Piše: Momčilo Đorgović
U panonskoj gustoj magli promiču tamne prilike, međusobno se naziru, orijentiše ih škripa obuće. Po strogoj naredbi glave pod kapama duboko sagnute, ruke na leđima skrštene. I bez magle svi izgledaju isto: sivo sirotinjsko pohabano odelo, noge u masnim i iskrpljenim čarapama, mokri gumeni opanci. Zabranjen je razgovor, svaki zvuk, suzdržava se i kašljanje. Samo uši mrdaju i pomno osluškuju. Robijaška «mrtva» šetnja.
Zgrčeni izranjaju i uranjaju u bele teške pramenove, krećući se i teturajući se u krug. Kuvaju se na hladno u studenom loncu pakla sremskomitrovačkog zatvora, obeznađeni, mnogi nevini, u sebi užareni gorčinom. Jedna od tih prilika zove se dr Dragoljub Jovanović. Ali, pre pakla, bilo je čistilište. Vrlo prljavo čistilište.
Za večerom, dok je Đilas raportirao o svojim polemikama sa Jovanovićem u Skupštini, Tito ga je nervozno presekao: Dragoljuba treba uhapsiti. Ranković je ustuknuo u neverici: Teško mu je naći krivicu. Tito je odbrusio: Krivicu mu treba stvoriti, ako je nema. Bilo je to jula 1946. Godinu dana kasnije od tih nekoliko reči tužilac je poput mađioničara, abrakadabra, stvorio grandioznu mirakl-optužnicu, mišićavu i predatorsku, koja je u svoje kolutove poput pitona zgrabila Dragoljuba Jovanovića, smrvila dotadašnji i isfabrikovala novi izdajnički identitet i tu pred «narodnim sudom» ga progutala. Taj inkvizitorski piton bio je sastavljen od tužioca FNRJ dr Josifa Hrnčevića, i od predsednika Vrhovnog suda NR Srbije dr Mihaila Đorđevića. Već mu je u javnosti bio organizovan «topli zec»: Borba, Glas, Politika su se utrkivale u izmišljanju njegovih nedela, naslovi-kaćuše ispunjeni mržnjom pištali su oko njega na sve strane. U orgijastičkoj su radosti, patriotskoj i narodnjačkoj, urednici i novinari šiljili kolac na koji je trebalo da bude nabijen, a kasnije su sadržaj suđenja u izveštajima falsifikovali. Nije to današnji izum.
Pre Udbe, tužioca i suda, pogrom su pokrenuli intelektualci – partijski ideolozi, novinari, kolege profesori. Oni su sa svojim prefinjenim smislom za nijanse vređanja i ponižavanja artikulisali cilj: smrviti, zgaziti izroda. Nije prošlo ni mesec dana od Titove tajne večere na kojoj je prozvao Judu, a na slavnom beogradskom Pravnom fakultetu usred avgusta priređen je egzorcizam – profesor Dragoljub Jovanović je izbačen «kao nedostojan». Perfidnu okultnu radnju su izvodili, kasnije vrlo uvažavani, profesori: dr Jovan Đorđević i dr Milan Bartoš. U «Medaljonima» Jovanović ih je svrstao u Pomagače, i o njima napisao sledeće:»Neprijatelji nas ruše frontalno, protivnici nam podrivaju tlo pod nogama, prijatelji nas otkrivaju, a pomagači nas ranjavaju s boka, u najmekše mesto. Najzavidljivije su sluge, a njima se najviše veruje: oni su obavešteni iz prve ruke i gledaju nas razgolićeno… Kao prave sluge su se, nažalost, poneli veliki intelektualci, profesori univerziteta i akademici.» Dr Dragoljub Jovanović je sa Edvardom Kardeljem pisao prvi ustav nove države. U stvaranju sledećih ustava, pored Kardelja, njegovo mesto je preuzeo – prof. dr akademik Jovan Đorđević. Ali akademik prof. dr Đorđević tek će se proslaviti po tome što je iz njegovog stana «nestao» i u Večernjim novostima je objavljen Memorandum SANU. Od tada smo Memorandumska Srbija. Memorandum dr Dragoljub Jovanović niti bi potpisao, niti bi ikada učestvovao u stvaranju takve političke platforme.
