Pripovest o Ratu dveju ruža
Između dve moćne velikaške kuće, Jorka i Lenkastera, vodi se dugogodišnji iscrpljujući rat, poznat u engleskoj istoriji kao Rat između Crvene i Bele ruže. U petnaestom veku, kada se ovaj rat vodi, to znači promenljivu sreću dveju sukobljenih strana, potpunu neizvesnost sudbine svakog pojedinca umešanog u sukob, i primere junaštva, plemenitosti i požrtvovanja na jednoj, kao i kukavičluka, podlosti i okrutnosti na drugoj strani.
Mladi Dik Šelton, našavši se i sam upleten u sukob dveju snažnih struja što se bore za uticaj i vlast, nastojaće, koliko je to moguće, da u tim burnim vremenima očuva sve vrline kojima je tako bogato obdaren: on je hrabar, pošten, plemenit i odan svojim prijateljima. Ali, istovremeno, on nosi jedno teško nasleđe: dužnost da osveti smrt očevu, kojeg su ubili ljudi što će se kasnije izdavati za mladićeve najbolje prijatelje. Uporedo sa tim, mladić Doživljava i prvu ljubav, koja mu biva uzvraćena punom merom. I tako, delatnost mladog viteza odvija se u dva toka: on sveti smrt očevu, i, istovremeno, boreći se protiv zajedničkog neprijatelja, spasava od najvećih opasnosti svoju voljenu Džoanu.
Dinamična i uzbudljiva priča pisana sa jednostavnošću stila i pripovedačkom veštinom koji su Stivensona proslavili kao istinskog majstora pustolovne proze — daje u živopisnim bojama autentičnu sliku jednog isečka iz engleske istorije.
O PISCU I O KNjIZI
Na najvišem vrhu ostrva Samoa, licem u lice sa beskrajnom pučinom Tihog Okeana, stoji nadgrobni kamen. Na njemu su isklesani stihovi
HOME IS THE SAILOR, HOME FROM SEA
AND THE HUNTER IS HOME FROM THE HILL.[8]
Na kamenu je isklesano i jedno ime:
ROBERT LOUIS STEVENSON
U Vailimi, na ostrvu Samoa, završio se 1894 godine nemiran život koji je četrdeset četiri godine ranije započeo u Edinburgu, glavnom gradu Škotske, u mirnoj građanskoj porodici. Stivensonov deda je bio inženjer, inženjer na svetioniku mu je bio i otac, pa je bilo prirodno da to isto bude i sin. Završio je, stvarno, tehniku i bio čak nagrađen srebrnom medaljom za neke nacrte instalacija na svetionicima. Ali, nežna zdravlja od ranog detinjstva, Stivenson nije mogao da izdrži ovaj naporan rad. Zato poče da studira pravo, pa završi i te studije. Pravnik, međutim, nije postao. Surova škotska klima je sve više narušavala njegovo zdravlje i on se uputi prema jugu. Nekoliko godina krstari po Francuskoj, Švajcarskoj, Nemačkoj. Stalno se druži sa slikarima i piscima, pa i sam pomalo piše: putne skice i kratke pripovetke koje su rado objavljivali razni literarni časopisi.
U tridesetoj godini, gotovo bez pare u džepu, ukrcao se na iseljenički brod i otputovao u Ameriku. Tamo se razbolela žena koja mu je postala draga još u Parizu. Ovaj težak put umalo ga nije stao života. Ipak stiže i uskoro zatim se oženi. U Americi živi izvesno vreme u oblasti rudnika srebra, o čemu će kasnije napisati roman. Ali prva knjiga koju je napisao, vrativši se sa ženom i pastorkom u Evropu, bio je roman „Ostrvo s blagom“. Taj roman je proneo njegovo ime po celom svetu. Dve godine zatim izdaje novo delo, ali to nije bio ni putopis ni avanturistički roman, kao što se očekivalo, već zbirka nežnih i veselih stihova za decu. Naredne godine iznenađuje čitaoce jezivo-fantastičnom pripovetkom „Čudan slučaj doktora Džekila i Mistera Hajda“. Zatim prelazi na istorijske romane od kojih su najpoznatiji „Otmica“, „Crna strela“ i „Katriona“. Srednjovekovnu
Englesku, a naročito svoju užu domovinu Škotsku slika u snažnim i vernim bojama pisac koji živi već godinama daleko od svoje zemlje. Svojoj bolesti koja se postepeno pogoršavala tražio je leka na blagom francuskom jugu. A kad ga tu ne nađe, preseli se sa celom porodicom u Sjedinjene Države gde se dalje leči.
