Jedno moralno i intelektualno knjigovodstvo koje nikad do danas nisam vodio, stavlja me pred zaprepašćujući bilans, da je čitav moj život od samih stranputica i pogrešnih zaletanja, ali da nije grešan možda jedino prema poeziji koja mi je bila i ostala sve, iako sam neznatan, jedva primećen a podobro i zasluženo zaboravljen u njoj.
Pred tim bilansom moj ulazak u starost dobija jedan nov, čini mi se, jedini smisao: da malo proćaskam, o takozvanom iskustvu, koje mi se pričinjava — sada — kao kakvo putovanje unatrag, ka godinama i događajima od kojih sam uvek nešto počinjao i polazio, a nigde stizao.
Posle prvog svetskog rata, mladi beogradski književnici svakodnevno su se sastajali u kafani „Moskva“. Svi oko istog velikog stola, od jutra do mraka, jedni su dolazili, drugi odlazili, većina navraćala više puga dnevno.
Centralna figura i najbriljantnija ličnost u to doba bio je Tin Ujević, bradat, zapušten, a Zlatoust i znalac. Za tim stolom upoznao sam Drainca i Sandrarov kosmopolitizam, Dragana Aleksića i dadaizam, Todora Manojlovića i renesansu, Boška Tokina i tek rođenu estetiku filma. U gimnaziji mi je bio profesor Ranko Mladenović, zaokupljen modernom pozorišnom režijom i direktor časopisa „Misao“. Upoznao sam, takođe, glagoljivog, đavolski pametnog Vinavera, koji se tada bio vratio iz Sovjetskog Saveza. On me je zadivio svojim poznavanjem muzike i Bergsonove filozofije.
U Zagrebu je izlazio časopis „Zenit” koji je uređivao Ljubomir Micić. Časopis je bio pun zanimljivih tekstova u duhu svemoćnog ekspresionizma koji je tada cvetao u Nemačkoj i Austriji. Micić i njegov brat Virgilije Poljanski trudili su se da osnuju “zenitizam”, s nekom maglovitom idejom o balkanizaciji Evrope. Taj rani kontakt s književnicima i umetnicima bio je za mene sudbonosan.
Kod kuće sam pisao pesme u “slobodnom” stihu, i nikome u “Moskvi” nisam smeo da ih pokažem.
Jednu sam poslao Ljubomiru Miciću u Zagreb, nadajući ce da će je štampati u “Zenitu”.
Odgovorio mi je negativno, otprilike u ovom smislu: “Vaša pesma nije dovoljno moderna. Previše je zastarela u formi, nedovoljno je iracionalna”.
Ličnost kojoj dugujem svoj prvi impuls duha i duše jeste Rade Drainac. U njemu je srce kucalo milosrdno, detinjski veselo i plačno.
Oko boemskog stola u „Moskvi”, Drainac, čija je kultura bila neznatna i retorika slaba, prebacivao je monotono Ujeviću da je parnasovac. Taj prekor nije za mene značio ništa, kao ni žaokanje Ujevićevo zbog Drainčevog analfabetstva. Mene je oduševljavala Drainčeva bujica poezije, širok zamah njegovih stihova koji su se, ma koliko deljeni u više nezavisnih poema, uvek slivali u korito jedne opšte, kosmičke lirske reke. Kao da je svaka poema bila nastavak prethodne i uvod u sledeću, uvek jednu te istu, bezgraničnu, instinktivnu, inspirisanu rečitost kojom je on plavio i sebe, i život, i kontinente, u neprekidno, nekontrolisano nadahnuće.
Sumnjam da je u to vreme Drainac išta pročitao iz mog usamljenog i naivnog “stvaranja” u porodičnom zlatnom kavezu. To mi se činilo sasvim normalnim. Ali, tada mi se ukazala neočekivana prilika da budem štampan u časopisu našeg najtalentovanijeg pesnika. Moj otac, koji me je bezgranično voleo, rado je pristao da novčano pomogne štampanje drugog broja Drainčevog časopisa “HIPNOS”. Drainac, primeran boem među najvrednijim lenjivcima koje sam ikada sreo, stalno u polupijanom stanju (pijanstvo od alkohola uz urođeno pijanstvo jedne izuzetno bogate lirske prirode), skupljao je rukopise za drugi broj “Hipnosa”, i, s lukavim uverenjem da od toga neće biti ništa, čekao moj prilog.
