prevela sa francuskog Nada Šerban
izbor i predgovor Dragoš Kalajić
“Sumnjam da
neko, sa normalnim ukusima i prtljagom modernog intelektualnog
obrazovanja, pri prvom susretu sa Genonovim delom ne oseća
odbojnost.”
Predgovor
Posredstvom
predočene tematske zbirke radova Renea Genona (1886-1951), u prostor
naše kulture prvi put 1) značajnije ulazi stvaralaštvo… Na ovom
mestu, obeleženom trima tačkama – koje čitalac može shvatiti i
kao trostruki udarac Heraldovog štapa pri ceremonijalnoj objavi
ulaska veličine u dvoranu kulture – zastaje nam misao, prožeta
zapitanošću: kako predstaviti Renea Genona? Nije legitimno
usvojiti stav reprezentativnih istoričara masonske misli i reći da
je Genon najznačajniji izdanak i tumač ezoterijske doktrine
operativne masonerije, jer takvo određenje ne samo ograničava i
umanjuje magnitude Genonovog duha, već i samo biva ograničeno i
umanjeno jednom činjenicom duhovne biografije: pri kraju mladosti,
Genon je napustio lože i potom objavio možda najprodornije kritike
zabluda i izrođavanja moderne masonerije.2)
Uostalom,
skoro sva dela, svakako sva najznačajnija, Genon je stvorio i
objavio na muslimanskom putu religioznosti, pod okriljem i uz pomoć
značajnih upućivanja islamske tradicije. Ali predstaviti Genona
atributom jednog od najvećih mislilaca u istoriji islamske
metafizičke misli – takođe nije potpuno tačno, jer su njegovi
spoznajni pogledi i zaključci često daleko prevazilazili horizonte
islama, stricto sensu. težeći otkriću i određenju vrednosti
univerzalne i jedinstvene Tradicije, koja idealno prethodi i
ishodišno nadvisuje sve potonje izvode, partikularne doktrine i
regularne religiozne puteve metafizičkog postvarenja čoveka.
Možda
ćemo biti najbliži istini ako Renea Genona predstavimo kao velikog
učitelja metafizičke misije čoveka, čiju katedru poštuju i
najkvalifikovaniji duhovi Istoka i Zapada, od Kumarasvamija do Evole.
Po najsažetijem određenju, Genon je univerzalni učitelj
vertikalnog pokreta i kvalitativnog preobražaja ljudskog elementa na
nad-racionalnim putevima uspona ka idealu „Istinskog Čoveka”,
odnosno, dalje i više, ka onom vrhuncu koji dalekoistočna tradicija
označava sintagmom „Univerzalni čovek”.3)
Sa
zadivljujućom veštinom i spregom ezoterijske erudicije i uzvišene
nadahnutosti, Genonov pogled na svet tradicija prevazilazi granice
prostora i vremena kultura Istoka i Zapada, osvetljavajući
jedinstvena ishodišta i odredišta metafizičkog pregnuća čoveka.
Istraživački i egzegetski, Genonov pogled obuhvata basnoslovne
trezore nasleđa, od sinkretizma operativne masonerije i zapadne
alhemije, preko katoličkog i islamskog ezoterizma, do vedantističkih
i taoističkih doktrina. Izvanredna otvorenost i dalekosežnost
Genonovog pogleda izraz su i uverenja u idealno (prvobitno realno a
danas samo virtuelno) jedinstvo svih regularnih metafizičkih
tradicija.
Nagovestivši, poslednjim redovima, osnovnu
liniju snage Genonove spoznajne perspektive – koju ćemo kasnije
podrobnije osvetliti – ovde moramo otvoriti zagradu da bismo
predočili uobičajene teškoće u pristupu Genonovom učenju.
Uprkos spektakularnosti značenja i značaja tog učenja, ono
privlači veoma ograničeni, zapravo elitni, auditorijum, jer i
njegove formalne osobine predstavljaju teško premostive prepreke za
forma mentis modernog čoveka. Impersonalni ton retorike, asketska
ekonomija izraza i suvoparnost, ekskluzivizam terminologije,
„matematička” struktura mišljenja i dokazivanja, sklonost
apsolutizaciji i dogmatizaciji, ekstremizam ideja, uz totalna
poricanja osnovnih ideja i vrednosti ustanova modernog sveta – to
su najuočljivije osobine Genonovog stila i učenja koje prosečnom
modernom intelektualcu izazivaju nesavladiva osećanja odbojnosti.
