Romejski prsten [Tema: Pekić]

“Romejski prsten“ – razgovor vodio B. Krivokapić, „NIN“, Beograd, 3. 10. 1987. i 20. 10. 1987.

B. Krivokapić: Posle prinudnog napuštanja Cetinja 1941. više nikada niste bili na Cetinju?

B.Pekić: Ne, nikada.

B. Krivokapić: Pod kojim ste okolnostima napustili Cetinje 1941?

B.Pekić: Neprijatnim, teškim, pa i opasnim. Bili smo od italijanskih okupatorskih vlasti proterani sa Cetinja u Srbiju.

B. Krivokapić: S kojim osećanjem se vraćate, dolazeći u oktobru da primite Njegoševu nagradu na Cetinju?

B.Pekić: Vraćam se kao da odatle nisam ni odlazio. Vraćam se kao da pola veka od onda nije prošlo, a prošlo je, telo mi to poručuje – duša mučki ćuti. Voleo bih da mogu reći kako se vraćam kući. Ne mogu, na žalost. Celog života sam se selio, kao da sam nomad a ne građanin, i prave „kuće“ nemam, svoj pravi, jedini grad, svoje selo, svoj kraj.

Postojbinu da, poreklo da, uspomene da, sklonosti pa i ljubavi da, ali ono „pravo“ čekam. Mudri vele da to dolazi sa starošću. Pa već je vreme da se ta mudrost i na meni obistini, ili ću, kao i toliko puta, opet biti neki izuzetak.

B. Krivokapić: I vaš život se događa gotovo kao u nekom vašem književno-ironičnom istorijskom paradoksu?

B.Pekić: Paradoks o kojem govorite paradok je i Simeona, jedinog junaka „Zlatnog runa“. Tražio je vekovima Balkanom svoj Severozapadni prolaz i kad ga je našao, vratio se na jug, tamo gde mu je po prirodi stvari, po Mitu, mesto. Nije se, doduše, vratio kao čovek, građanin, posednik, moćnik, nego kao mitski Crni konj – Arion.

Ali ko ljude dobro upozna, ko shvati svrhu naše civilizacije, ko je spreman da se oslobodi antropocentričnosti, za toga to možda i nije neki gubitak. Naprotiv.

B. Krivokapić: Šta vas je privuklo temi „Zlatnog runa“? Njena večnost?

B.Pekić: Njena arhetipska mitska sadržina. Prema našoj stvarnosti stoji stvarnost mita kao večni, neizmenljivi i vanvremeni nacrt tragedije, koji mi, svojim životom, pretvaramo u gotova dela, uramljena vremenom i istorijom, sa onoliko i samo onoliko varijacija u izgledu i značenju prizora koliko ih dopušta vidljiva i skrivena sadržina mita.

B. Krivokapić: Zašto mit u osnovi priče? I zašto helenski?

B.Pekić: Pišem roman o Balkanu, njegova se radnja na Balkanu događa, i prirodno je da junacima, s ovog tla poteklim, vladaju sudbine na ovom tlu mitski odlučene.

B. Krivokapić: A zašto baš mit o Runu?

B.Pekić: Plovidva helenskih heroja i polubogova u Kolhidu po Zlatno runo, opevana od Apolonija Rođanina, u osnovi je avanturistička povest koja, kao i svaka, priča o žudnji za nečim, o naporima da se do toga dođe i o ishodu tih napora. To je, ukratko, i tema mog romana.

B. Krivokapić: Šta je Zlatno runo? Da li je to materijalna ili duhovna vrednost, Blago ili Besmrtnost, Besmrtnost blaga ili Blago besmrtnosti?

B.Pekić: Grčki heroji veruju da je to Besmrtnost; Noemis, proto i arhetip svih budućih istorijskih Simeona, veruje da je to Zlato. Time se za buduću istoriju Vrste otvaraju dve alternative: duhovna, koja se iza Kinejskih stena gubi u neispunjenju, i materijalna, od koje smo napravili ljudsku civilizaciju i simeonsku priču.

B. Krivokapić: Budući da bi piscima „valjalo dopustiti da o suvremenosti pišu kako znaju i umeju, koristeći za nju svaki dostupan vek“ – kako vaše „Zlatno runo“ korespondira sa našom stvarnošću?

B.Pekić: Samo preko arhetipskih modela. Roman nema svrhu da išta o nama kaže, osim onog na šta je primoran konstrukcijom mita na kojem je izgrađen i nepromenljivim odnosima mita i istorije, kao i njegovo večno ponavljanje. (Sa izvesnim ekskluzivitetima i varijacijama kod pojedinih epoha, u koje je ovde nemoguće ulaziti.)

B. Krivokapić: Zašto je važno „otkrovenje prošlosti“?

B.Pekić: Jer je u njoj naša definisana budućnost.