Nemir večnog putnika i svest da mu je odmereno još samo malo godina tera ga sve dalje. Godine 1888 iznajmljuje u San Francisku jedan brod i napušta kopno na koje se više neće vratiti. Dve godine plovi sa svojima po Južnom Moru. Kraj ovog ili onog ostrva baca sidro, iskrcava se i upoznaje s jednim za njega potpuno novim svetom. Među urođenicima stiče mnogo prijatelja. Stivenson nije samo radoznali putnik koji se divi lepotama egzotične prirode. Njega interesuju ljudi i njihov život. Oko Samoanskih Ostrva iskrsli su baš u to doba politički problemi. Formalno pod vlašću urođeničkih kraljeva i plemenskih poglavica, ova su usamljena ostrva usred južnog Pacifika zainteresovala velike pomorske sile: Ameriku, Englesku i tadašnju carsku Nemačku. U želji da sebi obezbede pogodne luke i unosne trgovačke koncesije velike sile su vešto iskorišćavale međusobne borbe urođeničkih vladara. Ovu prljavu igru iznosi Stivenson u vatrenim člancima koje objavljuju veliki londonski listovi. I uspeo je. Konzuli triju velikih sila, koje su se bile u međuvremenu nekako
sporazumele i uspostavile neku zajedničku vladu, morali su biti opozvani. Kad se Stivenson konačno nastanio u Vailimi, Samoanci su ga već smatrali svojim i ukazivali mu sve počasti poglavica. Njegova smrt izazvala je veliku žalost među njima. Njegovo mrtvo telo odneli su najugledniji predstavnici svih plemena na onaj vrh gde i danas počiva.
* * *
Roman „Crna strela“ nosi podnaslov: Priča o ratu dveju ruža. U drugoj polovini XV veka raspalila se borba za engleski presto između dve loze kraljevske porodice, između kuće Jork, čiji je znak bila bela ruža i kuće Lenkaster koja je u grbu imala crvenu ružu. Svaka od njih je oko sebe okupila stranku svojih pristalica. Lenkasterovci su poticali uglavnom iz višeg plemstva, a Jorkovci iz nižeg plemstva i mladog trgovačkog staleža. Rat dveju ruža nije bio rat u pravom smislu! Godinama su izbijali pojedinačni okršaji, čas ovde čas onde, rasplamsavali se u prave bitke, pa se opet utišavali. Najzad je pobedila kuća Jork i zauzela presto, ali borbe su trajale i dalje. Ličnost vladara nije mnogo ticala učesnika u tim borbama, glavni motiv je bila lična korist: imanje, položaj. Često se
prelazilo s jedne strane na drugu, što je Stivenson prikazao u ličnosti sera Danijela, a mnogo je bilo i onih koji, kao mladi Dik Šelton, nisu mogli da se opredele ni za jednu stranku. Narod nije usrećila ni bela ni crvena ruža. Iz naroda su nicale družine kao Crna strela, narod je stradavao i tražio svoga Džona Osvetnika. Ali za njega još nije došao pravi čas. On se bori, on se sveti, ali na kraju malakše i raspušta svoju družinu. Mada se Stivensonova knjiga završava veselom svadbom ona se ipak ne završava srećno. Istorija ide svojim tokom, narod čeka i dalje…
DŽON OSVETNIK
Jednog poslepodneva, u pozno proleće, čulo se u neuobičajeno vreme zvonjenje zvona sa tanstolskog zamka. Daleko i blizu, u šumi i u poljima pored reke, narod je napuštao svoje poslove i žurio u pravcu odakle je zvuk dopirao. U zaseoku Tanstol stajala je grupa seoske sirotinje i čudila se tom pozivu.
Zaselak Tanstol u to vreme, za vlade starog kralja Henrika VI, imao je gotovo isti izgled kao i danas. Dvadesetak kuća od masivne hrastove građe stajalo je raštrkano u dugačkoj zelenoj dolini, koja se dizala od reke. U podnožju, drum je prelazio preko mosta, uspinjao se na drugoj strani i iščezavao u šumarcima na svom putu za zamak i dalje za holivudsku opatiju. U sredini zaseoka nalazila se crkva okružena tisovima. Padine su na svim stranama bile krunisane i ceo vidik oivičen zelenim brestovima i tek olistalom hrastovom šumom.
Blizu mosta, pored kamenog krsta na jednom brežuljku, beše se okupila grupa — pet-šest žena i jedan visok čovek u košulji od grube seljačke tkanine — i raspravljala o tome šta li to zvono najavljuje. Glasnik je prošao kroz zaselak pre pola časa i ispio krčag piva u sedlu, jer nije smeo da sjaše zbog hitnosti poruke koju je nosio. Ali ni on sam nije znao o čemu se radi; trebalo je samo da preda zapečaćena pisma ser Danijela Breklija ser Oliveru Outsu, svešteniku, koji je u gospodarevom odsustvu upravljao zamkom.
Ali sada se začu topot konja i iz šume se, uskoro, pojavi i dojaha, preko mosta koji je odjekivao, mladi gospodin Ričard Šelton, štićenik ser Danijela. On će, valjda, znati. Pozdraviše ga i zamoliše da im objasni. On drage volje zateže dizgine. To je bio mladić od nepunih osamnaest godina, suncem opaljena lica i sivih očiju, u kaputu od jelenske kože, sa okovratnikom od crnog somota, sa zelenom kukuljicom na glavi i čeličnim samostrelom o ramenu. Glasnik je, izgleda, bio doneo važnu vest. Predstojala je bitka. Ser Danijel je poručio da svaki čovek koji može da zategne luk ili da nosi bojnu sekiru dođe što brže u Ketli, jer će inače pasti u nemilost; ali o tome za koga je trebalo da se bore i odakle se očekivao napad, Dik ništa nije znao. Ser Oliver će uskoro i sam doći, a Benet Heč već se oružao, jer je određen za vođu družine.