Posebnu prepreku pristupima Genonovom učenju uspostavlja ograničena
priroda njegovog opusa: svako pojedino delo iziskuje od čitaoca
poznavanje celine da bi se u potpunosti otvorilo htenjima spoznaje.
Ograničena priroda Genonovog opusa zahteva da pristup jednom aspektu
njegovog učenja – koji predstavljamo zbirkom radova pod naslovom
Mračno doba4 – olakšamo osvetljavanjem barem osnovnih koordinata
celine.
Krajnjim uopštavanjem, Genonov opus možemo
svesti na dve osnovne teme: izrazi manifestacija „Primordijalne
Tradicije” i kritika modernog sveta. Prva tema prožima čitav
Genonov opus, već od prvih objavljenih radova u časopisu La Gnose
(1909), dakle u dvadeset trećoj godini života, preko Introduction
generale a l’etude des doctrines hindoues (1921), Orient et
Occident (1924), L’Homme et son devenir selon le Vedanta (1925),
L’Esoterisme de Dante (1925), Le Roi du monde (1927), Autorite
spirituelle et pouvoir temporel (1929), Le Simbolisme de la croix
(1931) i Les Etats multiples de l’etre (1932), do Le Grande riade
(1946), Aperçus sur l’esoterisme chretien (1954) i Simboles
fondamentaux de la Science sacree (1962). Sa druge strane, skoro
svako Genonovo delo sadrži makar implicitne kritike modernog sveta,
ali je ona najpotpunije izložena u delima La Teosophisme, histoire
d’une pseudo-religion (1921), L’Erreur spirite (1923), La Crise
du monde moderne i najsveobuhvatnije u Le Regne de la quantiute et
les signes des Temps (1945).
„Primordijalna
Tradicija”
Ne poričući snagu i značaj uticaja
istorijskih, geografskih, društvenih i etničkih faktora na
oblikovanje posebnih, dakle delimičnih i posrednih, manifestacija
sadržaja „Primordijalne Tradicije”, Genon teži spoznajnom
prevazilaženju horizonata sveta kontigencija i uglavnom negativnih
uslovljavanja, i otkriću superiornog i jedinstvenog znanja,
primordijalnih formativnih i informativnih principa svih regularnih
tradicija i doktrina metafizičke misije čoveka. Izloženu težnju –
od inferiornog i partikularnog ka superiornom i univerzalnom – sam
Genon je definisao jednom jezgrovitom formulom: „Jedinstvena
Tradicija postoji od početka sveta i upravo to nastoji da osvetli
naše razmatranje.”5)
Usvojivši
tradicionalna učenja o cikličnoj strukturi razvoja prostora-vremena
i odgovarajuće doktrine o četvordobnoj i regresivnoj dinamici
svakog ciklusa, Genon u „Primordijalnoj Tradiciji” prepoznaje
spomenik prvog, „zlatnog”, doba i zaveštanje ne-ljudskog ili
nad-ljudskog porekla. Pretnje regresivnih procesa prinudile su
poslednje čuvare „Primordijalne Tradicije” da njene vrednosti
sačuvaju, prenesu budućim pokolenjima i sačuvaju od zaborava
posredstvom pogodnih oblika skrivanja i očuvanja, dakle posredstvom
mitova i legendi: „Kada jedan tradicionalni oblik dođe do tačke
iščezavanja, njegovi poslednji zastupnici mogu da kolektivnom
nasleđu voljno predaju zaveštanje, koje bi, u protivnom, bilo
nepovratno izgubljeno. To je i jedini način da se spase ono što
može biti spaseno. Istovremeno, nerazumevanje masa je dovoljna
garancija da ono što poseduje ezoterijski karakter neće zbog toga
taj karakter izgubiti, ali će ostati neka vrsta svedočanstva za
one koji će u nekoj drugoj epohi biti sposobni za
razumevanje.”6)
Drugim rečima, po Genonu,
mitovi i legende, regularne religije i metafizičke doktrine,
tradicionalni simboli i obredi, nisu ništa drugo do popularni oblici
očuvanja i prenošenja primordijalnog znanja, parčad organona
„Primordijalne Tradicije” prevedeni u šifre i enigme – u
očekivanju pojava ljudskih moći kadrih za obnovu verodostojnih
značenja, za restauraciju i rehabilitaciju integralnog trezora
istina. Pod svetlom tradicionalne indoevropske doktrine četvorodobnog
i regresivnog ciklusa, jasno je da će potpuna restauracija i
rehabilitacija „Primordijalne Tradicije” obeležiti početak
novog ciklusa, obnovu „zlatnog doba”.