U trenutku kada nad Jovanovićem počinje pogrom on je narodni poslanik i član prezidijuma Narodne skupštine FNRJ, jedan od kreatora Ustava i drugih zakona, osnivač Narodnog fronta, lider velike seljačke stranke i partner-u-pokušaju Josipa Broza. Sinhronizovani su sa napadima u novinama i fizički obračuni sa njim. U rodnom Pirotu ga dočekuje «grupa dece», za njim viču «Dole izdajnik!» i «Raspni ga» i gađaju ga kamenicama. U kuću uleće mladić i udara ga. Cele noći je kuća pod opsadom, pripremao se linč. U Beogradu je izložen telefonskim pretnjama, psovkama, on je «fašista», a supruga i ćerke su «kurve». Njih pozivaju da se odreknu muža i oca, ako žele da žive u miru. Da bi se zaštitili isključuju telefon, ali ih je telefonska centrala upozorila da to ne čine, inače će ga oduzeti. Rukovodstvo stranke bilo mu je razbijeno, članstvo ideološki prekuvano. Udba mu podmeće Mihaila Konjevića iz Laćaraka, koji montira njegovu vezu sa Mačekom u emigraciji. Ali ne da se zastrašiti, on je čovek slobodan iznutra. Slobodno razgovara i glasno razmišlja. Udbi se dostavlja, i u tajni bilten se zapisuje, kako je ovaj prononsirani neprijatelj naših naroda uporedio Skupštinu sa gimnastičkom salom, gde se samo dižu ruke kada se glasa. Hapse se ljudi koji su sa Jovanovićem u bilo kakvoj vezi. U februaru 1947. bio je na slavi kod prijatelja u Sivcu, iz kuće ga izvlače izmanipulisani došljaci iz Crne Gore, vređaju, pitaju «Kad si poslednji put video Hitlera?», «Jel si plakao kad je Draža osuđen na smrt?» i «Gde ti je palata u Beogradu», pridružuju im se mladi komunisti, bacaju ga u sneg, tuku, okrvavljuju glavu. U poslednjem trenutku, kao i u Pirotu, dolazi «organ» da ga zaštiti. Kada se žalio Krcunu, odgovoreno mu je da o tom događaju «MUP ima druge informacije». Niko od «neodgovornih elemenata» nikada nije bio kažnjen, napadi u štampi se nastavljaju. U međuvremenu je tužilac izmontirao optužnicu. I Jovanović je uhapšen.
Bio je zastrašivan, suočavan sa isfabrikovanim iskazima lažnih svedoka, a islednici su mu bili njegov bivši student Josif Malović i Mile Milatović, koga je 1936. branio na sudu. Milatović je bio islednik i generalu Nediću i Andriji Hebrangu (zvanična verzija: izvršili su samoubistvo). Protiv njega je upotrebljen i trač majke Vlade Dedijera, Vlada ga je zapisao u «Dnevniku». Majka se nije pojavila na suđenju, njen iskaz je ostao u optužnici, a Dedijer je 1960. plakao i izvinjavao se zbog te «dezinformacije». Novinar Njujork tajmsa je proteran sa ženom iz Jugoslavije, jer je izveštavao da je proces montiran kako bi se Tito oslobodio opozicije. Britanci su i u toku suđenja nekoliko puta intervenisali kod maršala (postoje dokumenti u arhivama britanskog parlamenta). Da li je to spasilo dr Jovanovića da ne bude ubijen kao Petkov u Bugarskoj i drugi opozicionari u Istočnoj Evropi?
U istrazi se Jovanović držao hrabro, dosledan svojim stavovima i karakteru. Bez straha je svom studentu-isledniku govorio da je proces montiran i pokušavao je da ga suoči sa smislom toga što radi:»Vi ste srpskom narodu već dali jednog sveca (mislio je na Dražu Mihajlovića), dajte mu još jednog!» Prvo je pogodio, drugo nije. Zašto on nije postao svetac? Ako već nisu obojica, zašto Draža jeste, a Dragoljub nije? Zašto je Draža više Srbin, a Dragoljub manje? Odgovor na to pitanje rasvetljava sve ono što nam se dogodilo do danas. Srpsko društvo je u permanentnoj krizi više od sto godina. Dragoljub Jovanović je govorio da kriza animalizuje čoveka i da tada uspeva onaj ko nudi prosta i laka rešenja, a demokratiju nose socijalno svesni ljudi, a ne lumpenproletarijat i deklasirani tipovi.
