7.
Linda je više puta zvala ujka Bernara telefonom iz hotela Niko se nije javio.
“Nije mi jasno. Rekla sam im da ću ih pozvati istog dana kad stignemo u Pariz.”
“Bolje da ne idemo.”
“Ne, rekla sam im da dolazimo. Hoću da plivam u njegovom bazenu, ležim na suncu I lenčarim. On ima kuću na planini. I hoću da vidim mamu..Ti voliš mamu.”
“Da, ima lepe noge…”
I tako smo otišli iz hotela a Rodan je poslao jednog od svojih fotografa da nas odvede na železničku stanicu. Neki simpatičan jednooki druškan…
Putovanje je trajalo deset sati. Stigli smo u 11 noću. Nikoga nije bilo da nas dočeka.
Linda je telefonirala. Očigledno su bili tu. Video sam kako Linda govori i gestikulira. Potrrajalo je. Onda je okačila slušalicu i izašla.
“Ne žele da nas vide. Mama plače a ujka Bernar besni u pozadini – ‘Neću takvog čoveka u mojoj kući! Nikad!’ Gledali su televiziju. Voditelj je jedan od ujka Bernarovih idola. Ujak je uzeo telefon i ja ga pitam gde su bili onog dana a on mi kaže da su namerno izašli tako da ne moraju da se jave na telefon. Pustio nas da putujemo čak ovamo nizašta, namerno nas pustio da putujemo dak ovamo da priušti sebi neku govnarsku osvetu. Rekao je majci da su te izbacili s programa! Nije tačno, sam si otišao!”
‘Ajde’, rekoh, “idemo u neki hotel.”
Našli smo jedan preko puta železničke stanice, uzeli sobu na drugom spratu, izašli I našli ulični kafe u kojem su služili sasvim pristojno crno vino.
“On je isprao mami mozak”, rede Linda, “sigurna sam da ona neće oka sklopiti noćas.”
“Ne smeta mi što neću videti tvog ujaka, Linda.”
“Ja mislim na mamu.“
“Pij’
“Kad pomisliš da nas je namerno pustio da putujemo čak ovamo nizašta.”
“Podseća me na mog oca. Večito je radio takve sitne pakosti.“
Tada priđe kelner s parčetom papira.
„Vaš autogram, ser.”
Potpisao sam se i našarao mali crtež.
Pored našeg kafea nalazio se drugi kafe. Pogledao sam udesno i video 5 francuskih kelnera kako so smeju i mašu rukama. Uzvratio sam im osmehom, uzdigao piće ka njima. Svih 5 francuskih kelnera se pokloniše. Stajali su neko vreme na toj razdaljini, razgovarajući među sobom. Onda su otišli.
8.
Telefon u hotelu zazvonio je u pola deset ujutru. Linda je podigla. Bila je to Serena, Lindina majka. Htela je da dođe da nas vidi, autobusom. Ujka Bernar je odbio da je vozi. Ujka Bernar je bio ginekolog u penziji, veoma bogat čovek. Linda je rekla Sereni kako bi dva popodne bilo možda bolje vreme. Ponovo smo zaspali. U jedan sat telefon je ponovo zvonio. Opet Serena.
“Mama”, Linda, “rekla sam ti u dva”.
“Ali ja već sat vremena šetam naokolo”, reče ona.
Sišli smo da je vidimo.
“Srela sam najslađe engleske dečake”, reče ona, “objasnili su mi gde je najbolje mesto da se ruča”
“Okej”, rekoh,”idemo.”
Bile je to neko mesto kod Viktora Igoa pa smo hodali i hodali dok nismo našli Viktora Igoa, ali mesto kod Viktora Igoa nije izgleda bilo tamo pa smo pošli u drugom pravcu. Ni tamo ga nije bilo.
“Pa, možda su mislili na neko drugo mesto”, reče Serena, “potražimo još malo. Rekli su da je hrana izvanredna. Zamara li vas hodanje?”
„Potražimo”, rekoh.
Serena je imala naziv mesta na parčetu papira. Hodali smo i hodali, ali tog mesta nigde nije bilo. Na kraju smo naišli na čoveka koji je sedeo u kolima, simpatičnog mladog Francuza, i Serena mu je pokazala ime na papiru i pitala ga da li je čuo za to. Čuo je.
Uzeo je olovku i parče hartije iz svoje kasete i nacrtao nam mapu kako da tačno stignemo tamo. Zahvalili smo mu se i krenuli. Hodali smo jedno pola kilometra po mapi i kad smo stigli, mesto i dalje nije bilo tamo. Do tada su već sva mesta za ručavanje bila zatvorena; bar ona gde se služila kuvana hrana. Zatvarali su posle 4.
Spustili smo se do vode, našli klupu i seli. Plaža je bila mala, prekrivena šljunkom, sitnim šljunkom, bez peska, a talasi su bili slabi, umorni od talasanja. Na šljunku je sedeo priličan broj deformisanih i starih Ijudi, za razliku od Amerike gde samo mladi s dobrim figurama opsedaju plaže. Onda nam je prišla žena i tražila novac zato što sedimo na klupi.
“Neverovatno”, rekoh.
Digli smo se sa klupe i spustili se na sitni zeleni šljunak. “Hoću da okupam noge u Mediteranu”, reče Linda. Prava romantika, ta cura. Izula je cipele i otišla do vode.
Smestio sam dupe na šljunak. Serena je sela pored mene. Bila je prilično viktorijanski vaspitana, ali slagali smo se. Znala je ponešto o meni. Znala je da sam, uprkos svih mojih bezobraznih priča, samo stidljivko pod maskom razvratnika.
“”Oh”, reče Serena, “mislim da bih mogla da svučem hulahopke i malo brčnem noge.
“Serena”, rekoh, „ja mislim da bi to bilo vrlo nedolično. Ne odobravam tu ideju~”
“Možda si u pravu.”
“Serena, nema tu nikakvog moda.”
Linda Li je brčkala gležnjeve u zagađenom Mediteranu. Ta je devojka uživala u svemu što je meni dosadno i sve u čemu sam ja uživao bilo je njoj dosadno. Savršen par: ono što nas je držalo zajedno bila je podnošIjiva i nepodnošIjiva distanca među nama.
Svakog smo se dana viđali – i svake noći – ne rešivši ništa i bez šanse da išta rešimo.
Savršeno.
Linda Li izađe iz vode i uze Serenin fotoaparat.
“Uslikaću vas dvoje”, reče.
“Henk”, reče Serena, “mislim da mi se vide noge. Mislis da mi se vide noge?”
“Pusti neka se vide malo, samo malo, ali ne previše”
“U redu.”
Onda sam ja ustao i uslikao majku i ćerku. Zatim je majka ustala i uslikala ćerku i matorog čoveka. Ljudi vole da se slikaju. Ja ne mrzim. To samo hvata stanje umiranja, zadrži ga fiksiranog na trenutak, i da, može da bude smešno.
Čarls Bukovski
Nastaviće se