Genonovo učenje
sadrži uverenje da sila cikličnog determinizma nije dovoljna za
obnovu „zlatnog doba”, ona iziskuje i ljudsko učešće, pa je
zadatak posvećenih da čuvaju ostatke primordijalnog znanja i da
teže restauraciji i rehabilitaciji originalnih vrednosti.7)
Po Genonu, ovaj zadatak je najjasnije i najsažetije
izražen jednom masonskom formulom, koja prosijava perspektive
kosmogonijskih spoznaja niza tradicionalnih doktrina: „Širiti
svetlost i okupljati ono što je rasuto.”8 )Genon
se istrajno posvećivao tom supremnom zadatku, nastojeći da
razagna privide razlika i osvetli jedinstva i saglasnosti mnoštva
tradicija Istoka i Zapada, težeći najvišem mogućem
približavanju primordijalnom znanju, sa one strane aktuelnog sveta,
u znaku finalnih i ubrzavajućih procesa raspadanja i izobličavanja
nasleđa. Izložena težnja karakteriše čitavu životnu putanju
Renea Genona. Premda je Genon – u skladu sa tradicionalnim idealom
impersonalnosti i nad-individualnosti – pred javnošću brižljivo
prikrivao svaki izraz svoje individualnosti, njegova korespondencija
sa Julijusom Evolom (koju nam je primalac, pred smrt, ljubazno pružio
na uvid)otkriva ne samo potvrde uverenja da je verodostojni
metafizički preobražaj nemoguć bez regularne inicijacije već i
život u znaku skoro očajničkog traganja za takvom inicijacijom, za
„lancem inicijacije”, i ezoterijskom organizacijom legitimnog
zastupanja „Primordijalne Tradicije”. Na početku svoje duhovne
pustolovine, Genon je pristupio masoneriji, verujući u
primordijalno poreklo njene doktrine i organizacije. Potom, razočaran
osvedočenjima sekularizacije spekulativne masonerije,9) on
istupa i, sudeći po nekim usmenim svedočanstvima savremenika, već
1916. pristupa islamu, uveren da je u pitanju najočuvaniji i
najdirektniji lanac prenosa vrednosti „Primordijalne Tradicije”.
Godine 1930. on napušta Evropu i seli se u Kairo, pod okrilje
piramida, gde preuzima titulu sheikh i novo ime: Abdel Vafid
Jaša.
Kraj mračnog doba
U već povelikoj
biblioteci „apokaliptičnih” i katastrofoloških osuda modernog
sveta, Genonovo delo se izdvaja kritikom koja poriče i samu
mogućnost postojanja alternative spasa unutar moderne kulture i
civilizacije. Za Genona, moderni svet je skup simptoma krajnjeg
stadijuma regresivnog, cikličnog, procesa, koji odgovaraju prizorima
poslednjeg perioda „mračnog doba”, kakve su predvidela drevna
učenja, poput onog izloženog u Vishnu-purana.10 Genonova
kritika modernog sveta nastoji da bude izrazito pozitivna, odnosno
zasnovana na principima i primerima vrednosti „Primordijalne
Tradicije” i odgovarajućih, najvernijih, manifestacija
tradicionalnih kultura i ljudskih zajednica.