B. Krivokapić: Rekonstrukcija stvarnosti, čak ni one koju pisac živi, u bukvalnom smislu je nemoguća?

B.Pekić: Naravno da je bukvalna, apsolutna, kopija podobna rekonstrukcija bilo kakve, tekuće ili minulestvarnosti, nemoguća. (Ona je nemoguća jer bi bila demijurška, ali ona je i nepoželjna jer bi umetnost učinila bespredmetnom.)U dobrom istorijskom romanu reč je o rekonstrukciji (tačnije reinkarnaciji) njenog duha.

B. Krivokapić: Na koji način se ta reinkarnacija književno postiže?

B.Pekić: Da bi se to postiglo. o datom dobu treba što više znati. Na žalost, to neće biti dovoljno. Fakta po sebi ne otkrivaju život i duh vremena. Ona ga samo upućenom i opreznom oku nagoveštavaju. Ona mogu da posluže kao ubedljiv dekor za priču koja izvire s druge strane dodira sa tom stvarnošću.

Ta strana je magijska, u onom smislu u kojem je to epifanija, otkrovenje. Otkrovenje se ne objašnjava, ono se događa ili ne događa. Tako i remek-dela istorijskog romana, tu su ili nisu, a svaki pokušaj tumačenja transcendentne veze između živog pisca i mrtvog doba ostaje u sferi pukih književno-istorijskih i teorijskih racionalizacija.

B. Krivokapić: Kako se “magijska strana” u pojedinim romanesknim primerima uspostavlja ili ne uspostavlja?

B.Pekić: Manov “Josif i njegova braća” ili “Hadrijanovi memoari” Margaret Jursenar su remek-dela istorijskog romana, a Grejvsov “Vojvoda Velizar”, upravo zbog odsustva magije, žalostan promašaj jednog dobrog pisca.

Ukratko, istorijski je roman, ako je uspeo, magijski pokušaj da se na osnovu raspoloživih činjenica – po mogućnosti verifikovanih, ispravno shvaćenih i u pravom, ondašnjem kontekstu oživljenih – vaspostavi Duh iščezlog vremena, kroz njegove realne odnose, činove, ideje, osećanja i stanja.

Ne da se pokaže kako je to doba izgledalo, već kako je bilo – Njima, ne Nama.

B. Krivokapić: “Zlatno runo” ne smatrate klasičnim istorijskim romanom, radija ga označavate kao antropološki roman. U čemu je razlika, konkretna i načelna?

B.Pekić: U strogom smislu “Zlatno runo” i nije istorijski roman. U njemu je za tako nešto isuviše slobode i druge svrhe od rekonstruktivne, u prvom redu antropolške i metafizičke.

Uprošćeno rečeno, antropološki roman se bavi čovekom kao takvim, a istorijski čovekom određene istorije.

Kako se “Runo” događa od protoistorijskih vremena mita, a istorijski od Adrianopoljske bitke 1205. do 1941, očevidno je da pored istorijskih komponenata, zavisnih od epoha, junak Simeon mora imati i izvesne opšte, zajedničke, fundamentalne, dakle – antropološke komponente.

B. Krivokapić: Zašto su svi istorijski romani obavezno porodični?

B.Pekić: Nikad o tome nisam razmišljao i ne bih vam znao odgovoriti. U stvari, jesu li? Čini se većina sadrži u sebi neke bitne porodične odnose. Ali zar toga, sve do najnovijeg doba, niste imali gotovo u svakom dobrom romanu?

Porodica je iščezla iz romana kad je počela iščezavati iz naših života kao osnovna jedinica šire zajednice i kad je zamenjena jakim samodovoljnim individuama, koje su se, odnekud, uvek na kraju otkrile kao slabe upravo zbog nepostojanja korena i prošlosti u porodici i genosu.

O čemu svedoče potonuli vekovi i svetovi?

O tome da ništa nije večno, pa ni mi. Mi naročito. Ali i o tome zašto nije večno. Najzad, možda, i o tome da je dobro što nije.

B. Krivokapić: Kako pristupate rekonstrukciji : prvo sklapate ceo skelet, ili počinjete od jedne kosti, pa tragatei dodajete druge?

B.Pekić: Načelno zavisi od tipa romana. U slučaju „Runa“, da sam pošao od jedne kosti, ko zna šta bih tehnikom paleontološko-arheološke postupne i logične rekonstrukcije dobio, a ja sam hteo da dobijem baš ovakvo „Runo“. Morao sam, dakle, najpre da sklopim ceo kostur, raspoređujući kosti u zamišljeni model romana, da roman tako reći u njegovim bitnim obrisima i ključnim scenama završim pre nego što sam ga uopšte počeo.