— To je propast ove dobre zemlje, reče neka žena. Kad baroni ratuju, seljaci moraju da jedu korenje. — Nije istina, reče Dik. Svaki čovek koji ode u rat imaće šest penija dnevno, a strelci dvanaest. — Dok su u životu, odgovori žena. može tako i da bude. Ali šta ćemo ako poginu, moj gospodaru? — Nema lepše smrti nego poginuti za svog prirodnog gospodara, reče Dik. — Nema prirodnog gospodara za mene, izjavi čovek u seljačkoj košulji. Idućeg Sretenja biće dve godine otkako sam na strani Volzingema, kao i svi mi iz brialijskog kraja. A sad moram da priđem Brekliju! To je zakonom nametnuto; zovete li vi to prirodnim? A sada, što se tiče ser Danijela i ser Olivera, koji više poznaju zakon nego poštenje, ja nemam drugog prirodnog gospodara sem sirotog kralja Henrika VI — bog ga blagoslovio! — tog sirotog nevinašceta koje ne razlikuje svoju desnicu od svoje levice. — Vi govorite zlim jezikom, prijatelju, reče Dik, jer podjednako klevećete i svog dobrog starešinu i moga gospodara kralja. Ali kralj Henrik — neka je hvala svecima! — ponovo se opametio i sve će dovesti u red mirnim putem. A što se tiče ser Danijela, vi ste vrlo hrabri iza njegovih leđa. Ali ja neću da budem dostavljač. — Ne velim ništa rđavo za vas, gospodine Ričarde, reče seljak. Vi ste mladić, ali kad postanete zreo čovek, opazićete da vam je prazan džep. Samo ću još ovo reći: neka sveci budu u pomoći susedima ser Danijela, a blažena Devica neka štiti one koje on štiti! — Klipzbi, reče Dik, vi govorite ono što mi čast ne dopušta da slušam. Ser Danijel je moj dobar gospodar i moj tutor. — Čujte, hoćete li da mi rešite jednu zagonetku? reče Klipzbi. Na čijoj je strani ser Danijel? — Ne znam, odgovori Dik, pocrvenevši malo. Njegov tutor je, naime, stalno menjao strane u sukobima toga vremena, i svaka promena povećavala mu je bogatstvo. — Eh, reče Klipzbi, ne znate ni vi niti iko na svetu. Jer, on je čovek koji leže u krevet kao pristalica Lenkastsra, a ustaje kao pristalica Jorka.
Baš tada most odjeknu pod konjskim potkovicama, grupa se okrete i ugleda Beneta Heča kako dolazi u galopu. To je bio crnomanjast, prosed čovek, teške ruke i mrka pogleda, naoružan mačem i kopljem, sa čeličnim šlemom i kožnim grudnjakom. On beše važna ličnost u ovim krajevima, ser Danijelova desna ruka u miru i ratu i, u to vreme, u interesu svoga gospodara, zapovednik stotine.
— Klipzbi, povika on, idi u zamak i pozovi i sva druga oklevala. Bojer će vam dati grudnjake i šlemove. Moramo odjahati pre večernjeg zvona. Postaraj se za to. Onaj koji poslednji stigne kod crkvene kapije izvući će od ser Danijela. Dobro se postaraj za to! Znam te kao nikogovića. Nansi — obrati se zatim jednoj ženi — da li je stari Epljard gore na imanju? — Sigurna sam da je na svojoj njivi, odgovori žena.
Grupa se raziđe; Klipzbi ode polako preko mosta, a Benet i mladi Šelton odjahaše zajedno kroz selo, pored crkve.
— Videćete staro gunđalo, reče Benet. On će potrošiti više vremena u gunđanju i brbljanju o Henriku Petom nego što bi čoveku trebalo da potkuje konja. A sve zbog toga što je učestvovao u francuskim ratovima!