Meni je, pak, bilo stalo da se ne obrukam. Svi su znali da Buli finansira časopis. Trebalo je, zato, da napišem nešto što zaista vredi da bi mi oprostili što sam sin imućnih roditelja. Iskoristio sam beleške i odlomke iz mojih intimnih spisa i spojio ih u jednu prividno uravnoteženu celinu koju sam nazvao Doktor Hipnison ili Tehnika života.
“Redakcija” Drainčevog časopisa bila je kafana “Moskva”. Kada sam, gušeći se od uzbuđenja, predao Draincu rukopis poeme, za umetničkim stolom je bilo puno uobičajenih gostiju. Samo što je Rade bacio letimičan pogled na moj rukopis, on je oduševljen i ne manje začuđen, uzviknuo:
“Pa to je odlična stvar. Nisam ni slutio da imaš talenta!”
Blagodareći “Hipnosu” i Doktoru Hipnisonu tadašnji gimnazijalac je odjednom video sebe kao pesnika. Marko Ristić, Milan Dedinac i Rastko Petrović pohvalili su me na korzou u Knez Mihajlovoj ulici gde smo se obično, pred ručak i pred večeru, sretali.
U to doba pada i moje poznanstvo s Dušanom Matićem. On je tada bio profesor filozofije u jednoj gimnaziji (ne u mojoj, Prvoj muškoj). Od Matića sam veoma mnogo naučio, i neizmerno mu dugujem. Doktor Hipnison mu se svideo, naročito intelektualne perspektive iz drugog dela naslova: Tehnika života.
U nesređeni metod mojih čitanja Matić je uneo neku vrstu pedagoškog reda, govorio mi je o Sorboni i životu intelektualaca u Parizu, objašnjavao Bergsona i Pol Valerija. Upućivao me je kako da priđem literaturi od Valeri Larboa (Valéru Larbaud) do Gijoma Apolinera (Guillaume Apollinaire), otkrio mi značaj — presudan za čitavu moju budućnost — nadrealizma i nadrealističke revolucije. Matiću dugujem saznanje da treba odbaciti književnost u beletrističkom smislu i prisvajati pesničko stvaranje kao metod poimanja.
Do mog susreta s Matićem u meni se sve zbivalo i nagomilavalo kroz mladalačku čežnju da izrazim sebe, da pronađem svoj nepatvoren izraz. Nisam ni slutio da je Drainac osnovao „Hipnos” da bi se nekako i on, bez ikakve literarne kulture i filozofske spreme, poneo s nadrealističkom revolucijom. U mojoj još maglovitoj svesti Matić je sve probleme tačno postavljao i u dugim razgovorima strpljivo, otmeno objašnjavao. Plemenitost i intelektualna uzvišenost tih Matićevih monologa za vreme kalemegdanskih šetnji ostaju najveća čast moje prošlosti.
Pregledajući knjigu po knjigu svoje biblioteke, naišao sam na Lelek sebra, ukrašenu Tinovom posvetom od 8. februara 1924, godine. Prelistavajući tu Ujevićevu zbirku pao sam u duboku melanholiju. (Mislio sam da je nestala u ratu. Ipak sam tu knjigu spasao, ne znam ni sam kako, pa je sad, listam.) Bez obzira na stare i mlade, na parnasovce i simboliste, bogatstvo i raskošnost Tinovog jezika pružaju mi danas hladan i svirep dokaz moje nemoći da se na svom maternjem jeziku s lakoćom izrazim. Sve je kod Tina urezano kao u kamenu. Zanavek. Od tipografije, formata, rasporeda, od arhitekture knjižice, pa do same sadržine, sve je od najboljeg, večitog, nezastarivog, savršenog ukusa. Tin me podseća na umetnike renesanse koji su hotimično primali grčke originale za svoje uzore, očarani večnim, nikad potpuno razjašnjenim odnosom forme i sadržine.