Bilo je, naravno, tokom pisanja izvesnog premeštanja kostiju, diktiranog novim idejama, ali nikad presudnog, koje bi deformisalo konačan oblik knjige. Radije sam i od najzavodljivije ideje odustajao nego da taj oblik izmenim.

B. Krivokapić: Ne samo u liku UDB-e na Oblićevom vencu, s reevolucijama ste se susreli i književno uranjajući u vekove … Pa ipak, uprkos revolucijama, ostaju „u punom dejstvu svi mehanizmi starog sveta“?

B.Pekić: Pa, moraju ostati kad se ništa suštinski ne menja osim izvesnog odnosa među drevnim omaškama. Potrebna je jedna fundamentalna duhovna revolucija koja će izmeniti, do sada netaknute, same osnove naše tzv. humanosti, pre nego što nam je ne izmene mikrobiolozi.

A ona nije moguća bez otkrovenja prošlosti, i u njoj presudnog momenta u kojem nas je izbor materijalističke alternative doveo dotle da nas smak svih alternativa čeka iza svakog istorijskog ugla. Kao što se čovek ne može lečiti bez anamneze, ni čovečanstvo se ne može bolje budućnosti domoći bez svesti o svojoj prošlosti.

B. Krivokapić: Kraj je u početku?

B.Pekić: Gde se stiže, određeno je onim odakle se polazi. Jeste, kraj je u početku. Početak u sebi ima i kraj. Sada je već i optimističkim racionalistima, tim hipnotiziranim medijumima boga Progresa, jasno da je civilizacija Razuma na smrt bolesna.

Sve su diktirine, od religioznih do političkih i filosofskih, sve socijalne, ekonomske i fizičke revolucije promašile u onome što je, s gledišta humaniteta, bitno: nijedna nije ljudsko biće, u celini, učinila boljim i dostojnijim dara života, nijedna nas nije uvela u Novi Jerusalim.

B. Krivokapić: U kojoj meri, nezavisno od toka istorijskih zbivanja, autobiografski elementi mogu da utiču, i kod vas utiču, na oblikovanje pojedinih književnih likova? Koliko je lično iskustvo i književno zarazno?

B.Pekić: To pitanje sam i sam sebi često postavljao, onda kada mi se činilo da u nečemu naslućujem neko svoje iskustvo, a opet kadar nisam da ga lociram. (Premda znam da sam nešto doživeo, pa prema potrebi romana premodelirao, neku ličnost, prekombinovanu, iz života preuzeo, ali najčešće toga nema.)

Ne smemo smetnuti s uma da osim individualne memorije postoji i memorija genosa, memorija Vrste, „genetičko sećanje“. A i da našu podsvest nije uredna arhiva u kojoj svaki dokument nosi datum iobeležje porekla.

B. Krivokapić: Kao pisac knjige „Vreme čuda“, Balkan ste, esejistički, nazvali „poluostrvom čuda“? Da li i zato što smo „engleskog poslanika dobili pre engleskog klozeta“?

B.Pekić: Bilo bi to i da smo najpre dobili klozet. Ali, ovaj pridev nemojte shvatiti u smislu koji koji mu danas pridaju izvesni zadocneli i ponešto prenapeti pripadnici Srednej Evrope;

On je pohvala relativno uskom georgrafskom prostoru koji je dao tri velike civilizacije (helensku, vizantijsku, osmansku), dok se Srednja Evropa još muči oko toga kome pripada, odnosno kome je pripadati oportuno. Ja, lično, želeo bih u Evropu, ako nas puste. Ali se ne bih odrekao i izvesnih čuda.

B. Krivokapić: Može li nešto književnost (umetnost) protiv mitova, protiv mitske svesti?

B.Pekić: Ako pod mitovima podrazumevate ono što i ja u „Runu“, onda ne možete ništa i ne treba da može. Ako pod njima podrazumevate ono što ja mislim da podrazumevate, onda treba da može, ali ne može.

B. Krivokapić: Kao bespoštedni razlagač mitova – od hrišćanskih do posedničkih – u pameti nekog ideologa mogli biste ispasti još i marksist?

B.Pekić: Molim vas, Krivokapiću, poštedite me takvih izgleda! Šta će ideologija piscu? Njemu su potrebni mašta, strpljenje i razumevanje. A ni dobar život nije mu naodmet. Muka me hvata od teorijaprema kojima se samo pod mukama prave dobra dela.

B. Krivokapić: Iz vaših ispovednih beležaka (komentara) saznajemo da gotovo uvek pišete više verzija, čak mnogo verzija … Sigurni ste da u knjizi ostaje najbolja?

B.Pekić: Nisam siguran. Ali nekako nisam siguran ni gde sam to i zašto napisao. Ako se to odnosi na kompoziciju knjige, da, tu ima verzija. Ali kada ja počnem pisati, nešto ih se ne sećam.

