7.
Ne znam da li je album podvodačice bio još jedna karika u vencu od belih rada; ali ubrzo posle toga sam, radi sopstvene bezbednosti, rešio da se oženim. Mislio sam da bi sređen život, domaća kuhinja, sve pogodnosti braka, profilaktična rutinska učestalost aktivnosti u spavaćoj sobi, i, ko zna, eventualni procvat izvesnih moralnih vrednosti, izvesnih duhovnih supstituta, mogli da mi pomognu, možda ne baš da se lišim ponižavajućih i opasnih želja, ali da ih bar mirno držim pod kontrolom. Nešto malo novca koji mi je pripao posle očeve smrti (ništa posebno – “Mirana” je davno prodata), uz moj upadljiv, mada donekle brutalno lep izgled, omogućili su mi da se spokojno upustim u potragu. Nakon popriličnog premišljanja odabrao sam ćerku jednog lekara iz Poljske: desilo se da me je taj dobri čovek lečio od napada vrtoglavice i tahikardije. Igrali smo šah: njegova kći me je gledala iza slikarskog stalka i pozajmljivala moje oči i zglobove za kubističko smeće kakvo su obrazovane gospođice tada slikale umesto jorgovana i ovčica. Dozvoliću sebi da ponovim mirno, ali odlučno: bio sam i ostao, uprkos mes malheurs (Mojim jadima.), izuzetno lep muškarac; usporenih pokreta, visok, meke tamne kose i mrzovoljnog, ali utoliko zavodljivijeg izraza lica. Izuzetna muževnost često se u spoljašnjim crtama odražava nekom mrzovoljom i zatvorenošću koje su povezane s onim što ta osoba mora da prikriva. A to je bio slučaj sa mnom. Avaj, dobro sam znao da je dovoljno da pucnem prstima da bih dobio svaku ženu koju poželim; u osnovi sam čak stekao naviku da ne poklanjam mnogo pažnje ženama, da mi ne bi, kao prezreli plod, odmah pale u hladno krilo. Da sam bio francais moyen (Prosečan Francuz.), sklon napirlitanim damama, lako bih među raspomamljenim lepoticama koje zapljuskuju moju sumornu stenu pronašao daleko fascinantnija stvorenja od Valerije. Ali je moj izbor bio uslovljen obzirima koji su se u suštini svodili, što sam prekasno shvatio, na bedan kompromis. A sve to pokazuje koliko je Hambert bio užasno glup kada je reč o seksu.
8.
I pored toga što sam govorio sebi da mi treba samo umirujuće prisustvo, uzvišeni pot-au-feu (Čorba od mesa i povrća.), živahna stidnica, ono što me je privlačilo kod Valerije bilo je njeno izigravanje devojčice. Nije to radila zato što je možda naslutila nešto o meni; to je prosto bio njen stil – i ja sam se upecao. U stvari je imala blizu trideset godina, (nikada nisam otkrio koliko je tačno stara, jer je čak i njen pasoš lagao) i odavno se već rastala sa svojim devičanstvom, pod okolnostima koje su se menjale u skladu s raspoloženjem njenog sećanja. A ja sam bio naivan kako samo nastran čovek ume da bude. Bila je vetropirasta i nestašna, oblačila se a la gamine (Mangupski.), rado je pokazivala svoju glatku nogu, umela je papučom od crnog baršuna da istakne belinu gornjeg dela stopala, i pućila je usne, pokazivala jamice na obrazima, cupkala, vrckala i zabacivala kratku, kovrdžavu, plavu kosu, na najslađi i najbanalniji način.
Posle kratke ceremonije u marie (Opština.) odveo sam je u novi stan koji sam uzeo pod zakup i malo je iznenadio time što sam je, prethodno je i ne dodirnuvši, naveo da obuče običnu dečju spavaćicu koju sam ukrao iz ormara za veš u jednom sirotištu. Prva bračna noć bila je čak zabavna, i do zore sam doveo idiotkinju do histerije. Ali stvarnost se ubrzo pokazala. Izbeljeni uvojak otkrio je svoj tamni koren; pahuljaste malje pretvorile su se u strnjiku na obrijanim potkolenicama; pokretljiva vlažna usta ispoljila su, koliko god da sam ih punio ljubavlju, sramnu sličnost sa istim delom tela na dragocenom portretu njene pokojne žabolike mame; i ubrzo je, umesto blede ulične šiparice, Hambert Hambert imao na vratu debelu, mekanu, kratkonogu, sisatu ženturaču, bukvalno bez mozga.
