Kod Hiperborejaca
Rimske noći i dani (1)
U početku prošlog rata, živeo sam u Italiji. Stanujem, u Rimu, blizu Vatikana, preko puta sirotinjskog predgrađa, koje se zove Borgo. Ono leti smrdi od mokraće, a zimi je ledeno i drhti.
Stanujem u kući jednog bivšeg senatora, koji leži, teško bolestan, na samrti, u prizemlju. Meni je izdao gornji sprat, koji se u Rimu naziva gospodski i u kom, većinom, stanuju stranci (“il piano signoriie“). Sa svojih prozora vidim Borgo, i kube crkve Svetog Petra, zamisao Michelangela. Rimijani ga zovu “la cubola“.
Senatoru, u čijoj kući stanujem, trule, u prstima na nozi, živci i to stvara strašne bolove, tako da se, pred smrt, jako muči. Od iste bolesti čujemo da leži, na samrti, i Papa Pije XI. Oni su školski drugovi i leči ih isti lekar. Papa šalje svoj blagoslov svom drugu iz detinjstva i poručuje mu da treba da se hrabro drži. Senator teši Papu da će Papa još dugo živeti, jer je bio planinar u mladosti. Lekar kaže da je pitanje, koji će pre umreti, kao zgoditak na lutriji.
Ceo Rim zna da je Papa na samrti i ceo Rim igra tombolu, sa godinama Papinim. Čekaju samo datum smrti, pa da sastave kombinaciju za terno, quatemo, tombolu. Sujeverni Rimljani veruju da se na Papinim godinama, sigurno dobija na lutriji.
Borgo nema peći i ujutru izlazi, pred moje prozore, da se ugreje kad sine sunce. Sirotinja stoji pod mojim prozorima i skakuće i drhti. U Rimu su, katkad, noći hladne i u proleće, a kamoli zimi. Ljudi trče ukrug, duvaju u šake, poigravaju pomodreli. Žene se katkad psuju preko ulice, dok tramvaji prolaze i škripe. Smiruju se tek kad sunce grane, onda se naslanjaju na zid i, od uživanja, zatvaraju oči.
I ja, u to vreme, patim od strašnih bolova u nozi i idem istom, čuvenom lekaru, koji i Papu leči. On me pregleda, uzima mi mokraću i krv, a zatim i rendgenski snimak grudi. Ispituje me svašta i najzad mi kaže da mu ispričam kako živim i šta mi je zanimanje. Velim: preko dana sam činovnik u jednom stranom poslanstvu, a uveče pišem; skupljam svoje putopise iz Danske, sa Islanda, iz Švedske i Norveške, i sa Spitsbergena. Prepisujem to i sve ću da štampam, posle rata, u jednoj knjizi, u svojoj zemlji. Veli: ne valja, ne valja misliti, i mnogo sedeti u sobi, ja patim od iste bolesti, od koje i Papa i senator umiru i ja ću od iste bolesti umreti. Pitanje je samo koliko ću još izdržati? Zatim, kao neku geografsku kartu, veša na zid sliku nervnog sistema u ljudskom telu i pokazuje nerve, kuda više ne dopiru krvni udari. U vrhovima prstiju, na nozi, nastupa zakrečenje i smrt će od toga nastupiti. Slika nervnog sistema izgleda kao neka slika Doriphora, a boja nerava, kao korali. Zna, kaže, da su bolovi, katkad, strašni. Da dolazim kod njega jedno mesec dana, pa će videti.
Ja se na sve to smeškam, nemoćno, i kažem da sam, u mladosti, bio igrač fudbala, pa ne verujem da će me smrt moći tako lako stići. Tek sam došao iz Abruzza, sa skijanja, i osećam se deset godina mlađi! On se na to smeška, sardonski, i kaže: ako se budem branio, duže ću izdržati. Organizmu treba, duševno, pomoći. Glavno je, veli, na smrt i ne misliti. Ne smem biti melanholičan. Ne treba na bolest misliti.
A šta mogu, oni, lekari? — pitam ga ljutito.