Tako Genon
svojom kritikom obrazuje manihejski poredak dualizma: sa jedne strane
je svet apsolutizma sakralnosti koja metafizički inspiriše i
osmišljava svaku ljudsku delotvornost i instituciju (što još samo
islam odražava), a sa druge strane je svet totaliteta,
sekularizacije, apsurda i otuđenja od duhovnih suština. Idealni
svet Genonove vizije je otvoren nad-individualnim perspektivama
razvoja ljudskih mogućnosti, u znaku „vladavine kvaliteta” –a
moderni svet je podvrgnut demoniji kvantiteta koja zatomljava
pozitivne mogućnosti čoveka i usmerava ga ka larvalnim i
pod-ljudskim stanjima egzistencije, odnosno stanjima van-bitnosti.
Tradicionalnu zajednicu karakteriše ograničenost poretka i
pluralizam puteva delotvornosti, saobraznih ljudskim prirodama, dok
je moderno društvo mehanički aglomerat koji vrši prinudnu
masifikaciju i uniformizaciju
Regresivni procesi se
ubrzavaju u znaku „solidifikacije” (odnosno umrtvljenja energija)
i „disolucije” (odnosno raspadanja vrednosti). Danas, „ni jedna
snaga superiorne prirode ne može intervenisati da bi se
suprotstavila” regresivnim procesima i odgovarajućim,
pokretačkim, silama; „dakle, svet je napušten i bez odbrane od
svojih neprijatelja, a napadi su tim opasniji zbog stanja aktuelnog
mentaliteta koji potpuno ignoriše opasnosti”.11)
Skoro
svaki značajniji domen moderne kulture i civilizacije Genon je
podvrgao bespoštednoj analizi i kritici: od moderne nauke i njene
fasciniranosti kvantitativnim aspektima predmeta istraživanja, preko
racionalizma, pozitivizma, istoricizma, sociologizma, psihoanalize i
„iluzija statistike”, do degeneracije prirode, funkcije monete i
vulgarnog materijalizma. Premda je stajalište Genonove kritike čisto
metafizičke i spiritualne prirode ono ništa manje nije nemilosrdno
spram modernih oblika „spiritualizma” ili „druge
religioznosti”, od mistifikacija teozofije do praznoverja
spiritizma. U tim oblicima pseudo-spiritualnosti i
kvazi-religioznosti, Genonova analiza ubedljivo probija prividne i
izveštačene antiteze modernog pozitivizma i racionalizma, te
sredstva tajnog rata okultnih sila protiv ostataka verodostojnih
vrednosti.
Praznine i slabosti Genonovog
učenja
Ako čitalac uspe da savlada predočavane
odbojnositi prema Genonovoj misli, preostaju mu još dve mogućnosti
da susret sa Genonovim učenjem bude promašen, da izgubi dragocene
vrednosti koje ono sadrži. Prva mogućnost: nekritički usvajati sve
što Genon tvrdi. Druga, mogućnost: nekritički odbacivati sve što
Genon tvrdi. Druga mogućnost, svojstvena modernoj, »akademskoj«,
kulturi dovoljno je rasprostranjena pa je ovde nije potrebno
podrobnije opisivati.
Prva mogućnost karakteriše
takozvane »genoniste«. Genonov prezir prema modernim naukama i
filozofskim pokretima, preuzet bezrezervno i primenjen dogmatski,
poprima obliik nepremostivih prepreka intelektualnim napredovanjima i
spoznajnim obogaćivanjima. Prenebregavanjem rastućeg bogatstva
naučno-istraživačkih spoznaja — upravo u domenima Genonovih
razmatranja — izostaju vanredne mogućnosti za ispravke, potvrde i
dopune Genonovog učenja. Takva intelektualna slepila onemogućavaju
razvoj spoznajnih perspektiva izvedenih iz Genonovog učenja.