Kad sam od gospodina Cvijanovića, poznatog beogradskog knjižara, kupio Lelek sebra da ga Tin u “Moskvi” svojeručno ukrasi posvetom, još nisam bio bogznašta objavio. Napisao je moje ime bez ono de, kao uzvaničnim dokumentima. Treba ipak napomenuti da se porodica Buli u aktima i arhivama beogradske jevrejske sinagoge zvala di Buli. U kući smo imali uramljenu neku vrstu diplome na pergamentu na staro-hebrejskom jeziku, gde je moj deda nazvan: Edidija di Buli. Ne sećam se više ko mi je rekao da Moni Buli zvuči kao Riki-Tiki, da je to ime fonetički nedostojno jednog pesnika. Tako sam prošvercovao ono de iz dedinog pergamenta, između Moni (Solomon) i Buli, pa sam i u Parizu zadržao pseudoplemićku partikulu na francuskom: Monny de Boully. Da nije već kasno, danas bih zadržao svoje pravo, “kršteno” ime: Solomon Buli. Toliko o uobraženoj milozvučnosti ili nemilozvučnosti pesničkog imena. Moja pokojna kućepaziteljka u Parizu zvala se Gospođa Bodler. A znam takođe jednu kafanicu koja nosi naziv Maison Rimbaud!
Kada sam posle toliko godina pročitao u Tinovoj posveti “u znak lepih sećanja i praznovanja”, osetio sam da me je zgrabio za dušu. Ceo moj život je zgusnut u tom izrazu PRAZNOVANJE Moji odnosi sa prijateljima, moji radovi u žurbi i neredu, moj šeprtljanski lov na izraze, na jednom poluzaboravljenom jeziku, sve mi je to praznovanje.
Kada sam bio primljen u Moskvu za sto za kojim je Ujević “predsedavao” (bila je to epoha “druge grupe”, jer je ona o kojoj Crnjanski govori u svojim sećanjima bila prva posleratna Grupa), ni gimnazija ni porodica nisu više imale uticaja na moj unutarnji život. Sve sam crpeo oko umetničkog stola u “Moskvi”, samo je odatle izvirala istina, prava kultura, i blistavi odgovori na pitanja kojima pravih odgovora nema.
I moj otac je bio redovni gost “Moskve”, ali ne pod velikim ogledalom. Malo dalje, sprat više, na onom “otmenijem”, gde se sastajala “čaršija”. Često smo i otac i ja u isto vreme boravili u “Moskvi”.
On, na “otmenoj” platformi, sa svojim društvom, uglavnom trgovcima, a ja, za umetničkim stolom, sve dok ne dođe vreme da pođem kući, na večeru. Moj otac je ustajao prvi i pozivao me da krenemo. Nјega su svi umetnici (boemi, kako ih je on nazivao) poznavali i pozdravljali. On se diskretno i ljubazno rukovao sa svima. Sa Tinom, sa Draincem, Tošom Manojlovićem, Draganom Aleksićem, sa svima koji su se tu sastajali, odlazili, ponovo se vraćali i neprekidno polemisali.
— „Hajde, Moni, dosta, vreme je da se pođe kući!“ Ti topli, blagorodni odnosi između oca i sina jedinca, izazivali su neku vrstu ironičnog divljenja i, uglavnom, odobravanje kod svih koji su nas poznavali, i kod „buržoazije” i kod „boema”.
„Moskva” je postala moja škola, moj univerzitet, moja akademija, moj duhovni i duševni hram. Ako smem tako konvencionalno da se izrazim, vrhovni sveštenik te moje bezimene religije bio je Ujević. Kao grom iz vedrog neba pogađale su njegove metalne rečenice, često zajedljive, uvek bremenite neizmernim znanjem. To je za našu sredinu bilo nešto nečuveno, u neku ruku monstruozno.
Neiscrpne diskusije o mnogim tada gorućim temama, odvijale su se u znaku „za” i „protiv”.