B. Krivokapić: Na drugom mestu kažete: „U svakoj knjizi uvek ostaje nešto nelogično. Da li je to ono što je u njoj najbolje?“

B.Pekić: Ovo vaše pitanje nije sasvim fer. Da li vi zbilja mislite da ja pamtim svaku prokletu glupost što sam je ko zna iz kakvih razloga, u kakvom raspoloženju napisao? I da ću ja sada, u četiri izjutra, tražiti tu izjavu u svojim Komentarima.

B. Krivokapić: Prema vašem Dnevniku, Sagu o Njegovan-Turjaškima koncipirali ste kao „Romejski prsten“ od 20 delova u 15 knjiga („kompozicija … zamišljena u obliku četiri koncentrična kruga“). Centralni, najduži prsten čini „Zlatno runo“, koje je pred nama. Šta je sa ostalim knjigama?

B.Pekić: Zar plan nije sjajan? Trebalo bi, dakle, sad da sednem i još narednih 15 godina, kojih, uostalom, i nemam, da potrošim na preostalih osam knjiga („Crveni i beli“, „Graditelji“ …). Zar ne pomišljate da bih možda mogao ništa da ne pišem?

Da odem na Kanarska ostrva (ako se moja supruga tamo zaposli, jer inače ne mogu) i tamo gajim mandarine? U svakom slučaju, da uradim nešto iz apsolutno ličnog zadovoljstva.

A pošto je, izgleda, ono ipak u pisanju, da napišem još jedan žanr roman, sličan „Besnilu“, ali koji će se zvati „Atlantis“. „Romejski prsten“ može malo i da se strpi!

B. Krivokapić: Šta ste prihvatili od svog „duhovnog učitelja“ Tomasa Mana?

B.Pekić: Nastojao sam da se od njega naučim spoju skepse, apsolutne umetničke ozbiljnosti i poštovanja forme.

B. Krivokapić: Majka vam je kao dečaku savetovala da pišete dnevnik kako biste popravili „taj grozni rukopis“?

B.Pekić: Mislim da sam ozbiljno počeo da pišem upravo u tim svojim „Dnevnicima“, bez obzira na to što sebe nisam video kao pisca.

Moglo bi to biti tek dosta kasnije i u naročitim okolnostima, u kojima je, usled dugog vremena na raspolaganju, te blagoslovene dokolice, lična ispovest o sebi postepenoi bezmalo neosetno počela bivati priča o nekom drugom, a mašta za svoje junake, umesto mene, počela birati – te druge.

To je izmenilo prirodu „Dnevnika“ i prinudilo ga da poštuje izvesne zakone spoljne realnosti, kojih se dotada nije uvek morao držati.

Tada je napravljena prva verzija genealogije Njegovan-Turjaških i ispisane prve stranice njihove sudbine (bilo je to negde godine 1950, dakle u zatvoru), ali od njih, dabome, ništa u buduće knjige nije moglo da uđe (osim ideja o Arseniju Njegovanu iz „Hodočašća“, pa i ona radikalno modifikovana).

B. Krivokapić: Niste odmah želeli da budete pisac?

B.Pekić: Nekada sam sanjao da budem istraživač (neispitanih predela), otkrivač (nedefinisanih) tajni, naučnik, putnik prema zvezdama, arheolog, ukratko neko ko je nešto pronašao, nešto naročito važno za Vrstu (u koju sam onda verovao). Pisac sam postao onda kad sam shvatio da za sve to nemam ni mentalnih, ni fizičkih, pa ni društvenih uslova.

Ali sada žalim. Od svih tih sanja ostala je jamačno imaginacija da se bavim zemaljskim Argonautima, lovcima na zemno Zlatno runo od kojih su, po prirodi stvari, najuspešniji bili trgovci i posednici, pravi i oni u prenosnom smislu koji uključuje vlast nad ljudima i idejama.

B. Krivokapić: Sećate li se svojih lektira, prvih i kasnijih? Šta su vam one značile, i može li se danas prema njima uspostaviti neka, i kakva veza?

B.Pekić: Naučio sam da čitam iz „Politike“ (vrlo rđav znak). Prva knjiga koju sam pročitao, u banjalučkoj bolnici i u prvom razredu osnovne škole, bila je „Srpska trilogija“ (kakav je to znak, još ne znam). kasnije su na red došle prave stvari: Flaš Gordon, Mandrak, Fantom, Zigomar (jedna verzija fantoma) i dabome, za mene onda najbolje delo reneransne literature, „Dubrovački gusar“.

Izvestan moderan pristup literaturi očitovao se u brzom prelasku, oko godine 1937, u Kninu (ne zanemarujući stripove), na ondašnje filmske žurnale, sveščici koje su donosile slike glumaca i glumica u nekoj svetlomodroj tehnici.

