“Romejski prsten“ – razgovor vodio B. Krivokapić, „NIN“, Beograd, 3. 10. 1987. i 20. 10. 1987.
B. Krivokapić: Posle prinudnog napuštanja Cetinja 1941. više nikada niste bili na Cetinju?
B.Pekić: Ne, nikada.
B. Krivokapić: Pod kojim ste okolnostima napustili Cetinje 1941?
B.Pekić: Neprijatnim, teškim, pa i opasnim. Bili smo od italijanskih okupatorskih vlasti proterani sa Cetinja u Srbiju.
B. Krivokapić: S kojim osećanjem se vraćate, dolazeći u oktobru da primite Njegoševu nagradu na Cetinju?
B.Pekić: Vraćam se kao da odatle nisam ni odlazio. Vraćam se kao da pola veka od onda nije prošlo, a prošlo je, telo mi to poručuje – duša mučki ćuti. Voleo bih da mogu reći kako se vraćam kući. Ne mogu, na žalost. Celog života sam se selio, kao da sam nomad a ne građanin, i prave „kuće“ nemam, svoj pravi, jedini grad, svoje selo, svoj kraj.
Postojbinu da, poreklo da, uspomene da, sklonosti pa i ljubavi da, ali ono „pravo“ čekam. Mudri vele da to dolazi sa starošću. Pa već je vreme da se ta mudrost i na meni obistini, ili ću, kao i toliko puta, opet biti neki izuzetak.
B. Krivokapić: I vaš život se događa gotovo kao u nekom vašem književno-ironičnom istorijskom paradoksu?
B.Pekić: Paradoks o kojem govorite paradok je i Simeona, jedinog junaka „Zlatnog runa“. Tražio je vekovima Balkanom svoj Severozapadni prolaz i kad ga je našao, vratio se na jug, tamo gde mu je po prirodi stvari, po Mitu, mesto. Nije se, doduše, vratio kao čovek, građanin, posednik, moćnik, nego kao mitski Crni konj – Arion.
Ali ko ljude dobro upozna, ko shvati svrhu naše civilizacije, ko je spreman da se oslobodi antropocentričnosti, za toga to možda i nije neki gubitak. Naprotiv.
B. Krivokapić: Šta vas je privuklo temi „Zlatnog runa“? Njena večnost?
B.Pekić: Njena arhetipska mitska sadržina. Prema našoj stvarnosti stoji stvarnost mita kao večni, neizmenljivi i vanvremeni nacrt tragedije, koji mi, svojim životom, pretvaramo u gotova dela, uramljena vremenom i istorijom, sa onoliko i samo onoliko varijacija u izgledu i značenju prizora koliko ih dopušta vidljiva i skrivena sadržina mita.
B. Krivokapić: Zašto mit u osnovi priče? I zašto helenski?
B.Pekić: Pišem roman o Balkanu, njegova se radnja na Balkanu događa, i prirodno je da junacima, s ovog tla poteklim, vladaju sudbine na ovom tlu mitski odlučene.
B. Krivokapić: A zašto baš mit o Runu?
B.Pekić: Plovidva helenskih heroja i polubogova u Kolhidu po Zlatno runo, opevana od Apolonija Rođanina, u osnovi je avanturistička povest koja, kao i svaka, priča o žudnji za nečim, o naporima da se do toga dođe i o ishodu tih napora. To je, ukratko, i tema mog romana.
B. Krivokapić: Šta je Zlatno runo? Da li je to materijalna ili duhovna vrednost, Blago ili Besmrtnost, Besmrtnost blaga ili Blago besmrtnosti?
B.Pekić: Grčki heroji veruju da je to Besmrtnost; Noemis, proto i arhetip svih budućih istorijskih Simeona, veruje da je to Zlato. Time se za buduću istoriju Vrste otvaraju dve alternative: duhovna, koja se iza Kinejskih stena gubi u neispunjenju, i materijalna, od koje smo napravili ljudsku civilizaciju i simeonsku priču.
B. Krivokapić: Budući da bi piscima „valjalo dopustiti da o suvremenosti pišu kako znaju i umeju, koristeći za nju svaki dostupan vek“ – kako vaše „Zlatno runo“ korespondira sa našom stvarnošću?
B.Pekić: Samo preko arhetipskih modela. Roman nema svrhu da išta o nama kaže, osim onog na šta je primoran konstrukcijom mita na kojem je izgrađen i nepromenljivim odnosima mita i istorije, kao i njegovo večno ponavljanje. (Sa izvesnim ekskluzivitetima i varijacijama kod pojedinih epoha, u koje je ovde nemoguće ulaziti.)
B. Krivokapić: Zašto je važno „otkrovenje prošlosti“?
B.Pekić: Jer je u njoj naša definisana budućnost.
