Tajanstveni nestanci, nesrećni slučajevi, neverovatni ili nepovezani događaji, ubistva, tuče, padanje ljudi sa krovova – sve su to krhotine groteskne i obezduhovljene slike sveta u neobičnim pričama ruskog parodičara Danila Ivanoviča Juvačova, alijas Danila Harmsa, rođenog 1905. godine u Petrogradu.
Takvu sliku već na prvi pogled stvara kontrast između sive sovjetske svakidašnjice i fantastičnih, mahom krvavih zbivanja kojime je ona ispunjena.
Kao što se u Gogoljevom “Nosu” koleškom asesoru Ivanu Jakovljeviću Kovaljovu dešavaju “neobični i čudnovati događaji na dan 25. marta 18… godine”, tako se i u Harmsovim minijaturama neobični i čudnovati događaji dešavaju njegovim junacima, ali gotovo na svakom koraku, ponekad doslovce u svakoj rečenici. Ovi psihološki svedeni likovi, papirnati “građani” predstavljeni, u pravilu, samo svojim karikiranim imenom, takođe su modeli “malih ljudi” kakve je u evropsku književnost uveo Gogolj, ali ovoga puta njihove parodije i karikature, spodobe u ljudskom liku koje pokušavaju da se meðusobno onesposobe, obogalje ili zauvek ućutkaju. Najzad, i sama radnja je parodija na uobičajeno shvatanje radnje, svedena neretko na puko ponavljanje nespretnih pokušaja “malog čoveka” da obavi neku elementarnu radnju. Harms se kao pisac formirao krajem dvadesetih godina, pre sveta pod uticajem futurista, Hlebnjikova i “zaumnih” pesnika Kručoniha i A. Tufanova, ali je kasnije odbacio i futurizam, i “zaum”, i euforične eksperimente u poeziji, i našao istomišljenike u krugu pesnika koji su sebe nazivali oberiutima (OBERIU je zapravo akronim punog naziva grupe – Udruženje realne umetnosti, na ruskom: Obedinenie Realjnogo Iskusstva), a “u” na kraju dodato je “zabave radi”, kao parodija na mnogobrojne “izme”). Prema Manifestu OBERIU iz 1928. godine, oni su nastojali da prošire i probude smisao “predmeta i reči”, ali ne i da ga unište.
“Konkretan predmet, očišćen od književne i svakodnevne ljušture, postaje građa za umetnost. Možda će vam se učiniti da su naši sižei ‘ne-realni’ i ‘ne-logični’? Ali ko je rekao da je svakodnevna logika obavezna za umetnost?…” Uz Harmsa, grupi su pripadali mladi lenjingradski pesnici i prozaisti A. Vedenski, K. Vaginov, I. Bahterev, N. Zabolocki, B. Levin. Posle objavljivanja manifesta ova poslednja ruska sovjetska avangardna grupa sporadično je nastupala tokom sledeće dve godine na knjževnim večerima u Lenjingradu, i to uglavnom u studentskim domovima, klubovima i vojničkim kasarnama. Uprkos sve učestalijim zvaničnim zahtevima za umetnošću “socijalističkog realizma”, grupa dosledno svom programskom opredeljenju izvrgavala ruglu u podsmehu sve oveštale oblike književnog i društvenog angažmana, parodirajući pri tom i svoje književne prethodnike i savremenike, i opirući se svrstavanju u bilo koji pravac ili školu.
Kakvi su bili njihovi javni nastupi najbolje ilustruje jedan Harmsov dnevnički zapis: “Pošto ja pročitam svoje, izaći će Igor Bahterev i održati jedan besmislen govor, citirajući nepoznate pesnike i sl. Potom će izaći sledeći i takođe održati govor, ali sa marksističkih pozicija. Tim će nas govorom zaštititi. Na kraju, dva nepoznata lica prići će stolu držeći se za ruke i izjaviti: u povodu prikazanoga ne možemo ništa da kažemo, ali možemo da otpevamo. I nešto će otpevati. Poslednji će izaći Gega Kacman i ispričati nešto iz života svetaca.” Posle jedne književne večeri početkom 1930., kada je J. Vladimirov, pesnik blizak oberiutima, “s neviđenom drskošću nazvao publiku divljacima koji su zabasali u evropski grad i prvi put ugledali automobil”, grupa je napadnuta u štampi za “jezivi zaum”, “budalaštine” i “do cinizma otvoren košmar”, a njeni članovi žigosani kao književni mangupi koji se ni po čemu ne razlikuju od klasnog neprijatelja. Gotovo celu sledeću godinu Harms je, sa još nekoliko pripadnika grupe, proveo u izgnanstvu zbog navodnog pokušaja stvaranja “kontrarevolucionarne organizacije pisaca u oblasti dečje književnosti”. Pošto se vratio u Lenjingrad, Harms je poslednjih deset godina života pod raznim pseudonimima objavljivao priče i pesme za decu u lenjingradskim dečjim časopisima, a ozbiljne građane i dalje sablažnjavao ekscentričnim držanjem i odevanjem.
Ovaj “sanjar u boji”, kako ga je nazvao Šklovski, nije, međutim, video svet nimalo ružičasto i zato nije ni pokušavao da nudi izdavačima svoje “ozbiljne” priče. Za tih poslednjih deset godina je i nastao najveći broj njegovih proznih i dramskih groteski, koje su posle piščeve smrti sačuvane u fascikli pod nazivom “Slučajevi”.