Sve je to trajalo od 1935. do 1939. godine. Jedina njena dobra strana bila je flegmatična narav, koja je pomogla stvaranju nekog čudnog osećaja ugodnosti u našem bednog stančiću: dve sobe, zamagljen pogled s jednog prozora, zid od cigala s drugog, majušna kuhinja, kada nalik na cipelu, u kojoj sam se osećao kao Mara (Žan Pol Mara (1743-1793) francuski revolucionar, ubijen u kadi.), samo što nije bilo belogrle devojke da me probode. Proveli smo dosta prijatnih večeri zajedno, ona zadubljena u svoj Paris-Soir, dok sam ja radio za klimavim stolom. Išli smo u bioskop, na biciklističke trke i boks-mečeve. Veoma sam se retko priklanjao njenom bajatom telu, samo u trenucima preke potrebe i očajanja. Bakalin preko puta nas imao je ćerkicu čija me je senka izluđivala; ali sam uz Valerijinu pomoć na kraju ipak pronalazio izvesne legalne oduške za svoje hirovito stanje. Što se tiče kuvanja, prećutno smo se odrekl pot-au-feu-a i uglavnom smo se hranili u rue Bonaparte, u prepunom lokalu s flekama od vina po stolnjaku i neprestanim torokanjem na stranim jezicima. A u susednoj zgradi je neki galerista u pretrpanom izlogu izložio prekrasnu drečavozelenu, crvenu, zlatnu i mastiljavoplavu staru američku grafiku – lokomotiva sa džinovskim dimnjakom, velikim baroknim fenjerima i ogromnim branikom, koja vuče svetloljubičaste vagone kroz olujnu prerijsku noć, dok se gomila crnog dima prošaranog varnicama meša sa krznenim, gromovitim oblacima.
I prolomili su se. U leto 1939. umro je mon oncle d’Amerique (Moj ujak iz Amerike.) i ostavio mi godišnji prihod od nekoliko hiljada dolara, pod uslovom da se preselim u Sjedinjene Države i pokažem neko interesovanje za njegov posao. Takva budućnost mi je sasvim odgovarala. Osećao sam da je mom životu potreban potres. A bilo je tu još nešto; u plišu bračne udobnosti pojavile su se rupe od moljaca. Tokom poslednjih nedelja primetio sam da se moja debela Valerija nekako promenila; ispoljavala je čudan nemir; katkad čak i nešto nalik na razdražljivost, što se nikako nije slagalo s ustaljenom ulogom koju je trebalo da igra. Kada sam je obavestio da ćemo uskoro isploviti za Njujork, delovala je odsutno i zbunjeno. Bilo je neke gnjavaže oko njenih dokumenata. Ona je imala Nansenov (Pasoš za emigrante u Evropi pre II svetskog rata.), ili bolje reći Nonsensov pasoš, koji, iz nekog razloga, nije mogao lako da opravda njen udeo u solidnom švajcarskom državljanstvu njenog muža, pa sam zaključio da su je neophodno čekanje u redovima u prefekturi i druge formalnosti učinile toliko bezvoljnom, mada sam joj strpljivo opisivao Ameriku, zemlju ružičaste dece i ogromnog drveća, gde će život biti toliko bolji nego u dosadnom, sivom Parizu.
Izlazili smo jednog jutra iz nekog ministarstva, Valerijini papiri bili su već gotovo sređeni, kad je ona, gegajući se pored mene, napadno počela da vrti svojom glavom pudlice, a da ni reč nije rekla. Ostavio sam je neko vreme tako, a onda je upitao ima li nešto da mi kaže. Odgovorila je (prevodim s njenog francuskog, što je, zamišljam, i samo po sebi prevod neke trivijalne poljske fraze): “Postoji drugi čovek u mom životu”.