B. Krivokapić: Rekonstrukcija stvarnosti, čak ni one koju pisac živi, u bukvalnom smislu je nemoguća?
B.Pekić: Naravno da je bukvalna, apsolutna, kopija podobna rekonstrukcija bilo kakve, tekuće ili minulestvarnosti, nemoguća. (Ona je nemoguća jer bi bila demijurška, ali ona je i nepoželjna jer bi umetnost učinila bespredmetnom.)U dobrom istorijskom romanu reč je o rekonstrukciji (tačnije reinkarnaciji) njenog duha.
B.
Krivokapić: Na
koji način se ta reinkarnacija književno postiže?
B.Pekić:
Da
bi se to postiglo. o datom dobu treba što više znati. Na žalost,
to neće biti dovoljno. Fakta po sebi ne otkrivaju život i duh
vremena. Ona ga samo upućenom i opreznom oku nagoveštavaju. Ona
mogu da posluže kao ubedljiv dekor za priču koja izvire s druge
strane dodira sa tom stvarnošću.
Ta
strana je magijska, u onom smislu u kojem je to epifanija,
otkrovenje. Otkrovenje se ne objašnjava, ono se događa ili ne
događa. Tako i remek-dela istorijskog romana, tu su ili nisu, a
svaki pokušaj tumačenja transcendentne veze između živog pisca i
mrtvog doba ostaje u sferi pukih književno-istorijskih i teorijskih
racionalizacija.
B.
Krivokapić: Kako
se “magijska strana” u pojedinim romanesknim primerima
uspostavlja ili ne uspostavlja?
B.Pekić:
Manov
“Josif i njegova braća” ili “Hadrijanovi memoari” Margaret
Jursenar su remek-dela istorijskog romana, a Grejvsov “Vojvoda
Velizar”, upravo zbog odsustva magije, žalostan promašaj jednog
dobrog pisca.
Ukratko,
istorijski je roman, ako je uspeo, magijski pokušaj da se na osnovu
raspoloživih činjenica – po mogućnosti verifikovanih, ispravno
shvaćenih i u pravom, ondašnjem kontekstu oživljenih –
vaspostavi Duh iščezlog vremena, kroz njegove realne odnose,
činove, ideje, osećanja i stanja.
Ne
da se pokaže kako je to doba izgledalo, već kako je bilo – Njima,
ne Nama.
B.
Krivokapić: “Zlatno
runo” ne smatrate klasičnim istorijskim romanom, radija ga
označavate kao antropološki roman. U čemu je razlika, konkretna i
načelna?
B.Pekić:
U
strogom smislu “Zlatno runo” i nije istorijski roman. U njemu je
za tako nešto isuviše slobode i druge svrhe od rekonstruktivne, u
prvom redu antropolške i metafizičke.
Uprošćeno
rečeno, antropološki roman se bavi čovekom kao takvim, a
istorijski čovekom određene istorije.
Kako
se “Runo” događa od protoistorijskih vremena mita, a istorijski
od Adrianopoljske bitke 1205. do 1941, očevidno je da pored
istorijskih komponenata, zavisnih od epoha, junak Simeon mora imati i
izvesne opšte, zajedničke, fundamentalne, dakle – antropološke
komponente.
B.
Krivokapić: Zašto
su svi istorijski romani obavezno porodični?
B.Pekić:
Nikad
o tome nisam razmišljao i ne bih vam znao odgovoriti. U stvari, jesu
li? Čini se većina sadrži u sebi neke bitne porodične odnose. Ali
zar toga, sve do najnovijeg doba, niste imali gotovo u svakom dobrom
romanu?
Porodica
je iščezla iz romana kad je počela iščezavati iz naših života
kao osnovna jedinica šire zajednice i kad je zamenjena jakim
samodovoljnim individuama, koje su se, odnekud, uvek na kraju otkrile
kao slabe upravo zbog nepostojanja korena i prošlosti u porodici i
genosu.
O
čemu svedoče potonuli vekovi i svetovi?
O
tome da ništa nije večno, pa ni mi. Mi naročito. Ali i o tome
zašto nije večno. Najzad, možda, i o tome da je dobro što
nije.
B.
Krivokapić: Kako
pristupate rekonstrukciji : prvo sklapate ceo skelet, ili počinjete
od jedne kosti, pa tragatei dodajete druge?
B.Pekić:
Načelno
zavisi od tipa romana. U slučaju „Runa“, da sam
pošao od jedne kosti, ko zna šta bih tehnikom
paleontološko-arheološke postupne i logične rekonstrukcije dobio,
a ja sam hteo da dobijem baš ovakvo „Runo“. Morao sam, dakle,
najpre da sklopim ceo kostur, raspoređujući kosti u zamišljeni
model romana, da roman tako reći u njegovim bitnim obrisima i
ključnim scenama završim pre nego što sam ga uopšte počeo.
Bilo
je, naravno, tokom pisanja izvesnog premeštanja kostiju, diktiranog
novim idejama, ali nikad presudnog, koje bi deformisalo konačan
oblik knjige. Radije sam i od najzavodljivije ideje odustajao nego da
taj oblik izmenim.