Uostalom, sam Genon, uprkos deklarisanom preziru prema modernim
naukama i odbijanja da pruži uvide u izvore svojih saznanja, pomno
je pratio istraživanja modernih naučnika, o čemu svedoči,
posredno, argumentovanost njegovih kritika, i njegovi brojni osvrti
na pojedine moderne teorije.12
Dakle, uzimamo
slobodu da čitaocu preporučimo »zlatnu sredinu« pristupa
Genonovom učenju: biti oslobođen od predrasuda i slepila
svojstvenih modernom obrazovanju, ali pri tom sačuvati intelektualnu
distancu, koju omogućuje upravo nasleđe modernog kriticizma. Stoga
je naša dužnost da čitaoca upozorimo na bar neke ođ značajnih
praznina i slabosti Genonovog učenja.
Osnovna zabluda
Genonove spoznajne optike jeste posledica jedne voluntarističke
greške u perspektivi sagledavanja manifestacija »Primordijalne
Tradicije«. Naime, nizom indikacija Genon posredno i neposredno
sugeriše ideju o »hiperborejskom« ili »polarnom«, odnosno
indo-evropskom poreklu takve Tradicije. Ipak, pod svetlom najviših
katedri indo-evropskih istraživanja mnogi elementi »Primordijalne
Tradicije« ne dopuštaju takvo određenje porekla. Sa druge strane,
Genonovoj mapi »Primordijalne Tradicije« ne samo da nedostaju mnogi
bitni spomenici indo-evropskog kontinenta duhovnosti, već i čitava,
ogromna i nezaobilazna, prostranstva tih kultura. U tom pogledu veoma
je simptomatično totalno ignorisanje slovenskih tradicija, i samo
sporadično obraćanje germanskim tradicijama. Genonov odnos prema
gnozi operativne masonerije jasno potvrđuje voluntarističku i
pristrasnu prirodu njegove spoznaje: on je uporno želeo da vidi
organični spomenik Tradicije u tom, samo i jedino, mehaničkom i
sinkretičkom skupu izobličenih fragmenata često nespojivih
tradicija. Dosledno potcenjujući stvarni značaj manifestacije
istorije, Genon je usiljeno nastojao da sve izraze temeljnih
kolturnih razlika i odgovarajućih dualizama vidi u nekakvom
idealnom, ali često himeričnom, poretku harmoničnih dualnosti ili
komplementarnosti koje, navodno, potiču iz jedinstvenog
ishodišta.
Dakle, njegova vizija »Primordijalne
Tradicije« bliža je nekoj modernoj konstrukciji nego metafizičkoj
stvarnosti. U tom izveštačenom nastojanju da sve različitosti
privede jedinstvenom ishodištu Genon je prečesto koristio
sekundarne elemente određenih doktrina ili religija, zaobilazeći
ili ignorišući njihove osnovne stožere i sadržaje. U suštini,
Genonova »Primordijalna Tradicija« je znatnim delom spekulativni
proizvod koji odražava svetlost zalaska sunca duhovnih energija na
poprištima nekad velikih duhovnih borbi, gde su ostale samo ruševine
ruševina. Ni njegova, inače prodorna, misao nije uspela potpuno da
preovlada regresivne procese kraja »mračnog doba«, jer ih i sama,
osvedočava. Ipak, naš izloženi sud nikako ne osporava vrednost i
idealnu osnovanost Genonove intuicije postojanja neke Primordijalne
Tradicije i njene potonje disperzije. Na žalost, njegova intuicija
najviše doseže drugo, »srebrno«, doba intuicija prožeta
»lunarnim« duhom, lišena duhovne virilnosti svojstvene spomenicima
solarne kulture »zlatnog doba«, najdrevnijim spomenicima
indo-evropske tradicije. Izložena svojstva Genonove intuicije jasno
odaju jednu individualnu ali manjkavu psihologiju čija uslovljavanja
Genon nije uvek uspevao da prevaziđe, uprkos usvajanja ideala
impersonalnog i nad-individualnog duha.