Tek tridesetak godina kasnije, krajem šezdesetih, u SSSR-u i Evropi počinje ponovo otkrivanje ovog pisca. Potvrđujući opasku ruskih formalista da “izanđali prosede može poslužiti samo još jednom – kao karikatura prosedea”, Harms je svojim pričama i komadima vodio “skriveni dijalog” sa velikanima ruske klasike – Gogoljem, Ljeskovom, Dostojevskim, Čehovom… Njegova parodija nije zaobišla ni velike teme (smrt, zločin, kazna, beda, zlo), ni žanrovske okvire kratkih proznih formi (kratka priča, anegdota, epistolarna forma, poslanica, bajka), ni tradicionalne koncepcije proznog postupka (opis, karakterizacija likova, jedinstvo radnje itd.) Da njegova sklonost prema parodiji i groteski, prema književnosti nonsensa i crnog humora nije bila slučajna svedoči i jedna Harmsova rang-lista omiljenih pisaca: Gogolj, Kozma Prutkov (pseudonim A. Tolstoja i braća Žemčužnikov), Mejrink, Hamsun, Edvard Lir i Luis Kerol. Osim toga, Harms je do kraja života ostao veran načelu “predmetnosti” istaknutom u manifestu. “Predmeti” u književnosti, drugim rečima motivi koji se najčešće ponavljaju, prema ovom programu zaslužuju da budu i svakodnevni razgovor, i padanje kroz prozor, i slučajan susret na ulici, i tuča, i san…
“Zanima me samo ‘besmislica'”, čitamo u Harmsovom dnevniku iz 1937. godine “samo ono što nema praktično nikakvog smisla. Zanima me isključivo ružna strana života, herojstvo, patos, neustrašivost, čojstvo, higijena, moral, patetika i hazard – mrski su mi i kao reči i kao osećanja.”
Ukidanje razlike između estetskog i neestetskog “predmeta”, na planu oberiutske poetike, pratili su, kao inovacije na planu proznog izraza, pre svega načelo unošenja “slučajnosti” u tekst, zatim korišćnje jezika svakodnevice i, najzad, manir “skaza”, svejedno da li pripovedanje teče u prvom ili trećem licu. Princip “očišćenja premdeta” putem unošenja slučajnosti (bilo sudarom “jezičkih smislova” u poeziji i “slučajeva” u prozi, bilo “labavljenjem dramaturškog sižea” u drami sporednim temama) trebalo je da potvrdi uverenje ovih književnih jeretika i novatora da je logika koja vlada u umetnosti drugačija od logike svakodnevice.
Dva su opsesivna “predmeta” čitavog Harmsovog proznog korpusa: “skitska najezda” i “čudo”. Takav izbor se čini sasvim prirodnim, pre svega kao reakcija na društveni i istorijski kontekst u kojem je ovaj pisac stvarao. Revolucija je, s jedne strane, dezintegrisala tradicionalne oblike socijalnog ponašanja, običajnih normi, kulture i života uopšte i, u prvi mah, podstakla u umetnosti proletkulta procvat avangardnih umetničkih pokreta, ali je, s druge strane, eskplozija “narodne volje” imala za posledicu provalu iracionalnog ponašanja i primitivizma širokih narodnih masa, naročito malograđanskog i malovaroškog srednjeg sloja kao stuba totalitarnog društvenog ustrojstva. Tema “skitske najezde”, sa istorijskom aluzijom na mongolsko-tatarsku najezdu na Rusiju u XIII veku, bila je ako ne dominantna, a ono najnametljivija tema u delima pisaca koji se danas smatraju najboljim predstavnicima ruske književnosti na poèetku sovjetske epohe – Bloka, Zamjatina, Piljnjaka, Mandeljama, Bulgakova… Kao odjek ove teme, i u Harmsovoj prozi upadljive su scene nasilja, ubistava, svireposti svih oblika… Drugi “predmet” kome je Harms pridavao veliki značaj je čudno, čudesno, natprirodno. “Jedino me zanima čudo kao narušavanje fizičke strukture sveta”, zapisao je Harms u dnevniku 1939. godine. Na lenjingradskim ulicama pojavljuju se i nestaju čudotvorke, ljudi se pretvaraju u vazduh, iščezavaju u miris spaljenog perja, anđeli smrti silaze po duše umrlih…. Glavni lik “Starice”, najzamašnije Harmsove priče, parodije na “Zločin i kaznu” Dostojevskog, i sam zamišlja svog sopstvenog književnog junaka, jednog savremenog, sovjetskog Raskoljnikova, kao “čudotvorca koji neće činti čuda”. Istovremeno, obuzima ga užas pri pomisli da će biti optužen za ubistvo nepoznte babe, koje nije počinio. Junak “Starice” svestan je da mogućnost izbavljenja, u stvari, ne postoji, kazna prethodi zločinu, čak i samoj pomisli na zločin, pa čoveku u takvom okruženju ne preostaje drugo do vera u čudo.
Harmsov život završio se kao život mnogih njegovih književnih junaka. Nesuđene ljubavnike Pronina i Irinu Mazer odvode iz kuće uniformisani enkavedeovci, patirota i istinski vitez Aleksej Aleksejevič Aleksejev nestaje u crnoj marici “nekud u pravcu Admiraliteta”, iznenađenog starca iz “Kape” presreću nasred ulice i odvode “milicioner i jedan građanin u sivom odelcetu”, a samog Danila Ivanoviča, lenjingradskog čudaka u liku Šerloka Holmsa, neumornog podrugljivca i “najvažnijeg marginalca” u novijoj književnosti, jedne večeri u pozno leto 1941. godine domar poziva da “na trenutak” siđe u dvorište, odakle ga u kućnom rublju i papučama, takođe crnom maricom, odvode službenici Staljinove policije.
Februara sledeće godine umro je od “alimentarne distrofije” (gladi) u zatvorskoj bolnici u Lenjingradu.
Dejan Mihailović
Preuzeto iz: Dejan Mihailović, Pogovor, u: Danil Harms, Slučajevi, Beograd, 1989.