Kuća kojoj su se uputili bila je na kraju sela i stajala je sama među jorgovanima; a iza nje, na tri strane, prostirala se livada, koja se izdizala prema ivicama šume. Heč sjaha, zakači dizgine za ogradu i zajedno s Dikom ode niz polje do mesta gde je stari vojnik okopavao kupus, koji mu je dosezao do kolena, i, s vremena na vreme, staračkim glasom, pevao odlomak neke pesme. Celo mu je odelo bilo od kože, samo je kukuljica sa kolirom bila od crne čoje i vezana crvenom vrpcom; lice mu je, i po boji i po borama, bilo slično orahovoj ljusci. Ali su mu stare sive oči još uvek bile bistre i vid još uvek oštar. Da li je bio gluv ili je možda smatrao da je za jednog starog strelca iz bitke kod Aženkura ispod dostojanstva da se osvrće na takva uznemiravanja, tek, izgledalo je da ga se ni dosadni zvuci zvona na uzbunu ni prilaženje Beneta i mladića nimalo ne tiču; i dalje je uporno kopao i pevao tankim i drhtavim glasom:
„A sad, draga gospođo, ako je to volja tvoja, Sažali se na me, to je molba moja“
— Epljarde, reče Heč, ser Oliver vas pozdravlja i naređuje vam da ovoga časa odete u zamak i preuzmete komandu. Starac diže oči. — Božja vam pomoć, moji gospodari! reče on, smešeći se. A kuda odlazi gospodin Heč? — Gospodin Heč odlazi za Ketli, sa svima konjanicima koje imamo, odgovori Benet. Izgleda da predstoji bitka, i moj gospodar šalje pojačanje. — Zbilja, odvrati Epljard. A koliko mi posade ostavljate? — Ostaviću vam šest dobrih ljudi, pa još i ser Olivera, odgovori Heč. — To neće sačuvati zamak, kaza Epljard. Taj broj nije dovoljan. Trebalo bi ih četrdeset da bismo bili sigurni. — Pa baš zato smo i došli k vama, staro gunđalo! odgovori Heč. Ko bi drugi sem vas mogao išta učiniti u takvom zamku sa takvom posadom? — Dabome, kad počne da žulji, onda se setite stare cipele, odvrati Epljard. Nema među vama čoveka koji može da jaše konja ili da drži ubojnu sekiru; a što se tiče streljačke veštine — tako mi svetoga Mihaila! — kad bi se nešto stari Henrik Peti vratio, stao bi i pustio vas da gađate u njega, po ništavnoj ceni, kao na vašaru, četvrt penija za svaki hitac! — Nije istina, Niče, ima ih i sada koji znaju dobro da zategnu luk, kaza Benet. — Da dobro zategnu luk! uzviknu Epljard. Da! Ali ko ume da pogodi dalek nišan? Za to treba dobro oko i pametna glava. Šta biste vi nazvali dalekim nišanom, Benete Heče? — Pa, poče Benet, osvrćući se unaokolo, dalek nišan bi bio odavde do šume. — Da, to bi bio prilično dalek nišan, reče stari vojnik; zatim se okrete, nadnese ruku nad oči i zagleda se u daljinu. — Šta gledate? upita Benet uz poluprigušeni smeh. Da ne vidite Henrika Petog?
Stari ratnik je gledao u brdo i ćutao. Sunce je obasjavalo strme livade; nekoliko belih ovaca mirno je paslo; u daljini čulo se brujanje zvona.
— Šta to gledate, Epljarde? upita Dik. — Ptice, odgovori Epljard.
I zaista, iznad šume, tamo gde se ona klinasto spuštala među livade i završavala sa dva divna zelena bresta, otprilike za jedan strelomet od polja gde su se oni nalazili, jato ptica je letelo tamo-amo, u očitoj pometnji.
— Zašto gledate ptice? upita Benet. — Eh, i vi ste mi neki iskusan ratnik, gospodine Benete, odgovori Epljard. Ptice su dobra straža; u šumskim krajevima one su u prvoj borbenoj liniji. Recimo da je naš logor ovde i da se kroz šumu prikradaju strelci da nas uhode, vama bi ptice uzalud pokazivale da su oni tamo. — Eh, staro gunđalo, reče Heč, u ovom trenutku su nam najbliži ser Danijelovi ljudi u Ketliju. Vi ste ovde sigurni kao u Londonskoj Kuli; međutim, vi plašite čoveka zbog nekoliko zeba i vrabaca. — Kako to govorite! podsmehnu se Epljard. Koliko bi nitkova dalo oba svoja rovašena uha da ubiju ma kojeg od nas dvojice! Svetoga mi Mihaila, Benete, oni nas mrze kao dva tvora! — Pa, istina je, oni mrze ser Danijela, odgovori Heč ozbiljnijim glasom. — Da, oni mrze ser Danijela, ali mrze i svakog čoveka koji je na njegovoj strani, reče Epljard. A najviše mrze Beneta Heča i starog strelca Nikolasa. Eto, kad bi se tamo u šumarku nalazio kakav odlučan čovek, a vi i ja stajali ovde, njemuna oku — kao što, svetoga mi Đorđa, i stojimo — šta mislite: koga bi od nas dvojice on izabrao? — Vas, kladim se, odgovori Heč. — A ja se kladim u svoj ogrtač za vaš kožni pojas da biste to bili vi, uzviknu stari strelac. Vi ste spalili Grimston, Benete. Oni vam to neće nikad oprostiti. A što se tiče mene, ja ću, božjom milošću, biti uskoro na sigurnom mestu, van domašaja lukova i topova i njihove pakosti. Ja sam star čovek i brzo se približavam večnoj kući, gde mi je spremna postelja. A što se tiče vas, Benete, vi ostajete ovde na svoj sopstveni rizik, i ako doživite moje godine neobešeni, to će značiti da je stari engleski osvetnički duh izumro. — Vi ste najzloslutnija stara budala u Tanstolskoj Šumi, reče Heč, očito uznemiren tim pretnjama. Pripremite svoje oružje pre dolaska ser Olivera i prestanite sa praznim razgovorima, bar za neko vreme. Ako ste tako mnogo govorili s Henrikom Petim, njegove su uši morale biti punije od njegovih džepova.
