Šarl Bodler rodonačelnik je francuskog i evropskog modernog pesništva, esejista, kritičar i teoretičar simbolizma. Zanimalo ga je samo bavljenje poezijom – Potonuti na dno ponora, Pakao ili Nebo, zar je to važno?, Na dno Nepoznatoga da bi se sve pronašlo novo!. Kao pesnik, Šarl Bodler se uzdao u moderno i otkrivao odnose između zvukova, mirisa, zemaljskih slika i simbola duhovnog sveta. Tražio je inspirativni uzlet i harmoniju, ali nije uspeo izbeći spleen. Između 1850. i 1880. godine na francuskoj književnoj sceni javljaju se pesnici sa novim, prefinjenijim, pesimističnijim osećanjem sveta, sa dubljim i senzibilnijim moralnim čulom. Bili su to pre svih Bodler, Rembo, Malarme i Verlen, pisci koji su poeziji poklonili apsolutnu ljubav, tako da ništa drugo za njih nije postojalo. Živeli su boemski, raskalašno, od danas do sutra, tragajući za lepotom, što je delovalo skandalozno iz ugla tadašnjeg francuskog društva. Društvo ih je osudilo tj. proklelo, odakle je usledio i opšti naziv za sve njih –prokleti pesnici. Istovremeno, i sami pesnici su sebe smatrali prokletima jer su bili rastrgnuti između pritisaka svakodnevnice, realnosti, i želje da se dosegne zadati ideal. Bili su simbolisti koji su svoju umetnost temeljili na duhovnom (simboličkom, apstraktnom) prikazu sveta. Poezija prokletih pesnika nikoga nije ostavljala ravnodušnim, iako je u sebi nosila svojevrsnu tamu – spleen, tužno raspoloženje, sumornost, opšte gađenje prema svemu.
Šta je to poezija?Kakva joj je svrha?, pitao se Bodler, a potom dao odgovor. U razlikovanju Dobrog od Lepog, i Lepote u Zlu, da ritam i slik odgovore u čoveku besmrtnim potrebama za ujednačenošću, simetrijom i iznenađenjem; jer pesničko kazivanje može podražavati (i time se ona graniči sa muzičkom umetnošću i sa matematičkom naukom) vodoravnu liniju, pravu uzlaznu i pravu silaznu liniju; može stremiti ka nebu, bez zadihanosti ili okomito ponirati ka paklu sa ubrzanjem usled sve svoje težine; može ići spiralom, opisati parabolu, ili se kretati u cik-cak stvarajući niz naspramnih uglova.
Poezija se po sadržini približava izvesnoj filozofskoj grani i njeno je dejstvo u oblasti estetskog i etičkog. Poezija jeste visoki oblik saznanja čiji je predmet ljudska duša u svoj svojoj složenosti, a na takvom poslu pesnik mora u isti mah biti strasno zaljubljen u strast samu, i hladno odlučan u traženju sredstava da je izrazi na najvidljiviji način. Bodlerova je strast bila oličena u krajnostima, dvosmislenosti i dvoznačnosti osećanja, u neprestanom razdiranju između fizičkog i duhovnog, u kontrapunktu užasa pred životom i težnja ka smrti. Teme pobune i bekstva proističu iz romantičarskog nasleđa, ali su tek u Bodlerovoj poeziji stekle svoju celovitu tragičnu meru; ljubavno i narkotično pijanstvo samo su putevi, isprekidani ili prividni, da se izađe iz spleena i da se dosegne do apsolutnog, do smrti.
Često, zabave radi, mornari s broda love
albatrose, te ptice što putuju sa njima.
I, nalik na krilate vladare mora, plove
nad lađom koja klizi po gorkim ponorima.
Kad uhvaćenu pticu na daske oni metnu
tada taj car azura raširi pored tela,
nalik na neku jadnu ptičurinu nespretnu,
kao vesla dugačka, ogromna krila bela.
Kako je tada ovaj nebeski putnik bedan!
Maločas tako divan, sada se smešno valja;
Dok ga lulicom svojom po kjunu dira jedan,
drugi hrama, oponaša tog krilatog bogalja!
Pesnik je sličan caru vihora i oluje
koji se strelcu smeje sa oblačnoga svoda;
kad je na zemlju prognan, gde samo sprdnje čuje,
zbog svojih divskih krila on ne može da hoda.
Albatros je morska ptica koja prati brodove hraneći se otpacima koje mornari i putnici bacaju. Najveća je ptica koja leti: dužina tela joj je preko jednog metra, a raspon krila je dva i po metra. Vrlo je izdržljiv letač – danima može da leti bez spuštanja na morsku površinu. Baudelaireje imao priliku da vidi albatrose dok je putovao u Indiju 1841. godine. To je bila vrlo ružna i neprijatna situacija: mornari su uhvatili albatrosa i mučili ga na palubi broda. Bodler, koji je sebe video kao mučenika a roditelje kao mučitelje, bio je snažno pogođen postupcima mornara: planuo je i pobio se sa glavnim mučiteljem bespomoćne ptice. Tada se zainteresovao za ovu pticu i trudio se da što više sazna o njoj. Jedno od saznanja bilo je da albatros po nevremenu neustrašivo leti u susret vetru. Nesrećni, nezadovoljni i pobunjeni pesnik identifikovao se sa albatrosom i duboko su ga bolele njegove patnje i poniženja: iz toga se rodila inspiracija za ovu pesmu. Bodleru nije bilo teško da prihvati inspiraciju i pesnički razvije motiv ove prelepe ptice, jer je osećao duševnu srodnost s njom – i njega su tako ponizili i uvredili (emotivno i moralno). Pesma albatrosu jeste pesnikovo oduživanje onom nemom mučeniku s puta Evropa – Indija. Zato je slika albatrosa građena pažljivo, u detaljima, odmereno, sa ljubavlju.
