Fantastika u ruskoj književnosti novijega vremena ima izuzetno značenje. Ponajprije stoga što i književnost u ruskoj duhovnosti ima izuzetno značenje, što je ona, mogli bismo slobodno prepričati Jevtušenka, zapravo više od književnosti. Literatura je, naime, u ruskoj povijesti često nastupala kao jedino mjesto spoznavanja svijeta, jedini prozor okrenut modernom intelektualnom obzoru. Ona je govorila tako što je govorila drukčije. Govorila je svojim, umjetničkim sredstvima. A jedno od najmoćnijega bila je fantastika, stvarnost, dakle, kakvom je piše mašta. Ruska je književnost stoga s područja fantastike rado uzimala bajke, legende, utopijske ideje, alkoholna buncanja, religiozni zanos, znanstvene spoznaje i jednostavno snove te je u njima tražila rješenja za stvari koje se iz nekog razloga “nisu smjele vidjeti”.
Pomoću nestvarnoga govorila je o stvarnome, gradila analogije, modele i cijele ideologije. Spajala je “svoje” i “tuđe”, bol i radost, i tako diskretno dovela Rusiju do točke u kojoj počinje ono sto zovemo naprednim svijetom.
Irena Lukšić
Bobok
Ovoga puta donosim Zapise jednog lica. To nisam ja, to je neko drugo lice. Mislim da više nije potreban nikakav drugi predgovor.
***
Pre tri dana, reći će mi tako Semjon Ardalionovič:
— Ta hoćeš li ti, Ivane Ivaniču, jednom biti trezan, kaži mi, zaboga?
Neobičan zahtev. Ne lјutim se — ja sam čovek bojažlјiv. No, eto, mene su i ludakom proglasili. Jednom je, slučajno, umetnik naslikao moj portret: »Ti si«, veli, »ipak pisac«. Ja sam mu dozvolio, i on ga je izložio. Čitam tada: »Idite, pogledajte to bolesno lice koje nije daleko od ludila«.
Nije važno, ali kako to tako odmah dati u štampu? U štampi bi sve trebalo da je valјano, tamo bi trebalo ideala, a ovde… Valјa reći, bar uvijeno, zbog toga postoji stil. Ali ne, neće on uvijeno. Danas se gube i humor i lep stil, umesto duhovitosti uzima se psovka. Ne lјutim se: nisam ja ne znam kakav pisac da bih poludeo. Napisao sam i pripovest, ali nisu hteli da je objave. Napisao sam i felјton, no i to su odbili da štampaju. Mnogo sam felјtona nudio raznim redakcijama, i svuda su me odbijali — »soli« tu nema u vas, vele.
Kakve soli, — pitam ja uz podsmeh, — da nije grčke?
Onaj me i ne shvata. Sada mahom prevodim za izdavače s francuskog. Pišem i reklame trgovcima: »Retkost! Crveni čaj s plantaža…«, a za panegirik njegovom prevashodstvu, pokojnom Petru Matvejeviču, primio sam znatnu sumu. Jedan knjižar mi je naručio da napišem kniižicu Veština da se dopadnete damama. Objavio sam nekih šest takvih knjižica u toku svog života. Imam nameru da skupim Volterove sentence, ali plašim se da to našima ne bude neslano. Kakav Volter, danas je potrebna motka, a ne Volter! I poslednje zube su jedan drugome izbili. Evo, to je celokupna moja
književna delatnost. Ne računam to što redakcijama besplatno šalјem pisma sa svojom punom adresom, potpisom. Neprestano nudim savete i sugestije, kritikujem i ukazujem na put. Prošle sedmice sam jednoj redakciji poslao četrdeseto pismo po redu u poslednje dve godine. Samo za marke sam utrošio četiri rublјe. Moj karakter je gadan, u tome je stvar.
Nije mene slikar portretisao zbog umetnosti, već zbog dveju bradavica koje naporedo stoje na mom čelu: to je fenomen, veli on. Eto, sada nemaju ideje, pa koriste fenomene. Ali, bradavice na mom portretu uspele su — kao žive! To nazivaju realizmom. Što se, pak, ludila tiče, u nas su prošle godine mnoge proglasili ludacima. I to kakav stil u svemu tome: »Pored«, vele, »izvornog talenta … na kraju se pokazalo … uostalom, to se odavno moglo naslutiti…« To je vešto i, s tačke gledišta čiste umetnosti, to se može i pohvaliti. Da, no odjednom su se još umnijim pokazali. To je to, da čovek poludi — znaju to u nas, no nikoga još nisu umnim učinili. Sećam se jedne duhovite španjolske šale iz vremena kada su Francuzi, pre dva i po veka, sagradili prvu ludnicu: »Sve su svoje ludake smestili u zasebnu kuću, da nam pokažu da su oni svi pametni lјudi«. Tako je: ako drugoga strpaš u ludnicu, nećeš time pokazati svoju pamet. »K. je lud, znači: sad smo mi pametni«. Ne, to ne mora da znači. Uostalom, dovraga… šta se ja tu pameću razmećem i sve jednako gunđam. Dosadio sam i sluškinji. Juče mi je svratio prijatelј: »Tvoj stil se menja«, veli, »postaje nekako isprekidan. Seckaš li seckaš — uvodna fraza, pa uz nju opet uvodna fraza, pa još nešto u zagradi, a onda sve iskidaš, iseckaš …«
On je u pravu. Sa mnom se nešto neobično zbiva. Menja mi se karakter, boli me glava. Nešto mi se priviđa, i načas mi se čini da čujem nešto neobično. Glasove ne čujem nikakve, nego tako, kao da neko kraj mene ponavlјa: »Bobok, bobok, bobok!«.