Ujevićeva klošarska zapuštenost bila je legendarna. Stalno se češao i grebao i masnim prstima vrteo dlake svoje brade. Ali sve to nije bilo važno za mene. Njegovo živo munjevito sveznanje, njegova retorika i dijalektika, njegova perverzna dosetljivost, sve me je to toliko očaralo i zadivilo s Lelekom sebra pred očima, da briljantnijeg retoričara, bogatije ljudsko pamćenje u službi invencije, paradoksa, borbenosti i duhovitosti nikad u svom životu nisam sreo. Sumnjam čak da naš Tin ikad može biti prevaziđen. Za mene, gimazijalca, Ujević je bio otkrovenje, nedostižni ideal.
Ta spektakularna dronjavost i prljavština bile su za mene simbol samostalnosti i svemoći duha.
Telo i sve na telu ništavno je. Jedino vredi misao negovati u sebi, i to misao izrečenu izvorno, stvaralački, u suptilnim improvizacijama, u svoj raskoši i neiscrpnoj riznici tajne našeg jezika. Moj upad u „Moskvu“, moj prijem za umetnički sto, tolerisanje moje još blede i konfuzne ličnosti nije se mnogo razlikovalo od anegdotičnog statiranja novinara i avanturista. U toj „Moskvi” gde je carovala eminentna ličnost Ujevića i gde se kraj njega batrgao Drainac, i jedan i drugi pravi boemi, Moni de Buli je uvek imao dovoljno džeparca da sistematski svakog čašćava, blagodaran što je primljen za umetnički sto. Prošlo je toliko godina, posejano je toliko smrti i ubistava, dogodile su se tolike socijalne i korenite promene u našoj zemlji da unapred molim za oproštaj ako događaje i datume brkam i neke važne ličnosti zanemarujem i ne pominjem. Čini mi ce da je umetnički sto uvek bio u zaleđu čitave moje pesničke delatnosti. Rekao sam pesničke ne književne.
Poema je spontano postala za mene jedini moguć i željen izraz. Pošto mi je sticanje Tinove leksičke kulture, njegovo savršeno poznavanje starogrčkih, latinskih i srednjovekovnih dela, izgledalo nedosežno, a čak i njegova doživljena, savremena internacionalna kultura izvan mojih moći, nije mi ništa drugo ostajalo nego da pođem Drainčevim stopama, za koga su visoka kultura i znanje bili više štetni negoli koroisni jednom pesniku. Lelek sebra je ušao u vreću „paseizma”, u vešto i komplikatorski zgusnuto remek-delo koje sa živim, revolucionarnim — u estetskom smislu — stvaranjem nikakve veze nije imalo. „Parnasovci”? „Simbolisti“? Ničeg značajnog ja tu nisam video, sve mi je izgledalo nezanimljivo u njihovim teorijskim sukobima, ličilo je na školski napor, na erudiciju. Sve što nije bilo za moju kafansku informaciju spontano, medijumski nadahnuto, senzacionalno, odbijalo me je.
Još se, evo, vrtim oko „Moskve” i umetničkog stola pod velikim ogledalom koje pominje Crnjanski u svojim Sećanjima. Zahvaljujući njima ja se danas bolje snalazim. Pod tim ogledalom se u prvim godinama posle 1918. odvijala naša moderna književnost. Moja „Moskva” počinje docnije. Za umetničkim stolom nije više, od jutra do mraka, predsedavao Sibe Miličić, već kako rekoh, Tin Ujević. Miličića sam upoznao kasnije. Njegovo tvrdoglavo i monotono propovedanje jedne hladne, apstraktne, vodnjikavo kosmičke lirike nije me mnogo privlačilo. Todor Manojlović, koga iz Crnjanskove grupe već bolje znam, bio je daleko zanimljiviji. Njegova zaista solidna kultura imala je nečeg sunčanog. U njegovoj prirodi, živeo je duboki smisao za lepotu, neka vrsta apolonskog zdravlja i vedrine.
