“Suštinska pesnikova uloga sastoji se u tome da otvori prozor za nadnaravno i da se zatim ukloni s tog prozora da bi širok vidik pukao pred čitaocem i da se pesnik ne bi nametao između idealnog horizonta i osobe koja ga promišlja.” Ovo je još 1957. napisao Malkom de Ćazal, genijalni pesnik i romansijer poreklom s Mauricijusa, neonadrealista i tvorac magistralne knjige aforizama SensPlastique, koga je Breton nazvao najvećim čudom u poeziji posle Lotreamona. Ovom knjigom, kao i celokupnim Ćazalovim delom, bavio se Centar za nadrealističke studije pri Sorboni početkom leta 2002, predvođen direktorom Saranom Aleksandrijanom koga svi smatraju, uz Morisa Nadoa, najvećim francuskim intelektualcem nadrealističke epohe. Međutim, Aleksandrijanu, autoru 42 studije o nadrealizmu od kojih je Seksualna magija nedavno u izdanju Gradca objavljena i kod nas, ovo nije prvi put da ulaže vreme i ogromnu energiju u oživljavanje dela svojih savremenika. U Nadrealizmu i snu on je prvi u svetu analitički pristupio delu srpskih nadrealista, koje su njegovi prethodnici donekle zapostavili, a u Francuskoj je poznato njegovo dugogodišnje prijateljstvo s Ljubom Popovićem. Stoga, uprkos osećanju da naš razgovor treba sažeti na najvrednije teme, osećala sam da pitanjima neće biti kraja.
“VREME”: Kako ste se upoznali s Andreom Bretonom i krugom nadrealista oko njega?
ALEKSANDRIJAN: To se dogodilo odmah nakon Drugog svetskog rata. Breton je bio veoma aktivan, a ja samo još jedan mladi pisac koji je želeo da uzme učešća u književnom pokretu u Francuskoj. Egzistencijalistima nisam želeo da se pridružim jer su za mene bili isuviše kruti akademici. Napisao sam Bretonu pismo koje mu se toliko dopalo da me je pozvao da učestvujem na velikoj nadrealističkoj izložbi, a bilo mi je samo 20 godina. Na koricama kataloga za tu izložbu Marsel Dišan nacrtao je dojku koju su posetioci morali prvo da dodirnu! Uskoro me je Breton odista zavoleo. Bio sam veoma mlad, a već sam sve znao o dadaizmu, što se njemu dopalo, pa me je proizveo u “šefa” mlađe grupe pesnika. Alan Žufroa bio je jedan od njih, i kada su hteli da ga intervjuišu, često je govorio: “Aleksandrijan će da vam odgovori bolje od mene”. Govorio sam novinarima, recimo za “Gazette de Lettre”: da je nadrealizam pokret namenjen XXI veku, što se na izvestan način i obistinilo.
Ko vam je od umetnika bio najbliži?
Viktor Brauner. Naravno, među nama se odmah stvorila prirodna naklonost i prijateljstvo, kao što su se odmah zbližili Alen Žufroa i Mata. Osetio sam se blizak Brauneru, a nešto kasnije i Gerasimu Luki, ali su svi događaji prvo morali da prođu kroz atelje Viktora Braunera.
U centru Pompidu pre nekoliko meseci, kada su na seminaru o Gerasimu Luki neki ljudi pokušali prilično autokratski da prisvoje Lukino nasleđe, vi ste besno protestovali iz publike iotišli.
Danas je u modi da ljudi pokušavaju da “prisvoje” ovog ili onog stvaraoca, a povrh svega, ti ljudi iz centra su potpuno pogrešno pokušali da predstave Luku, kao neku budalu, šaljivdžiju, a u stvari, on je bio tragična figura, neko ko je pokušavao da razlomi jezik, da uzdrma Frojdovo nasleđe u oblasti jezika. Luka je bio izuzetan čovek i oni akademici iz centra Pompidu ne razumeju njegovo traganje za jezikom u poeziji. Naime, postoje dve vrste nadrealizma – onaj stari, ali i jedan novi. A ti akademici se samo bave starim koji uključuje Dalija, Ernsta i slične, ali koji se završio 1939. Sada, tu je novi nadrealizam koji je, po Bataju, počeo 1947, možda s određenim slikama Miroa i Magrita. Mladim ljudima okupljenim oko mog časopisa “Superieur Inconnu” često kažem: “Nadrealizam našeg Dede je završen!” Ima veoma dobrih teoretičara i među mlađim ljudima, poput Valerija Oisteana koji jako dobro razume ovaj problem. Ako pogledate njegovu studiju o Teodoru Brauneru, videćete da razmišljamo na sličan način.
Kako biste onda uključili Malkolma de Ćazala u ovu novu grupu nadrealista, zar on po vamanije već klasik?
Kada se Ćazal pojavio sa svojim rukopisom 1947, bio je nešto posebno. Niko pre njega nije govorio o zamamnom, i u seksualno-erotskom, a i u metafizičkom smislu, a zatim se pojavilo i njegovo tumačenje filozofije prirode. Neonadrealistička konferencija na Mauricijusu ove godine baviće se ovom problematikom. Jer, ako hoćete, imali smo prethodno puno primera filozofije prirode u umetnosti, ali je Ćazal bio prvi koji je uveo tu temu u pisanje. Često govorim o seksualnoj magiji, koja je veoma važna tema u nadrealizmu, odnosno, okultizam i ezoterične studije bile su veoma važne za nadrealizam. Već odavno sam napisao knjige s naslovima poput Filozofije okultnih nauka i Filozofije erotike – to su bili “domaći zadaci” koje nam je Breton zadao da rešavamo, a ja samo slepo sledio njegova uputstva. A zatim, napisao sam i brojne romane o snovima i erotici –jedan od najdražih mi je roman koji je ilustrovao Žak Herold gde svako poglavlje počinje njegovim crtežom. Knjiga je objavljena 1980. i poslednji je projekat koji je Herold uradio pred smrt. Predgovor za njega napisao je Andre Breton, a ono što mi je važno jeste da se ta knjiga istinski dopala mnogim ljudima – Rene Šar ju je čuvao u svojoj biblioteci dragih knjiga, a Brauner, koji ju je prvi pročitao još u rukopisu, rekao je: “Znaš, da ja pišem, pisao bih kao ti, ali ono što pokušavamda uradim u slikarstvu upravo je ono što ti pokušavaš s rečima!”
Eto, vidite, svi mi nadrealisti bili smo, a i danas smo jedna velika porodica. Međutim, određene akademske glave pokušavaju danas da naprave od naše avanture neku vrstu muzeja i da u njega stave sve članove te porodice, što meni lično ne smeta jer je potrebno sistematizovati znanja o tom pokretu i njegovim periodima. Ali ne bi smeli pri tom da stavljaju sve u istu vreću. To je kao kada obrađujete romantizam i onda pokušavate da u istu vreću stavite Igoa i Bodlera. Zato mi je drago da se ovaj novi Centar za nadrealistička istraživanja upravo otvorio pri Sorboni jer će se upravo pri njemu proučavati i nadrealisti koji su se formirali nakon Drugog svetskog rata, neonadrealisti poput Malkolma de Ćazala koga smo ovih nekoliko poslednjih dana razmatrali kroz eseje Kristofa Šabera, Marka Kobera, Žan-Lika Moroa, a prikazan je i predivan film Kala Torabilija o Malkolmovom životu.
Nina Živančević
https://www.vreme.com/cms/view.php?id=319740&print=yes 1/2