Kakav li je to bobok?
Valјa se malo razonoditi.
***
Nameran da se razonodim, išao sam i na sahranu. Reč je o nekom dalјem rođaku. Pa ipak, koleški je savetnik. Udovica i pet neudatih kćeri. Svakoj da kupiš samo cipele — koliko bi tu trebalo!
Pokojnik je zarađivao, a sada — ostala penzijica. Podviće rep. Oni su me uvek nerado primali. Ja ne bih ni sad došao da nije reč o posebnom slučaju. Pratio sam ga do groba s ostalima, a oni — sve se odmiču od mene, prave se važni. Doista, moj kaput je već otrcan. Mislim da ima dvadeset i pet godina kako nisam bio na groblјu — kako krasno mestašce!
Prvo, onaj zadah. Bilo je petnaestak mrtvaca. Pokrovi razne cene.
Bila su čak i dva katafalka — jedan za nekog generala, i jedan za neku gospođu. Bilo je mnogo snuždenih lica, mnogo lažne tuge, no bilo je i dosta veselosti. Pop ne može da se požali, zarađuje. Ali, onaj zadah. Ne bih želeo da budem sveštenik ovde.
Zagledam se u lica pokojnika brižlјivo, ne verujem mnogo u svoju moć zapažanja. Ima lica nežnih, a ima i onih neprijatnih. Uopšte, ružni su osmesi, u nekih posebno. Ne volim to, sve ću ih sanjati.
Dok je trajala služba, izašao sam na vazduh iz crkve. Bio je sumoran, ali suv dan. Bilo je hladno, naravno, oktobar je. Prošetao sam pored grobova. Ima ih raznih kategorija. Oni treće kategorije koštaju trideset rubalјa — pristojno, i nije tako skupo. Prve dve su ili u crkvi ili ispod paperte, ali ti su skupi. U grob treće kategorije su sada sahranjivali šestoro njih, među njima su bili i general i gospođa. Zavirio sam u grobnice: užas, voda, sama voda! Potpuno zelena …ali ne vredi o tome! Grobar je neprestano izbacivao vodu kofom. U vreme službe pošao sam da prošetam i van kapije. Tu je starački dom — a malo dalјe i restoran. Nije to loš restoran — može da se jede, i drugo. Tu je bilo mnogo onih što su došli da prate pokojnike. Bilo je veselosti i pravog oduševlјenja. Popio sam nešto i prezalogajio. Posle toga, i ja sam lično pridržavao sanduk dok je nošen od crkve do grobnice. Zbog čega su mrtvaci u sanduku tako teški? Vele, to je tamo reč o nekakvoj inerciji, telo ne ide samo usmereno … neka takva glupost. U suprotnosti sa zakonima mehanike i zdravog razuma. Ja ne volim, kad lјudi s opštim obrazovanjem trpaju nos u sve, kad rešavaju neke specifične probleme — a to u nas svak hoće. Građani raspravlјaju o vojnim problemima, čak i onim koje bi tre balo da raspravlјaju feldmaršali; tehničari, tako, radije raspravlјaju o filosofiji i političkoj ekonomiji.
Nisam pratio sprovod do groba. Ja sam ponosan čovek; ako me primaju samo iz nužde, zašto da idem na njihov ručak, pa makar bio i ta daća? Ne znam nikako zbog čega sam ostao na groblјu. Seo sam, razume se, na jednu nadgrobnu ploču, i zamislio sam se. Počeo sam da razmišlјam o moskovskoj izložbi, a završio sam s čuđenjem kao opštom temom. Evo šta mislim o »čuđenju«:
»Svemu se čuditi, to je, naravno, glupo, a ničemu se ne čuditi je mnogo lepše — i nekako se smatra za stvar dobrog manira. No, ne verujem da je stvarno tako. Mislim da je mnogo gluplјe ne čuditi se ničemu nego svemu se čuditi. No, ne čuditi se ničemu, to vam je isto kao i ne poštovati ništa. A glup čovek i ne može ništa da poštuje«.