E, to su ružne reči za jednog muža. Ošamutile su me, priznajem. Da je premlatim odmah tu na ulici, što bi svaki pošteni prostak uradio, nije bilo izvodljivo. Godine tajnih patnji naučile su me nadljudskom samoobuzdavanju. Zato sam je uveo u taksi koji je već neko vreme primamljivo milio uz ivičnjak, i u tom koliko-toliko izdvojenom mestu, mirno sam joj predložio da objasni svoje nesuvisle reči. Gušio sam se od sve jačeg besa – ne zato što sam osećao neku posebnu naklonost prema toj komičnoj figuri, Mme Hambert, već zato što sam samo ja bio taj koji može da odlučuje o problemima zakonitih i nezakonitih veza, a eto sad nje, Valerije, moje burleskne supruge, koja se drsko sprema da moju udobnost i sudbinu kroji onako kako njoj odgovara. Zahtevao sam da mi kaže ime svog ljubavnika. Ponovio sam pitanje, ali je ona i dalje blebetala nešto o tome kako je nesrećna sa mnom i kako želi da se pod hitno razvede. “Mais qui est-ce?” (Ali ko je to?) uzviknuo sam najzad, lupivši je pesnicom po kolenu; nije se čak ni trgla, samo je buljila u mene, kao da je odgovor toliko jasan da su reči suvišne, a onda samo slegla ramenima i pokazala prstom u zadrigli vrat taksiste. Stao je kod nekog bistroa i predstavio se. Ne sećam se njegovog smešnog imena, ali ga i posle toliko godina prilično jasno vidim – zdepasti belogardejac, bivši pukovnik, čupavih brkova i kratko ošišane kose; hiljade takvih bavilo se tim idiotskim poslom u Parizu. Seli smo za sto; belogardejac je naručio vino; a Valerija je, stavivši vlažnu salvetu na koleno, nastavila da govori – ne toliko meni koliko u mene; sipala je reči u tu dostojanstvenu posudu s brbljivošću za koju nikad nisam pomislio da je ima u sebi. Uz to je svaki čas ispaljivala plotune rečenica na poljskom ka svojoj cepanici od ljubavnika. Situacija je bila apsurdna, a postala je još imbecilnija kada je taksi-pukovnik s posesivnim osmehom prekinuo Valeriju, i počeo da razvija svoje stavove i planove. Na svom opreznom francuskom s varvarskim naglaskom, skicirao je svet ljubavi i rada u koji se spremao da stupi, ruku pod ruku sa svojom ženicom Valerijom. Ona je dotle počela da se licka, sedeći između njega i mene, karminisala je napućene usne, utrostručujući podvaljak da bi namestila bluzu na grudima, i tako dalje, a on je o njoj govorio kao da nije tu, kao da je neka sirotica koju, za njeno dobro, predaju iz ruku jednog mudrog staratelja u ruke drugog, još mudrijeg; i mada je moj nemoćni gnev možda preuveličao i iskrivio određene utiske, mogu se zakleti da se on čak savetovao sa mnom o takvim stvarima kao što su njena dijeta, njene mesečne periode, njena garderoba i knjige koje je pročitala, ili bi trebalo da pročita. “Mislim”, rekao je, “da će joj se dopasti Jean Christophe. (Žan Kristof: roman Romena Rolana (1866-1944).)” O, baš je bio načitan, taj gospodin Taksovič.
Prekinuo sam to lupetanje tako što sam predložio Valeriji da odmah spakuje ono malo svojih stvari, na šta je trivijalni pukovnik galantno ponudio da ih prenese u kola. Vrativši se na svoju dužnost, povezao je Hambertove do njihovog boravišta, i Valerija je celim putem govorila, dok je Hambert Grozni raspravljao sa Hambertom Malim da li da Hambert Hambert ubije nju, ili njenog ljubavnika, ili oboje, ili nikoga. Sećam se da sam jednom imao u rukama pištolj svog kolege sa studija, (mislim da nisam govorio o tome, ali nije ni važno) u vreme kada sam se poigravao idejom da se osladim njegovom sestricom, upadljivo prozračnom nimficom sa crnom mašnom u kosi, i zatim se ubijem. Sada sam se pitao da li je Valječka (kako ju je zvao pukovnik) uopšte vredna toga da je ustrelim, zadavim ili utopim. Imala je vrlo osetljive noge, pa sam rešio da se ograničim na to da je gadno povredim čim ostanemo sami.