Vrlo malo! — kaže. Mnogo što šta je još tajna za lekare u toj bolesti! Najbolje će biti da, posle ovog razgovora sa njim, i ne idem kući i da ništa ne kažem, o tome, svojoj ženi. Nego da odem na terasu kasine “Valadier”. Tamo su cannelloni izvrsni. Ja mu na to nabusito odgovaram, da ja kod „Valadiera” ne idem da jedem cannellone, nego da posmatram sa terase „Valadiera, kube Michelangelovo na crkvi Svetog Petra. A što se tiče moje žene, ja od nje ne bih krio ovakve stvari. Međutim, ona sad nije u Rimu. Rat je i otišla je u našu zemlju.
On se na to smeje i veli: vrlo dobro. “Cubolu” Michelangela mi niko ne može odneti. A pošto mi žena nije u Rimu, mogu se malo proveseliti. Treba da, što više, skijam, i da što manje sedim u sobi. Treba da idem u društvo, ali samo tamo gde su ljudi veseli. Kad bude svršio pregled moje krvi, mokraće, i rendgenskih snimaka, on će mi, kaže, telefonirati.
Zatim me uzima pod ruku i prati do vrata. Otvara ih ceremonijalno i kaže: Neka vas čuva sveti Filipo Neri!
Ja, posle toga, ostajem sam na ulici i idem, snuždeno, zamišljeno, u slastičaru „Babington”, koja se nalazi na Piazza di Spagna.
To je engleska slastičara, čuvena sa svoga čaja, koji je zelen kad je kineski, a boje ćilibara kad je engleski. Prozori su kod „Babingtona” od zelenog, neprovidnog, stakla. Stolovi i stočići su engleski, a na zidovima, slike trkačkih konja, iz Engleske. Unutra je polumračno. I velika je tišina.
Preko puta je kuća u kojoj je stanovao, i umro, engleski pesnik, Keats. On je bio grudobolan i željan Italije i došao je u Rim da ozdravi. Međutim, njemu je bilo gore u Italiji i tu je ležao, na samrti. Toliko je bio omrznuo talijanska jela, zgotovljena na ulju da je tanjire, sa ručkom, bacao kroz prozor. Umro je željan engleskog čaja i engleskog meda.
Ja sam to mesto izabrao za sebe — kad sam došao u Rim — samo zato, što je bilo preko puta knjižare, gde sam nabavljao novine iz inostranstva. Niti sam voleo te prozore, niti taj čaj — ali sam voleo tišinu, koja je, kod “Babingtona“, vladala. Inače, u Rimu, po kafanama, velika je galama.
Tog dana, kod “Babingtona“, dok pregledam strane novine, misao o smrti ne izlazi mi iz glave. Znači, ona mi već ide, i već mi je prišla s nogu. Nisam na nju ni mislio, pre.
Ima da mi se uvuče u arterije, u žilice na nogama, u nerve, u mozak i srce.
Sećam se da kažu, kad smrt nastupa, samrtnik, u poslednjem trenutku, ima viziju čitave svoje prošlosti i celog svog života. Za nekoliko sekundi, kažu, preživi, još jednom, sve svoje uspomene, na samrti. Koješta, kažem sam sebi, Pa to je nemoguće! Nemoguće, i psihološki, i patološki.
Međutim, sa tom mišlju u vezi, iznenada, pred oči mi izlazi jedan moj poznanik, pokojni, koji je bio sveštenik, u vojsci. Bio je to lep čovek, a šaputalo se da ima mnogo uspeha — kod žena.
Jednog dana čuh da se vratio, sa jednog izleta, po Sredozemnom moru, i da je u bolnici, na operaciji. Ja sam sa njim imao neke, literarne, poslove, ali se začudih kad mi javiše da, MENE, hitno, traži. Kad odoh u bolnicu, rekoše mi da je na samrti.
Ležao je lep, kao od mramora, i jedva je mogao da govori. Lekari su mi rekli da je operacija uspela, ali da je pacijent na samrti. On me je molio da uzmem njegove ključeve i odem u njegov stan, gde ću, u njegovom stolu, naći jedan album, povezan, u plavoj koži, a pored toga i jedan album, u crvenoj koži. A sem toga i svežanj pisama, povezan vrpcom u trobojci. On je, veli, bio, silom prilika, prinuđen, da svoj stan stavlja na raspolaganje jednom ministru, za ljubavne sastanke. Da spalim sve to, pre nego što stignu njegovi rođaci, seljaci. U mene ima poverenja, veli.