Za Josipa Broza je Dragoljub Jovanović bio rizičan politički rival, ne samo zbog zahteva za demokratijom, smetao mu je kao zreli, obrazovani, sposobni, jedini nekompromitovani lider iz Srbije, najveće federalne jedinice. Kako to da tu činjenicu nisu prozreli današnji «očevi nacije» koji su tada bili mladi borci? Zašto tada nisu kritikovali Broza i podržali Jovanovića, nego su tek nekoliko godina posle Titove smrti hrabro potegli «ubitačnu» kritiku «tiranina»? Odgovor na to pitanje otkriva pravu prirodu naše «intelektualne elite». Ali, i kao «mladi borci» i kao «očevi nacije» bili su jednako daleko od zapadnjaka Jovanovića i liberalne demokratije. Hrabrost da odbrani nevino osuđenog imao je samo Jaša Prodanović, koji se u svojoj osamdesetoj godini isprsio ispred Tita i Rankovića, rekao im da je siguran da Dragoljub nije izdajnik i uslovio ih svojom ostavkom na mestu potpredsednika vlade FNRJ ukoliko Jovanovićeva porodica ostane bez krova nad glavom.
Odvode ga iz «profesorske kolonije» i nova adresa je iza olovnih vrata: Osuđenik dr Dragoljub Jovanović, K.Br. 2481, KP dom Sremska Mitrovica, III zgrada, C II-8 samice, II sprat, soba br.8. Spektar svetlosti se redukuje: crni, smeđi i sivi tonovi. Temperaturni ekstremi su približeni: ili je hladno ili je vruće – jednako peku zimi beton samice poliven vodom, kao i leti ćelija sa prozorima bez zavesa. Od životne važnosti u Panoniji jeste na kojoj je strani zgrade soba – zimi kada duva severac koji sve pred sobom okiva u ledene sante, ili leti kada sunce topi zidove u usijane ringle.
Zvuci nestaju. Nisam znao da se toliko može saznati ušima, piše Jovanović. U samicama beskonačna tišina, u zajedničkim sobama tihi beskrajni razgovori, jer robija mora sve da zna, a s vremena na vreme prekidaju oštri glasovi i upadi stražara. Robija je stalni strah, ključ u bravi se okreće i mladi se upišaju. Strogo kontrolisani muk nad robijom samo su jednom probili masovni uznemireni uzvici informbirovaca koji su se po paviljonima kapedoma širili kao talasi: Ubijen je drug Andrija Hebrang! Noć je prestala da ćuti kada su jedan paviljon napunili informbirovcima, a odatle počeli da dopiru gotovo neljudski krici mučenih da revidiraju. Povremeno iz zvučnika Tito govori. Slušaju ga napregnuto s velikom pažnjom. Po svakoj njegovoj reči kopaju tražeći za sebe nadu slobode. Kada je Đilas upozorio Tita da je već šest godina Dragoljub u zatvoru, Broz je prokomentarisao: »Ala vreme brzo prolazi…» Bio je srca kamenog, nije uspela da ga umilostivi ni britanska parlamentarna delegacija koja se raspitivala o mogućnosti amnestiranja. I vreme i dalji razvoj zemlje su pokazivali da su sve Jovanovićeve kritike bile opravdane i dobronamerne, ali ni to Tita nije urazumilo. Kada je Krcun jednom posetio Dragoljuba u zatvoru, šapnuo mu je:»Dođosmo na ono tvoje!» Odustalo se od kolektivizacije, a Jovanović ih je u Skupštini, iz koje su ga često najurivali, upozoravao da zakon o zadrugama neće funkcionisati. Hiljade seljaka je bilo zatvoreno, hiljade domaćinstava uništeno.
Opsesije robijaša su – hrana i žene. Hrana je bila takva da bez mesečnih paketa od kuće jedva da bi preživeli. Usijano svrdlo nije im dalo mira: večno žensko i večno muško, kao dan i noć, kao mesec i sunce. U nesavladivim plamenima erosa (da li je to ta vatra pakla) mrak mu se činio starijim od svetlosti, žensko primarnije od muškog. A jedina žena koja se danima, mesecima, godinama, pojavljivala na njihovom vidiku, dok je preko dvorišta išla u kancelariju, bila je žena predratnog kočijaša koji je postao kapetanom u partizanima i njima bio stražar. Bila je toliko ružna da su sažaljevali tamničara, ali i sebe što je to jedino žensko stvorenje koje ponekad vide.
