Kako jeste / Samjuel Beket ; preveo sa francuskog Milojko Knežević
Književnik Samjuel Beket (1906-1989) rođenjem Irac (rođen u mestu čuvenog Džejmsa Džojsa autora „Uliksa“ u Dablinu; postaće njegov veliki prijatelj i lični sekretar), mestom boravka i smrti Parižanin (Francuz), poživeo 83 godine, ostajući zapamćen kao dramski pisac apsurda, romansijer (još pisao pesme, kao i prozu)… U svom stvaralaštvu zaokupljen je temama koje se tiču pitanja ljudske egzistencje i dotiče se otuđenosti i svega onoga što alijenacija pravi od života modernog doba… U svojim delima, a pred nama je Beketovo delo pod naslovom „KAKO JESTE“, prikazuje, oslikava i donosi posve pesimističku verziju i viziju sveta… Gotovo da nas nema onakvih koji nismo čitali još kao gimnazijalci Beketovu najpoznatiju dramu apsurda iz 1952 pod nazivom „ČEKAJUĆI GODOA“ – štivo koje je obeležlilo neka doba i razdoblja… Godine 1969, sa 63 godine života Beket je doživeo da bude još jedan od nagrađenih najčuvenijom Nobelovom nagradom za književnost… Najznačajina dela su romani početnički prvi „Marfi“ iz 1938, zatim „Maloa“ 1951, „Malone umire“ 1952, „Bezimeni“ 1953 (u prevodu kod nas od 1986 i kao „Nemušto“ ili „Neimenljivi“); drame: „Čekajući Godoa“ 1952, „Kraj igre“ 1957 („Završnica“), „Igre bez reči“ 1957 („Čin bez reči“), „Poslednja trka“ 1958, „Igra“ 1960, „Srećni dani“ 1961, „Ne ja“ 1972…
Beketov otac bio je bankarski službenik i od njega sin nasleđuje „smisao za preciznost u formulacijama“… Beket se stavio van političkih previranja i najpre se zagledao i zadubio u društvene suprotnosti vremena u kome je živeo u sve protivrečnosti koje je to vreme nosilo i dodsilo, a bio je to svet bez perspektive, svet apsurda, u kome su glavni akteri skitnice, ljudi marginalizovani, ljudi bez radnih i poslovnih veza i obaveza, ljudi bez posla, ljudi bez doma… Te i takve slike Beket nije izmislio on ih je svojim očima tražio i nalazio: on ih je video još kao đak gimnazije i od tada ih je poneo poput dragocenog prtljaga u svet i na tom prtljagu iskovao sve svoje likove (junake)… Međutim, od takvog sveta doživeo je i gorki udes i imao je sreće da ne plati sopstvenim životom… Evo kako se to sav taj tragizam Beketu desio: obreo se u Parizu, lutajući malom mračnom uličicom u kojoj mu iznenada jedan klošar (skitnica) zariva nož u leđa!… Klošar završava u zatvoru, a Beket u bolnici!… Nakon što je izlečen Beket odlazi u zatvor da upita klošara zašto je hteo da ga ubije! Klošar je dugo posmatrao Beketa, onako jadan i izgubljen i tek izmučeno posle duge pauze ćutanja izrekao da NE ZNA!… To beše okidač u kome je Beket prepoznao ne laž i skrivanje iza paravana prave istine, već odsustvo svakog cilja i smisla ljudskih stremljenja, težnji i postupaka i upravo to postaje ključ i obrazac po kome Beket stvara i piše, postaje jedan od načina ponašanja i obrazaca, kao i načina delovanja i postupaka njegovih likova (junaka)…
Beket je studije završio u Dablinu, a zatim otišao u Pariz noseći sa sobom u prtljagu sav crni humor Irske i Iraca… U Parizu radi kao predavač istorije engleske književnosti i tu upoznaje svog velikog prijatelja Džejms Džojsa čiji sekretar postaje i koji mu postaje duhovni vođa i guru… Beket se vraća u Dablin i tamo radi kao predavač francuskog i italijanskog jezika. Počinje da piše studiju o Džojsu i Marselu Prustu… Mnogo putuje po Engleskoj, Francuskoj, Nemačkoj… Piše pesme, drame i prozu… Njegova dela izlaze i u engleskoj, ali i u francuskoj verziji…