Pošto je 1941. i na mene otrežnjujuće delovala, u Bavaništu, na majčinom imanju, naglo sam ostavio Dimu i prešao na Dostojevskog, ali se ne sećam s kakvim i da li uopšte nekakvim posledicama po moj duševni mir, u godinama puberteta remećen ozbiljnim plotskim rpoblemima.

B. Krivokapić: A u gimnaziji …?

B.Pekić: U gimnaziji sam se uglavnom bavio čitanjem svega i svačega, držeći knjigu i mozak ispod klupe, a glavu iznad, na raspolaganju profesorima, od kojih se rettko ko usuđivao da nešto pita. Nešto zbog svog, a malo i mog dostojanstva. Uspeo sam tako da se literarno obrazujem, u prvom redu blagodareći profesorima, koji su u većini delili moje kontestatorske ideje o „točku istorije“ trenutno nad nama.

Počeo sam sa Balzakom a završio s Fransom, Prustom, Židom, Kamijem (Sartr me nije obuzeo), počeo sa Manom i tu završio, s Hakslijem, Foknerom, Hemingvejem, Dos Pasosom, Vulfom, da bih se vratio Haksliju, sa Turgenjevom i tolstojem, da bih se zaglavio opet u Dostojevskom (koga je na Zapadu danas moderno prezirati, a nastrano ceniti).

Ako tome pribrojim Kafku i Krležu (poslednjeg u izboru), tu bi se našao okvir mojih spontanih književnih „priprema“. (Ne usuđujem se da spomenem brojne majstore detektivskog, avanturističkog, a naročito naučnofantastičnog žanra, kao što prvi put javno priznajem da u bioskopu radije gledam Karpentera nego Bergmana. rekoh to, pa šta bude!)

Te veze verovatno i danas postoje, i sada nekako deluju, ali ih ja osećam jedino u odnosu na Tomasa Mana. To je moj utisak koji s neke, ako je moguće, objektivne književnoanalitičke tačke gledišta i ne mora biti tačan.

B. Krivokapić: Vaše detinjstvo je proteklo u Podgorici, Novom Bečeju, Mrkonjić-Gradu, Knjinu, Cetinju, Bavaništu … Šta ste poneli iz te „diližanse snova“ i šta još nije izbledelo?

B.Pekić: Podgorice se ne sećam, što je žalosno, jer tu sam rođen, ali odmah i iseljen silom očeve službe; iz Novog Bečeja i Mrkonjić-Grada imam mutna, nesigurna, možda i proizvoljna sećanja; ali tu, kako lepo rekoste, „diližansu snova“ kristalno jasno i upečatljivo, emotivno vrlo intenzivno ocrtavaju Knin, Cetinje i Bavanište.

Imao sam srećno detinjstvo, i ta tri mesta (Bavanište čak i uprkos okupaciji) predstavljala su tačke u kojima je ono započinjalo (u smislu memorije)i lagano počelo da se završava, da bi došlo vreme u kojem se ta sreća, kao i sve na svetu, morala nekako platiti. I sada mislim da se isplatilo.

B. Krivokapić: Upravo lomovi istorije – i čoveka i porodice u njima – zauzeće docnije važno mesto u skali vaših književnih opsesija?

B.Pekić: Da, te knjige, bar izvesne od njih, to su moje uspomene, modifikovane tuđim, jer, najzad, ja ne mogu izražavati samo sebe već, prema svojim moćima, i neko šire ljudsko iskustvo, ukoliko uspevam da ga spoznam, osetim i izrazim.

Pokušavao sam da svoje lično, sasvim skromno životno iskustvo, pri pisanju, ne učinim ekskluzivnim izvorom motiva i nazora mojih književnih junaka. U obrnutom smuslu, dosledno, uvek bih to bio ja, maskiran u neku drugu ličnost.

U savršenom smislu vlastito isključenje iz tog procesa, naravno, nemoguće je. Ali je već i stalno prisutna svest o svojoj osobnoj pristrasnosti i svojim predrasudama (bilo koje vrste) izvestan put do pozicije s koje ćete i sebe i svet i svoje teme posmatrati – pomalo sa strane, ne gubeći u međuvremenu duševno i intelektualno saučeđće s temom, ne sa sobom i svetom.

B. Krivokapić: Ratni vihor odneo vas je u Bavanište?

B.Pekić: Rat je poremetio i moje detinjstvo, ali ga nije učinio nesrećnim, kao većini mojih vršnjaka. Teško je to reći, da ne kažem postidno, za doba u kome je na Balkanu proliveno toliko nevine krvi, izazvano toliko nesreća i tragedija i ostavljeno toliko mračnih uspomena da će njihovo brisanje trajati pokolenjima, ako ih bude bilo.