— Da, meni je, pre svega, potrebno poštovanje. Ja sam želјan poštovanja, — rekao mi je ovih dana jedan poznanik.
Želјan poštovanja! Bože moj, šta bi bilo s tobom kad bi se sad usudio da to kažeš!
U tom trenutku sam se zaneo. Ne volim da čitam nadgrobne napise — sve jedno te isto. Na ploči blizu mene stajao je započeti sendvič — glupo, nepristojno. Bacio sam ga; nije to hleb, to je sendvič. Uostalom, nije greh bacati hleb na zemlјu, greh je bacati ga na pod.
Valјa to proveriti u kalendaru u Suvorina.
Verovatno sam dugo tako sedeo, dosta dugo, čak sam prilegao na jednoj dužoj ploči koja je imala oblik mramornog sanduka. Kako se to desilo da odjednom začujem čudne stvari? U početku nisam o tome vodio računa, čak mi je bilo odvratno. Pa ipak, razgovor se nastavlјao. Čujem — neki prigušeni glasovi, kao iz usta koja su zatisnuta jastukom, pa ipak nekako razgovetno, blizu mene. Trgnuo sam se, ustao i počeo pažlјivo da osluškujem.
— Vaše prevashodstvo, to nije prosto mogućno! Bacili ste sedmicu herc, krećem i ja, i gle — u vas je sedmica karo. Trebalo je da se prethodno dogovorimo za karo.
— Znači, da igramo napamet? Šta je tu zanimlјivo?
— Ne, vaše prevashodstvo, ne može bez garancije. Potreban je ulog, i da se kusur broji.
— E, ovde nećeš dobiti ulog.
Kakve su to, ipak, ponosne reči! Čudno, iznenađujuće. Jedan je glas bio važan, siguran, a drugi pomalo mek, sladunjav, ne bih poverovao da nisam sam čuo. Na sprovodu groba nisam bio. Pa ipak, šta je to ovo ovde — preferans, i još, kakav je to general? Sigurno je bilo jedno, glasovi su dolazili iz grobova. Sagnuo sam se i pročitao natpis na ploči:
»Ovde počiva general-major Pervojdov … nosilac tih i tih odlikovanja … hm, »umro avgusta … godine … u pedeset i sedmoj … Počivajte, mile kosti, do radosnog uskrs …!«
Eh, dovraga, zaista je general!
Iz drugog groba čuo se udvorički glas; na njemu nije još bilo spomenika, stajala je samo ploča. To je neki nov. Po glasu se može zaklјučiti da je to činovnik sedmog platnog razreda.
— Oh-ho-ho!, — čuo se nov glas na pet hvati od generalovog groba, ispod jedne sveže humke — muški, narodski glas, nekako slab i ispunjen strahopoštovanjem.
— Oh-oh-oh!
— Ih, ovaj štuca!, — ču se jedan lјutit glas pun prezrenja; izgleda, dama je iz visokog društva. — Užasno je pored ovog dućandžije!
— Ja uopšte ne štucam, nisam čak ništa ni jeo, takva mi je priroda. A vas, gospođo, ni ovde ne napuštaju vaše ćudi.
— Zašto ovde počivate?
— Sahranili su me tu, žena i sitna deca, nisam sam došao! To je tajna smrti! I ne bih ja legao kraj vas ni po koju cenu, ni za kakve novce, već eto, prema ceni, kako mom kapitalu priliči. Mi možemo da platimo, tako, grob treće klase.
— Bogat, potkradao si lјude?
— Kakvo potkradanje, vi od januara, mislim, ne plaćate ništa, imam vaš račun u radnji.
— Gluposti! Mislim da je glupo ovde tražiti dugove! Pođite gore.
Od bratanice tražite . .. naslednica je ona.
— Šta sada da tražim, i kuda da idem? Oboje smo vek proživeli, i jednaki smo na sudu Božjem u svojim gresima.
— U gresima!, — osmehnu se pokojnica s prezrenjem. — Da se niste više usudih da razgovarate sa mnom!
— Oh-oh-oh!
— Vaše prevashodstvo, ipak, dućandžija sluša gospođu.
— Zašto je ne bi slušao?
— Pa, vaše prevashodstvo, zna se zašto, ovde je novi red.
— Kakav sad novi red?
— Pa mi smo, eto, umrli, vaše prevashodstvo.
— Da, da, ali ipak je red …
Eh, što me time zadovolјiste! Utešiste me, nema šta! Ako je i ovde došlo do toga, šta će tek biti gore, na gornjem spratu? Ipak, šta se sve ne dešava! No, ja sam i dalјe slušao, iako s velikim negodovanjem. (…)
— Ja bih poživeo! Da .. . znate … ja bih poživeo!, — ču se, najednom, novi glas koji je dolazio negde između generala i one nervozne gospođe.
