazi kroz Gotardov prolaz i stiže do Milana. Međutim, hodajući tako dugo, razboleo se i bio primoran da se zaustavi u Milanu. Tamo ga je tako iznemoglog i malaksalog prihvatila ljubazna udovica italijanskog trgovca vinom, poput gospođica Žendr u Dueju.
Kod nje je ostao dve nedelje, dok se nije oporavio. Čim je ozdravio, pešice je nastavio ka Livornu, nadajući se da će otići na ostrvo u Egejskom moru gde je trebalo da se pridruži pesniku Anriju Mersijeu koji mu nudi posao u fabrici sapuna (Whidden 2018: 143). Međutim, u Toskani ga je udarila sunčanica. Francuski konzul u Italiji se zauzeo da se bezbedno vrati kući i poslao ga posle kratkotrajnog predaha u Marsej. Rembo se oporavlja u bolnici u Marseju.
Bio je i u Beču u proleće 1876. godine. Ova epizoda se neslavno završila, jer ga je pretukao i opljačkao bečki taksista. Policija ga je vratila do francuske granice. Odatle je Rembo pešačio do Šarlvila. Nadalje, ima jasan cilj: želi da izbegne vojnu obavezu u Francuskoj i pronađe posao koji nije statičan, a uz to je i pristojno plaćen. Stiže u Holandiju, gde se prijavio u plaćeničku vojsku koja je trebalo da bude prebačena u tadašnju Bataviju, današnju Indoneziju. Rembo plovi na Javu holandskim brodom Prins van Oranje. Već ovde Rembo pokazuje sve sposobnosti koje je stekao avanturističkim životom. Životne lekcije iz pariskog podzemlja i sa društvene margine upotpunila je vojnička obuka legionara. Rembo odlučuje da dezertira na Javi, i inkognito boravi u Samarangu. Mnoge fantastične legende nastale su usled nedostatka faktografskih podataka o ovom periodu Remboovog života. Neki biografi, nepouzdani poput Paterna Berišona, idu tako daleko da tvrde da se Rembo krio u indonežanskoj džungli i uspeo da preživi među egzotičnim zverima zahvaljujući natčovečanskim sposobnostima. Jedna od knjiga u kojoj se prepliću faktografija i pretpostavke jeste i simpatična monografija Džemija Džemsa Rembo na Javi: izgubljeno putovanje (Rimbaud in Java: The Lost Voyage) iz 2011. godine.
Izgleda da je Rembo uspeo dobro da se sakrije i živi od novca koji je unapred dobio u holandskoj vojsci. Po svemu sudeći, on se ukrcao pod lažnim imenom na škotski brod The Wandering Chief (Lutajući poglavica) i, posle velikog nevremena kod Rta dobre nade, u decembru stigao u Kvinstaun, u Irsku. Odatle odlazi u Pariz, verovatno u Šarlvil potom. Kad je zima prošla, otisnuo se u Nemačku, u Keln i Bremen, 1877, gde je pokušao da regrutuje vojnike za holandsku plaćeničku vojsku iz koje je dezertirao. Pošto posao nije cvetao, Rembo putuje u Švedsku i Dansku, najverovatnije kao prevodilac u cirkusu Loase. U septembru se vraća u Šarlvil. Zatim iz Marseja namerava da putuje u Aleksandriju. Na njegovu žalost, zbog bolesti, stomačnih problema, Rembo je brzo vraćen u Marsej. Te godine, posle oporavka, pomaže majci na porodičnoj farmi u Rošu i kratko se zadržava u Parizu.