B.
Krivokapić: Ne
samo u liku UDB-e na Oblićevom vencu, s reevolucijama ste se susreli
i književno uranjajući u vekove … Pa ipak, uprkos revolucijama,
ostaju „u punom dejstvu svi mehanizmi starog sveta“?
B.Pekić:
Pa,
moraju ostati kad se ništa suštinski ne menja osim izvesnog odnosa
među drevnim omaškama. Potrebna je jedna fundamentalna duhovna
revolucija koja će izmeniti, do sada netaknute, same osnove naše
tzv. humanosti, pre nego što nam je ne izmene mikrobiolozi.
A
ona nije moguća bez otkrovenja prošlosti, i u njoj presudnog
momenta u kojem nas je izbor materijalističke alternative doveo
dotle da nas smak svih alternativa čeka iza svakog istorijskog ugla.
Kao što se čovek ne može lečiti bez anamneze, ni čovečanstvo se
ne može bolje budućnosti domoći bez svesti o svojoj prošlosti.
B.
Krivokapić: Kraj
je u početku?
B.Pekić:
Gde
se stiže, određeno je onim odakle se polazi. Jeste, kraj je u
početku. Početak u sebi ima i kraj. Sada je već i optimističkim
racionalistima, tim hipnotiziranim medijumima boga Progresa, jasno da
je civilizacija Razuma na smrt bolesna.
Sve
su diktirine, od religioznih do političkih i filosofskih, sve
socijalne, ekonomske i fizičke revolucije promašile u onome što
je, s gledišta humaniteta, bitno: nijedna nije ljudsko biće, u
celini, učinila boljim i dostojnijim dara života, nijedna nas nije
uvela u Novi Jerusalim.
B.
Krivokapić: U
kojoj meri, nezavisno od toka istorijskih zbivanja, autobiografski
elementi mogu da utiču, i kod vas utiču, na oblikovanje pojedinih
književnih likova? Koliko je lično iskustvo i književno
zarazno?
B.Pekić:
To
pitanje sam i sam sebi često postavljao, onda kada mi se činilo da
u nečemu naslućujem neko svoje iskustvo, a opet kadar nisam da ga
lociram. (Premda znam da sam nešto doživeo, pa prema potrebi romana
premodelirao, neku ličnost, prekombinovanu, iz života preuzeo, ali
najčešće toga nema.)
Ne
smemo smetnuti s uma da osim individualne memorije postoji i memorija
genosa, memorija Vrste, „genetičko sećanje“. A i da našu
podsvest nije uredna arhiva u kojoj svaki dokument nosi datum
iobeležje porekla.
B.
Krivokapić: Kao
pisac knjige „Vreme čuda“, Balkan ste, esejistički, nazvali
„poluostrvom čuda“? Da li i zato što smo „engleskog poslanika
dobili pre engleskog klozeta“?
B.Pekić:
Bilo
bi to i da smo najpre dobili klozet. Ali, ovaj pridev nemojte
shvatiti u smislu koji koji mu danas pridaju izvesni zadocneli i
ponešto prenapeti pripadnici Srednej Evrope;
On
je pohvala relativno uskom georgrafskom prostoru koji je dao tri
velike civilizacije (helensku, vizantijsku, osmansku), dok se Srednja
Evropa još muči oko toga kome pripada, odnosno kome je pripadati
oportuno. Ja, lično, želeo bih u Evropu, ako nas puste. Ali se ne
bih odrekao i izvesnih čuda.
B.
Krivokapić: Može
li nešto književnost (umetnost) protiv mitova, protiv mitske
svesti?
B.Pekić:
Ako
pod mitovima podrazumevate ono što i ja u „Runu“, onda ne možete
ništa i ne treba da može. Ako pod njima podrazumevate ono što ja
mislim da podrazumevate, onda treba da može, ali ne može.
B.
Krivokapić: Kao
bespoštedni razlagač mitova – od hrišćanskih do posedničkih –
u pameti nekog ideologa mogli biste ispasti još i
marksist?
B.Pekić:
Molim
vas, Krivokapiću, poštedite me takvih izgleda! Šta će ideologija
piscu? Njemu su potrebni mašta, strpljenje i razumevanje. A ni dobar
život nije mu naodmet. Muka me hvata od teorijaprema kojima se samo
pod mukama prave dobra dela.
B.
Krivokapić: Iz
vaših ispovednih beležaka (komentara) saznajemo da gotovo uvek
pišete više verzija, čak mnogo verzija … Sigurni ste da u knjizi
ostaje najbolja?
B.Pekić:
Nisam
siguran. Ali nekako nisam siguran ni gde sam to i zašto napisao. Ako
se to odnosi na kompoziciju knjige, da, tu ima verzija. Ali kada ja
počnem pisati, nešto ih se ne sećam.
B.