Da vidimo „KAKO JESTE“ idući kroz 3 Beketove celine ili dela gde naš narator pokušava da citira sve ono kako beše i kako jeste pre Pima, sa Pimom i posle Pima (možda je ovo neka vrsta apokrifnog Jevanđelja po Pimu)… Naratora kako unutrašnji tako i spoljašnji glas preklinje da nam sve ispriča potanko… Hoće li sve to biti MRVICE nekog starog glasa, koji možda i nije njegov (da li će ga pozajmiti od nekog) ili su to opet „prošli trenuci stari snovi koji se vraćaju ili sveži poput ovih koji prolaze ili predmeti uvek predmeti i uspomene govorim ono što čujem mrmljam u blato“…
Šta je njegov život?… Reći će da je to „poslednje stanje loše prepričan loše shvaćen loše uhvaćen loše izmrmljan u blato“… To je život koji on pabirči, koga čine kakvi-takvi (mahom nikakvi) mali okrunjeni trenuci. To je život oglodan do koske i izgubljen, to su peteljke i ostaci od života, to su mrvice, pa ipak čini se da je takav život beskrajno dugačak… Ne zna kako je dospeo ovamo (tamo), ni otkuda taj džak koji treba da čuva i tegli, za koji kao da nema ni snage više… Jedan drugi život koji je vodio nekad na svetlu, van ovog blata u kome se obreo imao je nebo i par stvorenja…
Taj džak je od 50 kilograma i po njemu često prebrojava konzerve. Oslabljenog je apetita i jede usmrdele mrtve tune, ne brine mnogo da nikad neće umreti od gladi… Načetu konzervu poješće onog časa kada mu se povrati izgubljen apetit i zato je vraća nazad u džak… Njegov svet je samoća, mrak i mrkli muk – tišina!… Puzi potrbuške i nema govora da će u tom blatu umreti od žeđi… Noću kroz prozor ogledalom posmtraće život na svetlu. Taj život van blata je „bolji, manje ružan, manje blesav, manje zao, manje prljav, manje star, manje nesrećan“, dok je njegov trenutni život u blatu sve gori i crnji!… Tu nešto doista ne štima!… Siguran je da više ne može ići na gore! On više neće kakiti, a neće ni piškiti onako čisto kao što je to činio u kolevci. Više neće moći da secka leptiru krila, jer „život na svetlu trne“… On je vazda potrbuške u nekom mraku i u blatu!… Treba li da načini zastoj, nekakav prekid ili tek predah, pauzu – samo to i ništa više!… A šta ako izgubi nož za otvaranje konzervi ili ako džak ostane prazan?… Zato će džak stiskati uz stomak, uz obraz, pod glavu i uz bok i neće ga ispuštati iz vida… Isto tako ne boji se da bi ga mogao izgubiti…
U tom blatu videće sliku žene u to jedno veče kad ne može da zaspi, kad bude duvao jak vetar i senke zaplove… Biće to slika žene koja se vraća svojoj igli i vezu i koja sitan bod bode. Od te žene on beži svom prijatelju… To nije san, a nije ni uspomena, a jeste li možda java?… Nastavlja da baca prazne konzerve i one će nečujno negde padati… Blato u kome je toplo je, a mrak je neproziran. Iz džaka će još uzeti i konopac i veša ga o svoj vrat. Zašto neki korisniji predmeti neće biti ugrađeni u život našeg junaka (naratora), kao što je recimo krpa za brisanje?… U tom traženju on je jako umoran i zato više nema ni ono malo želje da mu bude bar malčice bolje ili lepše nego što jeste. Takvom njemu se više i ne priča, a nema želje ni za posetiocima, koji bi tek došli da mu pričaju „o sebi o životu i smrti“ i koji bi mu tobož pomogli da istraje i “zar nije lepše: zbogom do viđenja svako na svoju stranu“…
Svakojaki starci su ga ljuljali na kolenima… I ko to od posetilaca sada zna njegov početak, kad mu na kraju krajeva pričaju samo oni koje upozna i to o tome kako su radosti prolazne i kakve se muke rađaju u carstvu umiranja… Ima i onih koji ga ne poznaju – takvi tromo prolaze i mrmljalju nešto samo sebi u bradu te i oni beže na pusta mesta kako bi opstali sami i kako bi tamo istresli sve iz svog srca, samo da ih niko ne čuje…