— Zar ne čujete, vaše prevashodstvo, onaj opet o istom. Ćuti tako tri dana, pa će najednom: »Ja bih poživeo, znate, ja bih poživeo«. I to kazuje s nekom slašću, hi, hi!
— Lakomisleno!
— To ga muči, vaše prevashodstvo, znate, on već tone u san, još od aprila je ovde, i sve tako, odjednom: »Ja bih poživeo!«
— Ipak je dosadno, — reče njegovo prevashodstvo.
— Da, dosadno, vaše prevashodstvo, hajde da opet pevamo Avdotju Ignjatjevnu, hi, hi?
— A, ne, hvala vam. Ne trpim tu svađalicu koja se dere.
— A ja vas obojicu ne trpim, — reče s prezirom ova. — Vas dvojica ste veoma dosadni, ništa lepo ne znate da ispričate. Znam ja o vama, vaše prevashodstvo, jednu pričicu, kako vas je jednom ispod jednog bračnog kreveta neki lakej metlom poterao, ne razmećite mi se i vi.
— Odvratna žena!, — progunđa general kroz zube.
— Majčice, Avdotja Ingnjatjevna, povika najednom dućandžija, — moja gospođo, kaži mi, da li se ja to molim, ili se drugo nešto zbiva?
— Ah, ovaj opet isto pita, predosećala sam, oseća se zadah od njega, smrad neki, to se on prevrće!
— Ne prevrćem se ja, majčice, ne oseća se zadah od mene, moje je telo sasvim očuvano, a vi, vi ste počeli da trulite, od vas se širi nepodnošlјiv zadah, čak i za ovakvo mesto. Ja samo iz pristojnosti ćutim.
— Ah, kako vređa, odvratno! Od njega zaudara, a on mene optužuje.
— Oh-ho-ho! Samo da mi dođe što pre četrdesetodnevni parastos, da čujem kako plaču nada mnom; jecaj žene i tihi plač dece!
— Eto, za čim on žudi: naješće se kolјiva i otići. Ah, kad bi se neko probudio!
— Avdotja Ignjatjevna, — reče činovnik snishodlјivo. — Pričekajte malo, sad će novi početi da pričaju.
— Ima li među njima mlađih?
— Ima, Avdotja Ignjatjevna, čak i mladića.
— Ah, to bi baš trebalo!
— Zar još nisu počeli, — upita njegovo prevashodstvo.
— Još se nisu probudili čak ni oni koji su pre tri dana sahranjeni; znate, vaše prevashodstvo, ćute ponekad po nedelјu. Dobro je što su ih juče i danas sve nekako odjednom dovezli. Inače, na desetak hvati oko nas su sve sami oni prošlogodišnji.
— Da, zanimlјivo.
— Eto, vaše prevashodstvo, danas su sahranili i tajnog savetnika
Taraseviča. Prepoznao sam glasove. Poznajem njegovog sinovca, on je maločas spustio sanduk u raku.
— Hm, gde je on?
— Tu, levo, vaše prevashodstvo, na pet koraka od vas. Gotovo uz vaše noge… Trebalo bi da se upoznate, vaše prevashodstvo.
— Hm, ne mogu ja … zašto ja prvi?
— Sam će on, prvi će početi, vaše prevashodstvo. Nјemu će to čak laskati, samo mene ovlastite, vaše prevashodstvo, i ja ću …
— Ah, ah, šta se ovo sa mnom zbiva?, — poče odjednom da stenje nečiji novi, uplašeni glasić.
— Nov je, vaše prevashodstvo, nov je, i kako brzo stiže! Oni ponekad po sedmicu ćute.
— Oh, čini mi se, mlad je, — vrisnu Avdotja Ignjatjevna.
— Ja … Ja … Ja sam posle komplikacija, iznenada, — promuca u tom trenu mladić. — Meni je Šulc dan ranije kazao: u vas, veli, ima komplikacija, i ja sam najednom pred zoru umro. Ah! Ah!
— Pa, šta ćete, mladiću, — sa saosećanjem i, očito, radujući se novajliji, reče general, — utešite se! Izvolite u našu, da tako kažemo, Joasafovu dolinu. Dobri smo mi lјudi, upoznajte nas i ocenite.
General-major Vasilij Vasilјev Pervojedov vam je na usluzi.
— A, ne! Ne! To nikako! Lečio sam se kod Šulca, došlo je, znate, do komplikacija, u početku me je stezalo u grudima, kašlјao sam, zatim sam se prehladio: grudi i grip … i, eto, neočekivano, odjednom … što je glavno, sasvim neočekivano.