Krivokapić: Na
drugom mestu kažete: „U svakoj knjizi uvek ostaje nešto
nelogično. Da li je to ono što je u njoj najbolje?“
B.Pekić:
Ovo
vaše pitanje nije sasvim fer. Da li vi zbilja mislite da ja pamtim
svaku prokletu glupost što sam je ko zna iz kakvih razloga, u kakvom
raspoloženju napisao? I da ću ja sada, u četiri izjutra, tražiti
tu izjavu u svojim Komentarima.
B.
Krivokapić: Prema
vašem Dnevniku, Sagu o Njegovan-Turjaškima koncipirali ste kao
„Romejski prsten“ od 20 delova u 15 knjiga („kompozicija …
zamišljena u obliku četiri koncentrična kruga“). Centralni,
najduži prsten čini „Zlatno runo“, koje je pred nama. Šta je
sa ostalim knjigama?
B.Pekić:
Zar
plan nije sjajan? Trebalo bi, dakle, sad da sednem i još narednih 15
godina, kojih, uostalom, i nemam, da potrošim na preostalih osam
knjiga („Crveni i beli“, „Graditelji“ …). Zar ne pomišljate
da bih možda mogao ništa da ne pišem?
Da
odem na Kanarska ostrva (ako se moja supruga tamo zaposli, jer inače
ne mogu) i tamo gajim mandarine? U svakom slučaju, da uradim nešto
iz apsolutno ličnog zadovoljstva.
A
pošto je, izgleda, ono ipak u pisanju, da napišem još jedan žanr
roman, sličan „Besnilu“, ali koji će se zvati „Atlantis“.
„Romejski prsten“ može malo i da se strpi!
B.
Krivokapić: Šta
ste prihvatili od svog „duhovnog učitelja“ Tomasa
Mana?
B.Pekić:
Nastojao
sam da se od njega naučim spoju skepse, apsolutne umetničke
ozbiljnosti i poštovanja forme.
B.
Krivokapić: Majka
vam je kao dečaku savetovala da pišete dnevnik kako biste popravili
„taj grozni rukopis“?
B.Pekić:
Mislim
da sam ozbiljno počeo da pišem upravo u tim svojim „Dnevnicima“,
bez obzira na to što sebe nisam video kao pisca.
Moglo
bi to biti tek dosta kasnije i u naročitim okolnostima, u kojima je,
usled dugog vremena na raspolaganju, te blagoslovene dokolice, lična
ispovest o sebi postepenoi bezmalo neosetno počela bivati priča o
nekom drugom, a mašta za svoje junake, umesto mene, počela birati –
te druge.
To
je izmenilo prirodu „Dnevnika“ i prinudilo ga da poštuje izvesne
zakone spoljne realnosti, kojih se dotada nije uvek morao
držati.
Tada
je napravljena prva verzija genealogije Njegovan-Turjaških i
ispisane prve stranice njihove sudbine (bilo je to negde godine 1950,
dakle u zatvoru), ali od njih, dabome, ništa u buduće knjige nije
moglo da uđe (osim ideja o Arseniju Njegovanu iz „Hodočašća“,
pa i ona radikalno modifikovana).
B.
Krivokapić: Niste
odmah želeli da budete pisac?
B.Pekić:
Nekada
sam sanjao da budem istraživač (neispitanih predela), otkrivač
(nedefinisanih) tajni, naučnik, putnik prema zvezdama, arheolog,
ukratko neko ko je nešto pronašao, nešto naročito važno za Vrstu
(u koju sam onda verovao). Pisac sam postao onda kad sam shvatio da
za sve to nemam ni mentalnih, ni fizičkih, pa ni društvenih
uslova.
Ali
sada žalim. Od svih tih sanja ostala je jamačno imaginacija da se
bavim zemaljskim Argonautima, lovcima na zemno Zlatno runo od kojih
su, po prirodi stvari, najuspešniji bili trgovci i posednici, pravi
i oni u prenosnom smislu koji uključuje vlast nad ljudima i
idejama.
B.
Krivokapić: Sećate
li se svojih lektira, prvih i kasnijih? Šta su vam one značile, i
može li se danas prema njima uspostaviti neka, i kakva
veza?
B.Pekić:
Naučio
sam da čitam iz „Politike“ (vrlo rđav znak). Prva knjiga koju
sam pročitao, u banjalučkoj bolnici i u prvom razredu osnovne
škole, bila je „Srpska trilogija“ (kakav je to znak, još ne
znam). kasnije su na red došle prave stvari: Flaš Gordon, Mandrak,
Fantom, Zigomar (jedna verzija fantoma) i dabome, za mene onda
najbolje delo reneransne literature, „Dubrovački gusar“.
Izvestan
moderan pristup literaturi očitovao se u brzom prelasku, oko godine
1937, u Kninu (ne zanemarujući stripove), na ondašnje filmske
žurnale, sveščici koje su donosile slike glumaca i glumica u nekoj
svetlomodroj tehnici.