Na prvi pogled naš junak ljudima liči na nekakvo čudovište iz pustare. Iz tih daljina do njega čas dopire muk, a čas se čuje korak. Čiji je to korak?… Ovde „život znači bez posetilaca ova verzija nema tuđih priča samo moja nema drugih zvukova do mojih druge tišine sem one koju ja moram da remetim ako ništa više ne želim to je ono sa čim moram da istrajem“… Javiće se strah ako postoje i neki drugi stanovnici sa njim u tom blatu! Voleo bi da je on taj jedan jedini i izabrani!… On koji je nekad imao san, koji je okusio ljubav sa nekom ženicom i beše to „san za nuždu lama sanja kozu lama koza… ili ovde ne puštaju životinje ne duša obavezna i razum i jedno i drugo pomalo što manje inače suviše pošteno“… Zato se on vraća svojoj „slobodnoj šaci“… Više nema najvažnije 3 životne potrebe da ide napred, da jede i povraća!… Tako se vraća svojoj slobodnoj šaci, koju čas prinosi očima, čas je steže, a čas opet stavlja preko lica i pokriva oči… Oseća se kao smrtnik: pamćenje mu kopni i prestaje, nestaje dah, unutar njega malo je i onog glasa, sve je oslabljeno, sve slabi i više niko neće moći da uperi reflektor u njega!…
Često naviru slike. Možda je to slika maja i veranda, dok kleči na mekom jastučiću, moli se i peva Vjeruju. To su trenuci kada mu kroz glavu prolaze slike prošlosti i tada su „maleni mišići na petama“, a sve ostalo je pogrešno…
Pim će mu tek u II delu ispričati izmišljotine: mrtva glava i žena koja beži u vetar. Pričaće kako opstati. Prvi deo pre nego otkrije Pima, II deo sa Pimom kako sve beše i kako jeste i III deo posle Pima kako to što jeste biva beskrajno dugo… Jedina promena jeste džak, kao što su pormene dani, noći i godine, Uskrs i još neki blagdani (praznici)… „I dalje mrem u neko doba na izdisaju“… Sve reči su slične isto kao dani, noći i godine… „Prsti greše usta odbacuju maslinku prihvataju trešnju“…
Džak je njegovo vlasništvo i šta će sa njim kad bude ispražnjen i prazan?… Koliko se oseća malim i majušnim nemajući čak ni predmeta, pa ni hrane, a još je živ i hrani se vazduhom i blatom… Džaku priča, sa njim se mazi, ljubi ga, okreće mu leđa i vraća mu se… Treba mu svedok i reč njegova. Izgubio je smisao, kako za humor, tako i za suze…
Opet naviru slike (naviru često): dečak ili sićušni strac – ko je on?… Srećan je jedino u I delu onom pre Pima, a pacovi su mu se zgadili… Umeso blata zgrčenom šakom uhvatiće dupe i otići sa džakom… Puzi 10-15 metara, spava, bude se mrvice mašte, a glava – je li prodisao u boci sa kiseonikom, dok se guši, dok se ne probudi i opet povrati snagu… Večito je pospan, guta snove, zeva i premalo ima sna… U III delu posle Pima putuje. Nešto je našao, pa izgubio. Jesu li to izgubljene mrvice života, a sve što od njega ima da ostane hoće li biti loše ispričano i shvaćeno?… Putuje, nalazi Pima, gubi ga… U III delu putuje sa džakom konzervi kroz mrak i puzi kroz blato prema Pimu, „a smrt ako ikad dođe gotovo mre“…
