Jedne avgustovske noći 1936, u svojoj kući u Granadi, Federiko Garsija Lorka, pesnik i antifašista, usni jedan san.
Sanjao je da se nalazi na pozornici svog putujućeg pozorišta i da peva ciganske pesme, prateći sam sebe na klaviru. Beše obučen u frak, ali je na glavi imao mazantini sa širokim obodom. Publiku su činile starice u crnom, sa mantiljom preko ramena, koje su ga slušale, opčinjene. Neko, iz sale, zatraži jednu pesmu, i Federiko Garsija Lorka zapeva. Beše to pesma o dvobojima i o vrtovima narandži, o strastima i o smrti. Kada je završio s pevanjem, Federiko Garsija Lorka ustade i pozdravi svoju publiku. Zavesa pade i on tek tada primeti da iza klavira nema kulisa, već da se pozorište otvara prema jednoj pustoj poljani. Beše noć puna mesečine. Federiko Garsija Lorka proviri iza zastora i vide da se pozorište, kao nekom čarolijom, ispraznilo, u sali ne beše više nikoga i svetla su se lagano gasila. U tom trenutku začu cviljenje i ugleda iza sebe malog crnog psa koji je, po svemu sudeći, njega čekao. Federiko Garsija Lorka oseti da treba da ga prati i pođe. Kao po dogovoru, pas stade da kaska pored njega, sve više ubrzavajući korak. Kuda me vodiš, mali crni psu?, upita Federiko Garsija Lorka. Pas bolno zacvile i Federiko Garsija Lorka zadrhta.
Osvrnu se i pogleda unazad, i vide da su platneni i drveni zidovi njegovog pozorišta iščezli. Ostala je samo prazna pozornica na mesečini, dok je klavir, kao milovan nevidljivim prstima, nastavio da svira neku staru melodiju.
Poljana beše presečena zidom: nepotrebnim i dugačkim belim zidom, iza kojeg se videla druga poljana. Pas stade i ponovo zacvile, a tu stade i Federiko Garsija Lorka. Tad iza zida iskočiše vojnici i opkoliše ga, smejući se. Odeća im je bila mrke boje a na glavi su nosili troroške. U jednoj ruci držali su pušku a u drugoj flašu vina. Njihov zapovednik beše monstruozni kepec, glave prepune kvrga. Ti si izdajnik, reče kepec, a mi smo tvoji krvnici. Federiko Garsija Lorka mu pljunu u lice dok su ga vojnici čvrsto držali. Kepec se skaredno isceri i naredi vojnicima da mu skinu pantalone. Ti si žensko, reče, a žene ne treba da nose pantalone, treba da budu zatvorene u odajama svojih kuća i da pokrivaju glavu mantiljom. Na kepečev mig, vojnici ga vezaše, skidoše pantalone i pokriše glavu šalom.
Odvratna ženturačo što se oblačiš kao muškarac, reče kepec, kucnuo je čas da se pomoliš Blaženoj Devici. Federiko Garsija Lorka ga pijunu u lice i kepec se obrisa, cereći se. Zatim iz futrole izvuče pištolj i gurnu mu cev u usta. Poljem se pronosila melodija sa klavira. Pas zacvile.
Federiko Garsija Lorka začu udarac i poskoči u krevetu.
To su kundacima lupali na vrata njegove kuće u Granadi.
Antonio Tabuki