Pošto
je 1941. i na mene otrežnjujuće delovala, u Bavaništu, na majčinom
imanju, naglo sam ostavio Dimu i prešao na Dostojevskog, ali se ne
sećam s kakvim i da li uopšte nekakvim posledicama po moj duševni
mir, u godinama puberteta remećen ozbiljnim plotskim rpoblemima.
B.
Krivokapić: A
u gimnaziji …?
B.Pekić:
U
gimnaziji sam se uglavnom bavio čitanjem svega i svačega, držeći
knjigu i mozak ispod klupe, a glavu iznad, na raspolaganju
profesorima, od kojih se rettko ko usuđivao da nešto pita. Nešto
zbog svog, a malo i mog dostojanstva. Uspeo sam tako da se literarno
obrazujem, u prvom redu blagodareći profesorima, koji su u većini
delili moje kontestatorske ideje o „točku istorije“ trenutno nad
nama.
Počeo
sam sa Balzakom a završio s Fransom, Prustom, Židom, Kamijem (Sartr
me nije obuzeo), počeo sa Manom i tu završio, s Hakslijem,
Foknerom, Hemingvejem, Dos Pasosom, Vulfom, da bih se vratio
Haksliju, sa Turgenjevom i tolstojem, da bih se zaglavio opet u
Dostojevskom (koga je na Zapadu danas moderno prezirati, a nastrano
ceniti).
Ako
tome pribrojim Kafku i Krležu (poslednjeg u izboru), tu bi se našao
okvir mojih spontanih književnih „priprema“. (Ne usuđujem se da
spomenem brojne majstore detektivskog, avanturističkog, a naročito
naučnofantastičnog žanra, kao što prvi put javno priznajem da u
bioskopu radije gledam Karpentera nego Bergmana. rekoh to, pa šta
bude!)
Te
veze verovatno i danas postoje, i sada nekako deluju, ali ih ja
osećam jedino u odnosu na Tomasa Mana. To je moj utisak koji s neke,
ako je moguće, objektivne književnoanalitičke tačke gledišta i
ne mora biti tačan.
B.
Krivokapić: Vaše
detinjstvo je proteklo u Podgorici, Novom Bečeju, Mrkonjić-Gradu,
Knjinu, Cetinju, Bavaništu … Šta ste poneli iz te „diližanse
snova“ i šta još nije izbledelo?
B.Pekić:
Podgorice
se ne sećam, što je žalosno, jer tu sam rođen, ali odmah i
iseljen silom očeve službe; iz Novog Bečeja i Mrkonjić-Grada imam
mutna, nesigurna, možda i proizvoljna sećanja; ali tu, kako lepo
rekoste, „diližansu snova“ kristalno jasno i upečatljivo,
emotivno vrlo intenzivno ocrtavaju Knin, Cetinje i Bavanište.
Imao
sam srećno detinjstvo, i ta tri mesta (Bavanište čak i uprkos
okupaciji) predstavljala su tačke u kojima je ono započinjalo (u
smislu memorije)i lagano počelo da se završava, da bi došlo vreme
u kojem se ta sreća, kao i sve na svetu, morala nekako platiti. I
sada mislim da se isplatilo.
B.
Krivokapić: Upravo
lomovi istorije – i čoveka
i porodice u njima – zauzeće docnije važno mesto u skali vaših
književnih opsesija?
B.Pekić:
Da,
te knjige, bar izvesne od njih, to su moje uspomene, modifikovane
tuđim, jer, najzad, ja ne mogu izražavati samo sebe već, prema
svojim moćima, i neko šire ljudsko iskustvo, ukoliko uspevam da ga
spoznam, osetim i izrazim.
Pokušavao
sam da svoje lično, sasvim skromno životno iskustvo, pri pisanju,
ne učinim ekskluzivnim izvorom motiva i nazora mojih književnih
junaka. U obrnutom smuslu, dosledno, uvek bih to bio ja, maskiran u
neku drugu ličnost.
U
savršenom smislu vlastito isključenje iz tog procesa, naravno,
nemoguće je. Ali je već i stalno prisutna svest o svojoj osobnoj
pristrasnosti i svojim predrasudama (bilo koje vrste) izvestan put do
pozicije s koje ćete i sebe i svet i svoje teme posmatrati –
pomalo sa strane, ne gubeći u međuvremenu duševno i intelektualno
saučeđće s temom, ne sa sobom i svetom.
B.
Krivokapić: Ratni
vihor odneo vas je u Bavanište?
B.Pekić:
Rat
je poremetio i moje detinjstvo, ali ga nije učinio nesrećnim, kao
većini mojih vršnjaka. Teško je to reći, da ne kažem postidno,
za doba u kome je na Balkanu proliveno toliko nevine krvi, izazvano
toliko nesreća i tragedija i ostavljeno toliko mračnih uspomena da
će njihovo brisanje trajati pokolenjima, ako ih bude bilo.
