Meditacije o vizuelnoj kulturi Italije
Opis
Knjiga Njegoševo veliko putovanje. Meditacije o vizuelnoj kulturi Italije rezultat je proučavanja Njegoševe komunikacije sa mnogim segmentima italijanske kulture i težnje da se odrede njene koordinate. Njegoševo putovanje u Italiju 1850-1851. predstavljeno je kao sekularno hodočašće po „zemlji klasičeskoj“. Njegoš ga je preduzeo, između ostalog, da bi upotpunio svoje obrazovanje i svest o uporištima evropske kulture. Njegove meditacije o kulturi i vizuelnoj kulturi Italije odredili su prosvetiteljska načela obrazovanja, klasicistička čežnja za antikom i romantičarska vizija ovog prostora. „Klasična“ Italija bila je za Njegoša, kao i druge evropske intelektualce u prvoj polovini 19. veka, mesto kontinuiranog trajanja antike, koja se poimala kao oličenje zlatnog doba čovečanstva i kulturnog kanona čije se renesanse uvek sanjaju, a samo povremeno i događaju. „Zemlja klasičeska“ bila je za Njegoša model kulturnog pamćenja čovečanstva i uporište literarne tradicije na kojoj je formiran. U Njegoševom vremenu Italija je bila normativna vrednost s kojom se sve drugo poredilo. Kao mera ravnoteže prirodnog i umetničkog, bila je simbol kontrasta sa novim društvenim formama, suprotnost materijalističkoj kulturi Zapada. Po tome je bila različita i od tegobe Crne Gore i Balkana, odsečenih od svog prirodnog i jednorodnog mediteranskog korena. Zato su pesnici romantizma putovanje u Italiju doživljavali kao pohođenje zajedničke domovine kulture, književnosti i umetnosti. Veliko putovanje za Njegoša je bilo nadahnuće, emocionalni doživljaj, ogledanje vlastite biografije u univerzalnoj istoriji čovečanstva.
Njegoševo veliko putovanje
Intervju
Zašto baš Njegoš?
– Zato što ne pamtim vreme u kojem sam bila bez njegove poezije. Čitati i razumevati Njegoša je privilegija koju sam stekla u porodici. Rano sam shvatila koliko je ta poezija slojevita i misaona, kao i to da njenog autora nemam pravo svoditi na samo jednu ravan. Zato sam u ovoj knjizi, od mnogih Njegoševih identiteta, usredsređena na onaj koji ga predstavlja kao evropskog intelektualca na velikom putovanju. Njegošev vladarski i vladičanski identitet delom je ocrtan samo onda kada se objašnjavalo njegovo putničko iskustvo. Konture Njegoševog poetskog identiteta su izrazitije, jer su njegova religiozna i filozofska misao integrisane u poimanju umetničkih dela.
* Prikazali ste nam evropskog intelektualca Njegoša, velikog putnika, zaljubljenog u isceliteljsku lepotu Italije i zagledanog u velika dela umetnosti… Koje je to vreme i koja mesta je tom prilikom posetio? Poredite ga i sa drugim velikim pesnicima i putnicima, Geteom, Bajronom… P { margin-bottom: 0.21cm; }
– Drugi deo knjige je u potpunosti posvećen itinereru Njegoševog putovanja po Italiji, odnosno njegovim boravcima u Veneciji, Firenci, Rimu i Napulju, od sredine novembra 1850. do avgusta 1851, dva meseca pred njegovu smrt. Na osnovu njegovih zapisa, pesama i pisanja njegovih savremenika, rekonstruisala sam prirodne, urbane i umetničke celine koje je video, od kojih mnoge više ne postoje. Međutim, nisam želela da ovaj deo knjige bude samo inventar onoga šta je posmatrao i po čemu je hodao, već promišljanje o načinu na koji su se italijanski predeli i gradovi predstavili Njegošu, kao i o odjeku koji je u njemu izazvala njihova tadašnja prezentacija. Dakle, interesovalo me je šta je video, ali i zašto i kako je gledao. I Njegošev putnički pogled, koliko god autonoman, bio je određen ondašnjim kontekstom i načinom na koji su Italiju posmatrali veliki evropski pesnici koje je poznavao. Poput Getea i Bajrona, i Njegoš je poeta-putnik koji se klanja „zemlji klasičeskoj“, koja je za njegovu generaciju bila mesto kontinuiranog trajanja antike, model kulturnog pamćenja, uporište literarne tradicije na kojoj je formiran. Kao i njih dvojica, on je bio protagonist sekularnog hodočašća i nije bio na proputovanju, već je svoje putovanje živeo.