Ali, tako je. Živeli smo u Bavaništu, jednom selu južnog Banata, gde se rat malo osećao, a nemaštine nije bilo. (Ne treba generalisati, i ovo je relativno.) Neprilike, ne bih rekao nesreće, prejaka je to reč za moju ondašnju stvarnost, počele su za mene tek 1945, tačnije 1946. godine.

B. Krivokapić: Rat je izokrenuo sve, doneo i novo stanje i novu vlast. Vaš otac je prihvatio ponudu da zauzme visoko mesto u resoru Aleksandra Rankovića. Ali revnošću upravo tog resora, vi ste 1948. godine uhapšeni i u velikom procesu kao buržoaski disident – usred Informbiroa – osuđeni na 15 godina robije. Ne bi li bilo logičnije da vaš otac nije našao snage da se integriše, a ne vi?

B.Pekić: Jedna ispravka, molim vas. Koliko je meni poznato, posle rata, do 1948, moj otac je radio na administrativnim poslovima u Saveznom ministarstvu unutrašnjih poslova. Unutrašnji poslovi pokrivaju i izvesneslužbe koje nisu policijske, nego administrativno-upravne.

U svakom slučaju, ne mogu govoriti u ime svog oca. Voleo sam ga i poštovao iznad svih ljudi. Siguran sam da je za svoju odluku imao valjane razloge, kao što mislim da sam ih za svoju odluku imao i ja, ali ovde govorimo o meni, a ne o njemu.
Osim toga, odluka je nešto što je ponekad diktirano ne samo slobodnom voljom već i mnogobrojnim okolnostima života, nad kojima se nema ni vlasti ni kontrole.

B. Krivokapić: Na čemu se zasnivala optužnica protiv vas i organizacije kojoj ste pripadali?

B.Pekić: Bio sam član ilegalne studentsko’gimnazijske organizacije koja se zvala Savez demokratske omladine Jugoslavije. Uhapšen sam 7. novembra 1948, maja 1949. osuđen po Zakonu o krivičnim delima protiv naroda i države, na prvostepenom Okružnom sudu na 10 godina,

A potom mi je na Vrhovnom sudu kazna povećana na 15 godina zatvora sa prinudnim radom i izvesnim brojem godina gubitka građanskih prava nakon izdržane kazne. Pomilovan sam 29. novembra 1953. godine.

B. Krivokapić: U čemu su se sastojali program i ciljevi vašeg osuđenog političkog delovanja?

B.Pekić: U knjizi uspomena „Godine koje su pojeli skakavci“ o tome će se moći čitati, ukoliko su memoari nešto što treba uzimati ozbiljno. Meni se čini da je program bio sastavljen od fundamentalnih principa „evropskog građanskog društva“ – gledano očima osamnaestogodišnjaka – za koje u poslednje vreme čujem da se više ne zove „građansko“ nego „civilno“.

U redu, ko brine za imena, samo da se živi slobodno, časno, iskreno, demokratski, civilizovano i, koliko je moguće, dobro. I da što više ljudi tako živi.

B. Krivokapić: Gde ste sve robijali i u kojim uslovima?

B.Pekić: Obilićev venac, Ada Ciganlija, Bela Crkva, KPD Sremska Mitrovica, KPD Niš,. Uslovi su bili teški ali zglavnom regularni. U svakom slučaju, neuporedivo lakši od zatvora u kojima su tada ležali komunisti.

B. Krivokapić: Niste se bavili zahtevima za reviziju procesa ili rehabilitaciju?

B.Pekić: Kakva revizija, vi se šalite? I na bazi čega? Rehabilitaciju treba da traže oni koji su nevino osuđeni, oni koji prema datim zakonima, ma šta o njima čovek mislio, nisu bili krivi, ili oni koji misle da ništa nisu učinili. Ja sam učinio dobar deo stvari za koje sam osuđen, bilo je to jako davno, ali je bilo. I tu nema ko da se kaje, ni sud, ni ja.

B. Krivokapić: Najbolju rehabilitaciju izvele su vaše knjige?

B.Pekić: Što se knjiga tiče, njih s mojim građanskim postupcima, dužnostima i odgovornostima ne treba mešati. One sa uverenjima koja su me u zatvor odvela nemaju nikakve veze, niti sam ih pisao zbog bilo kakkve rehabilitacije, niti mi je zatvor u njihovom pisanju išta pomogao.

Ima toga ponešto u „Kako upokojiti vampira, ali sasvim transponovano. ja sam opisivao u šminkanje Sulejmana Veličanstvenog a da nisam opsedao Siget.

