Nastavak
Razgovarao: Vladimir Bunjac
Kada je rat već bio okončan, Vi ste ponovo u Zagrebu kod Bеnešića koji priprema za štampu „Masku“, poetičnu komediju. Šta mislite o svom dramskom prvencu? To vam je i prvа knjiga.
Ta Мaska je nekako bečki lepa i tada mi je izgledala sasvim drugačije. Danas mi je smešna, ne kao poetična komedija, već kao literarno delo. Nedavno mi je Vasko Popa predlagao da stihove iz drame izvučem i objavim kao posebnu zbirku. Zanimljivo, ali ne znam da li bi to nеčemu služilo. Evo, sad ću naći neko mesto, da vidite. (Crnjanski donosi plavu knjigu Sabranih dela beogradske Prosvete, prelistava nasumice stranice i prstom zaustavlja tu lepezu kao što se zaustavlja vašarski rulet).
- To je negde pri kraju komada kad glumica govori Čezaru:
Što si želja života toliko? Oh, ćuti..
U rukama tvojim ću osvanuti.
Vidim zvezde. Nisam željna sveta.
Voliš „Lotosblume?“ Vidiš kako kad cveta
Smrt..mesečina..i sve svrši ponoć jedna..
Što da ja budem bolja?..žena jedna..
Čudili ste se, otkud onako tužno
Igram Fedru..? oh..jahala sam u tim
Danima po putevima, svelim lišćem zasutim,
A svelo lišće ne učini ništa ružno.
Nosi me. Oh, nosi me, ali k tebi…tamo je
Tama,
U mraku je dobro meni…sreća moja
Magla..
A zvezde, zvezde ništa ne pomažu nama.
Kad se svršio rat, napravio sam Liriku Itake. Ali, ta poezija, kakva je u knjizi, nije sasvim moja. Tu je svoje prste umešala i cenzura, tu su i urednici časopisa, i izdavači, i korektori, i štampari i ko još ne. Svega tu ima. Tu su sve uspomene koje nemaju za mene velikog literarnog značaja.
Uvek mislim da o svakom pesniku čitaoci imaju krivo mišlenje, to jest utisak koji nije onaj koji bi on želao da imaju. To je sasvim razumljivo. Šta vi znate, danas, recimo, o Verlenu? Pišu knjige o njemu, a on ćuti jer je mrtav. Ja još mogu toliko da kažem da sam pisao samo onda, i štampao samo onda kada sam bio veoma zadovoljan poezijom, i to uvek objavljivao kad posle pisanja prođe nekoliko meseci, pa i nekoliko godina.
U anketi emisije Halo. Kultura! Drugog programa Radio-Beograda, pesma Priča iz Lirike Itake dobila je najviše glasova.
U svetskom ratu pisao sam u Italiji u mestu San Vito Tagliamento, Ragliamento, posle one austrijske ofanzive, ako austrijski oficir, na žalost…Da je pročitam?..Tada sam imao dvadeset četiri godine, tako da je za mene malo dirljivo, a ujedno i malo smešno da tu pesmu govorim ponovo u ovim godinama sa još pola stoleća i više u kostima.
Ali pošto pesma počinje stihom sećam se..možete da je kažete kao sećanje.
Dobro, ja ću je pročitati.
PRIČA
Sećam se samo da je bila
Nevina i tanka
I da joj je kosa bila
Topla, kao crna svila
U nedrima golim.
I da je u nama pre uranka
Zamirisao bagrem beo.
Slučajno se setih neveseo,
Jer volim:
Da sklopim oči i čutim.
Kad bagrem dogodine zamiriše,
Ko zna gde ću biti.
U tišini slutim
Da joj se imena ne mogu setiti
Nikad više.
Pošto smo već i kod nekih sećanja, uspomena, podsetiću Vas na neke Vaše susrete s našim starim romantičnim pesnikom, Aleksom Šantićem. Vi ste pisali o susretima sa njim. Šta možete da kažete o tom pesniku i Čoveku?