* U knjizi rušite nekoliko predrasuda koje smo imali o toj Njegoševoj poseti Italiji. Govorilo se da je, već bolestan crnogorski vladar i vladika, pritisnut državničkim problemima, otišao u Italiju isključivo da se leči. Listajući čuvenu Njegoševu „Bilježnicu“, njegove beleške i meditacije sa tog putovanja, galerije, muzeje, pozorišta, antičke lokalitete, arhive koje je posetio, literaturu i bedekere iz Njegoševe biblioteke, vi tvrdite…
– Da je njegovo poslednje putovanje bio „grand tour“, veliko putovanje, izraziti socijalni i kulturološki fenomen toga vremena. Njegošu je bilo poznato da je ono uporište oblikovanja i zaokruženja evropskog intelektualca, to se jasno čita u njegovom pismu tršćanskom učitelju Dimitriju Vladisavljeviću. U biblioteci svog strica, vladike Petra I, i u svojoj ličnoj, imao je izvrsnu putopisnu literaturu koja ga je za putovanje pripremila. On jeste, prema savetu lekara, išao u Napulj, jer je ovaj grad odavno smatran isceliteljskim mestom, ali je pre i posle boravka u njemu podneo naporan put od krajnjeg severa do krajnjeg juga Italije i nazad i, kako je sam istakao, „trčao“ da vidi što više. Naravno, ukazala sam koliko se njegovo putovanje razlikovalo od bezbrižnih putovanja evropske elite – prema ondašnjim normama bilo je kratko, često iskidano posetama raznim moćnicima radi traženja pomoći za Crnu Goru, ali je ipak, suštinski, bilo posvećeno posmatranju onoga što ste naveli u pitanju, mestima koje su propisivali ondašnji kulturni standardi, oličeni u putničkim vodičima.
* Drugi junak ove knjige je Ljubomir Nenadović, rodonačelnik putopisne literature u srpskoj književnosti. U dosadašnjoj literaturi on je bio samo pratilac Njegošu na ovom putovanju, „čovek iz senke“ velikom pesniku, državniku i vladici…
– U mojoj knjizi dobio je značajnu ulogu. Ne samo zato što Nenadovićevi opisi nadomešćuju one Njegoševe, već zato što je bio veoma obrazovan, informisan i snabdeven putničkim vodičem, koji, prema vlastitom zapisu, nije ispuštao. Verujem da je on, kao mlađi, vedriji, pokretniji, a sa ogromnim poštovanjem prema crnogorskom vladici, naveo Njegoša da vidi neke artefakte i pejzaže Italije. Nenadovićevi klasicistički i estetizovani nazori, zasnovani na literaturi koju je kao student nemačkog univerziteta dobro poznavao, upotpunili su neka Njegoševa promišljanja umetničkih dela. Zapisujući Njegoševe kontakte sa njima, on ih je pretočio u tada uobičajene topose memorisanja putničkih iskustava velikih evropskih mislilaca 19. veka.
* Na tom putovanju Njegoš je radostan i srećan… Dirljiva je njegova zanesenost i preobraženje pred Rafaelovom slikom: „Preobraženje Hristovo“, slikom velike lepote i božanske svetlosti.