Ali,
tako je. Živeli smo u Bavaništu, jednom selu južnog Banata, gde se
rat malo osećao, a nemaštine nije bilo. (Ne treba generalisati, i
ovo je relativno.) Neprilike, ne bih rekao nesreće, prejaka je to
reč za moju ondašnju stvarnost, počele su za mene tek 1945,
tačnije 1946. godine.
B.
Krivokapić: Rat
je izokrenuo sve, doneo i novo stanje i novu vlast. Vaš otac je
prihvatio ponudu da zauzme visoko mesto u resoru Aleksandra
Rankovića. Ali revnošću upravo tog resora, vi ste 1948. godine
uhapšeni i u velikom procesu kao buržoaski disident – usred
Informbiroa – osuđeni na 15 godina robije. Ne bi li bilo logičnije
da vaš otac nije našao snage da se integriše, a ne vi?
B.Pekić:
Jedna
ispravka, molim vas. Koliko je meni poznato, posle rata, do 1948, moj
otac je radio na administrativnim poslovima u Saveznom ministarstvu
unutrašnjih poslova. Unutrašnji poslovi pokrivaju i izvesneslužbe
koje nisu policijske, nego administrativno-upravne.
U
svakom slučaju, ne mogu govoriti u ime svog oca. Voleo sam ga i
poštovao iznad svih ljudi. Siguran sam da je za svoju odluku imao
valjane razloge, kao što mislim da sam ih za svoju odluku imao i ja,
ali ovde govorimo o meni, a ne o njemu.
Osim
toga, odluka je nešto što je ponekad diktirano ne samo slobodnom
voljom već i mnogobrojnim okolnostima života, nad kojima se nema ni
vlasti ni kontrole.
B.
Krivokapić: Na
čemu se zasnivala optužnica protiv vas i organizacije kojoj ste
pripadali?
B.Pekić:
Bio
sam član ilegalne studentsko’gimnazijske organizacije koja se
zvala Savez demokratske omladine Jugoslavije. Uhapšen sam 7.
novembra 1948, maja 1949. osuđen po Zakonu o krivičnim delima
protiv naroda i države, na prvostepenom Okružnom sudu na 10
godina,
A
potom mi je na Vrhovnom sudu kazna povećana na 15 godina zatvora sa
prinudnim radom i izvesnim brojem godina gubitka građanskih prava
nakon izdržane kazne. Pomilovan sam 29. novembra 1953. godine.
B.
Krivokapić: U
čemu su se sastojali program i ciljevi vašeg osuđenog političkog
delovanja?
B.Pekić:
U
knjizi uspomena „Godine koje su pojeli skakavci“ o tome će se
moći čitati, ukoliko su memoari nešto što treba uzimati ozbiljno.
Meni se čini da je program bio sastavljen od fundamentalnih principa
„evropskog građanskog društva“ – gledano očima
osamnaestogodišnjaka – za koje u poslednje vreme čujem da se više
ne zove „građansko“ nego „civilno“.
U
redu, ko brine za imena, samo da se živi slobodno, časno, iskreno,
demokratski, civilizovano i, koliko je moguće, dobro. I da što više
ljudi tako živi.
B.
Krivokapić: Gde
ste sve robijali i u kojim uslovima?
B.Pekić:
Obilićev
venac, Ada Ciganlija, Bela Crkva, KPD Sremska Mitrovica, KPD Niš,.
Uslovi su bili teški ali zglavnom regularni. U svakom slučaju,
neuporedivo lakši od zatvora u kojima su tada ležali komunisti.
B.
Krivokapić: Niste
se bavili zahtevima za reviziju procesa ili rehabilitaciju?
B.Pekić:
Kakva
revizija, vi se šalite? I na bazi čega? Rehabilitaciju treba da
traže oni koji su nevino osuđeni, oni koji prema datim zakonima, ma
šta o njima čovek mislio, nisu bili krivi, ili oni koji misle da
ništa nisu učinili. Ja sam učinio dobar deo stvari za koje sam
osuđen, bilo je to jako davno, ali je bilo. I tu nema ko da se kaje,
ni sud, ni ja.
B.
Krivokapić: Najbolju
rehabilitaciju izvele su vaše knjige?
B.Pekić:
Što
se knjiga tiče, njih s mojim građanskim postupcima, dužnostima i
odgovornostima ne treba mešati. One sa uverenjima koja su me u
zatvor odvela nemaju nikakve veze, niti sam ih pisao zbog bilo kakkve
rehabilitacije, niti mi je zatvor u njihovom pisanju išta
pomogao.
Ima
toga ponešto u „Kako upokojiti vampira, ali sasvim transponovano.
ja sam opisivao u šminkanje Sulejmana Veličanstvenog a da nisam
opsedao Siget.
B.
Krivokapić: Zatvor
nije bio vaš „univerzitet“?
B.Pekić:
Zatvori
su za mene bili čist gubitak vremena. Doduše, ni regularni
univerzitet nisam završio, ali se sve u životu i ne može imati.