Ako je glavni protivnik u zatvoru, kako je pisao Borislav Pekić, vreme ispražnjeno od događanja, onda taj protivnik i nije uspeo da Dragoljuba pobedi. Poput pijavice iz kakvog parčeta novine isisavao je događanja, rekonstruisao ih, kontekstuirao, povezivao i u stanju aktivne meditacije učestvovao u njima. Telom jeste bio u zatvoru, ali mislima van, na slobodi. Oko njega su ljudi skapavali, ludeli, vegetirali, njega je spasavalo što je na grom revolucije odgovorio optimizmom misli. Iz dubokog poniženja ga je uznosio veseli, uvek mladi i zimzeleni vihor njegove vedrine. Svaka vest je bila jedan dan. Nizale su se vesti, proticale su godine. Dostojevski u «Zapisima iz mrtvog doma» opisuje robijaša koji je brojao kolje palisada, a bilo ih je hiljadu pet stotina, i svaki kolac za njega je značio jedan dan. Prođe dan, zareže kolac. Tako je znao koliko mu još dana preostaje do kraja kazne. Tu tupu hipnozu brojanjem i prebrojavanjem, Dragoljub je izbegao: sa ushićenjem na nekom papiru 1955. beleži dan rođenja svog unuka, ali i pronalazak nosača aviona koji će bitno uticati na raspodelu geostrateških sfera. Dane nije otpisivao, već ih radosno popunjavao uvek novim saznanjima i informacijama. Dobar recept za preživljavanje u svakoj prokletoj avliji.
Okidač za rasplamsavanje Jovanovićevog stvaralaštva u zatvoru bila je jedna tragedija. Vrata samice su se otvorila, već četiri dana nije bio u šetnji. Iz susedne su izveli pukovnika Petra Simića, dražinovca, pre rata je bio komandant Vojne akademije. Vrlo pristojan gospodin, Dragoljubovih godina. Izneo je kiblu, otišao je da je isprazni i kada se vraćao, zastao je ispred gelendera, spustio kiblu i dosta jakim glasom progovorio:»Braćo, zašto nas muče? Ja nisam ništa učinio. Ja više ne mogu ovo da izdržim. Ja sam pošten čovek. Zbogom, deco!» Nagnuo se, poleteo glavom naniže, čulo se kako je njegova ćela udarila u asfalt, odjeknulo je po paviljonu. Umro je tek posle tri dana. Na krovu zatvora vijorila se crvena zastava, počeo je Peti kongres KPJ, prvi posle rata. Vrelu samoću, piše Jovanović, počeo sam da ispunjavam pisanjem – ispredao sam konce svojih sećanja na ljude tako brzo da sam se uplašio, nestaće mi hartije, već sam na 157. strani. A pisao je i na hartiji u koju su se uvijale kobasice.
U polumraku i gluvoj tišini samice okupljaju se mrtvi, svoj dah i unutrašnji glas Dragoljub pretvara rukom i pisaljkom u slova, u reči i rečenice. Smrt vaskrsava u život reči. Vraća mu se osećaj postojanja, nije više zgažena sablast. Shvata da piše autobiografiju. Prvi naslov je «Zabeleške o mrtvima», razmišlja i o Moriturus de mortibus (Umirući o umrlima). Plima stvaranja ga diže i nastavlja da piše o živima. Bujica je to poznatih, značajnih, slavnih, zamrlih, nestalih, velikih ljudi iz malih naroda, ljudi iz dobrote i ljudi iz gadiluka, tiskaju se svi pod njegovim perom, razmiče se koprena zaborava, i sledeći naziv za knjigu je «Ljudi, ljudi». Portreti su nastali u tmini tamnice-pećine, u pritisku i vrelini njegove samoće, baš kao što se u užarenim vulkanskim stenama formira drago kamenje – i zato će se na kraju zvati «Medaljoni», bar je to moje tumačenje. Remek-delo naše publicistike i književnosti.
