Kako je David Gilmour uspeo da nagovori psa da peva blues (upravo tako, uz zvuk usne harmonike Gilmoura i Watersa kao starog bluzera na gitari) nikada nikome neće biti jasno, ali bio je to još jedan uvrnut Pink Floyd pogotak i ustupak neobičnom ludilu rokenrola. Lenjava atmosfera pesme, dobri stari blues, zvuk klavira i gitare i zavijanje psa u najboljem bluz maniru. Fantastično! Kao veliki ljubitelj bluza mogu sa ogromnim zadovoljstvom da se od srca nasmejem. Bravo za genijalne maestre Floyde!
I was in the kitchen
Seamus, that’s the dog was outside
Well, I was in the kitchen
Seamus, my old hound was outside
Well, you know the sun was sinking slowly
But my hound just sat right down and cried
Bio sam u kuhinji
Seamus, to je pas, bio je napolju
Dakle, bio sam u kuhinji
Moj stari pas Seamus bio je napolju
Pa, znaš, sunce je polako zalazilo
A moj pas je samo seo i plakao
Seamus je bila pesma na albumu Meddle Pink Floyda iz 1971. godine. Seamus je predstavljao blues odmak od nekih ozbiljnijih i politički nabijenih pesama Pink Floyda. Seamus je laganija pesma (veoma relaksirajući snimak, prigušena melanholična atmosfera Pink Floyda na razmeđi uzburkane psihodelične prošlosti i novog uzleta koji je sledio sa Dark Side Of The Moon) koja se vrti oko psa po imenu Seamus. Pas je bio u vlasništvu inženjera za snimanje u studiju Abbey Road u kojem su Pink Floyd snimali album Meddle. Pas je jednostavno ušao u studio i počeo zavijati uz muziku. Članovi benda su uživali u zvuku i odlučili su u pesmu uklopiti Seamusovo zavijanje.
Seamus je zavijao uz akustičnu gitaru Davida Gilmoura (akustična slide gitara s otvorenim D štimom), njegovu usnu harmoniku i lenjavi Gilmourov vokal, a ostatak benda je uživao u zvuku (Roger Waters svira bas, dok je za klavir zadužen Richard Wright). Pink Floyd je bio na zlom glasu zbog svoje sklonosti eksperimentisanju s neobičnim zvukovima i njihovom uključivanju u svoju muziku. Dakle, uključivanje Seamusovog zavijanja u pesmu odgovara etosu muzičkog eksperimentisanja benda. Ipak, uprkos progresivnosti njihove muzike i kasnijem sve izraženijem političkom angažmanu (sociološkim studijama pod sve snažnijim uticajem Rogera Watersa kao idejnog vođe i glavnog kreativca, tekstopisca benda), ne treba da čudi blues osnova Floyda u ovoj jedinstvenoj numeri uzimajući u obzir Watersovu staru ljubav upravo prema bluesu (kao i istoriju početaka benda koji su radili obrade mnogih rhythm and blues standarda u pionirskoj fazi probijanja na sceni, sredinom šezdesetih, vremenu traženja vlastitog zvuka).
Ime Seamus je uobičajeno irsko ime koje znači James. Inženjer snimanja čiji je pas inspiracija za pesmu je Sean O’Mahoney, koji je bio irskog porekla. Pink Floyd nazvali su psa Seamus kako bi odražavali vlasnikovo irsko nasleđe.
Posebnu draž ovoj jedinstvenoj blues pesmi Pink Floyda daje otkačena live verzija snimljena za potrebe kultnog filma (u režiji Adriana Mabena) Pink Floyd at Pompeii (1972.). U ovoj (instrumentalnoj) verziji pesme autor David Gilmor umesto pevanja svira usnu harmoniku, dok je stari blues man Roger Waters zadužen za solo gitaru (sjajna izvedba na jednom od Gilmourovih Stratocastera). Na snimku gledamo veoma opuštenu ekipu Floyda (pored pomenutog dvojca tu se pojavljuje i Richard Wright koji drži mikrofon i ozvučava bluzersko zavijanje psa). Glavni vokal ovaj put je pripao ženki ruskog hrta – borzoi, po imenu Nobs (koja je pripadala Madonni Bouglione, ćerki direktora cirkusa Josepha Bouglionea). Pesma je po psu preimenovana u Mademoiselle Nobs i predstavljala je jedinstven blues ugođaj u celokupnoj istoriji ovog muzičkog pravca.
Psihodelični, nadrealni Pink Floyd blues – zašto da ne? Veoma emotivno i opušteno muzičko putovanje starim stazama božanstvenog muzičkog izraza duše.
By Dragan blues man Uzelac, maj 2023.