Čini mi se da se nekako ustalilo uverenje da čovek mora imati neku
veliku nevolju u životu da bi postao pisac. (Za skulptore,
arhitekte, kompozitore, to, izgleda, odnekud ne važi.)
Ne
verujem u teoriju stvaralačke patnje, bar u tom smislu da je ona
obavezna prethodnica nekih budućih nadahnuća. Naročito u onu koja
predodređuje pozive. Ni grobari ne umiru ništa lakše samo zato što
su tako blizu smrti. Lekari takođe. Ne verujem u nevolju kao
isključivog učitelja života. Možda i sreća može čoveka nečemu
naučiti.
B.
Krivokapić: Gde
ste se, i kome, vratili iz zatvora?
B.Pekić:
Vratio
sam se tamo odakle sam i otišao. Svom svetu, svojim prijateljima,
getu u kojem čovek najbolje živi – dok živi, i ako je to stvarno
– život. Geto ima sve prednosti apsolutne slobode, sve dok ste u
njemu, ili dok oni zbog kojih ste tamo u geto ne provale.
Ali,
to su tranzitne slobode, a uz to i nedelatne. To nije život, to je
njegova imitacija. Trajalo je to nekih pet-šest godina. A onda je
došao prvi kakav-takav javni uspeh, i ja sam izašao „napolje“,
ili ušao „unutra“, kako god hoćete. Pa ni za to se ne kajem.
Još.
B.
Krivokapić: Bili
ste prihvaćeni i vi ste prihvatali?
B.Pekić:
Posle
izlaska iz zatvora nisam imao poteškoća vrednih pomena. Više je
bilo teškoća sa mnom nego onih koje su meni priređivane. Porodica
je i dalje građanski lojalno nastavila da finansira moje beznadežne
studije eksperimentalne psihologije – iako sam bio mnogo bolji
student nego gimnazijalac, čak sam, vele u toj nauci poznavanja duše
obećavao – živeo sam ugornim životom „večitog đaka“, a
onda, kako rekoh, dođe neki prvi uspeh i sve ode … Prihvaćen sam,
i prihvatao sam. Jedno bez drugog, očevidno, ne ide.
B.
Krivokapić: Pre
skoro 20 godina, kad smo živo raspravljali o “revolucijama”,
najviše u dugim noćima od Kluba književnika do bara “Mažestika”,
a naročito pred zoru kod “Papuka”, sećam se da ste se u
političkom smislu određivali kao socijaldemokrata. U međuvremenu,
svi smo se negde pomerili. Da li i vi?
B.Pekić:
Verovatno,
mada, nadam se, ne fundamentalno, samo još ne znam kako i kuda.
Danas su tzv. političke i pseudopolitičke podele tako „složene“
da se svuda možete naći, zavisno sa koje vas strane posmatraju. ja
bih voleo da ne budem posmatran, a naročito slušan, nego da budem
čitan. Ako ičeg od mene ima vrednog, to je u mojim knjigama. Sve
ostalo – kalo.
B.
Krivokapić: Početkom
sedemdasetih, nastanili ste se u Londonu?
B.Pekić:
U
tuđinu sam otišao iz dva razloga. Osetio sam da sam u stvarnost
upao, utonuo, „zaglibio se“ dublje nego što mi je ideja o
nezavisnosti umetnosti dopuštala. Činilo mi se da ću upravo tu
stvarnost bolje upoznati ako je i sa strane osmotrim. Otišao sam,
dakle, da povratim unutrašnju umetničku slobodu.
A
još više svoje – vreme. Za rad mi treba mnogo više vremena nego
što dopušta Beograd, moj način života u njemu, a i vlastita
iskušenja. Pokazalo se da London nije bio rđav izbor. Pokazalo se
da Englezi u tolikoj meri cene vaše vreme, slobodu i privatnost da
se za vas apsolutno ne zanimaju. A šta normalnom čoveku više
treba?
B.
Krivokapić: Pre
odlaska iznenada vam je bio oduzet pasoš (koji vam je vratila
NIN-ova nagrada)?
B.Pekić:
Ne
znam koliko incident s pasošem korespondira s odlukom da za izvesno
vreme napustim zemlju. Mislim da je posredi s nečije strane
indukovani nesporazum.
On
me je, doduše, koštao godinu dana razdvojenosti od porodice,
finansijskih neprijatnosti, a i odbijanja niza mojih knjiga, od kojih
su, kad su stvari u svoja ležišta legle, sve štampane, imale
najpovoljnije kritike, a neke od njih su i nagrađene. To je prošlost
bez koje se verovatno moglo. A bez koje se prošlosti ne može?
B.
Krivokapić: U
Londonu ste ostali dugo, da li i predugo?