Na nekoliko nedelja pre nego da izađe sa robije, mada nije mogao ni pretpostaviti kada će to biti, prebacili su ga u paviljon i u sobu u kojoj je umro dr Dragić Joksimović, tvorac predloga Zakona o zaštiti od straha. Zebao je da je to loš znak i da možda i njega čeka ista sudbina na istom mestu. Živo mu je u sećanju ostalo kako je pre četiri godine ujutru prostrujala vest da je u toku noći čuveni beogradski advokat umro. Bio je velika nada omladine Demokratske stranke pre rata, a na glas je izbio posle rata kao narodni poslanik u Narodnoj skupštini i kao branilac Draže Mihailovića. Bio je ubeđen, i to nije krio, da jedna stranka ne može sama da nosi teret državne uprave. Kao član poslaničkog tima i Zakonodavnog odbora pokušavao je da ublaži revolucionarni teror, pa je zajedno sa Grolom pokrenuo opozicioni list Demokratiju. Prkosio je jednoumlju i nasilnosti komunista pa je razvio ideju američkog predsednika F.D. Ruzvelta i primenio je na naše prilike. Otuda 1945. njegovi predlozi o Zakonu o slobodi od straha, o poštovanju zakona, o zaštiti građana od zloupotrebe vlasti, što je u Skupštini i štampi naruženo, a on ismejan. Draža Mihailović je tražio da ga zastupa pred sudom, odbio je, ali ga je sud postavio za branioca po službenoj dužnosti. Dr Joksimović se profesionalno prihvatio posla i to tako dobro da ga je Tito u nekom govoru na Cetinju apostrofirao kao «reakcionara» i «izdajnika». Njegovi časovi su bili odbrojani. Uhapšen dve godine posle Jovanovića, osuđen, niko ne zna zbog čega, kazna pet godina zatvora. U zatvoru mu se pogoršava angina pektoris, i kada je dobio napad, u ćeliji je bio mrak, svetlo se palilo iz hodnika. Niko od stražara se nije odazvao na pozive. Cimeri su mu u stvarima onako u mraku našli pogrešan lek, valerijanu. Dragić se smirio, postao je blažen i prošaputao «Kako je slatko umreti», i izdahnuo je.
Ujutru je Jovanović gledao beli, čamovi mrtvački sanduk. U njemu je bio vispreni beogradski intelektualac čiji je jedini greh bio što je pokušao da na demokratski način ograniči moć «narodnih vlasti», i da dobije nešto slobode i bezbednosti za sve. Dugo je ležao na zemlji, nedaleko od kapije, kao bačen, dok nisu dokljusale taljige sa jadnom ragom. Sanduk je nabačen, a milicioner je seo pozadi, visile su mu noge i klatile u ritmu kljusetovog hoda. Tu je sliku finala bezumno satrtog i straćenog civilizovanog života Jovanović u sebi nosio do kraja, robija mu nije vadila čeljusti iz duše do njegovog poslednjeg daha. Nekoliko dana kasnije novine su objavile u čitulji da je Dragić imao 58 godina i da je ostao dužan državi još koju godinu neizdržane kazne. Pravilo je bilo da ničije telo ne može biti predato porodici dok u mrtvom stanju ne odsluži rok na koji je osuđeno. Taj rok je davno prošao, ali se Dragić još nalazi prekriven korovom na laćarskom robijaškom groblju.
I kada je stigao u Dragićevu ćeliju, Jovanovića napušta vedrina, pomišlja «svi ćemo pomreti u ovim zidinama». Uskoro će državni praznik, sluti oslobođenje, ali ga uprkos tome Tanatos hvata za gušu i poput mantre javljaju mu se i opijaju ga poslednje Dragićeve reči «Kako je slatko umreti». Eros ga napušta, drhti, strah ga je od slobode, strah ga je od susreta sa žuđenom ženom. Imaju po šezdeset godina, da li će moći, šta će biti? Uvaljuje se u čitanje Braće Karamazovih, i baš dok je tražio i nalazio Lenjina u Velikom inkvizitoru, prozivaju ga, suvo, službeno, grubo:»Jovanoviću, spremi svoje stvari!»
Ništa njihovu ljubav nije moglo uništiti – ni Broz, ni izdaje, ni robija. U kući okupiranoj udbašima, gnezdo se ponovo svilo, i oni kroz seks putuju kroz vreme: vode ljubav kao u mladosti. Profesor Jovanović je francuski gospodin i on otmeno, elegantnim izrazom uobličava erotizam prve noći, vaskrs iz mrtvog doma:»Iznenađenje je bilo divno: posle osam i po godina oba partnera su bila u savršenoj formi, kao da su se juče rastali».
http://www.danas.rs/dodaci/nedelja/robijo_majko.26.html?news_id=278410