Da, ima toga u mojoj knjizi Itaka i komentari. Bio sam na vojnoj vežbi, kao oficir u Mostaru, pa je stari gospodin, kad je to čuo, iz više razloga, dolazio uveče da posedimo. Šantić je bio – bez obzira na to kakav je poeta, ja sad ne govorim o pesniku, govorim o čoveku – vrlo pošten čovek. Pored toga bio je jedan, ne samo od najlepših, nego jedan, kako da kažem, od najmuškijih tipova koje sam upoznao kod nas, među pesnicima. Nisam nikad bio naklonjen homoseksualnosti, ali volim lepe ljude. Bio je vrlo lep, neobično otmen čovek. Iako siromašan, iako bolestan, on je dolazio svako veče i mi smo svako veče govorili o poeziji. Stanovao sam u hotelu Neretva; tamo, ispred hotela je čitav trg starog drveća I tu smo dolazili da ćaskamo. On je svako veče dolazio na čašu piva. Šantić je tad već bio ostareo, ali prav, visok, lep, ponosit, prirodan, uljudan, neobično. Imao je, divne oči,divan stas i divno ponašanje, ponašanje koje se danas, možda, i ne ceni i ne razume. Izgledao mi je kao neki osiromašeni beg, ali nije prodao očevu kuću. Ja sam bio prodao očevu kuću. U ono vreme ja nisam poeziju voleo samo kao poeziju: smatrao sm da ona u našem narodu ima jedan zadatak. Njegove pesme su ispunjavale taj zadatak. Naši radnici su izlazili, on ih je pozivao da ostanu. Ja bih voleo kad bi i sada imali takvu pesmu.
Šantić mi je uz pivo ispod onog drveća pričao o Mostaru i Dučiću. Znate, kad govorim o Dučiću, svi misle da mu ja zavidim. Nije tako. Dučić mi je bio toliko blizak i prijatelj, i tada i kasnije u tuđini, ali moram da ispričam ono što je Šantić rekao meni. U mladosti su bili zauvek prošli kroz Mostar. O Mostaru nikad niko nije lepše pričao nego Šantić. Drugovali su i stalno bili zajedno. Bili su zajedno i u radnji, bili su kalfe, pa se Šantić onda zaljubio i verio. Njegov najbolji drug, Dučić, koji je isto bio lepa pojava, molio je Šantića da se ukloni od te devojke. To se dešava u životu, među prijateljima. I Duka se bio u nju zaljubio. I, onda, ja u toj knjizi kažem da je Dučić imao oči kao u konja, vodene, a lep čovek. Nisam to ja rekao, to je Isidora Sekulić, ona je to kazala, pa sam ja, jer je zbilja imao, kraj svega toga što je bio lepa pojava.
To se vidi i na fotografiji.
Kaže se, ništa ružno o mrtvima. Treba reći ono što je bilo, što je istina. I, on se uklonio zato što je voleo svog druga.
Ko se uklonio: Dučić ili Šantić?
Šantić. A Dučić, on je jedno vreme, ili vodio ljubav, ili je bar tako izgledalo, sa tom devojkom, pa, posle je prekinuo, otišao u diplomatiju. A Šantić je ostao u Mostaru sam, i nikad se nije ženio. Iznose da se nije ženio zbog neke bolesti, koješta! Ja imam jednu pesmu Šantićevu, napisanu tetki moje žene, jednoj lepotici iz Trsta. Poznata familija. On je toliko bio jedan pažljiv čovek i to nikada nije štampao. Napali su ga a on nije veliki pesnik. To su takve priče. Veliki pesnik, mali pesnik, srednji pesnik, ocena pet, ocena četiri, kao da smo đaci.
Tako je i danas.
Da, sada se to I sa mnom događa. Jedan mladi pesnik(Radoslav Vojvodić) se okomio na mene u niškoj Gradini. Misle da će povrediti Crnjanskog.
Šantić je čovek koga se veoma dobro sećam. Svaki put kad prolazim Mostarom, ja sa Šantićem šetam ulicama i pamtim ga.
Nastaviće se