Strela zazuja kroz vazduh kao ogroman stršljen i pogodi starog Epljarda među plećke; probode ga skroz, i on pade licem u kupus. Heč, uz prigušen uzvik, poskoči u vis; zatim pobauljke otrča i skloni se iza kuće. Dik Šelton se povuče iza jorgovana, zateže luk i uperi ga prema šumi. Ni jedan list se nije micao. Ovce su mirno pasle a ptice se behu umirile. Međutim, na zemlji je ležao starac sa dugačkom strelom zabodenom u leđa, Heč se držao zaklona kuće, a Dik je čučao iza žbunja jorgovana i bio u pripravnosti.
— Vidite li štogod? doviknu mu Heč. — Ni jedna grančica se ne miče, napregnuto posmatrajući odvrati Dik. — Sramota bi bilo da ga ostavimo da tu leži, reče Heč, vraćajući se nesigurna koraka i vrlo bleda lica. Ne skidajte oka sa šume, gospodine Šeltone — dobro je motrite. Neka nam sveci oproste grehe, ovo beše dobar pogodak!
Benet podiže starog strelca na svoje koleno. Još nije bio mrtav. Lice mu se grčilo; oči su mu se otvarale i zatvarale kao kakav mehanizam; imao je strašan, užasan izgled čoveka na samrtnim mukama.
— Čujete li, stari Niče? upita Heč. Imate li kakvu poslednju želju, stari druže? — Izvadite strelu i pustite me da umrem, tako vam bogorodice! reče Epljard isprekidana daha. Došao je čas da se rastanem sa domovinom. Izvadite je! — Gospodine Diče, pozva Benet, dođite ovamo i izvadite strelu, vešto. On je na umoru, jadni grešnik.
Dik stavi svoj samostrel na zemlju, snažno povuče strelu i izvuče je. Mlaz krvi šiknu; stari strelac se upola pridiže, prekrsti se i pade mrtav. Heč, klečeći u kupusu, revnosno se molio za mir pokojnikove duše. Ali bilo je očito da mu pažnja nije potpuno usredsređena na molitvu, jer je stalno motrio u pravcu šume odakle je doletela strela. Kad je završio molitvu, ustade, skide gvozdenu rukavicu i obrisa bledo lice obliveno znojem od straha.
— Eh, reče on, sad sam ja na redu. — Ko li ovo uradi, Benete, upita Ričard, još uvek držeći strelu u ruci. — Bog bi ga znao, odgovori Heč. U ovom kraju ima bar četrdeset ljudi koje smo ja i on oterali iz njihovih kuća i sa njihovih imanja. Strela ga je pogodila, i on je platio za svoje grehe; uskoro ću, možda, i ja. Ser Danijel je suviše nemilosrdan prema narodu. — Ovo je neka neobična strela, reče mladić gledajući u strelu, koju je držao u ruci. — Vere mi, tako je! uzviknu Benet. Crna i sa crnim perjem. Ovo Je zloslutna strela. Crno, vele, predskazuje pogreb. A ima i nešto napisano. Obrišite krv. Šta to piše? — „Epljardu od Džona Osvetnika“, pročita Šelton. Šta li to znači? — Ne znam, ali mi se to ne sviđa, odgovori Heč, vrteći glavom. Džon Osvetnik! To je ime hulje koja je strah i trepet za sve plemiće. Ali, zašto stojimo ovde, da budemo meta? Uhvatite ga za kolena, gospodine Šeltone, a ja ću za ramena, pa da ga unesemo u kuću. Ovo će biti veliki udarac za jadnog ser Olivera; prebledeće kao krpa i moliće se bogu kao sumanut.
Uzeše starog strelca i unesoše ga u njegovu kuću, u kojoj je sam stanovao. Da ne bi okrvavili dušek, staviše ga na pod, prekrstiše mu ruke i ispraviše noge. Epljardova kuća bila je čista i prilično oskudna u nameštaju. U njoj se nalazio krevet, s plavim prekrivačem, ormančić, velik sanduk, dve stolice za sklapanje i isti takav sto, u uglu kod kamina. Na zidu su visili lukovi i oklop starog ratnika. Heč poče radoznalo da razgleda oko sebe.
— Nik je imao novaca, reče on. Sigurno je zaštedeo bar šezdeset funti. Voleo bih kad bih ih našao. Kad izgubite nekog starog prijatelja, gospodine Ričarde, najbolja je uteha naslediti ga. Pogledajte ovaj sanduk; kladio bih se u veliku svotu da u njemu ima pregršt zlata. Strelac Epljard sticao ga je snažnom rukom i čuvao ga kao tvrdica. Mir duši njegovoj! Skoro osamdeset godina bio je u pokretu, u akciji, i neprestano je sticao; a sada, jadnik, leži na leđima i ništa mu više ne treba. Ako njegovo blago dospe u ruke dobrog prijatelja, biće, mislim, veseliji na nebu. — Heče, reče Dik, poštujte mrtvaca. Zar hoćete da ga opljačkate pre nego što je sahranjen? Ustao bi iz mrtvih!