B. Krivokapić: Zatvor nije bio vaš „univerzitet“?

B.Pekić: Zatvori su za mene bili čist gubitak vremena. Doduše, ni regularni univerzitet nisam završio, ali se sve u životu i ne može imati. Čini mi se da se nekako ustalilo uverenje da čovek mora imati neku veliku nevolju u životu da bi postao pisac. (Za skulptore, arhitekte, kompozitore, to, izgleda, odnekud ne važi.)

Ne verujem u teoriju stvaralačke patnje, bar u tom smislu da je ona obavezna prethodnica nekih budućih nadahnuća. Naročito u onu koja predodređuje pozive. Ni grobari ne umiru ništa lakše samo zato što su tako blizu smrti. Lekari takođe. Ne verujem u nevolju kao isključivog učitelja života. Možda i sreća može čoveka nečemu naučiti.

B. Krivokapić: Gde ste se, i kome, vratili iz zatvora?

B.Pekić: Vratio sam se tamo odakle sam i otišao. Svom svetu, svojim prijateljima, getu u kojem čovek najbolje živi – dok živi, i ako je to stvarno – život. Geto ima sve prednosti apsolutne slobode, sve dok ste u njemu, ili dok oni zbog kojih ste tamo u geto ne provale.

Ali, to su tranzitne slobode, a uz to i nedelatne. To nije život, to je njegova imitacija. Trajalo je to nekih pet-šest godina. A onda je došao prvi kakav-takav javni uspeh, i ja sam izašao „napolje“, ili ušao „unutra“, kako god hoćete. Pa ni za to se ne kajem. Još.

B. Krivokapić: Bili ste prihvaćeni i vi ste prihvatali?

B.Pekić: Posle izlaska iz zatvora nisam imao poteškoća vrednih pomena. Više je bilo teškoća sa mnom nego onih koje su meni priređivane. Porodica je i dalje građanski lojalno nastavila da finansira moje beznadežne studije eksperimentalne psihologije – iako sam bio mnogo bolji student nego gimnazijalac, čak sam, vele u toj nauci poznavanja duše obećavao – živeo sam ugornim životom „večitog đaka“, a onda, kako rekoh, dođe neki prvi uspeh i sve ode … Prihvaćen sam, i prihvatao sam. Jedno bez drugog, očevidno, ne ide.

B. Krivokapić: Pre skoro 20 godina, kad smo živo raspravljali o “revolucijama”, najviše u dugim noćima od Kluba književnika do bara “Mažestika”, a naročito pred zoru kod “Papuka”, sećam se da ste se u političkom smislu određivali kao socijaldemokrata. U međuvremenu, svi smo se negde pomerili. Da li i vi?

B.Pekić: Verovatno, mada, nadam se, ne fundamentalno, samo još ne znam kako i kuda. Danas su tzv. političke i pseudopolitičke podele tako „složene“ da se svuda možete naći, zavisno sa koje vas strane posmatraju. ja bih voleo da ne budem posmatran, a naročito slušan, nego da budem čitan. Ako ičeg od mene ima vrednog, to je u mojim knjigama. Sve ostalo – kalo.

B. Krivokapić: Početkom sedemdasetih, nastanili ste se u Londonu?

B.Pekić: U tuđinu sam otišao iz dva razloga. Osetio sam da sam u stvarnost upao, utonuo, „zaglibio se“ dublje nego što mi je ideja o nezavisnosti umetnosti dopuštala. Činilo mi se da ću upravo tu stvarnost bolje upoznati ako je i sa strane osmotrim. Otišao sam, dakle, da povratim unutrašnju umetničku slobodu.

A još više svoje – vreme. Za rad mi treba mnogo više vremena nego što dopušta Beograd, moj način života u njemu, a i vlastita iskušenja. Pokazalo se da London nije bio rđav izbor. Pokazalo se da Englezi u tolikoj meri cene vaše vreme, slobodu i privatnost da se za vas apsolutno ne zanimaju. A šta normalnom čoveku više treba?

B. Krivokapić: Pre odlaska iznenada vam je bio oduzet pasoš (koji vam je vratila NIN-ova nagrada)?

B.Pekić: Ne znam koliko incident s pasošem korespondira s odlukom da za izvesno vreme napustim zemlju. Mislim da je posredi s nečije strane indukovani nesporazum.

On me je, doduše, koštao godinu dana razdvojenosti od porodice, finansijskih neprijatnosti, a i odbijanja niza mojih knjiga, od kojih su, kad su stvari u svoja ležišta legle, sve štampane, imale najpovoljnije kritike, a neke od njih su i nagrađene. To je prošlost bez koje se verovatno moglo. A bez koje se prošlosti ne može?