Međutim dok su se te, 1919, u „Moskvi” skupljali najpoznatiji, i najznačajniji naši posleratni pisci — moj prvi kontakt sa modernom umetnošću bio je čudan, slučajan i ma koliko uzgredan — ostaje mi u sećanju. — Bilo je to doba Vajmarske republike; u Nemačkoj je inflacioni proces uzeo razmere svojevoljnog bankrotstva, S namerom da ,,iskoristi“ tu situaciju, moj otac pošalje moju majku i mene na odmor u Berlin. Nemački jezik sam znao kao i francuski, sasvim tečno. Ono nekoliko američkih dolara što nam ih je otac redovno slao iz Beograda u preporučenim pismima, pretvarali su se u stotine hiljada, u milione nemačkih maraka. Meni je bilo petnaest godina. Interesovale su me jedino knjige i muzeji. S obzirom na ogromne sume novca s kojima sam raspolagao, knjige i muzeji su mi dolazili nekako besplatno. Ako se dobro sećam, Berlinski muzej za afričku umetnost zvao se Kaiser Friedrich Muséum. Upao sam jednog dana i u taj muzej.
Na kasi je čuvar u prikladnoj uniformi. Bio sam jedini posetilac. Čuvar je stupio u razgovor sa mnom i ponudio se da me prati kroz muzej. Velikodušno sam mu dao veliku napojnicu, a on, da bi se zahvalio, pokazao mi je jednu fotografiju. Na njoj je bio on, centralna figura, u kolonijalnoj beloj odeći, okružen nagim crnkinjama, u šatoru gde su visile panterske kože, maske i fetiši. „Tu sam živeo kao kralj. Sada sam postao državni činovnik, prosjak u uniformi. Izgubili smo rat i sve naše kolonije. I za mene lično je to propast”. Takav je bio moj prvi kontakt s primitivnom umetnošću. Slučajan, ako smem malo da zloupotrebim taj izraz. Autonoman, jer mi niko nije unapred pokazao taj pravac.
Kad sam mnogo kasnije u „Književnom glasniku” pročitao jedan opširan napad na crnačku umetnost, moje lično saznanje o njoj bilo je već iskristalisano.
Te iste 1919. godine u Berlinu, ulazio sam u sve knjižare i neograničeno kupovao sve što mi ce činilo značajno. Pukim slučajem sam naišao i na časopis „Littérature”, na razne dadaističke letke i na jednu Eliarovu zbirku, ilustrovanu Maks Ernstovim montažama, sada tako slavnim, pod nazivom: Les Malheurs des Immortels. Uvek istine radi pominjem da me je kontakt s tom Eliarovom knjigom toliko oduševio da mi se uglavi sve komešalo; osećao sam se kao da mi je poveren ključ jednog novog, neiscrpnog, tajanstvenog svemira.
Po povratku u Beograd sve su to postali moji lični spisi, bez kojih verovatno ne bih imao hrabrosti da se približim i „prošvercujem” za umetnički sto u „Moskvi”.
Opet da se vratim na Ujevića. On je bio patološki zapušten. Iz njegovog nemara koji je zaudarao, izbijao je metalni glas koji nikad nijednu banalnost nije izustio. Kakva god bila tema diskusije, Ujević je svakom oduzimao reč da je pretvori u svoju akrobatsku retoriku, gde je svaka ideja blistala, gde se sve utapalo u zvezdane vatromete. Da dodirnem centralnu tačku: prljavština, vašljivost i egzibicionizam, proglašavali su ludilom. Ja sam bio ponosai što i o ludilu kakvo je bilo egzibicionističko onanisanje u kafani, ne vodim nikakvog računa, već samo slušam neiscrpni izvor jednog monstruoznog pamćenja, i nikad da se zasitim mađioničara retorike i duhovitosti.
Ludilo u potpunoj telesnoj zapuštenosti, a za moju mladalačku osetljivost istovremeno je značilo sigurnost da je to sasvim nevažno pred neiscrpnim najbistrijim improvizacijama koje su tekle kao iz izvora u kojem su se iskrile uvek sveže, uvek nepredviđene ideje. U mom divljenju, u mom obožavanju Ujevića išao sam tako daleko da bih se naljutio na svakog ko bi se usudio da mu taj vid anarhičnosti prebaci. U poređenju s njim, najkulturniji ljudi izgledali su mi plitki, zanatski.
Avaj, suviše normalni. Lako je njima bilo da mu prebace ludilo i da u to ludilo utelovljavaju ono što je u njemu bilo genijalno, izuzetno. Bio sam naivan, bez ikakvog iskustva. Danas sam potpuno nesposoban da se nekog ili nečeg setim drukčije nego osećanjima. U to doba sam bio žedan kulture, žedan poezije, žedan lepote u izražaju. Te žeđi je u meni, savesnom đaku, Ujević sve više izazivao ukoliko ih je većma gasio. Verovatno da će mi mnogi prebaciti zbog te subjektiviosti, ali ona jedino odgovara preživljenoj istini.