Heč se nekoliko puta prekrsti. Ali se brzo pribra; nije ga bilo lako odvratiti ni od kakve namere. I sanduk bi rđavo prošao da ne zaškripa kapija. Ubrzo zatim otvoriše se kućna vrata i unutra uđe visok, pun, rumen, crnook čovek pedesetih godina, u stiharu i crnoj mantiji.
— Epljarde, zovnu pridošlica ulazeći, ali se odmah trže i stade kao skamenjen. Sveta bogorodice! povika on. Neka nas štite sveci! Kakvo se to zlo desilo? — Veliko zlo za Epljarda, gospodine svešteniče, odgovori Heč, savršeno mirno. Ubijen je pred vlastitom kućom, i sada se nalazi pred vratima čistilišta. Tamo, ako je verovati pričama, neće oskudevati ni u ogrevu ni u svećama.
Ser Oliver priđe nesigurnim koracima jednoj stolici i sede, uzbuđen i bled. — Ovo je propast! Strašan udarac! reče on jecajući i odmrmlja tri molitve.
Heč je u međuvremenu pobožno skinuo svoj šlem i kleknuo. — Benete, reče sveštenik, umirivši se malo, šta ovo znači? Koji li je neprijatelj ovo učinio? — Ser Oliveru, ovde je strela. Pogledajte je, na njoj su ispisane neke reči, odgovori Dik. — Ah, uzviknu sveštenik, to je strašna vest! Džon Osvetnik! Jeretik! Crna boja je zlokoban znak! Gospodo, ova nitkovska strela mi se ne dopada. Trebalo bi da se posavetujemo. Ko bi to mogao biti? Razmislite, Benete. Od tolikih mnogih crnih zlonamernika, koji li je to što nas tako drsko izaziva? Simnel? Sumnjam. Volzingemi? Ne, oni još nisu toliko očajni; oni još uvek misle da će, kad dođu druge prilike, zakon biti na njihovoj strani. Možda je Sajmon Malmezberi? Šta mislite, Benete? — A šta mislite vi, gospodine, o Elisu Dakvortu? upitaće Heč. — Ne, Benete, nikad. Nije on, reče sveštenik. Nikad nikakva buna, Benete, ne dolazi odozdo — u tome se slažu svi pametni istoričari. Buna se uvek širi odozgo na niže; i kad god se Dik, Tom i Hari late svojih ubojnih sekira, uvek ćete naći da to koristi nekom lordu. Sada je ser Danijel prišao Kraljičinoj Stranci, pa je stoga u nemilosti kod jorkširskih lordova. Od njih, Benete, dolazi ovaj udarac — ko to izvršuje, još nisam doznao; ali oni su glavni podstrekači ove bune. — Ser Olivere, reče Benet, u ovoj zemlji toliko tinja da mi već poodavno miriše na požar. Tako se činilo i sirotom grešniku Epljardu. I, dopustite mi da kažem, ljudi su toliko ogorčeni protiv svih nas da nije potrebno da ih podstiču ni Jork ni Lenkaster Evo šta ja mislim: vi, koji ste sveštenik, i ser Danijel, koji se upravlja prema vetru, vi ste mnogim ljudima oteli imanja, a nije mali broj ni onih koje ste tukli ili obesili. Vi ste pozivani da polažete račune o tome, i uvek ste na kraju, ne znam kako, uspevali da zakon bude na vašoj strani, pa ste mislili da je sve zataškano. Ali, moram vam reći, ser Oliveru, čovek koga ste lišili imovine i koga ste tukli ostaje i dalje ogorčen i samo čeka priliku da vas ustreli. — Niste u pravu, Benete. Vi ćete se radovati ako vas ispravim, reče ser Oliver. Vi ste brbljivac, Benete, pričalo i preklapalo; suviše vam je dugačak jezik. Skratite ga, Benete, skratite ga. — Ni jednu reč više neću reći Neka bude kako vi hoćete, reče vazal.
Sveštenik se diže sa stolice i iz kutije za pisaći pribor, koju je držao o ramenu, izvadi vosak, voštanu sveću. kremen i ognjilo. Pomoću njih i pečata sa grbom ser Danijela zapečati sanduk i ormanče. Heč je ovo posmatrao s nezadovoljstvom. Zatim se svi, u priličnom strahu, požuriše da što pre napuste kuću i da uzjašu konje.
— Davno je već trebalo da smo na putu, ser Oliveru, reče Heč, držeći dizgine konja dok sveštenik ne uzjaha. — Stvari su se izmenile, Benete, reče sveštenik. Nema više Epljarda — pokoj mu duši! — da komanduje posadom. Zadržaću vas, Benete. Moram imati pouzdanog čoveka, na koga se mogu osloniti u ovim danima crnih strela. „Strela koja leti danju“, rekao je evangelista. Ne sećam se ostalog teksta; da, ja sam rđav sveštenik, suviše sam zagazio u zemaljske poslove. Hajde, jašimo brže, gospodine Heče. Seljaci bi trebalo da su već kod crkve.