Sklonosti i
idiosinkrazije te psihologije posebno odaje Genonova verzija tročlane
strukture indo-evropske zajednice, gde prvoj, suverenskoj, funkciji
samo »kroz zube« priznaje »aktivistička« svojstva, premda
najdrevniji spomenici tradicije koju evocira nedvosmisleno svedoče
da je prva funkcija ravnopravno integrisala moći kontemplacije i
akcije.13 Otuda i Genonovo ignorisanje figure ksatriya i
odgovarajućih, aktivističkih, puteva metafizičkog ostvarenja
čoveka, i potpuni previd niponske tradicije gde figuru idealnog
čoveka otelotvoruje samuraj.14
Premda Genon usvaja
ideju da različiti oblici tradicija izražavaju i različite
etničke, prirode čoveka, premda on u evropskom čoveku jasno
prepoznaje prirodu prevashodno sklonu putevima akcije, pri
razmatranju evropskih tradicija Genon potpuno prenebregava
odgovarajuće metafizičke perspektive, osvedočene templarskom
i gibelinskom tradicijom. Uostalom, izložena Genonova idiosinkrazija
i logički protivureči istini: ako prvu i zaista primordijalnu,
suverensku, figuru karakteriše idealno venčanje moći kontemplacije
i akcije — što Genon priznaje — kako je moguće potom dati svu
prednost figurama kontemplacije i potpuno potceniti ili ignorisati
figure akcije? Posebna Genonova slabost zove se »Istok«. Njegova
»lunarna« priroda gajila je, često razložne, netrpeljivosti prema
modernom Zapadu i bezrazložne i himerične nade da na Istoku još
postoje živa predanja »Primordijalne Tradicije«, tj. da će sa tog
i takvog Istoka doći spas Zapadu. Da Istok zaista raspolaže takvim
spasilačkim moćima — on bi pre svega sebi pomogao. A nije, niti
može, pa je postao samo (provincija modernog Zapada. Razmatrajući
»orijentalizam« Genonove nade Julijus Evola je lucidno uočio da
ona protivureči upravo »cikličnim zakonima« tradicijâ koje Genon
usvaja. Po logici tih »cikličnih zakona«, upravo je Zapad —
budući daleko ispred Istoka na liniji cikličnog propadanja —
»bliži kraju ciklusa te time i novom početku«, 15 dakle,
početku novog »zlatnog doba«. Na kraju, neophodno je istaći da
izložene praznine Genonovog učenja ne karakterišu samo slabosti
njegove forma mentis ili individualne psihologije, već i snage
uslovljavanja modernog sveta kojima nije uspevao da potpuno odoli.
Stoga i Genonovi pozitivni primeri, koje suprotstavlja institucijama
i idejama modernog sveta, često imaju izgled simetričnih antiteza,
kao da su uslovljavani predmetima osporavanja. Međutim, pri
ocenjivanju Genonovog dela treba imati u vidu i činjenicu da
vrednost neke doktrine ne odmeravaju samo kriterijumi istine, već i
plodonosnosti.16 Genonovo delo je vršilo i vrši plodonosne
uticaje na niz značajnih protagonista duhovnog uspravljanja na
Istoku i na Zapadu. Poučno je priznanje jednog zakasnelog čitaoca
Genonovih dela, Andre Žida: da je u mladosti, umesto u starosti,
susreo Genonova dela, njegov životni put bio bi potpuno drukčiji.
Genon je sazdao jedan od onih spomenika koji, uprkos oštećenja ili
manjkavosti, mogu inspirisati bitne pozitivne odluke života, po
formuli pesnika Rilkea, ispisanoj pred ruševinom jednog arhajskog
Apolonovog torza: »Du musst dein Leben ändern!« — »Moraš
drukčije živeti!«.
Dragoš
Kalajić
Izvor: Rene Genon – Mračno doba, Gradac 1987.
Po našim
saznanjima, prvi srpskohrvatski prevod Genonovog rada je u Panorami
savremenih ideja Gaetana Pikona. Mnogo godina kasnije, usledio je
prevod jednog odlomka iz L’Esoterisme de Dante, objavljen u
hrestomatiji koju smo pod naslovom Ezoterija objavili u časopisu
»Delo«, avgust-septembar 1976. Potom, Genonove Beleške o
angelologiji arapskog alfabeta srećemo u zborniku Sufizam koji su
priredili Darko Tanasković i Ivan Sop (Beograd, 1981). , Poslednji
nagoveštaj ovog potpunijeg otvaranja za delo Rene Genona je Bilten
autora br. 12, izdat u Lučanima, decembra 1986, u redakcji Branka
Kukića, posvećen jednom od fundamentalnih Genonovih radova, Ideja
centra u antičkim tradicijama.