— Kažete, u početku grudi, — poče nežno činovnik, kao da želi da ohrabri novajliju.
— Da, grudi, šlajm, pa odjednom nema šlajma, bole grudi, ne mogu da dišem … i, znate …
— Znam, znam. No, ako su vas grudi bolele, trebalo je poći Eku, ne Šulcu.
— Hteo sam, znate, stalno sam hteo da odem Botkinu … no, odjednom …
— Botkin ujeda, — reče general.
— Ah, ne, uopšte ne ujeda, ja sam čuo da je veoma pažlјiv, sve unapred predviđa.
— Nјegovo prevashodstvo ono reče u vezi s cenom, — kaza činovnik.
— Ah, nemojte reći… samo tri rublјe uzima, a pregleda lepo, daje recept… hteo sam obavezno da idem … pričali su mi… No, gospodo, šta da radim, kome da idem, Eku ili Botkinu?
— Šta? Kuda?, — poče da se trese generalov leš od zadovolјnog smeha. — Smejao se i činovnik, nekako piskutavo.
— Moj dečače, mila i vesela dušo, kako si mi drag!, — ushićeno podvrisnu Avdotja Ignjatjevna. — Eh, što nisu takvog kraj mene sahranili!
A, ne, to već ne dopuštam! I to mi je neki savremeni mrtvac! No, još valјa saslušati, ne žuriti sa zaklјučcima. Ovaj novi je neki slinavko — video sam ga maločas u sanduku — ima lice preplašenog pileta, a to je najgadniji izraz koji se na svetu može videti. No, šta je dalјe.
***
A potom je počela takva »katavasija« da sve nisam ni mogao da upamtim, svi su se istovremeno probudili: probudio se činovnik — državni savetnik, i odjednom je počeo razgovor s generalom o projektu nove potkomisije u ministarstvu, i verovatnom premeštanju činovnika u vezi s tim, što je sve mnogo zabavilo generala. I sam sam saznao mnogo novoga, i čudio sam se na koji se sve saznaju novosti administrativne prirode u našoj prestonici.
Zatim se javio jedan napola probuđeni inženjer, ali je drugi lupetao sve same gluposti; naši mu nisu dosađivali: pitanjima, ostavili su ga da predahne. Najzad je i dama koju su jutros sahranili na katafalku dala od sebe znake da se budi iz svog prekogrobnog sna. Lebezjatnikov se (jer se onaj činovnik ulizica, kojega sam mrzeo i koji je ležao pored generala Pervojedova, tako zvao) veoma uznemirio, i mnogo se začudio što su se svi tako rano probudili. Priznajem, i ja sam se tome začudio. Istina je, neki od ovih što su se probudili bili su sahranjeni tek pre tri dana, takav je slučaj bio s mladom devojkom od šesnaestak godina koja se stalno smejala i, nekako odvratno čak, sladostrasno smejulјila.
— Vaše prevashodstvo, tajni savetnik Tarasevič su se probudili, — kaza Lebezjatnjikov nekako nervozno.
— A! Šta to?, — prošuška nekako prezrivo tajni savetnik koji se iznenada probudio. Bilo je u tonu njegova glasa nečeg ćudlјivog i zapovedničkog. Ja sam počeo da osluškujem radoznalo, jer sam ovih dana čuo o ovom Taraseviču neke sablažnjive i uznemirujuće stvari.
— Ja sam, vaše prevashodstvo, ovog puta sam to ja.
— Šta hoćete, šta tražite?
— Samo da priupitam za zdravlјe vašeg prevashodstva, ovde se u početku zbog nenaviknutosti čovek nekako teskobno oseća … General Pervojedov želi da se upozna s vašim prevashodstvom, i on se nada …
— Nisam za njega ni čuo.
— Zaboga, vaše prevashodstvo, general Pervojedov, Vasilij Vasilјevič …
— Da li ste vi general Pervojedov?
— Ne, vaše prevashodstvo, ja sam savetnik nižeg ranga, Lebezjatnikov, sluga pokoran, a general Pervojedov …
— Gluposti! Molim vas da me ostavite na miru.
— Prestanite, — najzad dostojanstveno prekide general svog klijenta iz groblјa.
— Imajte na umu, vaše prevashodstvo, da se nisu još probudili, ali probudiće se, to sada oni od nenaviknutosti, posle će biti drugačije…
— Dosta, — ponovo reče general.
— Vasilij Vasilјevič! Ej, vi, vaše prevashodstvo!, — odjednom se ču jedan nov glas, jak i strastan, negde pored same Avdotje Ignjatjevne, gospodski i drzak glas s nekim umornim pomodnim naglaskom, s nekom drskom intonacijom, — već dva sata sve vas posmatram, ja tu već tri dana ležim, zar me se ne sećate, Vasilij Vasilјevič? Zar se ne sećate Klinjeviča, sretali smo se u Volkonskih, tamo su vas primali ne znam zbog čega.