Odjurih dakle u njegov stan, koji je bio iznad jedne kafane, gde je svirao džez, do ponoći. Nađoh i taj album, u plavoj koži, i album u crvenoj koži, a nađoh i veliki svežanj pisama, sa vrpcom u nacionalnoj trobojci.
Pošto u njegovom stanu nema vatre, nego je grejanje centralno, ja spaljujem te stvari, na jednoj sveći, u kupatilu, u kadi. Ide vrlo teško, dim je strašan, i smrdi. Susedi su lupali na vrata, misleći da je požar. Kada je bila oštećena i kupatilo je izgledalo, kao da se okupao neki crni, opštinski, prasac.
Međutim, ljudska radoznalost je tolika, da nisam mogao da odolim iskušenju, a da ne pogledam šta je u tom albumu, u plavoj koži. U njemu su bile fotografije nagih žena, u pozi. Neke sam od tih žena i devojaka, iz “najboljih kuća“, i prepoznao.
Bile su slikane gole, na ljubavnom sastanku, a bez ikakvog stida. Neke su ležale, teatralno, na postelji, kao Venere. Neke razbludno, posle ljubavi. Druge su stajale, pored postelje, kao skulpture, sa osmehom na licu. Neke su, kao mučenice, bile savile ruke, oko glave. Neke su bile fotografisane sasvim izbliza, ležeći, tako, da su im se polni organi otvarali, kao tuneli.
Zagledao sam i onaj album, u crvenoj koži. To je bio neka vrsta dnevnika, i kalendara, o tim ženama, sa tačnim datumima i podacima, koji su bili sasvim intimni. Uz to su bile i kritike, koje je neko pisao, dijabolički. To su bili referati, o onom što se na tim sastancima radilo, ali kao da se radi o vivisekciji i žabi, a ne ljudskom biću i ženi.
Zagledao sam i u pisma povezana u vrpcu u trobojci. To su bili ljubavni uzdasi, sećanja, obećanja, velike reči o ljubavi. Sva ta pisma bila su od tih žena i devojaka, koje sam video na slici. Njima je sve to, očigledno, činilo mnogo zadovoljstva. Oni, ili onaj, koji su to povezali, čisto sumnjam, da su, u tome, uživali. Vodili su evidenciju, kao grobari.
U kalendaru su bili dati i najmanji detalji.
Kad sam se vratio u bolnicu, užasnut od svega toga, jedva su me, da ga još jednom vidim, pustili.
Ležao je obasjan nekim nadzemaljskim bledilom, lepši nego ikada. Lekari su mi, posle, pričali, da je bio lep, i kad su ga sekcirali.
Predao sam mu ključeve, a on mi je šapućući pokušao da se zahvali. Veli, smrt je došla tako iznena- da, ali on je sveštenik i ne boji se smrti. Čuo sam da je umro mirno.
Neko vreme, posle, sretao sam na ulici žene i devojke, koje su mi se činile, da su bile, u onom albumu, na fotografiji.
Neke su bile vesele i imale su nove šešire, iz Pariza. Neke su prolazile, vodeći svoju decu, za ruku. Neke mi rekoše, da je žalosno, što umre tako mlad. One su ga, vele, poznavale i cenile, u njegovoj, patriotskoj, organizaciji.
Samo me je jedna gospođica, iz tog društva, posmatrala nepoverljivo. Pokušavala je da dozna, da li je taj čovek bio čvrst, u diskreciji. Ja sam tvrdio da, koliko je meni poznato, jeste. Uskoro, nisam više bio siguran, kad bih sreo neku od tih žena, ili devojaka, gde sam je to video? U albumu? Na obali Afrike? Na Korzici? U Splitu? Na Bledu?
Pomešali su mi se bili, u glavi, i datumi.
Kao što senka beži, od sebe same, i ja napuštam uskoro taj stan u kući tog senatora, posle njegove smrti. Nemam mira, posle one posete kod tog Čuvenog lekara. Ono što mi je rekao, kao senka, svud me prati.
Miloš Crnjanski
Nastaviće se