B. Krivokapić: U Londonu ste ostali dugo, da li i predugo?

B.Pekić: „Izvesno vreme“ se pretvorilo u 17 godina. Dugo je ro, predugo, opasno predugo. Ne bih umeo bolje da izrazim svoje osećanje nego komentarom o toj temi iz jedne od mojih redovnih emisija preko Bi.Bi-Sija:

„Odlaskom iz zemlje iz nje se čupaju koreni koji nas spajaju s poreklom, rodnim tlom, njegovom istorijom i sudbinom. U tuđem svetu ne nalaze oni odgovarajuću hranu i venu. Puštaju se drugi, novi. Ali su oni lažni, veštački. To je mlado korenje alibija. Ono nas siti, ali ne hrani. U međuvremenu, staro, pravo korenje truli …“

B. Krivokapić: Emigrant se može biti i ovde, ne mora se nikud putovati.

B.Pekić: Odakle pomisao da sam ikada želeo da budem emigrant? Takva želja, potreba, namera, kod mene nikad, ponavljam, nikad nije postojala. Da je postojala, ja bih to već odavno bio i ništa me u toj omašci ne bi moglo zaustaviti.

Stanja izvesne izopštenosti, kroz koja sam prolazio, imala su isključivo psihološko značenje, iako su se zasnivala na tzv. stvarnosti. Ali na takvoj stvarnosti zasniva se i moj otpor prema svim fundamentalnim „progresivnim“ pravcima naše supermaterijalističke civilizacije.

U Londonu mi je jedan emigrant rekao: „Gospodine Pekiću, sve budite, samo ne emigrant.“ Svako ko je dugo živeo u geografskoj, istorijskoj, duševnoj, rasnoj tuđini, zna šta to znači. I koliko, i dobar kad je, život gubi ako se ne živi na pravom mestu, a pravo je mesto samo ono na kojem smo rođeni i odrasli. Jer od sviju tuđina na koje smo osuđeni, najsnošljivija je ipak – sopstvena.

B. Krivokapić: Kako doživljavate redovne povratke Beogradu, nama?

B.Pekić: Tu nastaju nepredviđene, ali prirodne teškoće. Dok sam se privremeno vraćao, osećao sam se kao rođak iz Amerike koji se pomalo čudi, pomalo ljuti, ali čija nostalgija za starim krajem izvinjava sva razočarenja. Došlo je, međutim, vreme za konačan povratak, i ja se evo već dve godine vraćam.

Nekada sam boravio u Beogradu najviše do mesec dana godišnje, 1986. bio sam pola godine. Sada sam ovde već skoro četiri meseca.

Na stranu navikavanje na egzotičnu okolnost našeg života, koja s uživanjem ždere naše najproduktivnije vreme, na stranu izvesna ustavno-pravna, privredno-finansijska, političko-socijalna, a više od svega moralna konfuzija i rđavo raspoloženje izazvano opštom krizom koja pojačava urođenu agresivnost našeg nacionalnog temperamenta, na stranu – da se i lična muka dodirne – što za sve te mesece ništa valjano nisam uradio, osim što sam intenzivno uživao u društvu prijatelja (deo uživanja je i u prepirci), ima u svemu tome, u tom povratničkom sindromu jedna bitna poenta – došlo je na obe strane do izvesnih simultanih ali kontradiktornih promena, koje ne vidim da vernije mogu definisati nego ponavljajući misao iz jednog od šisanja iz tuđine:

„Životi se zajedno nisu živeli, iskustva su se razmimoišla, mišljenja jedna od drugih udaljila, osećanja međusobno postala tuđa i nerazumljiva … Za stvaran se povratak gubi šansa. O, možemo se mi vratiti, još dugo poživeti, ponekad i srećni biti, ali ništa više neće biti kao pre.

Nesporazum možda nije u tome što zemlja nije spremna da nas razume i prihvati, mada i toga ima, nego u tome što mi više nismo kadri nju da razumemo i prihvatimo. A nije najteža tuđina što su vam je nerazumevanjem drugi nametnuli. Najteža je ona koju ste nerazumevanjem drugih sami sebi stvorili …“

B. Krivokapić: Televizijski dnevnik 4. septembra, u petak uveče: zločin u paraćinskoj kasarni, smenjen Fikret Abdić na radost samoupravljanja, Pekić dobio Njegoševu nagradu …

B.Pekić: Gledao sam večernji dnevnik tog dana i bedno se osećao, uprkos tome što bih morao da budem lično zadovoljan, i što sam, zapravo, i bio. Kad se na kraju dnevnika i moja slika pojavila – jedna dosta mračna i sumnjiva fizionomija – upitao sam se šta sam to opet uradio, u čemu je moje nedelo.

Ublažio sam osećanje krivice opštim pitanjem: u čemu je nedelo umetnosti? I odgovorio: u njenoj nemoći da na bilo koji način učini da takvih vesti na TV-ekranima – tim očima naše „napredne“ materijalističke civilizacije – bude što manje.

http://www.borislavpekic.com/2008/03/vreme-rei-ixa-deo.html