Upoznao sam i nezaboravnog Stanislava Vinavera koji je na mene ostavio isto tako snažan utisak kao Ujević. Obojica su simbolizirali neku vrstu nedosežnog, iako potpuno različitog, intelektualnog ideala. Vinaver se pojavljivao u Beogradu kao živ u više primeraka. Na ulici, u kafani, po poslastičarnicama, pred Narodnim pozorištem uveče, na pola sata pred početak predstave, opkoljen mladićima i devojkama — studentima, držao je predavanja, propovedi o svim mogućim temama, nekad beznačajno aktuelnim, nekad od večitog univerzalnog značaja. Čak je i od Bergsona pravio neku vrstu Vinaverijade. Od muzike, koju je osećao i poznavao najintimnije, pleo je matematičke arhitekture, koje s matematikom, verovatno, više nikakve veze nisu imale, ali je sve to bilo iskričavo, originalno, akrobatski vešto, slobodno i oslobađajuće.
S obzirom na moju mladalačku osećajnost, koliko god da su bili različiti, i Ujević i Vinaver davali su mi utisak da nikog ne mrze i nikog ne vole, da su potpuno ravnodušni prema svojoj okolini, da im je jedino stalo da slušaju sami sebe i da imaju što veći auditorijum. Kad smo sedeli sami za kafanskim stolom, Vinaver je govorio još glasnije da ga čuju što dalje i stalno je pogledom ispitivao dejstvo svoje rečitosti. I Ujevićev i Vinaverov glas bili su preoštri, prejaki za intiman dijalog, obojeni jednim jedinim tonom, tonom javne diskusije, foruma. I jedan i drugi su iznuđivali tuđe ćutanje. Za mene su obojica bili inicijatori, prvi učitelji, prvi uzori svega najvažnijeg u haotičnom batrganju mog mladalačkog bunta protiv konvencija. Nije bilo potrebno da mi ukazuju znake srdačnosti, topline. Dovoljno mi je bilo da ih obožavam, da su oni uvek siremni da za mene, za bilo koga, kao proroci u pustinji, propovedaju svoju kameleonsku istinu.
Moje poznanstvo s Matićem nije me približilo grupi kojoj je on pripadao. Grupa: Marko Ristić, Rastko Petrović, Milan Dedinac, Aleksandar Vučo i Matić predstavljala je ono što je u to doba Rade Drainac nazivao koterijom. Činjenica da u grupu nisam bio ni primljen ni pozvan, bila je razlog da sam i ja bio na nju pomalo ogorčen. Istini za volju, bio sam uvređen. Ukoliko je ta grupa više insistirala na mondenstvu i nekoj vrsti prilagođavanja društvene psihologije Marsela Prusta našoj beogradskoj iluzornoj aristokratij|i, utoliko sam se žustrije mešao među boeme, skitao noću po mehanama. Sve je to potpuno beznačajno kad je u pitanju nepobitna vrednost svih tih ljudi i njihov ogroman upliv, njihovo visoko mesto u začetku modernizma kod nas. Ako ovde tako malo govorim o njima, razlog je detinjasto prost: oni za mene nisu hteli da znaju, a ja ih nisam mogao dobro da upoznam. Ono što mi je Matić govorio o Ristiću. Dedincu i Rastku Petroviću uvek je bilo interesantno ali nikako ono čemu sam težio, niti u skladu sa mojim temperamentom.