– Njegoš je na svom velikom putovanju bio često turoban, ophrvan bolešću i brigama, ali je često, naročito u sunčanoj napuljskoj Kampanji, bio radostan. Bio je radostan i dok je posmatrao Rafaelovu sliku u Rimu. Ona je u njegovom dobu smatrana „najvećom slikom svih vremena“, te joj se ukazivalo bezuslovno poštovanje, i Njegoševo divljenje mora se, velikim delom, objasniti tim kontekstom. Međutim, ona ga je pogodila i na mnogo dubljem planu. U svojoj poeziji zaokupljen pitanjima istinske spoznaje i putevima njenog dosezanja, Njegoš je ovu vizuelnu emanaciju takvih tema posmatrao dugo i često. Način na koji je gledao ovu, nekada oltarsku sliku, podseća na stihove „Luče mikrokozma“, u kojima je opisivao svetlost umnog gledanja i proces prosvetljenja. Aura „Preobraženja“ kao Rafaelovog samrtnog dela bila mu je, i samom smrtnom, bliska. Međutim, ja se ne slažem sa razneženim opisima Njegoša pred ovom slikom: on se pred njom nije osećao kao bolesnik i kao nedovršen čovek. Kao filozof i vladika osećao ju je kao „iskru božestvenu“, prikaz radosnog vraćanja duše u svoj prapočetak, i ona ga je, bar u tim trenucima, isceljivala.
* Recite nešto o Njegoševoj noćnoj poseti Koloseumu, i drugim mestima antičke umetnosti…
– Ostaci antičke civilizacije u knjigama koje je Njegoš čitao u svoj biblioteci bili su zastrašujući simboli prolaznosti. Zaokupljen pitanjem vremena i večnosti, pred „razvalinama“ je osećao ushićenje i istovremeno gašenje duše. Sudeći po onome što je sam zapisao, i što je napisao Nenadović, nijednu nije propustio da vidi, ni u Rimu ni u Napulju, što je zahtevalo zaista izuzetan fizički napor. Naročito je poštovao snagu Koloseuma, kojeg je često posmatrao. Međutim, noćna poseta Koloseumu bila je ondašnji turistički ritual, koji je inicirao Bajron svojim stihovima, a uspostavili britanski putnički vodiči. Veoma brzo, svi vodiči savetovali su da se „čudo Koloseuma mora videti na mesečini“.
Njegoš oseća da je Bajronovo iskustvo amfiteatra noću pretočeno u vulgarnu masovnu praksu, ali joj se ipak podređuje. Ipak, ne uživa u zakusci koja se te noći organizovala za posetioce, već ćuti udubljen u svoje misli. Svoje „ritualno“ ponašanje odredio je prema svom dostojanstvu. Posebno poglavlje knjige posvetila sam njegovoj poseti Pompeji, načinu na koji promišlja stradanje ovog grada i načinu na koji ga posmatra dok njime korača. Naročito ispitujem kuću koja se pred njim tada iskopala i nazvala „casa del Principe di Montenegro“ i, posebno, fresku koja se pred njim tada pojavila. Pisala sam o Njegoševim posetama grobovima pesnika, što je takođe jedna od konvencija tzv. velikog putovanja, njegovim meditacijama pred umetničkim delima i pejzažima, ali i o onima koje su pokrenule slike onovremene Italije i njenih stanovnika.
Njegoševe meditacije o Italiji nisu samo slike viđenog, već reflektivni odrazi njegovog unutarnjeg stanja. Njegovi zapisi otkrivaju žudnju za kretanjem i gledanjem, neposredno nadahnuće. Kao što Njegoševi stihovi pulsiraju energijom, tako i njegove „slike“ imaju snagu istovremeno osobenog i univerzalnog, prošlog ali i večitog, urezuju se u pamćenje i postaju prostori za razmišljanje, izazivaju niz vizuelnih reakcija koje se dovršavaju u umu onog koji ih posmatra. Pored struktura dugog trajanja univerzalnog evropskog nasleđa, koje su Njegoša impresionirale ali i navodile na misli o prolaznosti i smrti, on je u Italiji našao i radost, prepuštajući se isceliteljskim moćima zemlje koja mu je, makar privremeno, ublažila fizičke tegobe i obnovila duh. Slike Italije, prirodne i urbane, bile su za Njegoša otkriće lepote. Bio je svestan svih odrednica onda zaostale Italije, ali je, za razliku od većine ondašnjih putnika sa Zapada, izabrao njenu sunčanu stranu.
Poput Getea i Bajrona, i Njegoš je poeta-putnik koji se klanja Italiji, „zemlji klasičeskoj“, koja je za njegovu generaciju bila mesto kontinuiranog trajanja antike, model kulturnog pamćenja, uporište literarne tradicije na kojoj je formiran. Kao i njih dvojica, on je bio protagonist sekularnog hodočašća i nije bio na proputovanju, već je svoje putovanje živeo