B.Pekić:
„Izvesno
vreme“ se pretvorilo u 17 godina. Dugo je ro, predugo, opasno
predugo. Ne bih umeo bolje da izrazim svoje osećanje nego komentarom
o toj temi iz jedne od mojih redovnih emisija preko
Bi.Bi-Sija:
„Odlaskom
iz zemlje iz nje se čupaju koreni koji nas spajaju s poreklom,
rodnim tlom, njegovom istorijom i sudbinom. U tuđem svetu ne nalaze
oni odgovarajuću hranu i venu. Puštaju se drugi, novi. Ali su oni
lažni, veštački. To je mlado korenje alibija. Ono nas siti, ali ne
hrani. U međuvremenu, staro, pravo korenje truli …“
B.
Krivokapić: Emigrant
se može biti i ovde, ne mora se nikud putovati.
B.Pekić:
Odakle
pomisao da sam ikada želeo da budem emigrant? Takva želja, potreba,
namera, kod mene nikad, ponavljam, nikad nije postojala. Da je
postojala, ja bih to već odavno bio i ništa me u toj omašci ne bi
moglo zaustaviti.
Stanja
izvesne izopštenosti, kroz koja sam prolazio, imala su isključivo
psihološko značenje, iako su se zasnivala na tzv. stvarnosti. Ali
na takvoj stvarnosti zasniva se i moj otpor prema svim fundamentalnim
„progresivnim“ pravcima naše supermaterijalističke
civilizacije.
U
Londonu mi je jedan emigrant rekao: „Gospodine Pekiću, sve budite,
samo ne emigrant.“ Svako ko je dugo živeo u geografskoj,
istorijskoj, duševnoj, rasnoj tuđini, zna šta to znači. I koliko,
i dobar kad je, život gubi ako se ne živi na pravom mestu, a pravo
je mesto samo ono na kojem smo rođeni i odrasli. Jer od sviju tuđina
na koje smo osuđeni, najsnošljivija je ipak – sopstvena.
B.
Krivokapić: Kako
doživljavate redovne povratke Beogradu, nama?
B.Pekić:
Tu
nastaju nepredviđene, ali prirodne teškoće. Dok sam se privremeno
vraćao, osećao sam se kao rođak iz Amerike koji se pomalo čudi,
pomalo ljuti, ali čija nostalgija za starim krajem izvinjava sva
razočarenja. Došlo je, međutim, vreme za konačan povratak, i ja
se evo već dve godine vraćam.
Nekada
sam boravio u Beogradu najviše do mesec dana godišnje, 1986. bio
sam pola godine. Sada sam ovde već skoro četiri meseca.
Na
stranu navikavanje na egzotičnu okolnost našeg života, koja s
uživanjem ždere naše najproduktivnije vreme, na stranu izvesna
ustavno-pravna, privredno-finansijska, političko-socijalna, a više
od svega moralna konfuzija i rđavo raspoloženje izazvano opštom
krizom koja pojačava urođenu agresivnost našeg nacionalnog
temperamenta, na stranu – da se i lična muka dodirne – što za
sve te mesece ništa valjano nisam uradio, osim što sam intenzivno
uživao u društvu prijatelja (deo uživanja je i u prepirci), ima u
svemu tome, u tom povratničkom sindromu jedna bitna poenta – došlo
je na obe strane do izvesnih simultanih ali kontradiktornih promena,
koje ne vidim da vernije mogu definisati nego ponavljajući misao iz
jednog od šisanja iz tuđine:
„Životi
se zajedno nisu živeli, iskustva su se razmimoišla, mišljenja
jedna od drugih udaljila, osećanja međusobno postala tuđa i
nerazumljiva … Za stvaran se povratak gubi šansa. O, možemo se mi
vratiti, još dugo poživeti, ponekad i srećni biti, ali ništa više
neće biti kao pre.
Nesporazum
možda nije u tome što zemlja nije spremna da nas razume i prihvati,
mada i toga ima, nego u tome što mi više nismo kadri nju da
razumemo i prihvatimo. A nije najteža tuđina što su vam je
nerazumevanjem drugi nametnuli. Najteža je ona koju ste
nerazumevanjem drugih sami sebi stvorili …“
B.
Krivokapić: Televizijski
dnevnik
4. septembra, u petak uveče: zločin u paraćinskoj kasarni, smenjen
Fikret Abdić na radost samoupravljanja, Pekić dobio Njegoševu
nagradu …
B.Pekić:
Gledao
sam večernji dnevnik tog dana i bedno se osećao, uprkos tome što
bih morao da budem lično zadovoljan, i što sam, zapravo, i bio. Kad
se na kraju dnevnika i moja slika pojavila – jedna dosta mračna i
sumnjiva fizionomija – upitao sam se šta sam to opet uradio, u
čemu je moje nedelo.
Ublažio
sam osećanje krivice opštim pitanjem: u čemu je nedelo umetnosti?
I odgovorio: u njenoj nemoći da na bilo koji način učini da takvih
vesti na TV-ekranima – tim očima naše „napredne“
materijalističke civilizacije – bude što manje.
