Piše: Ranko Pivljanin
Kad je Danilo Kiš, razbarušen i sa viškom talenta ne samo za književnost, već i za pesmu, gitaru i kafansku reč, kročio na književnu scenu, kao da se samo čekalo kad će njegova visina privući gromove.
Stigli su nakon jedne od njegovih najboljih knjiga “Grobnica za Borisa Davidoviča” (1976). Pisac, koji se upravo faktografijom smejao oveštalom realizmu u lice, optužen je za plagijat, nakon čega je nastala najveća polemika u istoriji jugoslovenske književnosti, iz koje se rodila i najbriljantnija polemička knjiga. Bio je to čuveni “Čas anatomije”, a napisao ga je Danilo Kiš u svoju odbranu, osvetljavajući pozadinu napada koji se od čaršijskih priča preneo u novine, a završio se tekstovima univerzitetskog profesora i tadašnjeg predsednika Udruženja književnika Srbije Dragana M. Jeremića u kojima je tvrdio da je Kiš bezočno pozajmljivao delove teksta od drugih autora.
Zaplet te književne drame koja je obeležila književnu i javnu scenu u drugoj polovini sedamdesetih godina, prema dobrim poznavaocima prilika, svoj osnov je crpio u zavisti nekih njegovih kolega kojima nije prijalo Kišovo uzdizanje na lestvici evropskog književnog Panteona. Tako se u potrazi za Ahilovom petom Kišovog stvaralaštva i njegovog autorskog pristupa došlo do toga da je u pisanju “Grobnice za Borisa Davidoviča” preuzimao čitave delove drugih knjiga.
“Ništa nema od naše zemlje. A ja niti mogu sa njom niti bez nje”Danilo Kiš
Time je doveden u pitanje čitav njegov književni postupak, a usput je insinuirano da su i neke njegove ranije knjige delimično bile plagijati. “Optužnica” protiv Kiša izašla je iz pisaće mašine novinara Dragoljuba Golubovića Pižona i prva ideja je bila da se ona pojavi u “Dugi”, gde je autor radio. O tome se dugo većalo, a kako je kasnije svedočio akademik Dragoslav Mihailović, odluka da se tekst ne objavi doneta je u stanu Borislava Mihajlovića Mihiza, gde su se sa njim oko te stvari konsultovali urednici “Duge” Brana Crnčević i Velimir Vesović. Pominjalo se kako bi to bilo dobro za tiraž novina, na šta je reagovala Mihizova supruga Milica Mihajlović pitanjem “zar ne mislite da biste time Kišu uništili život”.
Tako se tekst nije pojavio u “Dugi”, ali je osvanuo u zagrebačkom “Oku”, i lavina je krenula. U Kišovu odbranu su stali neki zagrebački i beogradski književni autoriteti, poput Predraga Matvejevića, Tarasa Kermanuera, Nikole Miloševića, Borislava Mihajlovića Mihiza, onda je i beogradski NIN, koji se nekoliko meseci držao po strani, počeo da pušta tekstove u kojima su se s Kišom obračunavali književnici Branimir Šćepanović i Miodrag Bulatović, koje će i Kiš apostrofirati kao inspiratore napada na njega. I taman kad je trebao da izađe NIN sa tekstom Predraga Matvejevića koji je ustao u njegovu odbranu – optužujući “klanovske duhove koji pred našim očima već dve godine nastoje uništiti jednog od najboljih pisaca srednje generacije…”, Kiš je iz protesta vratio NIN-ovu nagradu koju je bio dobio za roman “Peščanik”.
- Sam Kiš je napad doživeo teško, kao hajku, montiran proces i nesumnjiv pokušaj njegove moralne i književne likvidacije – kaže Gojko Božović, urednik izdavačke kuće “Arhipelag”, koja je izdala sabrana dela Danila Kiša u sedam knjiga.
Knjiga je prevedena na tridesetak svetskih jezika, a prošle godine i na kineski i persijski
Međutim, “Grobnica za Borisa Davidoviča” živi i dalje. I u godinama kada se pojavila imala je velike tiraže, prevedena je na preko 30 svetskih jezika, a prošle godine se pojavila čak i na kineskom i persijskom, a nalazi put i do današnjih čitalaca. O njemu su pisali Josif Brodski, Milan Kundera, Klaudio Magris, Peter Esterhazi, a knjiga “Krštenica – Priča o Danilu Kišu” britanskog autora Marka Tompsona pre tri godine se našla među pet najboljih biografskih izdanja u SAD.
A najbolju pohvalu “Grobnici za Borisa Davidoviča” izrekao je poznati američki pisac Vilijam Volman koji je na početku svog dela “Centralna Evropa” stavio posvetu: “Danilu Kišu i Grobnici za Borisa Davidoviča za sve što sam naučio od tog pisca i te knjige”.
Ipak, sve ono što se dogodilo ostavilo je ožiljke na Kišovoj duši i dovelo je do neke vrste njegovog samoizgnanstva u Francusku, mada se povremeno vraćao u Beograd i na letovanje u Dubrovnik. Tu gorčinu i predosećaj zla koje će samo koju godinu kasnije doći i po njega i po zemlju sabio je u poslednje reči kratkog govora povodom dodeljivanja Andrićeve nagrade za “Enciklopediju mrrtvih” 1984. godine: “Ništa nema od naše zemlje. A ja niti mogu sa njom niti bez nje.”
I kada je 15. oktobra 1989. godine umro u Parizu, po sopstvenoj želji je sahranjen u Beogradu, a tamo u Dubrovniku metak građanskog rata odneće Kišovog prijatelja, pesnika Milana Milišića koji je ostavio jedan od najupačatljivijih opisa velikog pisca:
“Površno je udisao zrak; neumjereno duhovnost, i dim.”
Opsesija detinjstvom i gulazima
“Opsednut sam iskustvima iz detinjstva. Opsednut sam holokaustom, nestankom oca, uspomenama na teško ratno detinjstvo. Morao sam da se oslobodim te opsesije. Zato sam o tome pisao. A kada sam o tome pedesetih, šezdesetih godina počelo govoriti o komunističkim koncentracionim logorima – gulazima – čije su postojanje francuski intelektualci negirali, tada sam postao opsednut tom temom. Danima i noćima sam o tome diskutovao. Iz te opsesije nastala je Grobnica za Borisa Davidoviča.” Ovako je Kiš opisao nastanak svoje kultne knjige.
http://www.blic.rs/kultura/vesti/secanje-na-danila-kisa-grobnica-kopana-zaviscu/3gz1e18
Pingback: Grobnica kopana zavišću