Istovremeno sam se sprijateljio i s Ristom Ratkovićem koji je, bez ikakve dvoumice pripadao boemima, buntovnicima, svetu na koji sam bio navikao. Prijateljstvo s njim nije ugasilo ono s Matićem, ali je prekinulo njegov kontinuitet u svakodnevnom viđanju. Risto Ratković je bio izuzetno pametan i sposoban da sve razume. On me je uveo u marksizam i upoznao s aktivnim komunistima, a ništa što je u vezi sa poezijom nije mu bilo strano. Još tačnije, Risto Ratković je bio rođeni revolucionar, a po solidnoj arhitekturi svojih umnih kategorija i nepogrešivoj finoći svoje senzibilnosti i rođeni pesnik. Od Matića, ponavljam, naučio sam da mislim autentično, da primetim ono što treba da se primeti, da sebe ne zavaravam frazeologijom, da poštujem misao kada je ona srž, da je prezirem kada je senka. Jedna takva disciplina, kad je na vreme primljena i shvaćena, daje mogućnosti životu da samog sebe prevaziđe i u najoskudnijim časovima. No plodove svega što je Matić u meni posejao bio sam u stanju tek mnogo docnije da uberem.
S Ristom su stvari ipak išle lakše i jednostavnije. Bio je žedan akcije, efikasnosti, i obojica smo osećali potrebu da se pokažemo, da stupimo u borbu. Bez dovoljno novca, bez redakcije, bez ikakvog poznavanja naših granica i mogućnosti, štampali smo časopis „Večnost“ na svega četiri strane, liliputanski po formatu, džinovski po ambicijama. Ceo taj period spada u ono što bih danas mogao da nazovem ustanovljavanje mojih, jednom zauvek primljenih običaja u stvaranju i nestvaranju. Kakve god bile kasnije promene u mojoj ideologiji ili u nagomilavanju svakojakih znanja i uticaja, jedno je ostalo nepromenjeno: da nikada nisam nešto napisao a da mi to nije neko tražio, neki prijatelj očekivao; najpre je njemu bilo namenjeno a tek posle apstraktnom čitaocu.
Taj intimizam, ta atmosfera ispovesti, ta potreba da jednom malom broju prijatelja pokažem I dokažem da se nisu prevarili poklonivši mi svoje poverenje, bio je i ostao jedini impuls svega što sam u toku jednog dugog života sporadično pismeno izrazio.
Sećam se da je Risto Ratković jedno vreme patio od neke banalne hronične boljke. Savetovao sam mu da ide kod lekara ili u bolnicu. „More, Moni, odgovarao je, svake večeri kad legnem imam nameru da sutradan odem kod lekara. A kad se probudim, kad mi svetlost i sunce ispune oči, kad me ulica i život pozovu da izađem, Moni, razumi me, ja sam mlad, mlad. Kako da ne zaboravim na bolnicu i lekare i na bolest, kako da ne skrenem sto puta dnevno od svakog cilja.” Ne sećam se više kakvi su bili odnosi između Matića i Ratkovića. Kad sam posle tolikih decenija, u jednom našem mrtvorođenom časopisu „Crno na belo“, video Matićev tekst „Iz najintimnijih beležaka“, bez svake sumnje ti odnosi su bili prijateljski. Učinilo mi se da je u tom časopisu sve obeleženo žigom vremena i epohe, jedino je Matićev tekst lebdeo nad svim, svojom nezavisnošću od svake mode, od svakog modernizma. Sve što smo tada ja i drugi pisali, bez obzira na kvalitet i talenat, zauzima svoje mesto u istoriji literature. Jedino Matić otvara horizonte, otvara ih i u beskraj udaljuje, jednoj svemoći u nemoći, jednom približavanju tajanstvenih osovina oko kojih se stvaranje stvara. Od kad se rodila reč. Dok reč ne usahne.
No vratimo se na našu literaturu pod maskom antiliterature. Da nije bilo Matićeve suptilnosti i prestroge opreznosti, da nije bilo njegove uvek tačne perspektive, ja bih tada lako pobrkao nadrealizam sa ostalim izmima: ekspresionizmom u Nemačkoj, futurizmom u Italiji, pa čak i jadnim zenitizmom kod nas.
Kao za poeziju uopšte tako ni za nadrealizam nema jedne čiste i jasne definicije. Lakše je pokazati šta nadrealizam nije, nego dokazati šta jeste. Smisao, kad smisla ima, u nadrealističkom otkrovenju uvek je sudbonosan a ne logičan. U tom otkrovenju angažovane su simultano sudbina čovekova (svesnog i pod-svesnog) i sudbina svemira (vidljivog i nevidljivog, razumljivog i tajnog). Lakše je govoriti o jednom nadrealističkom stavu, o jednom nadrealističkom činu, o jednom skoku opasnom i spasonosnom preko granica prividne realnosti, iz jave u podsvest, iz jezive nerešljive protivnosti života i smrti u nešto drugo, u nešto istinitije, realnije: u nadrealno.