Ne odustaje od puta u Aleksandriju, ali sada želi da zaobiđe Marsej i preko Đenove stigne na obale Crvenog mora. U oktobru, preko Švajcarske, ponovo stiže do Milana i Đenove pešice preko Gotardovog prolaza u Alpima. Set Viden s pravom izdvaja ovaj drugi prelaz preko Alpa kao neshvatljivo težak poduhvat, u poznu jesen, kroz snežne smetove. Još je važniji njegov zaključak o Remboovoj promeni perspektive i lutalačkom iskustvu. Za razliku od slobodnih lutanja po Ardenima i Francuskoj u ranoj mladosti, Rembo je sada svu svoju snagu i izdržljivost usmeravao ka savladavanju konkretnog cilja, smatra Viden. To se jasno vidi iz Remboovog opisa ove avanture iz pisma od 17. novembra 1878. godine. Set Viden zaključuje:
Izveštaj o mukotrpnom prolasku kroz Gotardov prolaz daleko je impresivniji po opisu surovih uslova koje je izdržao nego po po nekom naročitom spisateljskom daru: svu svoju snagu usmerio je ka savladavanju zaslepljujuće snežne oluje i smetova koji su mu sezali do rebara dok se penjao na dve hiljade metara nadmorske visine. Ovaj podvig u Gotardovom prolazu jednako je zadivljujući kao i uvid u to u kakvog se putnika Rembo pretvorio. (Whidden 2018: 149)
O tome kakav je putnik Rembo postao svedoče i sećanja savremenika u Etiopiji gde je zbog svoje veštine sa karavanima i velike umešnosti u trgovini postao čuven u celom Rogu Afrike. Bio je poznat po tome što je išao kroz pustinju samo sa fesom na glavi, a tamo stanovnici Somalije nikada nisu zalazili, „jer mozak ključa, lobanja puca i svi koji tamo odu nikad se ne vrate“ (Robb 2001: 359). Kakva ogromna razlika u odnosu na Remboa koga je u Toskani pogodila sunčanica.
Posle Aleksandrije odlazi na Kipar, u Larnaku, u decembru 1878. godine. Britanija je preuzela upravu na Kipru od Otomanskog carstva nekoliko meseci pre Remboovog dolaska (IstoSTO: 299). Tu dobija posao ne kao prevodilac, kako je isprva mislio, već kao nadzornik obimnih građevinskih radova. Rembo već ovde pokazuje sposobnost da vrlo efikasno izdaje naređenja i nadzire radove. Ostavio je odličan utisak, iako je bio ekscentričan i relativno zatvoren. Tifusna groznica ga je primorala da se vrati kući u Roš. Anegdota kaže da je Delaeu na postavljeno pitanje o književnosti kao profesiji, odgovorio „da se više ne bavi time“ (IstoSTO: 302). Rembo se u proleće 1880. godine vraća na Kipar i nadzire radove na guvernerovom letnjikovcu. Kada su uslovi postali teški, Rembo odlazi bez najave, ukrcavši se na brod za Egipat.
Tražeći posao i obilazeći gradove na Crvenom moru, Rembo se razboleo i nije imao novca. Već je prerano osedeo, dodatno iscrpljen zbog preležanog tifusa. Imao je sreće da se tu zatekao jedan Francuz, izvesni Trebiše, koji ga je odveo u bolnicu. Kasnije ga je preporučio mladom francuskom preduzetniku iz Adena, Alfredu Bardeu, koji se bavio trgovinom kafom i kožom. Kada je došao u Aden, Rembo je odmah primetio hotel pretencioznog naziva Le Grand Hôtel de l’Univers, u vlasništvu Žila Sijela.
U Adenu i kasnije u Hararu, Rembo upoznaje trgovce, istraživače, pustolove i avanturiste: dvojicu Grka, braću Rigas, i jednog mladog grčkog istraživača, Sotira, koji mu je pravio društvo pri ekspedicijama u nepoznato. Tu je bio i mladi Francuz Anri Lisro koji je želeo da istraži predele koje su naseljavala opasna plemena oko pritoke Belog Nila, reke Sobat (Robb 2001: 312). Prijatelj mu je i švajcarski inženjer Alfred Ilg koji je trebalo da udari moderne temelje grada Meneliku Drugom, somalijskom kralju. Treba istaći da su Abisinija i Crveno more u to vreme poprište kolonijalnih pretenzija i sukoba interesa između Velike Britanije, Francuske i Italije. Aden je bio britanski protektorat, Džibuti francuski, dok je Italija pretendovala da se izbori za svoje interese. Život u ovim predelima bio je pun neizvesnosti i opasnosti, ali i velikog potencijala za trgovinu i zaradu.
Aden je bio daleko od egzotičnog eldorada, vrućine su bile paklene, gradom su se širili jaki neprijatni mirisi. Rembo se pokazao kao vrlo uspešan i cenjen na poslu, radnicima je izdavao naređenja na arapskom. Jedva je dočekao priliku da iz Adena ode u novu filijalu Bardeove kompanije koju je otvorio u Hararu, „zabranjenom gradu“ u Etiopiji. Način na koji je Rembo došao na novo odredište je fascinantan. Grejem Rob prenosi deo atmosfere, ističući opasnu rutu kojom trgovci nisu išli: plovili su do luke Zejla, a onda je Rembo, kao vođa karavana, trebalo da oporavi nekoliko mršavih kamila, utovari robu uz pomoć lokalnih nosača koji su pretekli posle epidemije malih boginja. Obećana je i pomoć opskurnog paše Abu Bekrija, vladara Zejle i Tađure, neke vrste afričkog Al Kaponea, koji je kontrolisao sve puteve trgovaca robljem i sve trgovačke rute uz pomoć jedanaestorice sinova. Rob zaključuje: „Abisinija nije bila dobro mesto za trgovce – čak ni za misionare – ako su hteli da im savest bude čista i da se vrate živi“ (Robb 2001: 316).