Jahali su napred, niz drum, vetar im je duvao u leđa i lepršao peševima sveštenikovog ogrtača; iza njih su se gomilali oblaci i zaklanjali sunce koje je zalazilo. Bili su prešli tri od raštrkanih tanstolskih kuća, kada su, došavši kod jednog zavijutka, ugledali crkvu ispred sebe. Deset, dvanaest kuća nalazilo se sasvim blizu nje. zadnji deo porte graničio se s livadama Kod zasvođene crkvene kapije bilo se skupilo dvadesetak ljudi, neki u sedlu, a neki pored svojih konja. Bili su različito naoružani i opremljeni; neki sa kopljima, neki sa bojnim sekirama, neki s lukovima i strelama, neki na konjima dovedenim od pluga i još blatnjavim od oranja. Oni su bili iz najnižeg staleža; svi bolji ljudi, s boljom opremom, već su se nalazili sa ser Danijelom u logoru.
— Dosta ih se skupilo, hvala holivudskom krstu! Ser Danijel će biti sasvim zadovoljan, reče sveštenik, brojeći u sebi ljude. — Ko ide? Stoj! povika Benet.
Bio je primetio nekog čoveka kako se između tisova iskrada iz porte. Na ovaj poziv čovek prestade da se skriva i potrča što ga noge nose prema šumi. Ljudi kod kapije, koji do tog trenutka nisu primećivali prisustvo stranca, uzbuniše se i rastrčaše. Oni koji su bili sjahali počeše žurno da skaču u sedla. Ostali se dadoše u kas za njim. Ali kako su morali da prave krug oko porte, bilo je jasno da će im begunac umaći. Heč glasno opsova i natera konja na ogradu da je preskoči; ali konj ne htede da posluša i zbaci jahača u prašinu. I mada se on odmah digao i brzo dohvatio dizgine, vreme je bilo izgubljeno, begunac je bio daleko odmakao da bi ga mogli uhvatiti.
Najmudriji od svih bio je Dik Šelton. Umesto da se da u uzaludnu poteru, on brzo skide svoj samostrel s ramena, zateže ga i uperi; i sad, dok su ostali odustajali, okrete se Benetu i upita da li da gaća.
— Gađajte! Gađajte! povika vatreno sveštenik. — Pogodite ga, Diče, reče Benet. Oborite ga kao zrelu jabuku.
Begunac bi sa još nekoliko skokova bio van opasnosti. Ali poslednji deo livade postajao je sve strmenitiji, i čovek je trčao sve sporije. Međutim, delimično zbog sumraka, koji je padao, delimično zbog krivudavog begunčevog trčanja, nišan nije bio lak. Dok je podešavao svoj luk, Dik oseti kao neko sažaljenje i gotovo želju da promaši. Strela polete. Čovek se spotače i pade, začuše se radosni uzvici Heča i gonioca. Ali su se suviše rano obradovali. Čovek beše samo lako pao; lako se i podigao, okrenuo se, mahnuo im prkosno kapom i iščezao u šumi.
— Kuga ga umorila! povika Benet. Ima lopovske noge: kako samo brzo trči, svetoga mi Banburija! Ali ipak ste ga okrznuli, gospodine Šeltone; ukrao je vašu strelu. Ako se ne oporavi od nje, manje ću ga mrzeti. — Kakva li je posla imao oko crkve? upita ser Oliver. Siguran sam da je tu dolazio iz zle namere. Klipzbi, momče, sjaši i pažljivo pretraži prostor između tisova.
Klipzbi ode i uskoro se vrati sa nekim listom hartije u ruci. — Ovo je bilo zakačeno za crkvena vrata, reče on, pružajući list svešteniku. To je sve što sam našao. — Tako mi svete crkve, uzviknu ser Oliver, ovo je skrnavljenje! Da se tako objavljuju naredbe kralja ili mesnog lorda — hajde, dobro! Ali da svaki prostak u zelenom kaputu koji preskače ograde ističe objave na crkvenim vratima — e, to je već skrnavljenje. Ljudi su spaljivani i za stvari od manje važnosti! Šta piše ovde? Već je mračno. Dobri gospodine Ričarde, vi imate mlade oči, pročitajte mi, molim vas, ovu objavu.
Dik Šelton uze list i pročita ga glasno. To je bila nevešto spevana pesma, gotovo bez slika, pisana prostim rukopisom i sa mnogo grešaka u pravopisu. Evo kako je, sa donekle ispravljenim pravopisom, ona glasila:
Za pojasom četiri Nosim crne strele — Da ustrelim četiri hulje Koje su mi jad nanele.
Prva je do cilja stigla, Epljarda je pogodila. Za Beneta Heča drugu sam spremio Što je bez milosti sav Grimston spalio.
Treća će poslati Olivera u pakao Što je ser Hari Šeltona zaklao. Ser Danijele, četvrta je za te — Pravda zahteva da je pustim na te.
Nijednog kazna mimoići neće. U svako crno srce — crnu strelu! Kleknite, hulje, i pomolite se — Nagrada biće svakom prema delu!
Džon Osvetnik iz Zelene Šume i njegova vesela družina. NAPOMENA: Imamo još strela i dobrih kudeljnih konopaca za vaše ostale sledbenike.