Kad govorim o sreći u nadrealističkom činu i stavu, ne mislim na sreću (ili nesreću) koja nam je data izvana, tokom događaja; život i smrt, zdravlje i bolest, siromaštvo i blagostanje, sve te banalne (banalne a toliko bolne) antinomije, pretvaraju se u čistu igru, u stvarnost najstvarniju, u neku vrstu slatkogorke parodije besmrtnosti, besmrtnosti vanfizičkog vremena, beskrajnosti vantelesnog prostora. Uveren sam da sam živeo dvaput, sto puga, hiljadu i jedan put u instinktivnoj sumnji prema prividnom svetu. U ovoj svetlosti zar nije bilo fatalno, neizbežno, da svaki nadrealista bude istovremeno društveni revolucionar? Pošto nadrealističko ponašanje teži ka ostvarenju potpunog čoveka, slobodnog i srećnog, i ostvaruje ga zaista u meni, kako sprečiti da mene, nadrealistu, tradicionalni društveni rad ne unesreći? Od individualnog usamljenog revolta do kolektivne revolucionarne ideologije put je bio neizbežan. Kad sam s Ristom Ratkovićem osnovao časopis „Večnost”, u skladu sa našom dubokom verom u nadrealističko stvaranje i, pomoću njega, u promenu celokupnog života, nadrealistički maštoviti svet i njegov slobodan, ničim ograničei izraz postao je raj na zemlji. Neiscrpne metamorfoze lepote i totalna ljubav, bez ikakvih granica između osećajnosti i erotike, takođe su izbrisale veštačke granice između Dobra i Zla.
Ljubav, Lepota i Dobrota dobile su isto neposredno i nerazdvojivo značenje, značenje i ostvarivanje dato svakom čoveku bez razlike. Njegov jedini zadatak i dužnost sastojala se u tome da uvidi i sasluša glas svemirske ljubavi u svakom doživljaju, tu i tamo, u njemu, oko njega, u svemu i svačemu neposredno.
Dragan Aleksić je kod nas bio jedini predstavnik dadaizma. Još iz Vinkovaca, gde se rodio i školovao, Aleksić se dopisivao sa Tristan Tzara-om. Po profesiji novinar, aktivan i disciplinovan, Aleksić je svakog začuđivao svojim humorom, svojom lakoćom, svojom hitrinom. Kao senka pratio ga je uvek Boško Tokin. Čak je i fizički izgledao kao neka dadaistička konstrukcija. Visok, vitak i jak kao da se bavio sportom i rodio za sport. Na tom atletskom telu bila je ušrafljena jedna bela kugla, sasvim okrugla kao uveličana bilijarska lopta, izvajana u ljudsko lice sa, kao veštačkom, zalepljenom lepom svilenom kosom. Bio je hladan, cerebralan. No, to atletsko telo, ta gipkost nije poznavala umor, nije znala za melanholiju, uvek je bila spremna da uskoči kao da je u njemu živeo neki leopard s mozgom računske mašine. Ponavljam: sve to hladno, sistematski — kao u šali. (Tokin, pak, sasvim jednostavan, bez ikakve misterije i sujete, naročito bez ikakvih pretenzija.)
Ličnost Dragana Aleksića ostala je za mene takođe nezaboravna. Čak ni Ujević nije umeo kao on da prevodi s latinskog ex libris. Prema jednoj, na nemački način ukljukanoj i svarenoj humanističkoj kulturi, Aleksićev dadaizam je savesno i dobrodušno uništavao tu kulturu, taj humanizam.
Od njegovih kratkih kuršumskih rečenica, sve je ginulo, iz njegovog smeha stalno se ponovo rušila Vavelska kula. Beskrajno skupocen bio je taj rušilački luksuz. Iz njega su nikle najsavršenije pesme na sve strane rasipnički poklanjane.
Moni de Buli