2 V. René Guénon:
Études sur la Franco-Maçonnerie et le Compagnonnage, Pariz,
1934.
Neophodno je preciziraiti da se Genonove kritike
odnose prevashodno na takozvanu »spekulativnu«, dakle
sekularizovanu i politizovanu masoneriju, na njene para-masonske
emanacije i forme direktne subverzivne intervencije u profanom svetu,
kao što su teozofizam, spiritizam, i mnoštvo drugih sličnih,
oblika »novog spiritualizma«. Po Genonu, godina 1717. nije datum
osnivanja već degeneracije masonerije (kako smo pročitali u
njegovom pismu, od 20. jula 1949, upućenom Julijusu Evoli). Do kraja
života Genon je čuvao respekt i odgovarajuću nadu spram
anglosaksonske masonerije, uveren da u njoj, ipak, istrajavaju
originalna nasleđa.
3 V. René Guénon: La Grande
Triade, Pariz, 1946.
4 Ovom zbirkom radova nastojimo
da jugoslovenskom čitaocu predstavimo Genonov pogled na ustanove i
ideje moderne kulture i civilizacije. Izbor smo izvršili iz La Crise
du monde moderne (1927) i Le Règne de la quantité et les signes des
Temps (1945). Naslov uvodnog poglavlja prve knjige proširili smo na
čitavu zbirku, premda izabrani Genonovi radovi, stricto sensu,
osvetljavaju finalni period »mračnog doba«.
5. V.
René Guénon: Études sur la Franco-Maçonnerie et le Compagnonnage,
Pariz, 1934.
6 René Guénon: Le Saint Graal, u “Le
Voile d’Isis«, br. 170, Pariz, 1934.
7 O izloženom
uverenju svedoči zapravo čitavo Genonovo spoznajno i egzegetsko
preduzeće i
8 René Guénon: Rassembler ce qui est
épars, u »Études Traditionnelles« Pariz, oktobarnovembar
1946.
9 »Masonerija je bila žrtva infiltracija
modernog duha, kao što je to na eksoterijskom nivou danas katolička
crkva, i sve više…« (Po našem prepisu Genonovog pisma Julijusu
Evoli, od 20. jula 1949.)
10 Genon često pominje te
podudarnosti, ali ih nije dokumentarno predočio. U našem radu Smak
sveta (Zagreb, 1980) u poglavlju »Kali yuga« pružili smo delimično
uvid u dokumentarnu osnovu poređenja izmedu »proročanstva«
Vishnu-purana i odgovarajućih simptoma u modemom svetu.
11 René
Guénon: Le Règne de la quantité et les signes des Temps, Pariz,
1945.
12 Uzgred rečeno, pri osvrtima na moderne
teorije, a osobito na kritike njegovih radova, Genon je često
prenebregavao ideal impersonalnog i nad-individualnog stava,
otkrivajući veoma razdražljivu i uvredljivu psihologiju.
13 Ista
drevnost, potom, daje prednost putu akcije: »Kako ničeg nema višeg
od« ksatra, brahmani »tokom kraljevske žrtve sede na jednom
stepeniku niže od ksatriya.« (Brhadaranyaka-upanisad, I, 4, 11). U
istoj, najdrevnijoj upanišadi, ksatriye podučavaju brahmane o
supremnim znanjima (VI, 2, 7 ili II, 1, 15).
14 V.
Samuraj (zbirka tekstova Jamamotoa Cunetomoa, Jukija Mišime i Ivana
Morisa), Beograd, 1986.
15 Julius Evola: Introduzione
u René Guénon, La crisi del mondo moderno. Rim, 1953. 16 Umetnost
pruža dobar primer, zasnivajući se često na svojim ili tuđim,
naučnim teorijama koje vreme potom odbacuje, ne umanjujući vrednost
i plodotvorne uticaje takvih umetničkih dela.
https://atorwithme.blogspot.com/2018/03/dragos-kalajic-uvod-u-delo-rene-genona.html