— Šta! Grof Petar Petrovič … je li mogućno … tako mladi… Tako mi je žao!
— Žao je i meni, no sad je svejedno, želim da i ovde uzmem sve što se može. Nisam ja grof, ja sam samo baron. Tako, mi smo neki šugavi mali baroni, postali smo to od lakeja, ne znam kako ni zašto, niti me zanima. Ja sam samo jedan gad iz tog tobožnjeg visokog društva, i svi su me držali za »simpatičnog mangupa«. Moj otac je nekakav generalčić, a mati je bila primana u visoko društvo. Ja sam prošle godine, zajedno s Jevrejinom Zifelom, falsifikovao petnaestak hilјada lažnih novčanica, potom sam njega prijavio, a novac je odnela u Bordo Julija Šarpentje de Lusinjan. I pomislite samo, bio sam već zaručen sa Ščevalјevskom koja bi za tri meseca bila šesnaestogodišnjakinja — bila je još u pansionu, nudili su i miraz od devedeset hilјada. Avdotja Ignjatjevna, zar se ne sećate kako ste me kvarili pre petnaest godina, kad sam bio paž, kad mi je bilo četrnaest godina?
— Ah, to si ti, nesrećo, dobro je što te je Bog poslao, ovde je tako…
— Vi ste neopravdano osumnjičili vašeg suseda — trgovca zbog užasnog zadaha… Ja sam ćutao i smeškao se. To ja smrdim, mene su sahranili u zapečaćenom sanduku.
— Odvratni ste. No, ja se ipak radujem, ne možete da verujete,
Klinjeviču, kako je ovde malo života i duhovitosti.
— Da, da, ja nameravam da ovde počnem nešto duhovito, originalno. Vaše prevashodstvo, neću reći Pervojedov, dragi gospodine Taraseviču, tajni savetniče! Odazovite se! Ja sam onaj Klinjevič koji vas je u vreme posta vodio gospođici Firi, zar ne čujete?
— Čujem vas, Klinjeviču, drago mi je, verujte .. .
— Ništa vam ne verujem, i ništa me se ne tiče. Dragi starče, ja jednostavno želim da vas polјubim, no, eto, hvala Bogu, ne mogu. Znate li vi, gospodo, šta je ovaj starac učinio? On je umro pre tri ili četiri dana, i ostavio je manjak državnog novca četiri stotine hilјade. To je bio fond za siročad i udovice, on je njime upravlјao, a poslednjih osam godina nije bilo inspekcije. Zamislite kako su tamo preneraženi, kako samo pominju! Vesela misao, zar ne? Cele prošle godine čudio sam se otkud tom pedesetsedmogodišnjem dedici toliko snage za razvrat, njemu koji boluje od podagre … no, evo, rešio sam zagonetku. Udovice I siročad – to ga je moralo raspaliti…! A ja sam to znao, jedini ja, meni je Šarpentje to kazala, I čim sam saznao, navalio sam na njega oko Uskrsa, onako prijatelјski: »Daj devedeset i pet hilјada, inače, sutra stiže revizija«. Zamislite, našlo se u njega tek trinaest hilјada; izgleda, ipak, umro je na vreme. Grand pere, grand pere, zar me ne čujete? — Cher Klinjevič, slažem se s vama, nema potrebe da ulazite u takve pojedinosti. Ima u životu tako mnogo patnje i nevolјa, a malo osvete … poželeo sam najzad da se smirim i, koliko vidim, nadam se da ću i ovde uzeti što se može, sve …
— Dajem reč, već je nanjušio Katiš Berestovu!
— Koju? Kakvu Katiš?, — sladostrasno odjeknu dedin glas.
— Ah, koju? Pa evo je ovde, levo od mene na pet koračaja, desetak od vas. Ona je tu već evo peti dan, kad biste samo znali, grand pere, kakva je to gadura … iz dobre kuće, vaspitana … no, eto, čudovište, krajnji stepen monstruoznosti! Gore je nikome nisam odao, a ja sam znao … Katiš, javi se!
— Hi-hi-hi!, — odjeknu drhtavi devojački glasić s nečim što podseća na ubod iglice. — Hi-hi-hi!
— Je li plavuša?, — nekim isprekidanim zvucima poče da muca grand pere.
— Hi-hi-hi!
— Odavno … odavno me privlači pomisao na plavušu, — poče starac da muca, da se guši…, — na neku petnaestogodišnjakinju … baš u takvim okolnostima . ..
— Ah, čudovište jedno!, — povika Avdotja Ignjatjevna.
— Dosta!, — prekide ih Klinjevič, — vidim, sve je odlično. Ovde ćemo sigurno bolјe srediti život. Važno je da veselo provedemo vreme koje nam preostaje — ali kakvo vreme? Ej, vi, činovniče
Lebezjatnikove, čuo sam, tako vas zovu!