Gotovo je neverovatno u kojoj meri je Rembo, zaposlen kod trgovca kafom, stekao velika preimućstva koje je odredio za vidovitog pesnika u svom programskom pismu. Sva Remboova „ja“, iz pariskog pakla, iz Londona i Brisela, posle alkohola, hašiša, hiljade pređenih kilometara po Evropi, po planinama, ravnicama, neprohodnim i preglednim terenima, pripremila su ga za boravak u Abisiniji gde je otkrio Evropljanima još uvek nepoznate predele. Kao simbolični pandan pijanom brodu, Rembo je kročio u Somalijsku pustinju i kasnije istražio nepoznati Ogaden. Njegovi izveštaji koje je slao Francuskom geografskom društvu o ovim regijama od neprocenjive su vrednosti. Stil je suvoparan, ponekad štur i faktografski, ali opservacije odaju genijalnu ruku koja je napisala Iluminacije. Veliki značaj imaju i fotografije koje je Rembo snimio u Hararu i okolini. Planirao je da napiše knjigu o Abisiniji.
Kada je došao u Harar, grad islama, prepun prosjaka, zanatlija, obolelih od lepre, prerušenih robova, egipatskih vojnika i špijuna, kako navodi Rob, Rembo piše majci da ova oblast ipak nije potpuno necivilizovana: postoji uprava, kao i egipatska vojska i konjica. Ima kafe, zlata i slonovače, ali je more udaljeno više od dvesta milja, a prevoz je skup (IstoSTO: 321).
Rembo je od majke poručio prevod Kurana na francuski, iako su mu očeve beleške i njegovi prevodi bili od koristi. Kapetan Rembo bio je, kao i sin, radoznao, i želeo je da nauči što više o arapskoj kulturi i jeziku kada je kao francuski vojnik službovao u Alžiru. Interesovanje za strane jezike i sklonost ka nesputanom, nomadskom životu Rembo je nasledio od oca.
U Hararu Rembo neguje sopstveni stil, znatno drukčiji od evropskog. Daleko od francuske elegancije, Rembo nosi lagane tkanine koje se ne kopčaju. Za trgovačke ekspedicije nosi improvizovan turban i umotava se u ogrtač kao lokalno stanovništvo. Ovo je bila vrlo mudra mimikrija koja je Rembou omogućila da putuje relativno spokojno i ne izaziva otpor ratobornih plemena. Tako postaje nezaobilazni posrednik u transportu robe svake vrste. Poseduje sopstveni karavan, vodiče, kamile, mule, skladišta za robu. Vodi i računovodstvo.
Grejem Rob smatra da Rembo u pismima majci namerno preuveličava neprivlačnost uslova u kojima živi i da skriva istinu o visini svojih prihoda, odnosno iznos koji je zaradio. Kada Bardeov posao opada, Rembo se vraća u Aden. Sigurno je bio znatno bogatiji nego što je bio spreman da prizna. Kasnije, radi za najstariju trgovačku firmu u Adenu, za Sezara Tijana. Ponovo se vraća u Harar i upušta se u rizičnu trgovinu oružjem. Ovde sve njegove ekscentrične vrline i sposobnosti dolaze do izražaja. Rembo obaveštava porodicu u pismu iz 1886. godine da namerava da krene u oblast Šoa i isporuči oružje vladaru Meneliku. Rob ističe da je Rembo jedini Evropljanin koji je uspeo da sa karavanom i isporukom oružja pređe preko izuzetno opasne teritorije ratničkih plemena Danakil i Isa. Čak su i iskusni istraživači i zaštićeni trgovci nađeni mrtvi u pustinji. Naoružani Menelik će pobediti italijansku vojsku u bici kod Adve 1896. godine i tako odbraniti Etiopsko carstvo, odnosno Abisiniju.