Opet vidi sliku: žuti cvet šafrana u saksiji i ruku koja ga drži… „Dronjci života na svetlu slušam ne poričem ne verujem ne govorim više“… To je „potpuna zbrka“… Vidi starca oblivenog suzama koji lice skriva šakama… Samo Pimove reči moga je večno slušati… Treba li i on „da veruje u smrt za kraj posle silnog života“?… Dospeo je na mesto odakle započinje „ovaj put“ ova verzija njegovog života, I deo i to kako stiska džak, živeći negde užasno dugo, a onda nastavlja u bolnici u mraku… Na dnu više nema svetla i odjednom kao da je ugašeno i sve završeno… Gotovo… „Napredak… u perspektivi ruševina“… Žutokljunče, da si samo mogao da vidiš onaj džak dok ga je vukao, teglio i nosio… Šta je sve trpeo u duši i kako se nadao i kako je padao i kako je bezglasno plakao i kako više nema slika i kako nema putovanja i kako nema gladi, a nema ni žeđi, a uskoro mu stiže raj i svi oni lepi trenuci, iako im se on nije nadao (misli li iko da ih je i tražio)…
Budi se i opet treba „skarabudžiti“ i privesti nešto kraju dok se opet iznova ne pokaže i ukaže blato i onaj njegov život pre Pima… A kad nestane konzervi rukom će napipavati dupe… Hoće li doći neko bolji od Pima?… „Nečujna ruka na tebi kao tvoja na Pimu dva vriska njegov bez glasa“… Na uvce ćeš mu pričati svoj mali život i biće to nešto slično Pimovoj pesmici života!… Onda će bez pozdrava otići…
Opet vidi sebe kako spava na boku ili čak potrbuške, dok pod glavom drži džak… Spava „zaboravljen od svih“… I kojim to trenom-uspomenom da otpočne svoju verziju pričanja kad već 20, možda i 100 godina ništa se ne čuje, nema tračka svetlosti i zalud beči oči i šta osluškuje-očekuje?… Više ne oseća ništa, čak mi mirise… Stiska džak i to je prvi znak života (možda i jedini), a kosa je možda jedini predmet koji će očešljati unazad!… Moral je na zadovoljavajućem nivou i on je spokojan i pre svih događaja ima društvo u delu pre Pima… Taj život je u mraku i blatu!… Sprema se, kreće i onda kraj putovanja… Nosi li možda „u sebi biser bez blaga“ dok se priseća nekih lepih trenutaka, kao i onih manje lepih?…
Odjednom negde visi… Visi li tamo gde „su reči od koristi“, a blato nemo?… Ili to treba da bude prskanje i umiranje od smeha kad se seti kako pada, možda priključen na bocu sa kiseonikom, a zdravlje mu nije ugroženo ili da ispusti još jedan vrlo značajan prdež?… Ako se govori o rečim hoće li biti dovoljna jedna jedina reč ono „AHA“ koje znači „mama“!… „Čuo sam priču o vremenu koje prolazi“…
U III delu on kao da tek živi svoj život (čiji žiovt onda živi u I i II delu) i da li uopšte živi?… Taj život koji je manje-više u sadašnjem vremenu (prezentu)… Prvi deo pre Pima zadnja je etapa i zadnji dan kad bude stiskao svoj džak… Može li on iznova da krene u potragu za svojim životom?… Ako može šta prvo treba da uradi?… I znači li to da je život izgubio ako za njim opet treba da traga bestraga!?… Treba li da pije ili da legne potrbuške i jezik isplazi u blato i tako u blatu utoli svoju žeđ i glad te ponovo postane čovek?…
Još mu se javi po koja lepa slika i prekrasna slika i bljesne po neki ružičasti momenat ili san u kome pije: njemu je tek 16 godina, drži devojku za ruku, mesec je april, a može bit i maj, sa njima je i pas na povodcu, jedu sendviče, žvaću, razmene po neku nežnu reč… „Ona grize ja gutam još ne gučemo puna su nam usta“… Takva slika izbledi u blatu i samoći… U sumrak se možda vrati u zavičaj. Možda se u taj sumrak zajedno vrate kući. Možda se vrati on kome više ne ostaje ni jedan jedini svet sem onog sveta njegovog… I hoće li mu veče šapnuti sve ono što je jutro pevalo?… Reći će da ipak nije najstrašnije kad čovek izgubi nadu… „U ovoj verziji moći ću da spavam i ako se ikad probudim… i kraj I dela“… Glad – šta je jeo poslednji put?… Iz džaka vadi ovalnu konzervu i traži nož, jer jedino u blatu nož život znači!… Načiniće predah, da prizna da su njegove greške ipak njegov život!… Poslednji dan putovanja i momenat kad ispušta džak… U glavi je mračno i prazno… Bljesak varnice i potreba da se putuje… Osatlo mu je 10-12 epizoda. Otvoriće konzervu, obrisati usta, uzeti džak, sklopiti oči, čekati bol, uzaludno moliti da zaspi, moliti za san, klečaće na gomili đubreta obučen u džak, sanjariće o srećnim vremenima i biće to posve slaba uteha!… Zabadao je nož u Pima…