— Lebezjatnikov, činovnik nižega ranga, savetnik Semjon Semjonovič vam je na usluzi, mnogo, mnogo mu je milo.
— Briga mene što vam je drago; samo, čini mi se, ovde sve znate.
Kažite mi prvo, ja se još od juče tome čudim, kako to mi svi ovde govorimo? Mi smo umrli, a opet govorimo, krećemo se, a zapravo niti govorimo niti se možemo kretati! Kakva su ovo priviđenja?
— To bi vam mogao, moj barone, ako samo želite, bolјe od mene objasniti Platon Nikolajevič.
— Kakav sad Platon Nikolajevič? Ne gnjavite, pređite na stvar.
— Platon Nikolajevič naš ovdašnji, domaći naš filosof, prirodnjak i magistar. Objavio je već nekoliko filosofskih spisa, ali evo ovde već tri meseca tone u san i nemogućno je trgnuti ga iz tog sna. U toku sedmice promrmlјa po nekoliko reči bez veze i nekog smisla.
— Na stvar, na stvar!
— On sve ovo objašnjava tako što kaže da su gore, dok smo živeli, tamošnju smrt pogrešno smatrali za smrt. Ovde telo opet kao da oživi, ostaci se koncentrišu, i to samo u svesti. Tako se — ne umem ja da se izrazim — na neki način život nastavlјa po inerciji. On misli da je sve koncentrisano negde u svesti, i traje još dva ili tri meseca … nekad čak i pola godine … Ima ovde, na primer, jedan koji se već sasvim raspao, ali jednom u pet ili šest sedmica promrmlјa pokoju reč, naravno besmislenu, o nekakvom bobu: »Bobok, bobok« …, i u njemu, znači, još tinja život kao neugasla iskrica .. .
— To je dosta glupo. No, recite mi kako to da ja nemam čula mirisa, a osećam smrad?
— To je … he, he … — I tu je naš filosof zaplivao u izmaglicu. On je baš tvrdio, u vezi s čulom mirisa, da se ovde oseća, tako nekako, moralni zadah… he, he! To je, tobož, nekakav smrad duše, kako bi za ta tri meseca mogli da shvate … to je, tako reći, neko poslednje milosrđe … Samo, meni se čini, barone, da je sve to nekakvo mistično trabunjanje, nešto shvatlјivo u položaju u kojem je on …
— Dosta, verujem da je i sve ostalo glupost. Što je najvažnije, to je dva ili tri meseca još života, i posle … bobok! Zato predlažem da ta dva ili tri meseca svi provedu što je mogućno veselije i da se pripreme za drugu platformu. Gospodo, predlažem da se ničega više ne stidimo!
— Ah, hajte, hajte samo, da se ničega ne stidimo!, — odjeknuše mnogi glasovi, i, čudo jedno, čuli su se sada i novi glasovi onih koji su se u međuvremenu ponovo probudili. Svoju saglasnost je posebno odlučno izrazio inžinjer, u basu, koji se bio sasvim probudio. Devojka Katiš se veselo kikotala.
— Ah, kako bih želela da se ničega ne stidim!, reče Avdotja Ignjatjevna.
— Jeste li čuli, kad i Avdotja Ignjatjevna hoće da se ničega ne stidi…
— Ah, ne, ne, Klinjeviču, stidela sam se ja, ja sam se gore stidela, a ovde, tako, strašno mi se hoće da se ničega ne stidim!
— Razumem, Klinjeviču, — reče u u basu inženjer, — vi predlažete da uredimo naš ovdašnji život, da tako kažem, na novim osnovama, da ga već jednom organizujemo prema razumnim principima.
— Briga mene za to! Što se toga tiče, sačekajmo Kudejarova, njega su juče doneli. Kad se bude probudio, on će vam sve objasniti. To je ličnost, prava veličina! Sutra će, čini mi se, dovući još jednog prirodnjaka, verovatno jednog oficira i, ako se ne varam, za nekoliko dana i jednog novinara, i to, kako izgleda, zajedno s urednikom. Uostalom, dovraga, ali eto: sabraće se naš krug lјudi, i sve će se moći urediti. Zasad hoću da ne lažemo. Samo to, jer to je glavno. Živeti na svetu i ne lagati, to je nemogućno — život i laž su sinonimi. Ali ovde, kao zainat njima, nećemo da lažemo. Ta dovraga, valјda i grob nešto znači! Svi ćemo naglas pričati svoje živote, i ničega se nećemo stideti. Prvo ću ja govoriti o sebi. Znate, ja sam sladostrasnik. Gore je sve nekako bilo vezano trulim vezama. Dole s tim uzama, hajde da proživimo ova tri meseca u najbesramnijoj istini! Razgolitimo se, obnažimo se!