Rob podseća da je englesko-francuski sporazum iz 1888. godine garantovao nezavisnost Harara, i da je, uprkos gladi, epidemiji malih boginja i stalnoj opasnosti od pobune, još uvek bio najbolje mesto za trgovinu u Istočnoj Africi (Robb 2001: 394). Rob, za razliku od ranijih biografa, smatra da isporuka oružja kralju Meneliku uopšte nije bila finansijski promašaj kakvim se obično smatra. Zna se da je Menelikov glavni upravnik dočekao Remboa vešću da je Labati, Remboov partner u prodaji oružja, naprasno umro i dugovao „ogroman novac“. To je značilo da je Menelik značajno umanjio Remboov honorar zbog Labatijevog duga. Rembo se žalio i francuskom konzulu koji je trebalo da posreduje u sporu zbog posla u kojem je, navodno, izgubio više od šezdeset procenata dobiti. Rob smatra da Rembo nije rekao istinu i da se obogatio posle ovog poduhvata. Pretpostavlja da je taj novac sakrio ili uložio. Njegovu dobit procenjuje na današnjih sto hiljada britanskih funti (Isto: 385).
Rembo je bio izuzetno sposoban, uspešniji od drugih, pouzdan, vešt i lukav, ali nije bio zao. Uživao je poseban ugled i kod Evropljana u Hararu i Adenu, i kod lokalnog stanovništva. Važio je za ekscentričnog, osobenog, ali u suštini poštenog trgovca koji odlično govori arapski i koga su uticajni ljudi smatrali prijateljem. Uspeo je da dobije spor protiv Labatijeve udovice, a 1887. godine pred Menelikom je tužio vođu karavana koga je branio ozloglašeni Abu Bekri (Borer 1984: 143).
Jedna epizoda, međutim, baca senku na njegove poslove. Zbog jednog pisma Menelikovog inženjera Alfreda Ilga, u kojem on izričito odbija da kupi i Rembou pošalje dva roba, bez obzira na Remboovu dobru nameru u koju nije sumnjao, smatralo se da je Rembo bio umešan u trgovinu robljem, koju su Britanci zabranili. Alen Borer odbacuje ove navode. Veruje da su neosnovani. Kao argument ističe činjenicu da je lokalno stanovništvo prihvatilo Remboa zbog njegovog korektnog odnosa prema njima. U prilog ovoj tvrdnji navodi i mišljenje Francuza koji je živeo u Etiopiji. On smatra da je na bilo koji način Rembo bio umešan u trgovinu robljem, Etiopljani bi mu sigurno uskratili podršku (Borer 1984: 236). S druge strane, Grejem Rob smatra da je Ilgov ton u pismu ton čoveka koji zna da će policija presresti njegovu prepisku sa Remboom, kao i da je poznato da je Ilg imao robove. Rob veruje da je Rembo shvatao šta su posao i zarada, ali da je uvek urođenike i lokalno stanovništvo posmatrao kao ljudska bića (Isto: 411). Uporedimo Remboa vođu karavana sa figurom trgovca iz Pisma Vidovitog: „Ali stvar je u tome da svoju dušu treba učiniti čudovišnom: poput trgovaca decom, nego šta! Zamislite čoveka koji sebi po licu sadi i neguje bradavice“ (Rembo 2004: 266). Bežeći od licemerja civilizacije, Rembo je instinktivno težio primordijalnom i urođeničkom: u Etiopiji je bio blizu snoviđenja iz Pijanog broda.
Ipak, situacija u Hararu je bivala sve nestabilnija. Rembo je čak dva puta pretučen, jednom zbog trovanja pasa koji su napadali njegova skladišta sa robom, hranom i životinjama, a drugi put, po svemu sudeći, zbog propovedanja sopstvene verzije delova Kurana (Robb 2001: 408).
Bolesnik
Rembo je bio začuđujuće otporan i izdržljiv u odnosu na uslove u kojima je proveo veći deo svog kratkog života. U Parizu je u više navrata živeo u lošim i groznim uslovima. Ukoliko dodamo alkohol i duvan, svakodnevno opijanje sa Verlenom, pravo je čudo da se češće nije razboljevao. Ako pomislimo na stotine, čak hiljade kilometara koje je prevalio peške, ponekad po najsurovijim vremenskim uslovima, bilans od nekoliko boravaka u bolnici u Marseju je odličan rezultat. Stoički je podnosio nesnošljive vrućine u Adenu, štetne i jake neprijatne mirise u Hararu, gde je bilo lepre, epidemije malih boginja i odličnih prilika za zarazu svake vrste. Rembo je već bio preležao tifus, groznicu i stomačne tegobe u više navrata. Međutim, u Hararu je dobio sifilis. Kako i gde tačno, nije poznato. Alfred Barde je jasno video prve simptome, afte na Remboovim ustima, koje se pojavljuju mesec dana posle infekcije.