Ali nismo ostali sami. Valječka – koja je do tada prolila bujice suza u duginim bojama svoje šminke – počela je ipak da puni kovčeg, dva kofera i kartonsku kutiju koja samo što nije pukla, a viziju kako obuvam gojzerice i iz zaleta je šutiram u trticu bilo je, naravno, nemoguće ostvariti dok se idiotski pukovnik sve vreme mota naokolo. Ne mogu da kažem da se drsko ponašao ili bilo šta slično; naprotiv, pokazao je, kao u nekoj maloj predstavi u amaterskom pozorištu na koju sam namamljen, diskretnu staromodnu učtivost, prateći svoje pokrete svakojakim pogrešno izgovaranim izvinjenjima (j’ai demannde pardonne – oprostite, est-ce que j’ai puis – smem li – i tako dalje (nepravilno napisano, da naznači ruski naglasak.)), i obzirno se okrenuo na drugu stranu kada je Valječka napadno skidala svoje ružičaste gaćice s konopca nad kadom; ali činilo se da je le gredin (Bitanga.) svuda istovremeno, prilagođavajući svoju pojavu anatomiji stana, čitao je moje novine u mojoj fotelji, drešio neki čvor, motao cigaretu, brojao kašičice, odlazio u kupatilo, pomagao svojoj kurvici da umota fen za sušenje kose koji joj je otac poklonio, i iznosio joj prtljag na ulicu. Ja sam se, skrštenih ruku, naslonio jednim bokom na dasku od prozora i umirao od dosade i mržnje. Na kraju su oboje izašli iz ispretumbanog stana – podrhtavanje vrata koja sam zalupio za njima dugo je odzvanjalo u svakom mom živcu, bedna zamena za šamar nadlanicom kojim je, prema svim pravilima kinematografije, trebalo da je počastim preko jagodične kosti. Trapavo igrajući svoju ulogu, otišao sam teškim korakom do kupatila, da proverim nisu li možda odneli moju englesku toaletnu vodicu; nisu je odneli; ali sam uz grč žestokog gađenja primetio da je bivši carski savetnik temeljno ispraznio bešiku, a da nije pustio vodu. Ta svečana lokva tuđe mokraće u kojoj se raspadao raskvašeni tamnožuti opušak pogodila me je kao najgora uvreda, pa sam unezvereno tražio neko oružje. U stvari je samo ruska malograđanska pristojnost (s istočnjačkom primesom, možda) navela dobrog pukovnika (Maksimovič! Najednom mi se iz taksija vratilo njegovo prezime), osobu koja mnogo polaže na svoje ponašanje, kakvi su svi oni, da obavi svoju nuždu dolično i tiho, kako ne bi naglasio majušnost tuđeg stana puštanjem gromoglasnog vodopada posle svog prigušenog curkanja. Ali tada mi to nije palo na pamet dok sam stenjući od besa vršio premetačinu po kuhinji, ne bih li pronašao nešto bolje od metle. A zatim, okončavši potragu, pojurio sam napolje, s junačkom odlukom da ga napadnem golim rukama; i pored urođene snage, ja nisam bokser, dok je oniski, ali plećati Maksimovič bio kao od gvožđa iskovan. Praznina ulice, gde ništa nije ukazivalo na odlazak moje žene osim svetlucavog dugmeta od cirkona koji je ispustila u blato pošto ga je tri godine nepotrebno čuvala u polomljenoj kutiji, možda me je poštedela krvavog nosa. Ali nije važno. Vremenom sam dočekao svoju malu osvetu. Neki čovek iz Pasadene ispičao mi je jednog dana da je gđa Maksimovič rođena Zborovska umrla prilikom porođaja negde oko 1945; njih dvoje su se nekako dokopali Kalifornije i tu su, za odličnu platu, korišćeni u eksperimentu koji je jedan ugledni američki etnolog sprovodio punih