Pred zoru sam sanjao jedan san koji me je izmučio, a koji ću pokušati da ispričam po redu.
Rodili su te tvoji preci. Na drugoj strani pustinja nalaze se neke prašnjave dvorane ili, ako hoćete, neki prašnjavi magacini, a u tim dvoranama ili magacinima nalaze se paralelni nizovi školskih tabli čija se dužina meri miljama ili miljama milja i na kojima je neko kredom ispisao slova i brojeve. Ne zna se koliko ukupno ima tabli, ali se podrazumeva da ih ima mnogo i da su jedne do kraja ispisane, a druge gotovo prazne.
Vrata na zidovima se otvaraju kao u Japanu i načinjena su od nekog oksidisanog metala.
Čitavo zdanje je kružno, ali toliko je ogromno da se spolja ne opaža nikakva zakrivljenost i vidi se samo prava linija. Preteće table više su od čoveka i dopiru do gipsane tavanice koja je beličasta ili siva. Na levoj strani table nalaze se prvo reči pa brojevi. Reči su poređane uspravno, kao u rečniku. Prva je Ar, reka koja protiče kroz Bern. Slede arapski brojevi čija cifra je neodređena, ali izvesno nije beskonačna. Označavaju tačan broj koliko ćeš puta videti tu reku, tačan broj koliko ćeš je puta naći na mapi, tačan broj koliko ćeš je puta sanjati. Poslednja reč je Cvingli i nalazi se vrlo daleko. Na drugoj ogromnoj tabli napisana je reč NEVERNESS, a pored te čudne reči sada je ispisana jedna cifra. Ceo tok tvoga života je u tim znakovima.
Nema trenutka kada se ne potroši neki niz.
Iscrpšćeš cifru koja odgovara ukusu đumbira i nastavićeš da živiš. Iscrpšćeš cifru koja odgovara glatkoći stakla i živećeš nekoliko dana. Iscrpšćeš broj otkucaja srca koji ti je određen i onda ćeš umreti.
Horhe Luis Borhes