Zdravlje mu je bilo ozbiljno narušeno, ali ga to nije sprečilo da i dalje karavanom prevozi robu, trguje, putuje i istražuje. Kada je planirao nove poslove u vezi s oružjem, Rembo je osetio intenzivan bol u kolenu desne noge. Vrlo brzo, noga je oticala i postajala kruta. Shvatio je da mora da potraži lekarsku pomoć kada više nije mogao da hoda. Sam put do bolnice u Adenu bio je težak i bolan, na nosilima je putovao do Zejle i pomno beležio svoju patnju. Britanski lekar je postavio pogrešnu dijagnozu: smatrao je da je reč o poodmaklom stadijumu sinovitisa kolena (od ove bolesti je patila Remboova sestra Vitalija, koja je umrla 1875. godine). Predložio je amputaciju, ali je odlučio da sačeka nekoliko dana i vidi da li će se otok povući (Robb 2001: 422). Posle šest dana, stanje se nije popravilo. Doktor mu je savetovao da se vrati u Francusku. Rembo parobrodom dolazi u Marsej, gde je smešten u bolnicu 22. maja 1891. godine. Tu su mu lekari amputirali nogu. Ispravna dijagnoza bila je rak kostiju, odnosno osteosarkom. Majka i sestra su odmah doputovale u Marsej. Za Remboa je amputacija bila strašna vest. U Parizu novine pišu da je otkriveno da pesnik Artur Rembo živi u Africi.
Iako je verovao da će se oporaviti i vratiti u Afriku, stanje se nije popravilo ni posle boravka u Rošu. Naprotiv. Ponovo je bio u bolnici, trpeo strašne bolove, imao halucinacije. Poslednje dane proveo je u bolnici u Marseju, gde je umro 10. novembra 1891. godine. Imao je trideset sedam godina.
Remboovi poslednji meseci života istinski su tužni i tragični. Verovatno se iskreno nadao da će, iako bolestan i iznemogao, ipak moći da hoda. Noge su bile jedina spona sa slobodom. Možda je Rembo ipak verovao da pesnici, čak i kada postanu trgovci, nisu obični smrtnici, ili da ih sudbina ne kažnjava ovako surovo. Da li su mu se u halucinacijama vratile reči iz pisma Vidovitog, po kojima je pesnik, čak i ako poludi, posebno biće, jer je stigao do nepoznatog, jer je, čak i ako ga ludilo spreči da ih razume, one te slike ipak video? Nažalost, to nikada nećemo saznati.
Dr Vesna V. Elez
* Rad je nastao u okviru naučnog projekta Instituta za književnost i umetnost iz Beograda ON178008, Srpska književnost u evropskom kulturnom kontekstu, koji finansira Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije.
IZVORI
Rembo, Artur. Pismo Polu Demeniju. Sabrana poetska dela. Prevod, predgovor i napomene Nikola Bertolino. Beograd: Paideia, 2004, 265–269.R
Rimbaud, Arthur. OEuvres. Édition de Suzanne Bernard et André Guyaux. Paris: Classiques Garnier, 1987.
CITIRANA LITERATURA
VinaverVER, Stanislav. Uskokovo bekstvo ili esej o Arturu Rembou. U: Nadgramatika. Beograd: Prosveta, 1963, 77–101.
Bernard, Suzanne. Le Problème des Illuminations. U: Arthur RIMBAUD. OEuvres. Édition de Suzanne Bernard et André Guyaux. Paris : Classiques Garnier, 1987, V–LXIV.
Borer, Alain. Rimbaud in Abyssinia. Rosemary Waldrop (prev.). New York: William Morrow and Company Inc., 1984.
James, Jamie. Rimbaud in Java: The Lost Voyage. Kuala Lumpur, Didier Millet, 2001.
Robb, Graham. Rimbaud: A Biography. London: Picador, 2001. Prvo izdanje 2000.
Ross, Kristin. The Emergence of Social Space. Rimbaud and the Paris Commune. Minneapolis: University of Minnesota Press, 1988.
Starkie, Enid. Arthur Rimbaud. New York: New Directions Publishing, 1968.
St.Clair, Robert. Poetry, Politics & the Body in Rimbaud: Lyrical Material. Oxford: Oxford University Press, 2018.
Whidden, Seth. Arthur Rimbaud. London: Reaktion Books, 2018.