Šta je još motivisalo slavnog francuskog pesnika, tako neobičnog, buntovnog i neprilagođenog sredini koja ga nije prihvatala i razumela, da napiše svog Albatrosa, jednu od najlepših pesama ikad stvorenih, tako simboličnu, metaforičnu odu pesniku koji je neshvaćen i smešan u ovozemaljskom, a tako nadahnut i uzvišen kada se vine u svoje nedodirljive pesničke visine? Pesnik je sličan albatrosu po svojim osobinama i po svojoj situaciji u društvu. Albatros, velika ptica koja odlično leti i pliva ujedno je i ptica vesnik bure. Albatros je sinonim svakog pesnika, a posebno svog autora Charlesa Baudelaira koji svojom zbirkom pesama Cvetovi zla najavljuje oluju i promene u književnosti te uznemiruje javnost kao albatros mornare. Tema pesme je životna sudbina pesnika te nerazumevanje okoline o slobodi umetinčkog izražavanja. Bodler je vrlo rano došao u konflikt sa porodicom i društvom. Svojim ponašanjem i načinom života prkosio je sredini i još više pojačavao konflikt. Nisu ga razumeli, nisu ga shvatali, čak su mu i sudili zbog poezije. I on je postao ukleti pesnik. Pesnik je u stalnom sukobu sa sredinom koja ne razume pesnika i njegovo pevanje, iskazuje netrpeljivost i prezir, nipodaštava pesnika ili ga čak i sudski goni. Osetio je pesnik potrebu da progovori o sebi i svojoj sabraći po peru, da pokaže ko je, u stvari, pesnik, i zašto je on obeležen u društvu.
Pesnik živi u svom stvaralačkom svetu, sa svojim idejama i zamislima, osećanjima i raspoloženjima, radostima i tugama stvaranja, vizijama. Pesnikove vizije su divovske, one idu decenijama ispred vremena u kome pesnik živi i stvara. Iz tih vizija nastaju pesme koje savremenici nisu u stanju da shvate i razumeju. Teško je pesniku među savremenicima, koji nikako ne mogu da shvate njegovo poetsko govorenje; kada ne mogu da ga shvate, proglašavaju ga besmislenim a pesnika ludakom. Jednostavno, savremenici nisu dorasli pesniku ni njegovoj poeziji. I još nešto: zaokupljen svojim stvaralačkim vizijama, pesnik je nevičan zemaljskim stvarima: uživanju u životnim radostima, sticanju i bogaćenju, karijerama. Ne interesuje ga ništa što je izvan njegovog poetskog sveta, pa zato savremenicima izgleda otkačen, ćaknut, lud. Pesnik, poput albatrosa, svoje veštine može jedino pokazati u visinama, u letu, daleko od mornara,od ljudi ograničenih jednom palubom i istim smerom kretanja u dubokom moru. Mornari, zasićeni monotonim životom na brodu zabavu nalaze u hvatanju albatrosa. Albatros se u šakama mornara oseća postiđeno, ružno jer njegova sudbina zavisi od njih. Baudelaire je osuđen pred sudom, bačen na milost i nemilost građana koji ga ne razumeju. Pesnik nas odvodi u krajeve gde naš duh poprima ljudsku dimenziju. Sloboda misli i ideja seže poput albatrosova pogleda na more – daleko u beskraj. Mornari, skučeni na palubi, ograničenih mogućnosti zadovoljavaju svoju plitku dušu ismejavanjem albatrosa koji se ne snalazi na palubi kao u nebeskim visinama. Pesnik, poput albatrosa nije naučio hodati zemljom, isticati se u društvu, on, naš tihi, suptilni, gotovo neprimetni saputnik koji sve proživljava dublje i pati mnogo više diže se u visine gde ostvaruje cilj svoga postojanja.
Sve umetnosti, a posebno pesništvo izraz su čovekovih dubokih i suptilnih osećanja i misli. Svaki umetnik različito proživljava svet koji ga okružuje. On svojim stvaranjem pridonosi menjanju stvarnosti. Umetnost nam omogućuje individualno tumačenje te tako donosi sliku naše senzitivne unutrašnjosti i duhovnosti. Osuđujući i zabranjujući umetnost osuđujemo svakog čoveka na slobodu i ograničavamo ga u njegovim mogućnostima. Umetnost nam je potrebna da nas digne u visine gde ćemo upoznati naš viši smisao, dosegnuti visine albatrosa koji pritajen čuči u svakom od nas i čeka povoljan vetar da se vine u visine, oslobodi našu dušu ovozemaljske sputanosti i ograničenja, podsmeha svih onih koji ne umeju ili ne žele više, nego svoju prazninu zlurado naslađuju tuđim bolom zato što se nikad neće moći vinuti dalje od dna vulgarnosti i ovozemaljske prolaznosti. Nikad neće osetiti lepotu visina koje oslobađaju srce i um svih ograničenja, nudeći lepotu pogleda i različitosti vizije samo duhom odabranima.
By Dragan Uzelac … nadahnut ljubavlju večnom