— Ah, nestalo je milosrđa i hrišćanskih vrlina! uzviknu ser Oliver tužno. Ovo je rđav svet i svakim danom postaje sve gori. Zakleću se na holivudskom krstu da sam nevin kao nekršteno odojče za pogibiju toga dobrog viteza, kako u pogledu dela, tako i u pogledu namere. Grkljan mu nije bio presečen; još žive verodostojni svedoci koji to mogu potvrditi. — To ne koristi, gospodine svešteniče, reče Benet. Nije vreme takvom razgovoru. — Ne, gospodine Benete, nije tačno. Ne mešajte se u ono što vas se ne tiče, dobri Benete, odgovori sveštenik. Ja ću dokazati svoju nevinost. Neću ni u kom slučaju da greškom izgubim svoj jadni život. Pozivam sve ljude za svedoke da ja nemam nikakve veze sa ovom stvari. Čak nisam tada ni bio u zamku. Bio sam poslat da izvršim neki nalog pre nego što je na časovniku bilo devet časova… — Ser Oliveru, reče Heč prekidajući ga, pošto nećete da prekinete tu vašu propoved, upotrebiću druga sredstva. Gofe, trubite za polazak.
I dok je truba svirala, Benet je prišao svešteniku i nešto mu ljutito šaputao na uho. Dik Šelton primeti kako ga u jednom trenutku sveštenik uplašeno pogleda. Dik je imao razloga za duboko razmišljanje, jer je ser Hari Šelton bio njegov otac. Ali ne reče ni reči i izgledao je potpuno miran.
Heč i ser Oliver su još neko vreme razgovarali o promenjenoj situaciji; doneli su odluku da zadrže deset ljudi ne samo da čuvaju zamak već i da sveštenika prate kroz šumu. I kako je trebalo da Benet ostane u pozadini, komanda nad pojačanjem predata je gospodinu Šeltonu. A nije ni bilo drugog izbora: ljudi su bili prosti seljaci, priglupi i nevešti ratu, dok je Dik bio ne samo omiljen već i vrlo odlučan i ozbiljan za svoje godine. Mada je mladost proveo u ovim zabačenim provincijskim mestima, ser Oliver ga je dobro izvežbao u pisanju, a Heč mu je lično pokazivao kako se rukuje oružjem i upoznao ga s najvažnijim pravilima komande.
Benet je uvek bio ljubazan i voljan da pomogne; on je bio od onih ljudi koji su nemilosrdni prema svojim neprijateljima, a verni i odani svojim prijateljima. I sada, kada je ser Oliver ušao u obližnju kuću da svojim brzim i odličnim rukopisom napiše izveštaj o poslednjim događajima svome gospodaru ser Danijelu Brekliju, Benet priđe svome učeniku da mu poželi uspeh.
— Morate izabrati duži put, gospodine Šeltone, reče on. Idite oko mosta, da biste izbegli smrt! Na pedeset koraka ispred sebe držite pouzdanog čoveka, da privlači hice; i idite tiho dok ne prođete šumu. Ako vas hulje napadnu, pojurite u galopu, jer ništa nećete postići zastajanjem. I stalno idite napred, gospodine Šeltone; ne vraćajte se natrag, ako vam je život mio! Nema pomoći u Tanstolu, imajte to na umu. I, pošto odlazite u velike bitke za kralja, a ja i dalje ostajem da živim ovde u velikoj opasnosti no svoj živo! jedino sveci znaju da li ćemo se ikad više sresti na zemlji; zato ću vam dati poslednje savete. Motrite na ser Danijela; on je nepouzdan. Ovom đavoljem popu nemojte nikad verovati; on nema rđave namere, ali mora da izvršava naredbe drugih. On je oruđe ser Danijela! Ma kud da idete, pazite s kim ste. Postarajte se da steknete moćne prijatelje. A pomislite neki put i na Beneta Heča. Ima i gorih lupeža od Beneta. A sada, srećan vam put! — Zbogom, Benete, reče Dik. Uvek ste mi bili dobar prijatelj, to nikad neću poreći. — Gospodine Šeltone, dodade Heč nešto zbunjen, ako me ovaj Osvetnik probode strelom, mogli biste, možda, potrošiti jedan zlatnik ili jednu funtu i za moju sirotu dušu; jer ću verovatno imati teškoća u čistilištu, — Vaša želja će biti ispunjena, Benete, odgovori Dik. Samo, razvedrite se, čoveče! Opet ćemo se mi sastati. i više će vam biti potrebno pivo nego molitve. — Dao bog, gospodine Diče, reče Benet. Ali, evo dolazi ser Oliver. Da je tako brz u rukovanju s dugačkim lukom kao što je s perom, bio bi hrabar ratnik.
Ser Oliver predade Diku zapečaćeno pismo sa ovim natpisom: „Mojem visoko poštovanom gospodaru ser Danijelu Brekliju, vitezu. Hitno! U ruke.“ Dik stavi pismo u unutrašnji džep svoga kaputa, naredi četi da krene i uputi se s njom na zapadnu stranu, kroz selo.
Robert Luis Stivenson