godinu dana. Eksperiment se bavio individualnim i rasnim reakcijama ljudi koji se hrane samo bananama i urmama, nalazeći se neprekidno u stavu četvoronošca. Taj čovek, lekar, kleo se da je svojim očima video debelu Valječku i njenog pukovnika, do tada već osedelog i takođe vrlo korpulentnog, kako vredno puze po temeljno očišćenom podu bleštavo osvetljenih prostorija (voće u jednoj, voda u drugoj, asure u trećoj, i tako dalje), u društvu drugih iznajmljenih četvoronožaca iz uboge i ugrožene populacije. Pokušao sam da u Antropološkom pregledu pronađem rezultate tih ispitivanja; ali biće da još nisu objavljeni. Tim naučnim poduhvatima potrebno je, naravno, izvesno vreme da donesu plod. Nadam se da će, kad budu odštampani, biti ilustrovani dobrim fotografijama, mada je malo verovatno da takva eruditska dela mogu naći utočište u zatvorskim bibliotekama. Ova na koju sam sada osuđen, i pored usluga mog advokata, dobar je primer glupog eklekticizma koji odlučuje o izboru knjiga u takvim ustanovama. Imaju Bibliju, naravno, i Dikensa (prastaro izdanje, izdavač Dž. V. Dilingem, Njujork, MDCCCLXXXVII); tu je i Dečja enciklopedija (s nekim lepim fotografijama skautkinja u šorcevima, suncem obasjane kose), i Najavljeno ubistvo Agate Kristi; ali ima i takvih svetlucavih tričarija kao što su Skitnica u Italiji Persija Elfinstona, autora knjige Ponovo u Veneciji, Boston, 1868, i srazmerno skorašnja (1946) Ko je ko na pozorišnoj sceni – glumci, režiseri, dramski pisci, i fotografije statičnih prizora. Prelistavajući ovo izdanje, bio sam prethodne noći počašćen jednom od onih fascinantnih koincidencija koje logika mrzi, a poezija voli. Prepisujem veći deo stranice:
Pim, Roland. Rođen u Landiju, Masačusets, 1922. Scenska obuka u pozorištu Elsinor, u Derbiju, država Njujork. Debitovao u Proboju sunca. Nastupio u mnogobrojnim komadima, među kojima su: Dve ulice odavde, Devojka u zelenom, Pobrkani muževi, Čudna pečurka, Dodirni i idi, Lepi Džoni i Sanjao sam te.
Kvilti, Kler. Američki dramatičar. Rođen u Oušn Sitiju, Nju Džerzi, 1911. Školovao se na univerzitetu Kolumbija. Zapoeo komercijanu karijeru, ali se okrenuo pisanju drama. Autor komada Mala nimfa, Dama koja je volela munje (u saradnji sa Vivijen Darkblum), Mračno doba, Čudna pečurka, Očinska ljubav, i drugih. Poznat je po mnogobrojnim komadima za decu. Mala nimfa (1940) je proputovala dvadeset hiljada kilometara i igrana je dvesta osamdeset puta tokom zimske turneje pre nego što je stigla u Njujork. Hobi: sportski automobile, fotografija, kućni ljubimci.
Kvin, Dolores. Rođena 1882. U Dejtonu, Ohajo. Studirala glumu na Američkoj akademiji. Prvi put nastupila u Otavi, 1900. godine. U Njujorku debitovala 1904. u Ne razgovaraj s nepoznatima. Otada iščezla u (sledi spisak tridesetak komada).
Kako me sam pogled na ime moje drage ljubavi, čak i kad pripada nekoj staroj glumici, i dalje potresa bespomoćnim bolom! Možda je i ona mogla da bude glumica. Rođena 1935. Nastupila (primećujem omašku svog pera u prethodnom pasusu, ali molim vas ne ispravljajte je, Klarense) u Ubijenom dramskom piscu. Krmača Kvin. Kriv što Kvilti nije živ. O Lolito moja, sada samo još rečima mogu da se igram!
Vladimir Nabokov
Lolita
Priredio: Stefan Cikić