— Razgolitimo se, razgolitimo se!, — povikaše svi uglas.
— Ja strašno hoću da budem gola!, — vrišti Avdotja Ignjatjevna.
— Ah, ah … biće ovde veselo, neću ja da idem kod Eka!
— A ja bih poživeo, ja bih, znate, poživeo!
— Hi-hi-hi, — smejulјila se Katiš.
— Najvažnije je da nam niko to ne može zabraniti, kao da se Pervojedov lјuti, ali ovde je njegova ruka kratka! Grand pere, je li tako?
— Slažem se potpuno, samo neka nam Katiš prva ispriča svoj život, sa zadovolјstvom, samo pod tim uslovima …
— Protestujem! Odlučno protestujem!, — odlučno reče general Pervojedov.
— Vaše prevashodstvo!, — mucao je i uveravao ga je hulјa Lebezjatnikov žurno, uzbuđeno, tihim glasom, — vaše prevashodstvo, biće nam to korisnije ako se svi slože. Tu je, znate, i ova devojčica, i, eto … te razne stvarčice … najzad…
— Slažem se što će devojka, ali…
— Korisnije je, vaše prevashodstvo, mnogo nam je korisnije! Da probamo, da pokušamo, primera radi…
— Ni u grobu ne daju mira!
— Pre svega, generale, vi u grobu igrate preferans, a drugo, marimo mi što vi protestujete, — odbrusi Klinjevič.
— Ipak vas molim, uvaženi gospodine, da se ne zaboravlјate.
— Šta? Ništa mi ne možete, mogu odavde da vas izazivam kao Julijino psetance. No, gospodo, pitam vas, kakav vam je on tu general? Gore jeste bio general, a ovde .. . ovde je … nula!
— Kakva nula … ja sam i ovde …
— Ovde trulite i istrulićete u grobu, ostaće iza vas samo šest bakarnih dugmadi.
— Bravo, Klinjeviču, ha, ha, ha!, — povikaše mnogi glasovi.
— Služio sam svoga gospodara … imam sablјu …
— Vašom sablјom možete da kolјete miševe, a pored ostalog, vi je niste nikad potegli iz korica.
— Nije važno, bio sam deo mnoštva.
— Ah, kakvih sve delova nema!
— Bravo, Klinjeviču, bravo, ha, ha!
— Ne shvatam šta je to sablјa, — reče inženjer.
— Od Prusa ćemo se razbežati kao miševi, oni će nas potući, — povika neki udalјeni, meni ne mnogo poznat, glas doslovno grcajući od ushićenja.
— Sablјa je, gospodine, oličenje časti!, — kaza general, ali ja sam ga jedini čuo. Poče protestovanje, dugotrajno, pomamna vika i urlici, čula se strašna i histerična vriska Avdotje Ignjatjevne.
— Brže, brže! Ah, pa kako ćemo početi da se ničega ne stidimo?
— Oho, ho, ho! Uistinu duša pati!, — ču se glas čoveka iz naroda, i…
I ja sam tada odjednom kihnuo. Nisam imao namere, bilo je iznenada, ali utisak je bio zaprepašćujući: sve je nestalo kao san, zanemelo je baš kao na groblјu. Nastade prava grobna tišina. Ja ne mislim da su se mene zastideli — odlučili su da se ničega ne stide!
Sačekao sam nekih pet minuta — ni traga ni glasa! Ne mislim, isto tako, da su se uplašili prijave policiji, jer šta ovde policija može? I nehotice pomišlјam da oni imaju neku skrivenu, nama smrtnicima nepoznatu, tajnu, koju brižlјivo skrivaju od svakog smrtnika. »E, mili moji«, pomislih u sebi, »još neki put ću vas posetiti«, i s tom pomišlјu napustih groblјe.
***
Ne, ne mogu da dopustim. Ne, doista, ne! Bobok mene ne buni (pokazalo se da je on — bobok!).
Razvrat na ovakvom mestu, razvrat poslednjih nada, naduvanih leševa koji trule i — ne štede ni poslednje trenutke svesti! Nјima su ti trenuci dati, poklonjeni, i… I, što mogu da dopustim!
Posetiću i druge kategorije, poslušaću svuda. To je važno, svuda valјa poslušati, ne samo na jednom mestu, da bi se stekla celovita predstava. Možda ću sresti nešto utešno.
A ovima ću obavezno ponovo doći. Obećali su da će pričati svoje živote, razne zgode. Fuj! Ali, doći ću, obavezno ću doći: savest mi to nalaže!
Ponudiću redakciji Građanina. Onamo su takođe bili izložili portret jednog urednika. Možda će mi objaviti.
Fjodor Mihajlovič Dostojevski
