Piše: Milan Vlajčić
Jedan od najvećih pesnika 20. veka, uz Konstantina Kavafija i Vislavu Šimborsku, da tu začas zastanem, portugalski samotnjak i vizionar Fernando Pesoa (1888-1935) umro je u poluanonimnosti (objavio za života samo jednu pesničku knjigu – “Poruka”).
A onda je iz zaostavštine počelo da se pojavljuje obilje knjiga, obeleženih nizom heteronima (najpoznatiji: Alberto Kaejro, Rikardo Rejš, Alvaro de Kampuš, od ukupno do danas nabrojanih 81!).
U poslednjih tridesetak godina, u našim (izvrsnim) prevodima objavljen je najvažniji deo Pesoinog opusa, a ovih dana dobismo u izdanju beogradske “Derete” čuveni Pesoin Opus Magnum, “Knjigu nespokoja” (blizu 800 stranica sa svim naznakama izvora i referenci), u kojoj je sabran sadržaj tajnog kovčega u koji je pesnik slagao svoje neobjavljene rukopise, poetske i esejističke glose,
Sanduk Fernanda Pesoenedoumice i skrivene primisli o početku i kraju sveta.
Zašto je meni važno da ovo pribeležim? Pre desetak dana, u večeri kad je na Festivalu autorskog filma prikazivano 20 projekcija, uz obilje kulturnih ponuda, da ne pominjem važan fudbalski evropski derbi, na predstavljanju ove knjige, u središnjem amfiteatru Narodne biblioteke, pojavio se zamašan broj kulturnih stvaralaca i poštovalaca knjige, što je pomalo zbunilo izdavača i organizatore događaja!
Gotovo dva sata se sa velikim poštovanjem i čuđenjem govorilo o ovoj knjizi koja se na portugalskom pojavila 1983. godine, posle pregleda oko 25.000 zapisa koje je pisac slagao u svojoj samoći. I boreći se sa pesnicima (pomenusmo 81 dvojnika) koji su u njemu prebivali, baš kao što je J. S. Bah u svom transu (ništa pogrdno) slagao nepregledni niz osluškivanja muzičkog univerzuma, koji je iskrsao u javnost 83 godine posle muzičareve smrti.
Nekoliko godina je književni istoričar Hieronimo Pisaro prebirao i dešifrovao Pesoine rukopise, nije sve bilo za objavljivanje, a kad se konačno knjiga pojavila, izazvala je ogromno zanimanje. Pokazalo se da tu prebiva Pesoina složena i ponekad paradoksalno bolna pesnikova ispovest, natopljena misticizmom (pesnik je strastveno ronio po zvezdanim mapama, istraživao istočnjačka verovanja, gradio nevidljive svetove u jeziku, samo njemu znanom).
Da bih ovo potkrepio čitaocima koji tek nameravaju da zarone u ovu pesničku galaksiju, navešću samo jednu meditaciju o osećanju prolaznosti svega:
“Sve te nesrećne trenutke u našem životu, kada smo ispali smešni ili glupi, ili spori, trebalo bi da u svetlosti svog unutrašnjeg mira smatramo za usputne neprijatnosti. Na ovom svetu kao voljni i nevoljni putnici između ničega i ničega, ili između svega i svega, mi smo tek u prolazu i ne bi trebalo da previše brinemo zbog prepreka i slučajnih skretanja s puta. U tome pronalazim utehu. Ni sam ne znam da li zato što je zaista utešno ili samo ja u tome vidim da ima nečeg utešnog. Ali zamišljena uteha za mene postaje stvarna ako o njoj ne razmišljam” (prevod sa portugalskog: Vesna Stamenković).
Pesoa i Bah, nemam drugog načina da izrazim divljenje i čuđenje pred stvaraocima koji su u samoći i muci monaške posvećenosti ostvarili univerzume bez kojih bi današnja civilizacija delovala mnogo siromašnije.
U ovoj kaljuzi koja nas iz dana u dan potapa u bezdan neverice i ojađenosti, kulturni Beograd i svi oni koji širom napaćene nam domovine u svojim domovima ne podležu, ne daju se (kučkinim sinovima) i šampionima propagandnih izmišljotina (uvreda za čovekovu inteligenciju), pokazuju da zrno razuma i lične časti počinje sa kulturom. A šta dalje ostaje? Obilje nevolja i nedoumica koje su opsedale malog kancelarijskog činovnika Fernanda Pesou i njegovog sabrata Franca Kafku. Malo li je! (preuzeto sa portala AllMe)
https://www.blic.rs/kultura/vesti/milan-vlajcic-sanduk-fernanda-pesoe/ts4096v
