Izdavač: Gradac, Čačak 1986; Biblioteka Alef
Prevod: Milojko Knežević
Pogovor
Dvadeset trećeg oktobra 1969, švedska Akademija dodelila je Nobelovu nagradu za književnost Samjuelu Beketu. Za jedpe je taj izbor bio sraman.
Takvo je mišljenje, Marsela Ašara: „Švedska Akademija učinila je sebe smešnom, osramotila se iz snobizma i želje da prati modu” , ili jednog anonimnog hroničara, koji piše: ,,Tu čast, drugi su bez sumnje više zasluživaii (…) Jer, konačno, Beket se zadovoljio time da ništa pretoči u reči, da sagradi jedno delo (…) koje (se) ponavlja bez kraja”. Za druge, naproitiv, „krunišući Beketa, Nobel ovaj put kruniše književnost samu”.
Još od prvih svojih dela, Beket je kontroverzan stvaralac. Jedan deo kriitiike i publiike vidi u njemu potpuno pesimističnog pisca, koji bi čoveku porekao svaku veličinu, pa ga, dakle, i odbacuje u ime Čovečnostii, Morala i Civilizacije. Suprotna stirana otkriva u njemu jedan od najznačajnijih trenutaka u istoriji književnosti. Ali kako s jedne, tako i s druge strane, rado se priznaje, ne da bi ga se osudilo ili pak veličalo, da njegovi tekstovi čine jedan od najradikalinijih pokušaja raskida s onim što nazivamo “književnošću”.
Drugog decembra 1970, fiilozof Mišel Fuko posvetio je svoju pristupnu besedu u Francuskom Koležu zu jednoj beketovskoj ličnosti, Moloi, izjavivši da želi da se poistoveti sa njim …..
Da li bi, dakle, filozofija i književnost bile nerazlučive u Beketovim tekstovima? Čitanje, međutim, ne otkriiva u njima ni pojmove ni rasuđivanje uobičajeno za filozofsku upotrebu jezilka. Ali isto tako ne uspeva da otkrije ni elemente koji se obično javijaju u „romanu” ili „pozorištu” . Da li bi valjalo prihvatiti da beketovski tekst počiva na pola puta između kniiževnosti I filozofije. Ako jedan filozof koji poklanja pažnju savremenom govoru, može u izmišljenoj ličnosti da vidi znak svoga vlastiitog položaja, dok čak ni književni kritičar ne uspeva uvek da raspozna u njoj jednu stvarnu ličnost, to je možda zato što tekst ostaje u pozadini u odnosu na ova dva obično razdvojena područja, i to u takvom položajiu da ih čini istovremeno mogućim a da se ipak ne izjašnjava izričito za jedno ili za drugo. Prema tome, taj bi tekst dovodio u pitanje razlučivanje tih diskursa, ili, tačnije, definiciju književnosti kao zasebnog područja, gde bi jezik bio jedna neposredna datost čiju valjanost pisac ne bi morao da ispituje. Čitanje Beketa obavezivalo bi nas, dakle, da preispitamo vlastitu definiciju književnosti.
Beket čovek nestaje iza svojih knjiga. Nasuprot većini pisaca, on ne učestvuje u mondenskom životu „književnih krugova” . Uopšte ne prihvata intervjue, ne daje izjave o svojim namerama, ne dodaje onome što je napisao nikakav komentar.
Delo se nudi samo, bez uobičajene pratnje biografskog „prizvuka”. Ono će time samo još više zbunjivati čitaoca i kritičara, naviknute na manje diskrecije s piščeve strane. Suočeni smo s knjigama, i prinuđeni da ispitujemo jedino njih. Tumačenje je lišeno olakšavajućeg poređenja između čoveka i dela, i mora se posvetiti isključivo istraživanju onoga što je napisano. Njemu se, bez sumnje, oduvek i moralo tako prisitupati, ali su nas romanopisci navikli na više predusretljivosti jer im je stalo da objasne (da opravdaju) svoja dela. Beket je odliučio da se ne izjašnjava, da se ne opravdava.
On nudi svoje tekstove: na nama je da dosegnemo nivo njihove strogosti i samoće. Na nama je da ponovo naučimo da čitamo.
Žerar Dirozoa
Iz predgovora knjizi Beckett par Gerard Durozoi, Collection: Presence Litteraire, Bordas. Paris, 1972.