Pre Pima bio je putnik. Na bol bi ostajao mrtav hladan i ravnodušan… „Ćao pacovi brod je več nasukan“… Kako je savladao požar u čmaru?… U ćeliji se čuje ludački smeh… „Prdim i pišam o istom trošku“… Poslednji dan putovanja… Njegovih 20-30 kila. Prognan i sam… „Ostati uvek na istom mestu“… Svakodnevno drmusanje iz blata u blatu!… Ne jede, ne spava i ne pije!… Treba li da štopuje štopericom Pimovom sav taj mrtvi muk?… „Preklinjem Boga bez glasa… ili ga blagosiljam i čekam sa satom na ruci“…
Zbrkani proračuni i pravac koji mu je zacrtao slučaj!… A gde je stekao toliko znaje iz aritmetike astronomije i fizike?… Obuzet je vidicima!… Ni zamor ne oseća više… „Sve sam razumeo a ništa nisam praštao“… Dan mu više ne donosi ništa!… Slab je!… Je li lud ili napokon preobražen?… On koji kreće iz Nove Zemlje!… Ko ga je to iskenjao u ovaj „nepojmljiv haos“?… Više ne može ni korak napred!… I gde su sada njegovi goniči i gde su spasitelji?… Gde je „zrnce puste utehe“?…
Pada, tone, ukočen, možda srećniji nego tamo gore!… Konopac u ruci… Bog je odsutan, a kad je pa Bog prisustan?… Dat mu je novi život u kome je ostao ćoplav!… Više ne može da parira, a ne može ni da se uklopi!… Reči su potrošene!… Treba mu pored svedoka i zapisničar!… Susreću se dva prekrasna mladića. U snu ugleda Isusa… Ide putem 2-3 metra i kraj I dela… Provalija… Pada kao puž golać… Džak i konopac… Možda tračak nade ili „paničan start konopac oko vrata džak u ustima kao pas“… Ima li još želju da ne umre pre vremena?…Da li se on odnekud vraća ili se vrti u krug?… Hoće li produžiti napred „tragajući za onim što (je) izgubio negde gde (nikad nije) ni bio“… Par brojki ostaće za kraj I dela onaj pre Pima koje će zvati zlatnim dobom satkanim od lepih trenutaka, jer je tada bi mlad i živeo životom putnika…
Čemu sada može da se nada pre početka II dela: izgubljenoj ili polupraznoj konzervi?… „Oni koji puze… kome li sleduje vaše sledovanje beskrajna povorka džakova bušnih za opšte dobro… čeprkam po blatu svakih pola metra 8 puta po zvonu znači 3 metra pređenog puta“… Tako beše pre Pima: zadnjica i dva vriska, od toga jedan bezglasan…
Vesna V. Lalović
Izvod iz djela
A pre svega odsad pa nadalje usvojiti pretpostavku da ono što je izgovoreno i ono što se čuje potiče iz istog izvora i u tom cilju odoleti iskušenju sumnje u mogućnost izvođenja bilo kakve pretpostavke.
Odbaciti jednom zasvagda, kao i analogiju sa uobičajenim prokletstvom, svaku pomisao na početak i kraj.
Ni u šta više ne sumnjati. Ništa više ne tražiti.
Glas. Da, jedva da ga još čujem….Ućutaću. Ne čuti više taj glas, to meni znači ućutati. U stvari i dalje ću ga čuti, ako budem pažljivo slušao. Slušaću pažljivo. Pažljivo slušati, to meni znači ućutati. I dalje će se čuti, isprekidan, tih, nerazgovetan, ako budem pažljivo slušao. Slušati ga i dalje a ne čuti šta govori, to meni znači ućutati.
Najgori je kraj, ne, početak je najgori, pa onda sredina, pa kraj, na kraju je najgori kraj…
….ima ih koji pabirče sekunde, jednu na drugu, da bi od njih načinili život, ja to ne mogu, svaka mi je prva, ne, druga ili treća, star sam tačno tri sekunde, ne, ne baš svaki dan.
Samuel Beckett, Comment c’est (Kako jeste, u prevodu Milojka Kneževića)
